EILEEN

Ottessa Moshfegh je književnica hrvatsko-iranskog porekla koja je kod nas zastupljena jednim prevodom kod Booke, ali roman o čijoj će ekranizaciji sada biti reč je izdat u Hrvatskoj kao EILEEN za kuću Vuković-Runjić.

Luke Goebel i sama Ottesaa Moshfegh su adaptirali roman, i scenario se u priličnoj meri razlikuje od romana, pre svega jer neke odnose prebacuje iz okvira značajnih u sferu skoro neprimetnih, ali time ekranizacija ne gubi ništa, već kroz tu redukciju nastaje kompaktniji film.

EILEEN nije u klasičnom smislu krimić, ali jeste roman koji ima izrazitu dimenziju tog žanra u mnogim svojim aspektima,, dok se film svakako može definisati kao hitchcockovski noir.

Reditelj William Oldroyd je najpoznatiji po ekranizaciji priče Nikolaja Leskova koja je svoju prvu tonsku filmsku adaptaciju dobila baš kod nas kao SIBIRSKA LEDI MAGBET Andrzeja Wajde, i iz toga filma preuzima disciplinu filmskog izraza koja iz naizgled hladnog rediteljskog postupka gradi odnos prema likovima i njihovim emocijama.

EILEEN je film prepun tenzije koja je isprva seksualnog i emotivnog karaktera, zatim socijalnog a na kraju dobija i klasičniju kriminalističku dimenziju.

Naslovna junakinja je mlada žena koja je u životnoj krizi, nezadovoljna sobom, svojim telom i poslom u popravnom domu u kom nema nikakve perspektive. Kod kuće je čeka otac, penzionisani policajac i aktivni alkoholičar, udovac, i od njega svakako ne dobija bilo kakvu podršku i pomoć.

Kada se u popravnom domu pojavi nova doktorka psihijatrije, Eileen pomisli da je našla prijateljicu a možda i ženu koja će je uvesti u neke druge sfere transgresije koje je raspoložena da isproba. Međutim, ni ne sluti u kojoj meri je doktorka spremna da ispita socijalne konvencije.

Thomasin McKenzie igra naslovnu junakinju a Anne Hathaway igra doktorku, i hemija između njih dve u najboljem smislu evocira uspomenu na BOUND iako je ovaj film na kraju ipak bitno drugačija stvar.

Naime, Oldroydov postupak kroz kliničko izlaganje priče, sa interesantinim praćenjem unutrašnjeg stanja glavne junakinje kroz uvođenje oniričkih scena, ne samo snova nego i sanjarenja, uspeva da proizvede konstantnu tenziju u sat i po trajanja ovog filma. Kada se na to doda njegova odluka da na dramaturški utemeljen način gledaocima uspešno izmakne tlo pod nogama, onda dobijamo čist triler u efektu na publiku, iako se veći deo radnje bavi manje više melodramskim situacijama.

EILEEN je film koji je uzbudljiv kad se gleda, i zanimljiv kad se o njemu razmišlja. Smešten je u epohu, i na neki način deluje kao opis filma Todda Haynesa iz neke pozitivne kritike, dakle nešto što nikada ne dobijemo u stvarnosti.

Oldroydov odnos prema epohi je zanimljiv. On je nagoveštava i rekonstruiše ali krajnje nenametljivo. Uspeo je da stvori utisak priče koja se naprosto dešava u to vreme i to je sve. Sličan je njegov odnos prema kinematografiji tog doba. Pomenuo sam Hitchocka kao najočigledniji uticaj a sigurno da ima čitav niz reditelja iz te epohe koji bi snimali ovako nešto. Samim tim možda čak Hitchcock i nije najtačniji uticaj ali jeste najimpresivniji. Međutim, na ekranu nema nikakvih pokušaja da se silom stvara neka stisla korelacija sa epohom. Niti je film namerno "moderan" u inscenaciji i kadriranju a smešten je u epohi, niti je namerno arhaiziran da liči na film iz tog doba. Oldroyd ga je snimio vrlo elegantno i estetizovano ali sa svim zahvatima isljučivo u funkciji priče.

U vreme kad je ovaj film izašao takve priče su bile visoki mejnstrim, danas je to ipak mnogo više art house i možda prestige picture. EILEEN ima osobine i jedne i druge sorte ali ne pravi ustupke tim formatima.

* * * / * * * *