THE BEEKEPER

David Ayer se na snimanju filma THE BEEKEPER ponovo povezao sa Kurtom Wimmerom i Gabrielom Beristainom, saradnicima sa filma STREET KINGS na kom je doduše bio potpuno drugi kontekst okupljanja. Tu se adaptirao spec Jamesa Ellroya, Ayer je još ulazio u svet režije i bavio se onim što najbolje zna.

Otud, STREET KINGS ostaje svojevrsni vrhunac za ovu trojicu veterana.

U međuvremenu je bukvalno kritika sahranila Ayera, Wimmeru su bogovi prodaje spec scriptova okrenuli leđa i sada su se našli na jednoj drugoj teritoriji - u nezavisnoj, niti studio niti strimerskoj produkciji u kojoj svaki dinar mora da se zaradi.

THE BEEKEEPER se može tumačiti kao Ayerova MEA CULPA jer u ovom ostvarenju pravi nešto što mu nije svojestveno i odustaje od svog stila.

Iako primarno scenarista, Ayer ovde snima Wimmerov cenjeni spec i uprkos tome što je njegov grungy lived-in stil postao maltene predmet parodije koliko je prepoznatljiv (setimo se, Max Landis je nazvao BRIGHT svojim ayerovskim skriptom pre nego što ga je Ayer zbilja i radio) ovde se bavi jednom ipak estetizovanom franchise-initiating pričom kakva bi pre bila svojstvena baš Guy Ritchieju recimo ili Dougu Limanu. Naravno, navodim dva najjača imena.

Međutim, ovde je radi Ayer i zbilja dosledno poništava sebe u tom procesu. Ovo ne liči na Ayerov film ni na prvi ni na bilo koji drugi pogled. Da li on ume da radi to što nije njegova specijalnost? Pa u suštini ne, THE BEEKEPER je solidno rediteljski ispraćen ali je daleko od najbolje moguće verzije ovoga.

Pa ipak, na neki način, Ayer je bogatstvo ovog filma.

Naime, Ayer je uspeo svojim imenom ali ipak i jednom studioznošću produkcije i naprosto trudom da izgura Stathamov film koji je ozbiljan. Ovo nije Hackfordov "film sa Stathamom" nasuprot "Stathamovog filma". Ovo jeste Stathamov film, ali Ayer se potrudio da bude dobar u toj skupini, mada bez jakog autorskog pečata.

Film se dešava u Americi a sniman je u Britaniji i nažalost to ni Ayer ni Beristain ne uspevaju da prikriju. Podela epizodnih likova vapi za Amerikancima, pa čak je i Jeremy Irons u ulozi bivšeg direktora CIA neubedljiv kao Amer. Ipak, britanska ekipa i produkcija mu daje dozu pedantnosti koja često nedostaje Ayerovim produkcijama.

Beristainova fotografija je potpuno drugačija nego u drugim Ayerovim radovima. Vrlo je jasna, oštra, bazirana na klasičnim konpozicijama i kontrolisanim pokretima kamere a takav klasicizam iziskuje sadržaj koji to može da iznese.

Ovde tog sadržaja i ima i nema. Ayer zaslužuje pohvale što zaplet nije puko opravdanje za akciju - a akcije je moglo biti još više - i što zaista iz njega crpi neku vrstu smisla i motivacije. 

Kad se na to doda da se zaplet tiče veštačke inteligencije, konpjuterskih prevara, nepouzdanosti vladinih agencija i kad je na čelu udruženog zločinačkog poduhvata sin Predsednice SAD, onda inamo posla sa nečim šro je uhvatilo Zeitgeist i kroz aluziju na Huntera Bidena i generalnu skepsu prema vlasti pokrenulo desno gledalište. Rezultat nije izostao.

Na pitanja da li je negativac u filmu nadahnut Hunterom Bidenom, Ayer je rekao da nije i možda čak i ne laže. Ali, rezultat se računa - jako je teško ne pročitati Huntera kao inspiraciju.

A onda kad se poslože još ex-vladin odnosno dubokodržavni agent pravednik, mlaka reakcija vlasti i skepsa prema tehnologiji, imamo film koji je obradovao američku desnicu i odjednom ostvario društveni značaj.

U toj računici nadalje više nije ni važno što recimo ovde FBI zapravo pošteno mada tromo radi svoj posao, što predsednica nije kao Hilary niti kao Biden već je poštena, osnovna asocijacija je napravljena i uprkos što puna istina nije na njenoj strani, nije nimalo pogrešna.

Ayer nije tehničar ovog profila ali uspeo je da od jednog naslova relativno neizvesne bioskopske budućnosti napravi jedan mini-događaj, nešto o čemu se priča a go je za "Stathamov film" uspeh.

Eto zato mislim da je dobro što je Ayer ipak snimio ovaj film jer je opravdao njegovo mesto u bioskopu.

Voleo bih da se ubuduće svako vrati na svoj radni zadatak i radi ono što najbolje zna ali samo autor može iz izvedbe od * * 1/2 da napravi delo čiji je impact * * *.

ACIDE

Just Philippot snimio je pokušaj malo nekonvencionalnijeg filma katastrofe, ali ono što smo dobili na kraju jeste jedan prilično deplasiran primer upravo najklasičnijeg dela te vrste.

Philippot je mislio da mu zamršeni i napeti porodični odnosi među glavnim junacima mogu obogatiti priču o ocu i majci koji su razvedeni ali ipak zajedno sa kćerkom beže pred kiselom kišom koja ubija sve na koje na padne.

Ti porodični odnosi ne rešavaju ništa na nivou priče osim što troše vreme. Međutim, na kraju ti odnosi ne zaigraju i sve se svodi na suspense baziran na fizičkom bekstvu od kiše i vode ali tu Philippot tek nema šta da ponudi i ovaj film niti ima neku veliku ambiciju niti on ima neku naročitu veštinu.

Jasno, francusko-belgijski film ove vrste već u najavi gađa poziciju autsajdera spram američkih. Međutim, rezultati poslednjih godina su zapravo suprotni i pokazuju da se baš iz ovih produkcija javljaju i pripovedački ali i tehnički dobro formatirani naslovi.

Philippotov ACIDE to naprosto nije.

* 1/2 /  * * * *

LE PARFUM VERT

U sklopu pripreme za V-EFFEKT na Megacomovom festivalu francuskog filma prikazan je LE PARFUM VERT Nicolasa Parisera.

Film bi se mogao definisati kao hitchcockovksa kriminalistička komedija u čijem centru je nevino osumnjičeni mladi glumac Comedie Francaise čiji kolega umre od trovanja na sceni i da mu trag za potragu na čijem se kraju nalazi McGuffin i internacionalna zavera.

Mladi glumac se daje u bekstvo i na bazi jedinog traga koji ima a to je kolekcija originalnih strip tabli glavnog negativca pronalazi pomoć i partnerku u liku strip autorke i njih dvoje kreću u potragu preko cele Evrope sve do finala u Magyar Szihaz gde se zavera raspliće u toku izvođenja jednog francuskog klasika.

Nažalost, pozorište, osim direktnog citata iz klimaksa Hitchovog THE MAN WHO KNEW TOO MUCH u samoj završnici, zapravo nema značaju ulogu u filmu, niti glavnom junaku pomaže ili odmaže to što je glumac, jednim delom jer kao deo velikog ansambla francuskog nacionalnog teatra on zapravo i nije javna ličnost u klasičnom smislu.

Tako na kraju, Pariser ni kao reditelj ni kao scenarista nije iskoristio ni teatar ni teatralizam u svom krimiću, ni u nekoj minimalnoj meri što je šteta.

Film je prijatan, ali mlak, i optimalan za one koji imaju izraženu pozitivnu predrasudu prema francuskim filmovima.

* * / * * * *

NIGHT SWIM

Bryce McGuire je sa prilično dobrom glumačkom ekipom koju predvode Wyatt Russell i Kerry Condon snimio Blumhouseov horor NIGHT SWIM i potpisao jedno od onih ostvarenja koje je kritika skroz odbacila a meni se veoma dopalo, iako sam svestan da sam možda subjektivan.

Film je jednostavan i sugestivan i to mi se veoma dopalo. Horor aspekt priče se tiče enigmatičnog i na neki način ukletog bazena u jednoj kući iz predgrađa u koju se doseljava porodica bejzbol profesionalca koji je morao da se povuče jer je oboleo od MS.  Radi, terapije on ponovo oživljava inače pokriven i napušten bazen svoje kuće i ubrzo kreću da se dešavaju čudne stvari.

Bazen je sjajan izvor pretnje i Bryce McGuire odlično manipuliše tom istovremenom beskrajnom opasnošću koja u bazenu vreba i time da su oni pravljeni da budu što bezopasniji. To pretnji daje određenu fluidnost (pun intended) i fino kreira "misteriju" oko koje se sve vrti.

NIGHT SWIM je jači u atmosferi i mehanici strave nego što nas odvodi u domen nekog metafizičkog horora. Međutim, sama horor invencija vezana za to zbog čega je bazen opasan jeste sasvim na mestu.

Glumci su izvanredni, scene suspensea su vešto izvedene i film uspeva da sa "malo" pruži "mnogo" iako ovo nije nikakvo foliranje, nikakav art i sl. Ovo je veoma mejnstrim ugođaj svedeno isporučen.

Zašto je naišao na đon kod kritičara zaista ne znam, verovatno su imali nešto drugo što im se više hvalilo u tom trenutku.

* * * / * * * *

NEDELJA

 Postoji ona fraza kako dobri filmovi imaju puno problema a oni loši samo jedan - da su loši.

NEDELJA je loš film ali to ne znači da pored tog osnovnog problema nema još jedan značajan problem a to je neverovatna arhaičnost.

Ako imamo u vidu da je Džej Ramadanovski rođen 1964. godine, gotovo je neshvatljivo da film o njemu izgleda kao da je snimljen 1954. godine, da čak ne uspeva da uhvati kinematografski duh epohe u kojoj se sama priča dešava.

Ako izuzmemo samu epohu dešavanja koja je rekonstruisana nepretenciozno i stvara utisak da se priča zaista dešava na tom nekom mestu a ne u nekoj prenaglašenoj simulaciji prošlih vremena, što zaslužuje pohvale, ceo film je začuđujuće bajat, na nivou neke trome televizijske serije i ni u kom pogledu ne izgleda kao delo jednog od naših najperspektivnijih mladih autora Nemanje Ćeranića koji je već zadužio našu kinematografiju filmom LIHVAR.

Malo je reći da se od Ćeranića na osnovu ranijih ostvarenja očekivalo neuporedivo više, ako ne na nivou celine - biografija Džeja Ramadanovskog je kompleksna na masi nivoa i teško je imati punu autorsku autonomijh pri njenoj realizaciji - a ono barem na nivou izvedbe. 

NEDELJA je film koji je predug, prepun repeticija, obiman a nedorečen, sa nekoliko identičnih situacija koje se vrte u krug i to je možda ponajmanje Ćeranićeva krivica. Međutim, film je jako loše glumljen i to ne samo u glumačkoj interpretaciji već i u montaži glumačke igre gde se glumcima nimalo nije pomoglo da se izvuče ono najbolje iz njih.

U tom smislu, jedina svetla tačka ovog filma i njegovo pogonsko gorivo je Husein Alijević koji ima neodoljiv šarm i energiju, nudeći jednu melanholičnu sliku Džeja u kojoj tuga nadilazi radost i on uspeva da iznese hrpu manje-više istih ili klišetiziranih situacija. Veliko priznanje Alijević zaslužuje što se izborio sa tim da manje-više stalno igra isto stanje i sličnu situaciju.

Ako ste se nadali da će ovaj film početi kao SPECIJALNO VASPITANJE prerasti u NACIONALNU KLASU i zaključiti se kao POSLEDNJI KRUG U MONCI, prevarili ste se jer je Goran Marković za ovo što vidimo ovde reditelj iz 25. veka a Aco Bošković najmanje iz 22.

Bez Đenkinog smisla za bezobrazluk, Ćeranićev film nažalost ostaje na nivou druge ili treće petoljetke razvoja naše posleratne kinematografije i razlog za to nije samo u inscenaciji već i u priči koja veći deo vremena nikako da počne. Zapravo ovo je jedno nabrajanje jednoličnih događaja u kome mahom nema drame, nema neke prelomne odluke ali što je možda najčudnije od svega, nema ni Džejevog protagonizma.

On je naprosto mahom tužan i inferioran, ima pozajmljenu čežnju za "belom ženom" iz arsenala Bjelogrlićevog TOME a likovi oko njega zapravo "žive" i deluju kao da bi film ne samo trebalo da bude o njima - nego u većem delu kao i da već jeste o njima.

NEDELJA ruku na srce, i planira svoj ishod u seriji, za koju su šanse da je gledam kao i u slučaju TOME - u domenu statisticke greške jer ko jednom ovo preživi ne planira da se vraća proširenoj verziji. S druge strane, film deluje dosta kompaktno u toj svojoj jednoličnosti i zaista ne deluje da će nam postati jasniji u formi serije ili da je nešto započeto a nije se razvilo i sl. Naprotiv, ovo je film sa mnogo viškova i naročito mnogo neuspelih stvari koje je trebalo izbaciti.

NEDELJA je utoliko simpatičnija od TOME jer je verodostojnija i prilagođena je istini o osobi o kojoj govori. Dok je TOMA bio pokušaj da se terevenčenje neke rulje prikaže kao alternativni put ka očuvanju Jugoslavije u formi krčme ako već nije u stanju da bude država, ovo je barem jedna realno sagledana rags to riches story o monku koji je u svojoj nesreći našao put ka sreći i emancipaciji.

U tom smislu, NEDELJA je izazov samo na planu toga kakav je film ali ako naiđe na publiku koja je receptivna i kojoj to što ne valja ne smeta, barem ih neće uvesti u zabludu.

Ovo je film sa umetničkim problemima a ne sa intelektualnim pa se u tom smislu nadam da će gledaoci prema njemu biti otvoreniji nego ja.

UN METIER SERIEUX

UN METIER SERIEUX Tomasa Liltija je altmanovski isečak iz svakodnevice francuskih prosvetnih radnika.

Tomas Lilti je autor kog zanimaju kolektivi sa kojima se srećemo u svakodnevici, javne službe koje komuniciraju sa populacijom i izazovima svakodnevice ali i socijalno angažovani film generalno.

UN METIER SERIEUX je slika iz života grupe nastavnika u jednoj školi i njihovih privatnih života koji se prepliću sa službom, rada sa đacima gde su oni autoritet koji ima odgovore na sva pitanja i privatnosti gde su upitani kao i svako drugi.

I film nije ništa ni više ni manje od toga, ali je odlično glumljen od strane izvanrednih glumaca među kojima ima i zvezda kao što je Adele Exarchopoulos i Vincente Lacost čiji je lik zapravo taj centralni junak preko kog ulazimo u kolektiv. Ovo je film o ljudima iz kog se naravno nudi šira slika pozicije jedne veoma bitne profesije i oblasti života.

UN METIER SERIEUX nije kao MAJSTORI, MAJSTORI, mada naravno priča ima unutrašnju dinamiku koja vodi ka određenom klimaksu, jer Francuska je melting pot i nisu svi u mentalitetskoj sinhronizovanosti ali jeste nešto na svoj način zanimljivo.

* * * / * * * *

MUZIČKI AUTOMAT

MUZIČKI AUTOMAT je televizijski film snimljen po tekstu Mirjane Buljan koja je pre svega poznata po svojim prevodima literarne klasike ali i po kreativnom radu. Režirao je Branko Pleša za Televiziju Beograd, a zanimljivo je to da se priča odvija na hrvatskom primorju.

U centru pažnje su tri žene u staroj konobi, poznatoj po muzičkom automatu koji je gazdarici ostavio njen muškarac kada je otišao na put s kog se nije vratio. Tu su i jedna već babadevojka koja je postala alkoholičarka kada ju je zaručnik napustio i mlada konobarica koja čeka svog verenika ali ima utisak da će ostati sama kao i ove dve. 

U njihove živote ulaze razni novi muškarci i na razne načine razbijaju uspomenu na ove koji su ih ostavili odnosno doveli tu gde jesu. U tim ulogama zanimljive doprinose daju Vlasta Velisavljević i Aleksandar Berček.

Pleša je u rediteljskom pogledu sveden i precizan, a posebno je zanimljivo u ovom crno-belom televizijskom filmu iz 1971. godine to kako je uspeo da stvori atmosferu blage tenzije koju stvaraju obesni mladići sa jasnim supkulturnim bekgraundom, ne baš Manson Family, ali svakako neprijatna Deca cveća.

U tom smislu zanimljiv je spoj jedne arhetipske mediteranske melanholije i nečeg vrlo savremenog koje provejava kada se pojavi grupa mladih turista.

MUZIČKI AUTOMAT je čehovljevski film stanja, u svakom pogledu jedan prefinjen rad.

VIENA AND THE FANTOMES

Posle velikog uspeha filma MISS BALA, Gerardo Naranjo je došao u Holivud i imao je odrešene ruke da snima šta god poželi u nekim skromnijim produkcionim uslovima.

Nažalost, uprkos tome što je u ogledu okupljanja ekipe uspeo da na jednom mestu sastavi više nego respektabilan tim, napravio je film VIENA AND THE FANTOMES koji je završio shelved nekoliko godina i onda je bačen u etar tokom pandemije gde je ubrzo zaboravljen.

Kada gledate filmografije ljudi kakvi su Evan Rachel Wood, Jeremy Allen White, Philip Ettinger, Dakota Fanning, Caleb Landry Jones ili Joe Bernthal, nailazite na ovaj film, i čudite se što ga ne znate.

Iz današnje vizure je jasno da je svima u najboljem interesu da se ovo ne pogleda i da se ne zna. Pritom, ovo nije neko so bad it's good ostvarenje. Ovo je jedna papazjanija sa sjajnim glumcima o turneji pank benda tokom osamdesetih. Dakle, nemoguće je snimiti nešto loše na tu temu, ili se bar tako čini, ali eto Naranjo je uspeo.

Uprkos glumcima, uprkos američkom Zapadu koji sam po sebi nudi sjajne prirodne objekte, uprkos epohi i muzici ovo je jednolična salata od scena, mahom svađe i pomalo seksa u nekim prikolicama i to je to.

SLAYGROUND

Terry Bedford, nekadašnji snimatelj, režirao je film SLAYGROUND po istoimenom romanu Richarda Starka. Scenarista Trevor Preston kog znamo pod Hodgesovom filmu I'LL SLEEP WHEN I'M DEAD umnogome je izmenio Westlakeov rukopis i ovaj film po mnogo čemu i ne možemo smatrati tipičnom ekranizacijom Starka i Parkera.

Peter Coyote igra junaka koji je veoma mlak i nema onu superiornost koja krasi Parkera. Zaplet filma samo po detaljima, po početku filma i delimično po lokaciji završnice podseća na roman, ali transformacija je i čisto žanrovska.

Naime, u romanu Parker se posle neuspele pljačke nađe u bekstvu u letnjem zabavnom parku koji je zimi zatvoren, dočim ovde Parkera progoni opasni, nepobedivi plaćeni ubica zbog deteta koje je izgrom slučaja nastradalo dok je Parkerova ekipa bežala i sada je angažovani da ih likvidira jednog po jednog.

Film je režiran mnogo više kao slasher neko kao krimić. U nekim situacijama, prilično direkno zalazi u horor stilizaciju, recimo u samoj završnici ima jedna maltene ekspresionistička scena tog tipa.

Ovo preusmeravanje filma u drugom smeru je zanimljivo, i nisam to često sretao. Nažalost, Terry Bredford pored atmosfere, zanimljive fotografije i interesantnog žanrovskog zaokreta, ne uspeva da postigne ono osnovno a to je vođenje likova i priče.

SLAYGROUND je film u kom sasvim sigurno ima šta da se vidi i po tome je retko ostvarenje. Nažalost, prava je retkost i to koliko se Bedford nije snašao u vođenju priče unutar jedne naizgled jasne matrice.

* * / * * * *

MISE A SAC

Donald Westlake je pod pseudonimom Richard Stark napisao neke od svojih najikoničnijih likova i upravo su Starkovi romani, među brojnim Westlakeovim ekranizacijama i najuspeliji.

Druga karakteristika Westlakeovog opusa jeste da on spada među američke pisce krimića koji su dosta ekranizovani van Amerike, i to u raznim žanrovima, što je inače nekarakteristično za druge američke krimi pisce koji su van SAD mahom dobijali filmove baš po prepoznatljivosti žanrovskog rukopisa. Otud ne treba da čudi podatak kako su i prve dve ekranizacije Starka bile snimljene van Amerike, u Francuskoj.

Međutim, zanimljivo je da su Starkovi junaci, pre svih naravno Parker kao noseća ličnost u tom opusu par excellence američki junaci po profilu, individualci bez prošlosti, kadri stići i uteći jer ih zapravo ništa ne vezuje ni za koga i ni za koje mesto.

Prvu ekranizaciju Starka uradio je Godard 1966. a MISE A SAC izlazi iste godine kao Boormanov POINT BLANK. Tek kasnije slede THE SPLIT i sve ostalo, zaključno sa Hackfordovim PARKERom gde je Parker prvi put tako i zove.

MISE A SAC je režirao Alain Cavalier i osnovni problem filma jeste u tome što iako identifikujemo ko bi u ovoj priči mogao biti Parker, naprosto tako harizmatičnog junaka u ovom filmu nema. Dok se priča relativno dinamično kreće od jedne do druge situacije, ono što najviše fali jesu upečatljivi junaci a naročito neki poput Parkera koji bi sva ta dešavanja objedinio i povezao gledaoca sa onim što gleda.

A ono što je gleda je naročito neobično - naime cilj pljačke jeste da se pokrade cela jedna varoš i sva mesta na kojima ima novca i dragocenosti.

Nažalost, upravo zbog izostanka onoga u čemu je literatni predložak jak a to je centralni junak, MISE A SAC ostaje jedan film velike pljačke koji se gleda sa distance i čija neobična, rekao bih čak i bizarna premisa ne uspeva da postane ubedljiva.

Van toga, realizacija je solidna, mada teško ju je proceniti jer ovaj film nikada nije postao dostupan ni na čemu što iole liči na podnošljivu kopiju.

* * / * * * *

ROLE PLAY

ROLE PLAY Thomasa Vincenta izašao je neposredno posle filma THE FAMILY PLAN što je ovaj slab film učinilo još slabijim posle moćne lekcije kako to treba da se radi.

Ova dva filma imaju nekoliko sličnosti. Oba je režirao eminentni televizijski reditelj, i oba imaju praktično identičan zaplet. Pomalo je čudno da je ROLE PLAY uopšte pušten sa tako malom distancom u odnosu na Wahlbergov vehicle, i to ne zbog zasićenja tržišta koliko zbog zaista pomalo neprijatne sličnosti koja svakako nikome ne može doneti korist.

Činjenica jeste da filmovi o plaćenim ubicama koji vode dvostruki život i poziraju kao mirni porodični ljudi obično nisu nešto što se dugo pamti. Stoga izaći sa već slabim filmom na tu temu neposredno iza jačeg konkurenta možda čak i nepravedno otvara neka pitanja koja inače ne bi - tipa da li je ovim ljudima možda bio dostupan Coggeshalov scenario.

Vincentova inscenacija je korektna ali film veoma skromno izgleda, kao dve spojene epizode neke network serije.

Kaley Cuoco i David Oyelowo čak ni uz pomoć faca kakve su Connie Nielsen ili Bill Nighy nemaju šta mnogo da pruže i materijal ih prosto ne podstiče. Kad nema interakcije među karakterima, kad slabo ima smeha i gotovo da uopšte nema akcije, nije baš do kraja jasno šta se u ovom pokušaju uopšte htelo.

* 1/2 / * *.* *

SAV TAJ PANK

Slobodan Simojlović je jedan od najinteresantnijih srpskih dokumentarista protekle decenije. Bavio se raznim temama ali se naročito specijalizovao za temu rokenrola i saradnju sa RTSom. U tom pogledu, moguće je da televizijski okvir rada u izvesnom pogledu limitira njegovu borbenost i probitačnost na festivalima, no na kraju krajeva, to nije ni važno. 

O ozbiljnosti Simojlovića kao dokumentariste najbolje govori četvoročasovni monolit UPORNO DOZIVANJE ANĐELA u kom je pokazao izuzetnu autorsku i intelektualnu zrelost uspevši da iskaže karijeru Riblje čorbe od početka do sadašnjosti, a to je veoma komplikovano. Ima bendova koji su imali uspone i onih koji su imali padove, bilo je bendova koji su posle nekog uspeha pokazali ružno lice, ima bendova koje su ljudi voleli a onda voleli da h mrze. I onda postoji Riblja čorba, bend koji je doživeo apsolutno sve što jedan bend može da doživi, u kom se cela istorija svih mogućih događaja u bendu desila, kao katalog svega što jednu grupu ljudi može da zadesi. I onda se na to doda istorija.

Sve u svemu, gledajući UPORNO DOZIVANJE ANĐELA signaliziralo mi je da je Simojlović ozbiljna glava. SAV TAJ PANK to potvrđuje.

U sat i po vremena, u formi nečega što je bez ikakve sumnje film i može se pogledati i na velikom ekranu, iako sam ga ja gledao na televiziji, odnosno aplikaciji RTS Planeta, Simojlović uspeva da sumira pank kao fenomen, prateći Rijeku, Ljubljanu, Novi Sad i Beograd i pametno se fokusirajući na pank kao životni stil, supkulturu mladih, pa tek onda rokenrol scenu. I u tome zapravo uspeva da ovlaš mapira i istoriju rokenrola.

Od otvaranja sa Dragišom Blanušom, policijskim inspektorom zaduženim za pankere, pa sve do završnice koji sumira odličan arhivski materijal (i ekskluzivan i bogat) preko relevantnih sagovornika, nekih koji su i danas zvezde i nekih koji su zaboravljeni "heroji ulice", Simojlović uspeva da izvuče suštinu, i onoga kako je ovaj "grad bacao svetlo daleko" ali i jedne banalnosti koja prati neka značajna gibanja.

A pank kod nas jeste bio ne samo značajan fenomen već je doveo i do bitnih muzičkih dometa, i do bitnog traga u kulturi i generalno trajnih vrednosti čime naši pankeri stoje ipak kao nešto mnogo više od kurioziteta supkulturnih imitatora iza Gvozdene zavese ili u socijalizmu generalno jer ova zemlja ipak nije ni bila deo "lagera".

Sagovornici su relevatni, šarmantni i njihov govor je u funkciji, arhiva je izvanredna a što je najzanimljivije, tema je potrošena u drugim filmovima a ovde je opet iznova učinjena relevantnom, i opravdana je još jedna kustoska šetnja kroz eksponate o kojima smo mislili da znamo sve.

* * * 1/2 / * * * *

TYREL

TYREL Sebastiana Silve je komedija o mladom afroamerikancu koji sa društvom belaca odlazi u provod u vikendici jednog od njih. Vikend će biti ispunjen raznim nelagodama kako se bude javljao sve veći kulturalni jaz između belaca i njega ali i kako se bude pojavljivao niz stvari koje su potencijalni trigger a čega su junaci svesni.

Nisam do kraja uspeo da shvatim čime se Sebastian Silva u ovom filmu primarno bavi, ali to je možda sad zaista barijera proistekla iz toga što ja kao neko ko živi u etnički relativno homogenom društvu ne mogu da razumem tu vrstu problematike, pošto do nas dolazi mahom ili kao persiflaža ili kao informacija o društvenim kretanjima.

Ipak, ono što je činjenica jeste da Silva na kraju dovodi do utiska da su rasne tenzije toliko visoke da je suživot nemoguć ni ako se perpetuiraju rasni stereotipi ni ako se nastavi sa Woke terorom i da jedino suštinski međuljudski odnos prevladava.

Film je okupio solidnu glumačku ekipu u kojoj uljeza igra Jason Mitchell a belce između ostalih Christopher Abbott, Caleb Landry Jones i Philip Ettinger. Ipak, sniman je u verite maniru sa pomalo mumble corea u mirnim scenama, što sve nije pomoglo mom utisku.

Sve ove tenzije na stranu, TYREL na sreću ili nesreću, nikada ne preraste u GET OUT ni ideološki, ni žanrovsi ni po uspehu. Fanovi GET OUTa mu to neće oprostiti.

* * / * * * *

OPERATION NAPOLEON

Oskar Thor Axelsson je atipičan islandski reditelj. Posle prvog filma koji je snimio pod pokroviteljstvom Nicolasa Windinga Refna i koji je bio bitno visceralniji i direktniji od tipičnog islandskog filma, i na sve to nije bio dobar, i jednog horora, odlučio je da se okrene klasiku islandskog krimića kakav je Arnaldur Indriđason.

Indiđason je izdat kod nas, njegovih par romana štampala je Booka, a na Islandu, pa kroz rimejk i u Holivudu, ekranizovao ga je Baltasar Kormakur, svakako najetabliranija figura islandskog filma. Za razliku od MYRIN i REYKJAVIK-ROTTERDAM koje su snimili Kormakur i Oskar Jonasson, koristeći maksimalno islandski milje i estetiku euro-trilera, Thor Axelsson želi da na Islandu napravi svoj Holivud a ne da čeka poziv kao iskusniji kolega.

Stoga kod njega Indriđason liči pre svega na Ludluma i ova storija o misteriji pronađenog nemačkog aviona s kraja Drugog svetskog rata koji je bio zamrznut u glečeru služi da se napravi Euro-trash mahom na engleskom, sa poznatim islandskim zvezdama i engleskim glumcima koji su se mogli dovesti u datim okolnostima.

Čini se da mu ova forma odgovara ali da nažalost nije pronašao u priči ni ono što do sada nismo videli niti išta što bi umeo da napravi na svež način. Tako OPERATION NAPOLEON po Indriđasonu na kraju deluje kao da je napabirčen po sećanjima na neke bolje filmove a ne na prozu relativno uglednog islandskog žanrovskog operativca.

Međutim, Thor Axelsson je mudro prepoznao produkcione okolnosti. Kao što mu je Refn producirao film u vreme najvećeg publiciteta tako je i ovaj film izašao kada ovakvih u suštini staromodnih trilera o nacističkim tajnama i mladim ljudima upletenim u to, izlazi u vreme kada takvog sadržaja nema. Prošla su vremena kad su ODESSA FILE i slične stvari bile redovan deo reperotara.

Stoga je negde i šteta što Thor Axelsson nije prepoznao priliku da napravi nešto drugačije od filmova snimanih u vreme kad su nacistički zločinci u bekstvu još uvek bili živi, i da se malo poigra sa savremenim neonacističkim pokretima koji se pojavljuju na obodima uspona desnice.

Ipak, očigledno je da on nije prepoznao šta sve može od ovoga da se napravi, a opet lako je zamisliti ovo kao rado gledan film u odgovarajućem televizijskom terminu.

* * / * * * *

SELF RELIANCE

SELF RELIANCE Jakea Johnsona je rediteljski i scenaristički projekat poznatog komičara u kom on pravi jednu high concept komediju koja ne ide ni u jednom zanimljivom smeru ali ima nekoliko nadahnutih situacija.

Lonely Island je producirala ovaj film i obojila ga svojim principom da kao malo prepletu svet selebritija iz stvarnosti sa fikcijom, što je obično smešno samo njima i onima koji se smeju na javne ličnosti kad igraju same sebe, nezavisno od toga da li je to u funkciji celine.

Tako ovde Andy Samberg lično igra sebe u situaciji gde on regrutuje glavnog junaka, da učestvuje u reality showu na dark webu u kom će zaraditi milion dolara ako preživi trideset dana a ubice mogu da ga ubiju samo ako je sam. I onda on sad očajnički mora stalno da bude u društvu s nekim da ne bi bio ubijen.

Ako imamo u vidu premisu, mogla je biti pre svega višselojnije izložena, ponuditi više situacija, ali nažalost ovde ih nema. Imamo jednu i po zamisao koja se vrti u krug, pa na kraju čak ni poruka o tome da niko ne može sam da opstane nekako nije baš efektno plasirana.

No, ima na par mesta smešnih detalja. Film se kreće od početka prema kraju relativno glatko pa verujem da se nekome može dopasti bitno više nego meni.

* * / * * * *

VUELVEN

Issa Lopez ispisala je dobru vizit-kartu filmom VUELVEN, dobro zamišljenom, solidno dizajniranom i na mikro nivou pristojno realizovanim showcaseom koji nažalost ipak ne uspeva da izraste u punokrvni film - što naravno ne znači da njen sledeći rad neće.

Priča o osveti dece koja su izgubila roditelje od ruke kartela je zanimljiva jer uvodi i okultni element. Međutim, Issa Lopez nikada ne uspeva da uspostavi jasan ritam, da poveže konce naracije, ide se od scene i od situacije do situacije, dosta eliptično, bez kontinuiteta, i onda film koji u krtini traje 76 minuta deluje kao da je dobio i više nego dovoljno prostora.

Verujem da ono što su kvaliteti ovog filma preporučuju Issu Lopez da snimi nešto ambicioznije i da nadoknadi ono što joj je falilo. Ali, isto tako, moguće je da je ona reditelj koji u stvari robuje pojmovima više nego živim slikama i ritmu, i da ide od postavke do postavke bez sposobnosti da to filmski razradi, nezavisno od toga što je VUELVEN na nivou scena relativno filmski pismen.

Solidan uspeh ovog filma svakako pokazuje da je dosta kritike poverovalo da se ono što Issa Lopez postavila a nije izvela u ovom filmu, na ekranu i desilo. Njena dobra volja je nadišla činjenice.

* * / * * * *

ONE MORE SHOT

Nisam gledao film ONE SHOT Jamesa Nunna ali moraću.

Nastavak tog filma ONE MORE SHOT je akcijaš sa Scottom Adkinsom i Michael Jai Whiteom (doduše u bitno manjoj i nikako ravnopravnoj ulozi antagoniste), snimljen na londonskom aerodromu, gde izvlači maksimum iz autentične lokacije i koncepta da sve treba da izgleda kao da je zabeleženo iz jednog kadra.

I to je manje-više sve što ima da se kaže o ovoj priči o Navy SEALu koji obezbeđuje transfer zarobljenog arapskog teroriste i njegovoj borbi sa odmetnutom vladinom jedinicom koja želi da ga kidnapuje i podmetne iza svoje false flag operacije.

Ovde se u DTV estetiku unosi koncept domišljatog B-filma baziranog oko bravura sekvence. Ovde nema doduše nekih istinski spektakularnih intervencija ali urađeno je dobro i relativno zanimljivo. Naravno, kao i nešto previše monotono i nešto sa dosta tempa može loše uticati na pažnju, pa ne mogu da kažem da ovde jedna vrsta zasićenja nije povremeno nastupala ali stvari nisu nikada opale iznad relativno solidnog nivoa zanimljivosti.

* * * / * * * *

UNDER THE SILVER LAKE

UNDER THE SILVER LAKE je izašao četiri godine posle Andersonove zvanične ekranizacije Thomasa Pynchona INHERENT VICE. Na bazi uspeha koji je u Kanu imao prethodni film Davida Roberta Mitchella, prikazan je u takmičarskom programu i kritika ga je sahranila.

Pet godina sam se pripremao da vidim skoro dva i po sata ovog filma, jednim delom zbog toga što mi se Michellov signature film IT FOLLOWS dopao tek u segmentima i kao celina bio tek solidan a ne nešto više od toga.

UNDER THE SILVER LAKE mi je ostavio sličan utisak, uprkos tome što mi je bio verovatno zanimljiviji i hrabriji od IT FOLLOWS, iako bitno manje kompaktan.

U priči o ovom filmu ne bih potezao Lyncha iako ga mnogi pominju jer Lynch ima jedan "zategnut" hitchcockovski rediteljski postupak u pogledu naracije, pa i konstrukcije scena. David Robert Mitchell ide dosta drugačijim putem. Njegov film je južnokalifornijski razlabavljen, kao i relaksirani udovi glavnog junaka kog igra Andrew Garfield, čija gipkost tela nasuprot čvrstine karaktera, vode ovu priču od početka prema kraju.

I Paul Thomas Anderson i Pynchon u INHERENT VICEu, i filmu i romanu svesno prosto iskoče iz šina naracije koja se može pratiti i mapirati, dočim Mitchell to sebi ne dozvoljava. UNDER THE SILVER LAKE je metafizički stoner noir u kom stvari koliko god nemale smisla imaju unutrašnju narativnu logiju praktično sve vreme. Da li je to dobro ili loše, praktično i ne mogu da procenim. Jedno od metafizičkih svojstava klasičnog noira jeste to iskliznuće u nepojmljivo i nelogično koje se javlja i kod klasika žanra kao što je Chandler gde ima romana pa i filmova u kojima su se sami autori hvalili da im nije jasno kuda ide priča, šta se desilo i ko je na koji način učestvovao u zločinu.

Kod Mitchella imamo digresije, imamo nelogičnosti i besmislice ali one narativno funkcionišu. Film je moguće prepričati iako to nije baš lako. I moguće je da je to korak unazad u odnosu na smisao Pynchona i stoner noira, ali iskreno, dok mi je INHERENT VICE kao film više bio vredan poštovanja nego što bih ga pri zdravoj pameti opet gledao, UNDER THE SILVER LAKE mi se u mnogim svojim segmentima zaista dopao.

Ono što mi u ovom filmu smeta jeste doza neke hipsterske simbolike u detaljima koja filmski prizor povremeno čini nedovoljno uverljivim. U tome ima neke stilizacije stripa, ali nekoliko detalja su mi delovali odbojno jer su dodavali pojavnu bizarnost na nešto što je već suštinski bizarno na nivou zamisli.

Da je ovaj film sa istom ovom pričom i likovima izveden u pokušaju da nas u sve što se dešava stopostotno ubedi, mislim da bi bio još bolji.

Ovako i on iskoračuje iz nečega što volim da gledam u nešto što ipak više volim da čitam. Pynchon mi je i dalje zanimljiviji kao proza nego kao filmski predložak ili inspiracija, ali nema sumnje da sam u ovom filmu na izvesnom nivou uživao, da me je Mitchell uvukao u svoju misteriju i da sam sa njim ostao do kraja u svemu tome.

Ovaj film svakako nije zaslužio inicijalni ukop kakav je dobio u Kanu, ali srećom danas se percepcija preokrenula i ima kultni status i značajnu fan bazu koja ga slavi i tumači na internetu.

Ne verujem da ću se ikada baš naći na redditu u pokušaju da predložim smisao neke scene, ali pamtiću ovaj film po dobru i možda ću mu se nekada vratiti.

Ako je INHERENT VICE bio najskrupuloznija ekranizacija Pynchona na filmu do sada, onda je ovo možda najuspeliji intenzivno pynchonovski film.

* * * / * * * *

TOMORROW YOU'RE GONE

TOMORROW YOU'RE GONE Davida Jacobsona je neo noir sa odličnom glumačkom podelom koju predvode Stephen Dorff, Michelle Monaghan i u jednoj bitno manjoj ulozi Willem Dafoe.

David Jacobson je želeo da uzme jednu prozaičnu neo noir priču o sveže puštenom robijašu koji treba da obavi neki posao i da joj da neke metafizičke osnove, kao što bi recimo bile one iz ANGEL HEART Alana Parkera ili negde kod Lyncha recimo (s tim što obe reference uzimam vrlo uslovno jer ni do jednog ni do drugog ovaj film ne dobacuje i sam po sebi vrlo malo liči) ali nažalost ne uspeva da postigne ni jedno ni drugo.

Ni bazični neo noir ne funkcioniše, a metafizičkom nema ni traga. Imamo samo dobre glumce koji prosto čine da jedno veliko Ništa može da se gleda, imamo par zanimljivih i duhovitih scena, i film povremeno prihvatljivo izgleda, ipak ništa više od toga.

* 1/2 / * * * *

FALCON LAKE

Stripovi Bastiena Vivesa u protekle dve godine dobili su dve uspele ekranizacije koje su režirale glumice. VOLEUSES režirala je Melanie Laurent koja je snimala nešto i pre a FALCON LAKE je napravila Charlotte Le Bon kojoj je ovo celovečernji debi.

FALCON LAKE je prikazan u sekciji Petnaest dana autora u Kanu, i za razliku od VOLEUSES koji Gaumont snimio kao akcionu komediju za najširu publiku i prodao ga Netflixu, FALCON LAKE je kanski učesnik o odrastanju i nosi potpuno drugačiji predznak,

Vives ima heterogene ekranizacije svog rada i FALCON LAKE mnogo više na liniji ranijeg filma POLINA.

Charlotte Le Bon u suštini pravi jednu sirovu priču o odrastanju četrnaestogodišnjeg dečaka koji sa dve godine starijom ćerkom porodičnih prijatelja provodi puno vremena jednog leta i među njima se rađa jedan specifičan odnos vezanosti.

Charlotte Le Bon snima film koji je po temi svakako karakterističan za debitante ali je po rediteljskom postupku vrlo sveden i smiren i bez naglašene potrebe da odmah istog časa pokaže sve što zna, a to je već znak autorske zrelosti. Ne znam tačno koliko se film razlikuje od Vivesovog stripaUNE SOEUR ali Le Bon ga je uz jednog saradnika sama i adaptirala za ekranizaciju.

Do sada smo videli dosta ovakvih priča, ali Le Bon je realizuje kao da ovo sve gledamo prvi put.

* * * / * * * *

MANODROME

Posle gledanja filma INXEBA moram priznati nisam očekivao da će John Trengove snimiti nešto zanimljivo.

Za razliku od INXEBAe koji je imao jako dobro zamišljen koncept a slabu realizaciju, MANODROME je holivudski debi koji je jači u realizaciji nego u konceptu, odnosno Trengove ga ostavlja u mnogim aspektima nedorečenim, što meni nije smetalo, ali verujem da ima kome će da smeta.

Dok je INXEBA bio dosta klasičan LGBT+ film sa dobro zamišljenom premisom. MANODROME sako izuzmemo jednu zaista briljantnu scenu gej intimnog susreta, zapravo nije u svojoj osnovi LGBT+ film i na neki način možemo reći da se primarno bavi ispitivanjem "toksičnog maskuliniteta".

Jesse Eisenberg igra glavnu ulogu i on se zapravo vraća toj temi posle THE ART OF SELF-DEFENSE Rileya Stearnsa, s tim što je ovo film u kom humor proističe više iz situacija nego i otvorenije komedije.

Eisenberg igra nezadovoljnog, blago drogiranog tabletomana koji vozi Uber i čeka bebu sa svojom devojkom, a jedini "lični prostor" ima u teretani koju svakodnevno posećuje. Primetivši da je u maleru i minusu sa parama, prijatelj mu predlaže da upozna grupu ljudi koji su njemu pomogli da se izvuče, i tu upoznaje komunu muškaraca koji su se okrenuli celibatu, žive u komuni i duboko su zagazili u manosphere. Oni nisu fight club, nisu teroristi, nisu rasisti, ali jesu poprilično off u odnosu na društvo koje ih okružuje a na glavnog junaka definitivno ne vrše povoljan uticaj te je pitanje trenukta kada će se on latiti pištolja i pokušati da bude snažni pravednik, u tome svemu naravno ispavši još slabiji nego što je mislio.

John Trengove i direktor fotografije Wyatt Garfield prave jednu efektnu i visokoestetizovanu celinu. Film je jako vešto snimljen i sjajno izgleda, a Jesse Eisnberg nosi sve na vrlo snažan način, uspevši da se nekako fizički pretvori u nezgrapnog nesrećnika koji ne može da nađe svoj mir. On je u centru svega, a Odessa Young kao devojka mu pruža podršku dok su ostali pripadnici ekipe koju predvodi Adrien Brody pre svega neka vrsta još dublje podrške.

MANODROME je oko nekih aspekata glavnog lika i situacije u kojoj se našao kriptičan. Ima i čudna scena kada u staračkom domu sretne kuvara kog igra Gheorghe Muresan, koja je prosto weird mada se nadovezuje na metaforu diva koja se provlači kroz film, tako da nije bez vezanosti za nešto što je uvedeno barem kao detalj. Ukupno uzev, meni to nije remetilo osnovnu celinu, i tu atmosferičnu postavku koja se nalazi na ničijoj zemlji između realnosti i košmara.

MANODROME svakako zaslužuje da mu se uradi nova inspekcija posle nekog vremena.

* * * / * * * *

A PLEIN TEMPS

Eric Gravel kao reditelj i Laure Calamy kao glavna glumica nose film A PLAIN TEMPS. Suština onoga po čemu se ovaj film izdvaja jeste rediteljski postupak i izuzetna uloga koju je unutar njega odigrala Laure Calamy.

U suštini, ovo je jedna socijalna melodrama u najklasičnijem smislu, graniči se sa naturalizmom u prikazu života jedne samohrane majke sa dvoje dece koja uprkos tome što je diplomirani ekonomista radi kao hotelska sobarica uporedo jureći posao u struci.

Film se fokusira na nekoliko dana u njenom životu kada se uporedo dešavaju njeni razgovori za posao koji bi je "vratio u struku" i socijalni status kom inače pripada, a na ulicama je štrajk svih prevoznika, od gradskog saobraćaja do taksija i ona prosto ne može da stigne na sve strane što otvara niz problema - šta s decom, kako ne zakasniti na posao, kako ne zakasniti na sastanke za novi posao i konačno kako održati "imidž" koji nije isti za jedno i drugo radno mesto.

U tom smislu, dakle ovo je jedna tenzična socijalna drama. Iako ovde imamo ženu višeg obrazovanja zaposlenog na mestu koje je baš rezervisano za neke još nerazmontirane socijalne i polne predrasude, ovo nije OUISTREHAM. Ova žena iskreno radi ovaj posao jer bolji nema.

Međutim, Gravel sve ovo vrlo svesno režira kao veoma napet triler. I u skoru koji potpisuje Irene Dresel tu nameru i ozvaničava. Film je napravljen kao triler izgrađen od naizgled svakodnevne socijalne problematike u kojoj sastavljanje kraja s krajem, stizanje da se sve obavi i sl. postaju praktično kao film potere a u jednom trenutku i "film velike pljačke:"

Uprkos ovoj žanrovskoj agresivnosti postupka, bitno je naglasiti da ovaj film nije parodija, ni žanra na socijalne drame. Naprotiv, ovo je pronalaženje načina da forma pruži jedan novi kvalitet supstanci.

* * * 1/2 / * * * *

THE BRICKLAYER

THE BRICKLAYER označava punokrvni kambek u kom Renny Harlin opet radi ono što najbolje zna na način koji volimo.

THE BRICKLAYER nije samo rediteljski kambek već pre svega produkcioni.

Pre osam godina dopao mi se film ERASED Philippa Stoelzla sa Aaronom Eckhartom koji je bio evropski sklopljena visokooktanska akcija skrojena po američkim mustrama. Taj spoj evropskog novca i autora sa američkim above the line talentom delovao je kao nešto što bi baš leglo Harlinu i u to vreme sam se nadao da će uraditi tako nešto. Nije se desilo. Nastavio je svoje pustolovine po Kini, Arabiji, povratak kući u Finsku i neke projekte koje još nismo videli.

A onda se desio THE BRICKLAYER, gde lično Aaron Eckhart koji je od karakternog glumca iz major i indie filmova postao najupečatljivija DTV faca sa fenomenalnim izborom projekata, donosi vatru ERASEDa.

Slično Stoelzlovom filmu, ovde imamo četiri-pet odličnih glumaca iz Amerike, Avi dovodi Bugare da biju i budu "biveni" a poreski zakoni obezbeđuju Solun i grčke lokacije.

Grčka je rizično mesto za film. Naravno, imaju oni poslednjih godina neke vrhunske filmove i ceo talas zanimljivih autora ali realno, to nije prostor ni u kom se zbivaju niti snimaju dobri filmovi. Setimo se BECKETTa. Setimo se BECKETTa i zaboravimo Julesa Dassina.

U solidnom povratku Paula Greengrassa u filmu JASON BOURNE, naslovni junak overava Trg Sintagma. I THE BRICKLAYER odatle nastavlja. Na scenariju je radio Greengrassov učenik Pete Travis koji je u međuvremenu nestao sa mejnstrim scene. Ni na špici za BRICKLAYER ga nema ali nije ni bitno. Grčka je ovde dobro iskorišćena kao volatilna NATO zemlja koja je izgubila svoj privilegovan položaj najistočnije full vesternizovane zemlje (Turska je istočniji član NATOa bila ali nije bila u EU i nije bila u potpunosti deo zapadnog sveta) i sada je sklona velikim političkim lomovima.

Grčku kreće da destabilizuje bivši ubica CIA koji se sveti jer mu je Agencija smestila rusku odmazdu kad nije hteo da ispuni jedan zadatak, i sada on kreće da ubija po američkom spisku za likvidacije ali na način koji grubo razotkriva rukopis moćnog saveznika. CIA pokušava da ga spreči tako što šalje njegovog nekadašnjeg hendlera, i partnera u zločinu koji je u međuvremenu postao zidar - "cigloslagač" iz naslova plus agenticu koja je pre svega navikla na kancelarijski rad.

Skript dosta solidno kanališe tenziju između prevejanog terenca i mlade žene koja dobija priliku da proveri ima li u njoj Jacka Ryana ili ne. Usput sreću njegovu staru ljubav i starešinu CIA, ball busting šefa i naravno bivšeg kolegu sa fanatičnom misijom.

U izvesnom smislu, ovo je kao Jason Bourne izvrnut naopačke, u kom je Bourne ipak negativac a oni koji ga jure heroji.

Harlin sve radi na jedan old school način. Znači nema foliranja, nema nekih nepotrebnih modernizacija. Nemoguće je danas snimiti LONG KISS GOODNIGHT, naravno, taj film je uostalom u onim parama bio triput skuplji od ovog, a danas bi to uz inflaciju bilo verovatno i pet puta, ali to je taj neki metod rada, i ko voli old school akciju, ovde će i da je dobije.

Ima odlične pucnjave, ima izvanredne tuče, ima fenomenalna jurnjava kolima. Ima sve što treba.

Aaron Eckhart je ikonična pojava. On je prosto sjajan glumac i ume da odigra i filmsku zvezdu ako treba tako da tu nema greške. Nina Dbre dolazi iz drugog žanra ali snalazi se dobro jer je raspoložena da uči. Ifenesh Hadera je u nekim posebnim sferama seksepila i ona od prve stotinke kad se pojavi uspeva da se nametne kao femme fatale. Clifton Collins Jr. negativca igra u snu. Tim Blake Nelson je ball busting šef.

Dakle, ekipa je dobra. Akcija je dobra. Scenario nije nezanimljiv, i uprkos tome što ovo nije neka velika pamet sve zajedno, nije stupidan ni na jednom nivou. Dakle, i geopolitički je korektan za ono što treba da bude, i na nivou buddy odnose je simpatičan koliko treba, i kao triler je solidan kostur da se sve naslaže.

Dakle, Renny Harlin je ovde dobio uslove za rad, i pružio nam je dokaz da nimalo nije zaboravio kako se pravi to što nama treba i što volimo. 

Umnogome se tim faktorom mogu objasniti staze i bogaze kojima je lutao poslednjih desetak godina. Čovek nije imao uslove za rad.

Ako izuzmemo dosta površno urađen ton koji zaista "vrišti B-film", ne vidim razlog zašto se THE BRICKLAYER ne bi mogao gledati u bioskopu. Izuzev onog osnovnog a to je da publika odavno nema baš mnogo prilike da gleda normalan film u bioskopu.

Da li je THE BRICKLAYER mogao biti bolji? Sigurno da jeste. Ali ne bi valjalo da jeste.

* * * / * * * *

COUP!

COUP! je televizijski film o pokušaju puča koji je u Evatorijalnoj Gvineji bogatoj naftom pokušala grupa mahom britanskih bogataša sa jednim iskusnim zemljakom - plaćenikom. Među njima je bio i Mark Thatcher, upadljivo neuspešni potomak Gvozdene Ledi čiji su pokušaja bavljenja biznisom bili uvek praćeni senkom državnih beneficija ili bizarnih neuspeha, kao što je ovaj.

COUP! je žanrovski u suštini komedija jer su svi osnovni protagonisti ove akcije zapravo potpuno nesposobni bogataši koji su možda i tek poluodgovorni za vlastito bogatstvo koji su organizujući puč poželeli da se igraju starih kolonizatora, i onda su završili uhapšeni na jednom aerodromu, pre nego što su uopšte stigli tamo gde je puč trebalo da se odigra.

Neki su groteskniji od drugih, Mark Thatcher nije najgluplji među njima ali je tu negde, a najozbiljnija faca je vojno lice koje igra Jared Harris.

Po scenariju Johna Fortunea, poznatog glumca i komediografa, Simon Cellan Jones je ponovo izveo ono čime dobro vlada a to je dodavanje komedije u žanr trilera, političke drame ili studije karaktera.

COUP! je sam po sebi takva priča da je jako teško prikazati njegove protagoniste kao preterane morone jer prosto njihovi radni rezultati pokazuju da su oni zaista bili takvi. Pa ipak, imajući u vidu da je u vreme nastanka ovog televizijskog filma Mark Thatcher već imao titulu i advokate da sprečavaju njegovo dalje izvrgavanje ruglu, COUP! ide dosta daleko u "obradi" ovih likova.

U vizuelnom pogledu, film vrlo fino evocira atmosferu egzotičnih lokacija na kojima su ove aktivnosti pripremane, od južnoafričkih letnjikovaca i poslovnih zgrada do ruševnih aerodroma.

Dosta nekih "atmosfera" odavde prepoznaćemo kasnije u radu Simona Cellana Jonesa, recimo u THE FAMILY PLAN.

VIOLET

VIOLET je film Justine Bateman, o mladoj holivudskoj producentkinji i nekoliko dana u njenom životu tokom kojih ona mora da razjasni put kojim će dalje da ide.

Ono što Justine unosi kao inovaciju u postupak a ovde to zaista gura film u jednu antifilmsku verbalnost jeste uvođenje "unutrašnjeg glasa" koji se obraća junakinji, i njega daje Justin Theroux, a postoje i njene misli koje se ispisuju u rukopisu na ekranu.

Iskreno, ti elementi ne doprinose izrazu, i pored toga što su duboko nefilmični, više smetaju nego što pomažu filmu u kom Olivia Munn odlično igra glavnu ulogu, i u potpunosti je posvećena, a face puput Luke Braceya pružaju solidnu podršlu. Kada tome dodamo da film zapravo, u svojoj jednostavnosti filmskog tkiva, jako dobro izgleda, ova dodatna komplikacija je zaista samo opterećenje.

Sam holivudski setting nezavisne ali bogate producentske kuće nije loše prikazan, ali ovo definitivno nije PLAYER i suštinski u pogledu te teme ne kaže ništa bitno.

VIOLET je slab ali pitak film. Ipak, imao je potencijala da bude puno bolji.

* * / * * * * 

EILEEN

Ottessa Moshfegh je književnica hrvatsko-iranskog porekla koja je kod nas zastupljena jednim prevodom kod Booke, ali roman o čijoj će ekranizaciji sada biti reč je izdat u Hrvatskoj kao EILEEN za kuću Vuković-Runjić.

Luke Goebel i sama Ottesaa Moshfegh su adaptirali roman, i scenario se u priličnoj meri razlikuje od romana, pre svega jer neke odnose prebacuje iz okvira značajnih u sferu skoro neprimetnih, ali time ekranizacija ne gubi ništa, već kroz tu redukciju nastaje kompaktniji film.

EILEEN nije u klasičnom smislu krimić, ali jeste roman koji ima izrazitu dimenziju tog žanra u mnogim svojim aspektima,, dok se film svakako može definisati kao hitchcockovski noir.

Reditelj William Oldroyd je najpoznatiji po ekranizaciji priče Nikolaja Leskova koja je svoju prvu tonsku filmsku adaptaciju dobila baš kod nas kao SIBIRSKA LEDI MAGBET Andrzeja Wajde, i iz toga filma preuzima disciplinu filmskog izraza koja iz naizgled hladnog rediteljskog postupka gradi odnos prema likovima i njihovim emocijama.

EILEEN je film prepun tenzije koja je isprva seksualnog i emotivnog karaktera, zatim socijalnog a na kraju dobija i klasičniju kriminalističku dimenziju.

Naslovna junakinja je mlada žena koja je u životnoj krizi, nezadovoljna sobom, svojim telom i poslom u popravnom domu u kom nema nikakve perspektive. Kod kuće je čeka otac, penzionisani policajac i aktivni alkoholičar, udovac, i od njega svakako ne dobija bilo kakvu podršku i pomoć.

Kada se u popravnom domu pojavi nova doktorka psihijatrije, Eileen pomisli da je našla prijateljicu a možda i ženu koja će je uvesti u neke druge sfere transgresije koje je raspoložena da isproba. Međutim, ni ne sluti u kojoj meri je doktorka spremna da ispita socijalne konvencije.

Thomasin McKenzie igra naslovnu junakinju a Anne Hathaway igra doktorku, i hemija između njih dve u najboljem smislu evocira uspomenu na BOUND iako je ovaj film na kraju ipak bitno drugačija stvar.

Naime, Oldroydov postupak kroz kliničko izlaganje priče, sa interesantinim praćenjem unutrašnjeg stanja glavne junakinje kroz uvođenje oniričkih scena, ne samo snova nego i sanjarenja, uspeva da proizvede konstantnu tenziju u sat i po trajanja ovog filma. Kada se na to doda njegova odluka da na dramaturški utemeljen način gledaocima uspešno izmakne tlo pod nogama, onda dobijamo čist triler u efektu na publiku, iako se veći deo radnje bavi manje više melodramskim situacijama.

EILEEN je film koji je uzbudljiv kad se gleda, i zanimljiv kad se o njemu razmišlja. Smešten je u epohu, i na neki način deluje kao opis filma Todda Haynesa iz neke pozitivne kritike, dakle nešto što nikada ne dobijemo u stvarnosti.

Oldroydov odnos prema epohi je zanimljiv. On je nagoveštava i rekonstruiše ali krajnje nenametljivo. Uspeo je da stvori utisak priče koja se naprosto dešava u to vreme i to je sve. Sličan je njegov odnos prema kinematografiji tog doba. Pomenuo sam Hitchocka kao najočigledniji uticaj a sigurno da ima čitav niz reditelja iz te epohe koji bi snimali ovako nešto. Samim tim možda čak Hitchcock i nije najtačniji uticaj ali jeste najimpresivniji. Međutim, na ekranu nema nikakvih pokušaja da se silom stvara neka stisla korelacija sa epohom. Niti je film namerno "moderan" u inscenaciji i kadriranju a smešten je u epohi, niti je namerno arhaiziran da liči na film iz tog doba. Oldroyd ga je snimio vrlo elegantno i estetizovano ali sa svim zahvatima isljučivo u funkciji priče.

U vreme kad je ovaj film izašao takve priče su bile visoki mejnstrim, danas je to ipak mnogo više art house i možda prestige picture. EILEEN ima osobine i jedne i druge sorte ali ne pravi ustupke tim formatima.

* * * / * * * *

LIVING IN A BIG WAY

Po preporoci Olivera Stonea pogledao sam film LIVING IN A BIG WAY, posleratni mjuzikl koji je režirao Gregory La Cava, potcenjeni majstor žanra.

Stoneu je zanimljiva slika povratka veterana iz rata koji je umesto noir zapleta i krizom maskuliniteta dočekan zapravo nečim potpuno drugim - energijom obnove, nove izgradnje životnog ambijenta i u doslovnom i u metaforičnom pogledu.

I zbilja, ovo nije film koji povratnika iz rata tretira kao izgubljnog i kastriranog gubitnika, ovo je priča o vojniku koji se vraća očekujući da ga čeka devojka sa kojom se na prečac oženio pred odlazak u borbu i shvata da je ona glamurozna, bogata naslednica koja je prosto bila sklona da razgali vojnike kao deo svog doprinosa na homefrontu dok je njen otac zgrtao milione na vojnim liferacijama.

Naravno, ona ne smatra taj brak validnim i trenutak iz kog je proistekao je odavno zaboravila a vojnika zabavlja da malo zateže pitanje razvoda jer hoće da zeza blazirane bogataše. Međutim, postepeno tu počinje da se razvija ljubav za duže staze.

Gregory La Cava i Irving Ravetch u dramskim scenama nude veoma duhovit dijalog, nestašan i socijalno angažovan, dočim Stanley Donen i Gene Kelly briljiraju u plesačkim numerama kojih nema puno ali su impresivne.

Film je u svoje vreme bio promašaj, i još pre Stonea je ušao u fazu revalorizacije, ali slagao bih ako bih rekao da me baš Stone nije zainteresovao za ovo.

* * * / * * * *