Friday, November 25, 2022

ESCAPE

ESCAPE je neuspeli pilot za seriju iz 1971. godine u kojoj je Christopher George trebalo da igra escape artista. U prvom izdanju koje je režirao John Llewellyn Moxey, John Vernon je igrao ludog naučnika koji je izmislio virus za potpuno erodiranje čovekove ličnosti i mind control.

SF/horor aspekt priče nimalo nije razrađen, ovaj televizijski film mahom čini istraga - ne naročito uzbudljiva i ne naročito ubedljiva i jedina stvar vredna pažnje na kraju jeste završni obračun u luna parku na šinama roller coastera koji je zanimljivo zamišljen i pristojno realizovan.

Thursday, November 24, 2022

OUTRAGE

Richard T. Heffron režirao je televizijski film OUTRAGE u kom Robert Culp igra zabrinutog porodičnog čoveka koji kreće da reaguje na teror grupe mladih osionih i nevaspitanih "tatinih sinova" i kada šerif ne može da ga zaštiti, na kraju uzima stvar u svoje ruke.

Ovo nije vigilante film, čak je baziran na istinitoj priči, tako da se junakova osveta dešava tek na kraju, a dotle se problem eskalira kroz institucije koje ne reaguju. U tom smislu, ovo je pre svega priča o ostrvljenoj omladini i o sistemu koji je neefikasan, mada je Heffron sklon da sve režira kao žanrovsko delo, iako sama priča to nije.

Uprkos Heffronu ispred i Culpu ispred kamere, OUTRAGE ne prevazilazi neki solidan prosek televizijske produkcije "filma nedelje" iz 1973. godine.

ALOHA

Različite su teorije kada kreće pad Camerona Crowea. Za mene se on desio kada je snimio VANILLA SKY, film koji mu u svakom pogledu nije odgovarao i pokazao da on nije reditelj za pravljenje priča koje mu ne odgovaraju jer to naprosto ne ume. Njegova reakcija na to je bila ekstremna, usledio je ELIZABETHTOWN koji je nažalost bio drastičan povratak na ranije forme, ali potpuno neuverljiv, iznuđen, i to je po mišljenju većine zapravo ta tačka kada je Crowe izgubio korak i nije se vratio.

ALOHA je film koji je bio percipiran kao potpuna katastrofa, film posle kog nema nazad i gde nema povratka za Crowea, i u vreme izlaska mi je nekako promakao a potom sam zbog velikog broja elemenata koji mi se potencijalno dopadaju u ovom filmu odlagao suočavanje sa time da su loše iskorišćeni i obezvređenji.

No, eto sedam godina kasnije, kucno je čas da pogledam film ALOHA i moj prvi utisak je da zapravo ovo uopšte nije loš film. Štaviše, prilično je dobar, i mogao bih čak reći u nekim stvarima predstavlja zanimljiv korak za Crowea.

Film jeste natrpan mnogim motivima, i jeste dosta oslonjen na scene i situacije koje je Crowe već režirao u svojim uspelijim filmovima, ali ovo nije Best Of kompilacija, i nekakav nesigurni pokušaj da se nešto ponovi. Ima stvari tu koje nisu skladne, ovo nije perfekcionizam kakav pamtimo iz JERRY MAGUIRE ali jeste jedan zanimljiv hibrid romantičnih priča iz vojnog života pedesetih i šezdesetih sa indie romantičnim filmom našeg doba.

Na sve to, film jako dobro izgleda, ne samo zbog lokacija na Havajima, i neba kao bitne teme, već zbog vrlo zanimljive propulzivnosti u kadriranju direktora fotografije Erica Gautiera koji snima ovaj film ako ne kao akcioni film, a ono kao veoma ozbiljno izvedni indie film u kom se prostor pokriva u 360 stepeni, nema one distance u odnosu na realnost koja je svojstvena romantičnim filmovima, već se sve dešava u povišenom realizmu u kom bih mogao da zamislim da se stvari pomere u pravcu nekog TOP GUNa ali i Terry Malicka, zašto da ne?

Zvuči haotično, ali Crowe savladava ovaj materijal. Glumci glume, kamera se kreće, stvari se dešavaju, sve funkcioniše, postoji emocija, postoji skladno uveden humor koji ne opterećuje i ne kvari balans.

Sigurno su se neki glumački nastupi mogli poravnati - Emma Stone emituje za nijansu više screwballa nego što treba, dočim Danny McBride i Bill Murray svojim persifllažama tačno dočaravaju likove unutar "povišenog realizma". Bradley Cooper, Rachel McAdams i John Krasinski galvanizuju stvari u punom saglasju, i oni na kraju uspevaju da spakuju sve ostale u adekvatnu sredinu.

Ako imamo u vidu da se paralelno dešava ljubavna priča, jedna nostalgična evokacija stare veze i jedan trilersko-vojni zaplet srednjeg intenziteta, u suštini Crowe to dobro vodi. Možda je trilersko-vojni zaplet mogao biti integrisaniji u ranijem toku da bi se u potpunosti shvatilo kakvu će ulogu imati u klimaksu, ali ostajem upitan nad time jer bi to filmu moglo dati drugi predznak. Ovako postavljen, kao McGuffin kroz koji sagledavamo sazrevanje lika, takođe ima smisla.

ALOHA je film koji je u mnogim aspektima mogao biti skladniji, mogao je biti i drugačiji, te samim tim i čistiji. Ali, baš ovakav kakav je zanimljiv i plašim se da bi bio manje interesantan, da je akademski gledano bolji.

* * * / * * * *

Wednesday, November 23, 2022

THE DELTA FACTOR

THE DELTA FACTOR je adaptacija romana Mickeya Spillanea, snimljena dve godine posle njegovog izlaska, u režiji čuvenog noir reditelja Tay Garnetta. Garnett je režirao originalnu verziju POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE i kao holivudski profesionalac snimio je još štošta a ovo je njegov pozni, pretposlednji film iz 1970. godine.

Nažalost, iako je ovaj film producirao sam Spillane, Garnett ne uspeva da posloži smislenu priču oko pokušaja da Mike Hammer kao saradnik CIAe sa latinoameričkog ostrva izvuče otetog naučnika. Film počinje zanimljivo ali onda postaje stagnantan bez jasnog definisanja ko je ko, šta se tačno želi, gde se sve tačno dešava, šta su prepreke itd.

Otud, ovo predstavlja neslavnu završnicu Garnettove karijere ali i neuspelu ekranizaciju Spillanea koji je imao neke vrlo snažne filmske vrhunce.

Tuesday, November 22, 2022

PARTING SHOTS

PARTING SHOTS Michaela Winnera je njegov poslednji film i testamentarni rad, priča o čoveku koji saznaje da umire od raka i odlučuje da pobije sve ljude koji su ga povredili ili nervirali, i u toj epizodičnoj strukturi okupljeni su razni glumci s kojima je ovaj autor radio ili ih je cenio.

Nažalost, spoj priče o životnoj satisfakciji i pronalaženju mira kroz ubijanje ljudi što je Winnerovo obeležje u serijalu DEATH WISH i glumačkih zvezda kao što su Diana Rigg, Bob Hoskins, John Cleese itd. rezultira jednim skromno realizovanim, stagnantnim filmom u kome nema nijednog Winnerovog rediteljskog obeležja, kao što su dinamika, smisao za humor, osećaj za filmsko nasilje, ništa od toga ne postoji.

Pevač Chris Rea igra glavnu ulogu, i nezavisno od toga što imam averziju prema njemu kao muzičaru, rekao bih da se nije dokazao kao glumac. Ali, daleko je od toga da je samo zbog njega ovaj film loš. Naprotiv, teško bi ga i bolji glavni glumac učinio boljim.

PARTING SHOTS je snimljen s dosta poštovanja ispred kamere prema Winneru, ali s malo novca i malo truda iza nje. Šteta, bilo je u ovom konceptu nešto zaista winnerovski senzacionalističko i moglo je biti ispraćaj u velikom stilu. Ništa od toga nije stiglo na ekran, ni u jednom segmentu izraza.

Monday, November 21, 2022

HAPPY HUNTING

Joe Dietsch i Louie Gibson snimili su film HAPPY HUNTING, indie žanrovski rad u kome se dosta uspešno iznova postavlja THE MOST DANGEROUS GAME.

Louie Gibson je sin Mela Gibsona, ali svoj debi nije ostvario u očevoj produkciji. Naravno, danas ni samom Melu nije lako da snimi režiju, ili producira film, i Louie nije imao sreće da doraste za režiju kada mu je otac bio golden boy. Međutim, ovaj film je nastao bez ikakvih veza sa Melom, nema ga ni među glumcima ni na špici. Ipak, činjenica da je Louiejeva supruga Annet Mahendru (koju znamo kao Ninu iz AMERICANSa) odigrala Bogorodicu u filmu FATHER STU, sugeriše da njihovi odnosi ipak nisu poremećeni već da Louie svoju karijeru gradi sam.

I u tom pogledu, ovde nema Mela ni na jednom delu špice, ali ima njegovog osećaja za crni humor, i sklonosti ka visceralnom nasilju, ali i nečeg mnogo bitnijeg - glavni junak je neupotrebljivi, skroz erodirali alkoholičar koji u stanju delirijum tremensa, odlazi da pomogne prijateljima u nevolji, a uskoro se u njoj i sam nađe - u mestu koje je nekada bilo čuveno lovište, preostali hillbillyji jednom godišnje organizuju lov na ljude. Jer su tako u mogućnosti.

U uvodnom delu imamo postavljanje glavnog junaka i njegove nevolje. Preostala dva čina pratimo epizdočne zgode iz lova, snimljene veoma efektno, duhovito i kreativno, sa nasiljem koje prebacuje ovaj film duboko na teritoriju horora.

Dietsch je takođe doprineo ovom filmu, pa nije fer tumačiti ga samo iz vizure Louieja Gibsona i eventualnog odlaska iveri od klade, ali kad smo već tu rekao da bih da bi Tata Gibson bio generalno zadovoljan mnogim stvarima u ovom filmu. On bi dakako poradio na skladnosti strukture, svi znamo da je to segment u kom je on jak, i dao bi neku jaču idejnu celovitost ovom filmu. Ali na mikro planu, a ako imamo u vidu i novac s kojim je raspolagao. Gibson i kolega potpisuju jedan jako dobar film koji nije samo indie showcase koji vodi ka nečem boljem već je u pravom smislu zaokruženo ostvarenje koje ima svoje mesto.

* * * / * * * *

Saturday, November 19, 2022

BILLION DOLLAR BUBBLE

BILLION DOLLAR BUBBLE je BBCjev televizijski film inspirisan slučajem Equity Funding Corporation of America koja je doživela kolaps 1972. godine kada se ispostavilo da je svoj ogroman rast bazirala na nepostojećim polisama osiguranja koje je štancovao kompjuter.

Ovo je britanski televizijski projekat sa američkim glumcima. Glavnu ulogu kompjuteraša koji je osmislio celu stvar ali je i prvi shvatio da se otišlo predaleko igra James Woods a u filmu se pojavljuju i njuške kao što je Sam Wanamaker.

Brian Gibson je tada još uvek radio britanske projekte ali se odlično snašao i ne samo da je izvukao odličnu glumačku igru već je u relativno kamernoj postavci raznih kancelarija, restorana i bogatih kuća, uspeo da napravi utisak mnogo "šireg" sveta nego što je realno imao lokacija.

Kasnije je Gibson napravio značajnu karijeru kako u svetu MTVa tako i američkog televizijskog i bioskopskog filma.

Woods je odličan u glavnoj ulozi. Tada je već ušao u fazu igranja u zanimljivim "problemskim" filmovima baziranim na istinitim pričama a ovaj rad iz 1978. je pravi primer tako nečega. Scenarista Tom Clarke je materijalu prišao klinički, Woodsov lik privlači najveće simpatije jer je u suštini autsajder u celoj ekipi i to se iskazuje kroz nekoliko lepo zamišljenih i izvedenih detalja.

Film je dobio jednu BAFTA nominaciju.

SPIRITED

Sean Anders je proširio područje borbe snimanjem filma SPIRITED na jedan zanimljiv način. Upario je dvojicu velikih komičara našeg doba u jednom prazničnom mjuziklu i ostao dosledan u praćenju forme, kako same priče CHRISTMAS CAROL tako i žanra u kom se izražava.

Praznični format donosi nešto svečanog duha, i ponegde krutosti, i uz neka rešenja u podeli koja mi nisu bila bliska, ali to je pitanje mog ukusa, SPIRITED nije film kome ću se često vraćati, međutim to ne znači da u mnogim aspektima ovog filma nisam uživao, i kao gledalac i kao profesionalac.

Anders pravi mjuzikl u klasičnom smislu, i uprkos tome što pokazuje ironiju prema formi jer junaci imaju svest u tome da je čudno i možda cringy to što u bitnim scenama zapevaju, ovde muzika zaista zauzima krupan deo minutaže i ima u sebi ne samo svojstvo akcenta već i izlaganja likova, njihovih rasploženja, životnih priča, preokreta u životnim stavovima, kao u starim klasičnim primerima.

Dakle, ovo nije muzički film ili film u kom se konvencija mjuzikla koristi kao interesantan akcenat. Ovde mjuzikl zaista jeste osnovno gradivo, i u SPIRITEDu se peva isto a možda i više nego u onome što nam se danas nudi kao mjuzikl. Na svu sreću ovo nije film o muzičarima, i nema konfuzije oko dijegetske funkcije pevanja. Peva se "iz čista mira", sa dramskom funkcijom, veoma old school.

Čini se da je ironija data u ponašanju likova u nekim okolnostima uspela strategija približavanja ovog postupka publici kojoj je on dalek, ali uprkos tome ne možemo reći da se autori distanciraju od forme.

Još je interesantniji način na koji se Anders i Morris, kao scenaristi, sasvim sigurno u saradnji sa Reynoldsom i Ferrellom sklonim da se mešaju u sve, odnose prema Dickensovoj priči u kojoj još uspešnije subvertiraju klišee, i rekao bih na isti način uspešno grade odnos ironije i verovanja u priču. Kao i u slučaju mjuzikla.

Dakle, SPIRITED je film koji istovremeno deli nepoverenje svoje publike prema dve veoma kodifikovane dimenzije svog izraza, žanru mjuzikla i Dickensovoj priči, i oba kroz ironijske odmake uspeva da iznova reafirmiše, i to je veliki uspeh.

U zavisnosti od toga koliko vas ovo zanima, uživaćete i u ovom filmu. Ja sam se tamo gde treba od srca smejao, tamo gde je trebalo da budem impresioniran bio sam, i povremeno sam samo osećao kako bi sa malo manje svečane atmosfere u postupku film mogao biti efikasniji u pripovedačkom pogledu.

No, savremeni Holivud voli da kada priča bajku stvori malo tu arhaiziranu atmosferu i ovaj film nije izuzetak. Isto tako u ovom osavremenjenju dva edgelorda kakvi su Reynolds i Ferrell rade dosta na tome da približe Dickensa svojoj publici koja je navikla na dekonstrukciju, pa u pojedinim deonicama ima utiska da nam malo drže čas.

Ali, za film koji traje dva sata i donosi zaista puno raznih stvari, takve primedbe su minorne. Uprkos tome što sve ovo deluje kao sigurna koncepcija porodičnog filma, Anders rizikuje u mnogo aspekata i u svakom postiže manji ili veći uspeh.

* * * / * * * *

INTRIGUE

INTRIGUE Davida Druryja je televizijski film u kome Scott Glenn igra CIAša baziranog u Briselu, poslatog u Rumuniju da organizuje prebeg već ranijeg prebega kog igra Robert Loggia.

Pored njih dvojice u filmu se pojavljuje i William Atherthon, i manje-više ta tri imena su sve dobro što ovde ima da se vidi. INTRIGUE je sniman u Jugoslaviji, i slikao ga je čuveni hrvatski snimatelj Tomislav Pinter, ali nažalost on nije dao neku naročitu klasu ovom površno osmišljenom i slabo izvedenom televizijskom špijuncu u kom ni tri dobra glumca ne mogu mnogu pomognu, osim što je svako za sebe na neki način dobra faca.

Ipak, to što je neko dobra faca možda čak deluje i kao hendikep jer nas samo podseća da smo te iste ljude gledali u nekom boljem materijalu, već i tada, danas davne 1988. godine kad je ovo izašlo.

Od naših glumaca, malu upečatljivu rolu agenta Sekuritatee ima Slobodan Lobi Dimitrijević koji je veliki deo svog opusa vezao upravo za usluge snimane kod nas i zapadnoevropske filmove.

Drury nije nepoznat reditelj, pre ovoga snimio je DEFENCE OF THE REALM a i potom je radio neke ozbiljnije produkcije, međutim ovo nije ni po čemu uspeo rad.

Thursday, November 17, 2022

BLACK ADAM

Reći za film BLACK ADAM da je najgori film godine ili najslabije izdanje DCEU je veoma nepravedno.


Jaume Collet-Serra je snimio film u kome ima puno problema koje deli sa masom drugih superherojskih filmova, i onih iz DCEU i onih iz MCU. Međutim, u njemu je prikazao i nešto novo i nešto dobro.


Ono što su problemi pre svega se tiču obaveze da se prikaže origin, i da se oko origina stvori drama koja u suštini nema nekog opravdanja jer se film zove Black Adam i da samim tim znamo da će se on pojaviti i biti protagonista, onda nema razloga da se Rock aktivira maltene tek posle 15-20 minuta. Što subjektivno, što objektivno junake koje gledamo dotle posmatramo kao sporednjake i uprkos tome što i oni kasnije dobiju protagonizam, nije baš da smo zbog njih došli.


Zatim, naravno tu je neka razna tehnika iz stripova, avion kojim putuje Justice Society koji je ludikrozan i prosto na filmu izgleda nefunkcionalno i besmisleno te samim tim bez ikakve uverljivosti u bilo kom kontekstu. Srećom, sva ostala tehnika iz stripova je dobro integrisana u priču i pre svega akciju pa u tom pogledu samo je jedan krupan promašaj.


Ono što je dobro jeste odlazak na street level kao u MCU Spider-Manima, iako imamo posla sa junakom kog igra jedna od najvećih filmskih zvezda našeg doba i što je reč o junaku čija je moć uporediva sa Supermanom. Dopada mi se način na koji Collet-Serra definiše subalternost junaka i miljea iz kog dolazi (mada imperija u kojoj je nastao u dalekoj antici doduše nije bila tako erodirala kao sredina koja živi "danas" na istom mestu). Collet-Serra naravno ne može da ode predaleko u tom ispitivanju, ali onoliko koliko može odlazi. Nije sad to samo stvar značenja, nove lokacije u geopolitičkom pogledu već i celog imaginarija. Od društvenog uređenja do arhitekture sve je svežije nego u Gothamu ili Metropolisu.


Zatim, ono što veoma volim jeste Collet-Serrino okretanje second-tier i third-tier herojima kao što su Hawkman, Dr. Fate, Cyclone i Atom Smasher. Za Atom Smashera iskreno čak nisam ni znao da nije Atom himself, što naravno više govori o meni. Uprkos tome što smo iste ove likove pod nazivom Falcon, Doctor Strange i Ant-Man videli u MCU, pošto su second i third-tier heroji godi taj exploitation momenat i odličan su spoj sa subalternim miljeom, kao što uostalom recimo Hawkman dobro funkcioniše u TITANSima doduše kao Hank Hall tj. Hawk.


Igraju ih sjajni glumci kao Aldis Hodge i Pierce Brosnan, nudeći svoj line reading za Falcona i Doctora Strangea.


Akcija je odlična. Film je fokusiran na jednu situaciju i nekoliko zadataka unutar nje plus origin. Dakle, vrlo slično Ayerovom SUICIDE SQUADu. Sama akcija je briljantno izvedena, i u koreografiji i u dramskoj dimenziji, sa dosta smisla za humor koji pokazuje da ovaj film mogu pogledati fanovi THE BOYSa i DEADPOOLa bez problema.


U ovim reformskim danima DCEU, BLACK ADAM u sebi ima dobar spoj Snyderovog Legacyja i novog vedrog duha. Za razliku od Gunnovog filma za koji mi je bilo teško da odredim šta mi to smeta jer sve je u suštini dobro, ali ne uživam, ovde sam mnogo lakše prepoznao šta nije dobro, i uživao mnogo više. Dok se Gunnu ne može prebaciti da je u svom SUICIDE SQUADu imao te redundantnosti u pripovedanju, isto tako se toliko zaigrao sa narativnim tehnikama da film nikada nije počeo. Iako je kako rekoh veoma dobar u svemu, sem u utisku. Ovaj po mnogo čemu ima nedostatke ali je u utisku na kraju ipak dobar.


Sad u ovom tranzicionom periodu, veoma osetljivom, videćemo kako će ta agresivna polarizacija stvorena BLACK ADAMom, bez nekog razloga uticati na dalja dešavanja. Rezultat na blagajnama je bio okay-ish, ništa naročito ali sve je to post-Covid depresija box officea. U svakom slučaju, Collet-Serra se nije osramotio, šta god dalje da se desi.


* * * / * * * *

Wednesday, November 16, 2022

SHADOW ON THE LAND

Verujem da je SHADOW ON THE LAND trebalo da bude backdoor pilot za seriju koju je kreirao Sidney Sheldon - tada još uvek poznatiji kao holivudski scenarista - a režirao ga je Richard C. Sarafian, reditelj koji nikada nije ušao u prvu ligu ali je ostavio dubok trag i na filmu i na televiziji.

SHADOW ON THE LAND nema ni kvalitet ni produkcione okvire da bude bioskopski film, ali uprkos tome što nije, svakako jeste veoma solidna televizija.

Akcija je jako energično i vešto izvedena u orkestraciji Sarafiana starijeg. Izvedena je sa puno pozicija kamere, puno pokreta kamere, veoma energičnim kretanjima u kadru i montažom. Akcije nema mnogo ali kad je ima, odlična je.

Glumci su takođe odlični. Epizodnu ulogu igra Gene Hackman i iako to nije glavna uloga, veoma je važna za celinu a on je opet za klasu talentovaniji od ostatka podele i to se bez problema vidi. No, svi su na svom nivou, samo je Hackman prosto bio klasa za sebe.

World-building je diskretan i tu je najmanje urađeno i na nivou scenarija i na nivou produkcionog dizajna. Naime, premisa je SAD kojom su zavladali fašisti a njihova geneza je zapravo odluka naroda na izborima da im treba čvršća ruka. Predsednika svi nazivaju The Leader i po uzoru na MEIN KAMPF, u knjižarama se prodaje njegova knjiga MY STRUGGLE. Međutim, osim malo "nacifikovanih" nacionalnih simbola i ponekog detalja na uniformi, Amerika deluje isto kao i inače. I to je skroz dobro rešenje. Stvar je samo u tome da se ne insistira na tome koliko je sve isto a potencijalno veoma različito. Opšti imaginarijum je sterilan. Dakle, sama premisa se ne razrađuje detaljno ni na jednom nivou ali je opšti ton jasan.

Televizijski film izašao je krajem 1968. godine, kada je i Amerika bila pogođena raznim nezadovoljstvima i neredima.

NOBODY'S DARLING

Anthony Mann se smatra rediteljem koji nije grešio kada se bavio žanrovima kojima dobro vlada - noirom i vesternom pre svih. Međutim, to nisu bili jedini žanrovi u kojima je radio. Muzički film, čisti mjuzikl i muzička komedija su takođe neke forme kojih se dotakao.

U ranoj fazi snimio je NOBODY'S DARLING. Ova muzička komedija iz 1943. godine nosi elemente mjuzikla ali su oni vezani samo za glavnu junakinju pa nerado koristim ovaj termin.

Reč je o filmu snimljenom za vreme rata u kome postoji svest o ratu koji upravo traje iako sam sukob nema nikakvu ulogu u zapletu. Zanimljivo je da ga junaci usput pominju, kao okolnost, ponekad i da bi se našalili.

Glavni junaci filma su klinci čiji su roditelji holivudska aristokratija a oni se susreću u školi tokom pripreme školske predstave. Nadalje priča se razvija po modelu ružnog pačeta. 

Uprkos tome što ovo nije Mannova specijalnost, u ovom filmu se vrlo solidno snašao. Opet bez jakih zvezda i velikog budžeta izgradio je uverljiv svet, humor je uspeo u potpunosti u odnosu na ono što su projektovali pisci, tranzicija iz govora u pevanje ne smeta utisku o filmu.

NOBODY'S DARLING nije bitan mjuzikl svog doba ali jeste jako dobro izveden B-rad.

* * * / * * * *

BODY LANGUAGE

BODY LANGUAGE Georgea Casea je ispodprosečan post-BASIC INSTINCT erotski triler, slab na oba polja, zapravo sa erotikom više u domenu strasti i sa trilerom više u neuspelom pokušaju. Ovaj film snimljen za potrebe HBO donosi Toma Berengera u punom angažmanu, Nancy Travis se takođe trudi ali zaplet je naivan, a što se veštine izvedbe tiče, sve izvan osnovnog izgleda filma je više u domenu dobre volje nego pravog znanja.

Tuesday, November 15, 2022

HOLLYWOOD CONFIDENTIAL

HOLLYWOOD CONFIDENTIAL je bio naslov poslednje, dvanaeste, epizode serije PRIVATE EYE koju je Anthony Yerkovich radio kao odgovor na Mannov CRIME STORY kada su se razišli posle MIAMI VICE.

Yerkovicheva serija PRIVATE EYE bila je izvanredna i nije se imala čime postideti ni pred seminal workom kakav je bio CRIME STORY, no HOLLYWOOD CONFIDENTIAL nastao je deset godina kasnije i nažalost ovo je samo televizijski film izvorno nastao kao backdoor pilot kod kog je jasno zašto nije usvojen.

Mudre odluke u glumačkoj podeli jesu mladi Charlize Theron i Thomas Jane kao vamp detektivka i haker, a Edward James Olmos u glavnoj ulozi je potpuni promašaj, i deluje apsurdno kao leading man pored toliko harizmatičnijih lica.

Sam slučaj koji se obrađuje u ovom pilotu o holivudskoj detektivskoj agenciji nije loš ali milje je prikazan veoma naivno što nije bilo svojstveno Yerkovichevoj slici Holivuda iz serije PRIVATE EYE.

Sve u svemu, ovo je možda bitno za fanove nekog od glumaca da vide šta su radili na samim počecima, ili za ljude koje zanima Yerkovichev pozni rad. Za ostale nije nimalo.

Monday, November 14, 2022

RAILROADED!

Iste godine kada je snimio T-MEN Anthony Mann je imao i RAILROADED.

Reč je o sedamdesetminutnom filmu koji se po formatu kreće negde između B-radova od sat vremena i standardnog jednoipočasovnog formata. Film je zanimljiv i nije postao arhaičan uprkos pipavoj temi koja je sklona zastarevanju - govori o pljači male bookie operacije koja se odvija u zadnjem delu kozmetičkog salona, i pokušaju počinilaca da sve svale na nedužnog mladića.

Mladi pomoćnik tućioca stiče utisak da su dokazi nekako previše zgodno usmereni protiv momka i uz pomoć njegove sestre kreće da istražuje ali i počinioci rade na tome da "ojačaju" svoju priču.

Film nije procedural u klasičnom smislu ali se bavi istragom. Prebacujući je van institucija u lični angažman glavnog junaka da je radi van dužnosti izbegava sve one sputavajuće formalne stvari koje su na kraju krajeva i učinile privatne detektive i suspendovane inspektore tako popularnim filmskim junacima.

Sa dobrom B-podelom, i eventualnom zamerkom da su se glavni muški junaci mogli više razlikovati u fizičkom izgledu, Mann pravi dinamičan film u kom se likovi i priča izlažu lako, sa upadljivom dozom crnog humora.

* * * / * * * *

PARADISE CITY

PARADISE CITY sasvim sigurno nije poslednji geezer teaser u kom se pojavljuje Bruce Willis jer je nasnimao puno toga pre povlačenja iz zdravstvenih razloga. Da jeste, ovo bi mu bio verovatno ponajbolji film u toj fazi karijere i jedan dobar throwback na vremena kada su buddy cop filmovi vladali blagajnama.

O tom vremenu mnogo toga zna Chuck Russell, reditelj koji je u tom periodu bio na obodima holivudske prve lige, blizak i redovan saradnik Franka Darabonta koji je stekao mnogo veću slavu. Chuck Russell je uspevao da radi major filmove, ali uglavnom one manje važne, sa nekim od njih kao što je recimo MASK postizao je izuzetan uspeh i vremenom se specijalizovao za ekonomično realizovan pulp.

Kada više nije bilo mesta za Russella u mejnstrimu, snimio je jedan TAKEN derivat sa Travoltom i nije se snašao. PARADISE CITY međutim izgleda kao da je Russell u međuvremenu naučio dosta o žanru koji do sada nije uspešno radio.

Bruce Willis, Stephen Dorff i John  Travolta igraju u ovom filmu. Geezer teaser napon je jak i sva trojica su dobri, s tim što je Dorff i najvitalniji ali glavni junak je Blake Jenner koji igra Willisovog sina koji pristiže na havajsko ostrvo da osveti oca lovca na ucene i vidi da li za potrebe osvete može da pronađe tog Moby Dicka odbeglih optuženika, i time istraži da li je poslednji slučaj imao veze sa očevom smrću.

Film je pre svega energičan, a zatim i duhovit, što bi se i dalo očekivati od Chucka Russella. Ipak, ne treba zaboraviti da je on režirao i ERASERa sa Arniejem i da se snalazi u situacijama kada vrag treba da odnese šalu. I PARADISE CITY je među karakterima duhovit. Junaci stupaju u zanimljive dijaloge i upadaju u dobre situacija.

Russell je doprineo scenariju koji su pisali stari Willisovi saradnici iz ove faze i očigledan je njegov doprinos u pogledu vitalnosti dešavanja, maštovitih detalja i smisla za humor. Isto tako u samoj egzekuciji, Russell ipak izvlači više od ekipe koja je navikla da se eventualno malo više potrudi kad se zapuca, i sa relativno pristojnim mada daleko od prvoklasnog snimatelja, isporučuje film koji dobro izgleda i koji jedino ne zvuči dovoljno dobro da bi bio realan substitut za buddy cop film, kakvi se u suštini više ne snimaju.

Doduše ako imamo u vidu da je na odjavnoj špici na ključnom mestu ostao jedan template možda je greškom pred javnost pušten neki workprint, ko će ga znati, pa postoji i verzija koja bolje zvuči-

U ovom filmu Willis ne igra junaka kakvog je igrao nekada ali igra njegovu ostarelu verziju i uprkos svim mukama koje ima, dobar je. I dalje su taj osmeh i pogled nezamenjivi. U ovom filmu su se svi rekao bih potrudili i rezultat nije izostao. Kako god bilo, PARADISE CITY je iznad nivoa koji se ovih dana očekivao u toj kući i lepo je da sav taj pozni rad ipak nije bio uzalud.

* * * / * * * *

Sunday, November 13, 2022

STRANGERS IN THE NIGHT

STRANGERS IN THE NIGHT studija Republic stoji kao jedan od najboljih jednočasovnih filmova koje sam gledao. Anthony Mann uspeva da u 55 minuta trajanja uklopi zanimljiv triler o vojniku koji posle borbi na Pacifiku jedva čeka da se pridruži devojci koja mu je postala pen pal dok je bio u ratu.

Kada dođe u kuću njene majke zatiče jednu napetu situaciju. Devojka trenutno nije tu i nikako da dođe. Pre svega zato što ne postoji i samo je plod duševno obolele žene koja misli da je njena majka. A samozvana majka ne želi da dozvoli da se tajna sazna niti da vojnik ima neku drugu.

STRANGERS IN THE NIGHT funkcioniše kao jedan dobro skrojen komad, vezan za nekoliko lokacije, dobro glumljen, sa smislom za humor, energičnom glumačkom igrom i inscenacijom koja na mikro-planu ne zaostaje za ambicioznijim jednoipočasovnim filmovima.

Kasnije je ovaj format bio prisutan u televizijskim dramama i da je u tom ciklusu snimljen, ovaj film bi imao značajno mesto.

* * * 1/2 / * * * *

T-MEN

T-MEN se smatra prvim istinski važnim krimićem u karijeri holivudskog velikana Anthony Manna koji je u svojoj jezgrovitoj karijeri, do prerane smrti, ostavio snažan i veoma ujednačen opus.

Ovaj film iz 1947. preuzima tada aktuelnu konvenciju dokumentarnog uokvirivanja krimića. Ovde čak na početku imamo obraćanje načelnika Treasuryja u kojima on predstavlja svojih šest bezbednosnih agencija i najavljuje da se film bavi slučajem koji je amalgam nekoliko stvarnih situacija.

T-MEN su dva Treasury agenta koji se ubacuju u lanac falsifikatora dolara i akciznih marki i u jednoj minucionzoj akciji uspevaju da dođu do mozga ove hobotnice. U sat i po, Anthony Mann uspeva da ispriča dosta kompleksnu kriminalističku priču, izvede ceo zaplet sa ubacivanjem agenata, proverama koliko su verodostojni, i da 75 godina kasnije njegov film ne izgleda nimalo naivno, iako smo u međuvremenu temu ubačenih agenata gledali u vrhunskim interpretacijama vrhunskih autora.

Međutim, Mann sa svojim redovnim saradnikom Johnom Altonom pravi jedan zategnut, precizan, tenzičan film, sa dramaturgojim u scenariju John C. Higginsa (po priči Virginie Kellogg) ali sa dramskim nabojem unutar same slike, po rasporedu svetlosti i senke, uglovima snimanja i svim drugim elementima ritma koji se mogu postići unutar slike.

T-MEN je bitna preteča unutar veoma poznatog varijeteta kriminalističkih priča - onih o policajcima koji se tajno ubacuju kao pripadnici kriminalnih grupa. Mann se ne bavi iskušenjima koje ti zadaci nose u pogledu zavodljivosti podzemlja u odnosu na policajcu već se drži njihove obazrivosti da ne budu razotkriveni, ali zato u tom domenu ima jednu od najmoćnijih scena ikada snimljenih na tu temu - scenu kada kolega mora da učestvuje u egzekuciji svog partnera bez mogućnosti da mu pomogne i ovoga koji mu dok umire još pojačava "legendu".

Jacques Rivette je ubrajao Manna među četiri najznačajnija američka posleratna reditelja. Kada gledamo format filma T-MEN koji isprva deluje kao rutinski narudžbenjak službi bezbednosti kod holivudskog studija a posle se pretvori u nešto snažno i umetnički vredno, sasvim je sigurno da se teorija autora na primeru ovog filma može objašnjavati.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, November 12, 2022

JAULA

Ignacio Tatay snimio je film JAULA po scenariju koji je napisao zajedno sa redovnom saradnicom Rodriga Sorogoeyna Isabel Penom. Reč je o filmu koji se kreće ničijom zemljom između trilera i horora, s tim što bih ga ja ipak smestio u domen trilera, a argumente za to ovom prilikom ne bih iznosio da ne bih otkrio razrešenje filma.

Film počinje misterioznim susretom bračnog para u povratku kući, u sred noći, sa napuštenom, zanemelom i teško bolesnom devojčicom. Oni je odvode u bolnicu i posle nekog vremena, kada ne uspe nijedan pokušaj da shvati ko je dete i odakle je, prilikom jedne posete medicinsko osoblje zapaža da je devojčica u stanju da uspostavi neki odnos sa ženom koja ju je našla. Nude da je bračni par prihvati iz terapijskih razloga, kako bi bolje podnela oporavak.

Kada se devojčica nađe u njihovom domu, postaje jasno da je ona žrtva zlostavljanja ali možda i susreta sa nekim čudovištem čije poimanje možda čak nije ni racionalno objašnjivo, naročito kada veoma čudni događaji krenu da se zbivaju u njihovom domu.

Zanimljivost za srpske ljubitelje krimića jeste činjenica da početkom trećeg čina, Tatay i Isabel Pena koriste veoma slično rešenje kao Miroslav Terzić i Elma Tataragić u filmu ŠAVOVI. U oba filma rešenje je vešto izvedeno, a reč je o promeni vizure iz koje se posmatra i pripoveda. Kako u oba slučaja imamo temu nestale odnosno otete i misteriozno pronađene dece, isto bravura-rešenje je još zanimljivije.

U tom pogledu, interesantan je spoj dva postupka, dva čina izvedena u klasičnoj prospektivnoj naraciji gde se stvari ređaju od početka prema kraju, veoma atmosferično su realizovane sa kumulativnim efektima svih dešavanja, da bi se onda na početku trećeg čina otvorila nova vizura, priča se vratila unazad kako bi se iz tog drugog ugla rekapitualiralo gledanje na stvari, i onda došlo do jednog fuzionisanog razrešenja u kom se posmatra iz oba ugla.

U ovoj žanrovskoj formi ovakvo rešenje nosi rizike i u ovom filmu se isplatilo jer u stvari omogućuje da se ključni preokret desi na početku trećeg čina i sekundarni u fazi klimaksa. Film u tom smislu dakle nije hendikepiran, iako ključni preokret iznese malo ranije, onaj još zanimljiviji, iako ne temeljni, ostavlja za samu završnicu, dajuči joj nužni intenzitet. Rizik kod ovog pokušaja da se i sačuva suspense i detaljnije izloži jedan segment priče i da se postigne šok-efekat preokreta može biti u tome što film u toj intervenciji može izgubiti zamajac. Ovde se to nije desilo. Ista ova priča se mogla strukturirati konvencionalnije, sa paralelne dve vizure gde bi se sasvim sigurno izgubio primarni preokret ali bi se generisao suspense, ali bi povećani protagonizam negativnog činioca mogao proizvesti simpatiju. U tom smislu ni neki klasičniji pristupi nisu bili lišeni rizika, no ovde se pokušaj isplatio, na sličan način kao i u ŠAVOVIMA.

JAULA je sofisticiran španski triler, izuzetno vešto izveden u svim segmentima, sa punim doprinosom svih sektora ekipe, ali sa ključnim rešenjima koja dolaze sa papira, pa samim tim i može biti najzanimljiviji gledaocima koje interesuje taj prostor delovanja.

* * * / * * * *

Friday, November 11, 2022

HE WALKED BY NIGHT

HE WALKED BY NIGHT Alfreda Werkera nije sasvim nepoznat film, ali možemo reći da je veoma malo gledan u odnosu na značaj koji je imao za razvoj filmskog i televizijskog krimića. 

Krajem četrdesetih godina, mnogi kriminalistički filmovi preuzimaju format reportaže u koju uokviruju priču. Sve bi kretalo iz nekog voiceovera koji bi u formi novinske vesti ili policijskog izveštaja krenuo da izlaže slučaj, a uvodne scene bi se koristile vizuelnim žargovom filmskog žurnala i u pogledu kadriranja i kad je reč o montaži. Potom bi priča postepeno krenula da se izlaže u konvencionalnoj dramskoj formi, gradi misteriju i suspense tada već klasičnim sredstvima.

HE WALKED BY NIGHT je jedan od takvih filmova, ali je specifično da je na njemu radio Jack Webb koji će samo nekoliko meseci kasnije započeti rad na seriji DRAGNET koja je tu formu dovela do krajnjeg stadijuma i definisala televizijski krimić svoje epohe.

Werkerov film jeste baziran na istinitoj priči iako uzima dosta slobodan pristup dokumentarnoj građi. No, za standarde fiilmove tog vremena možemo reći da je veoma posvećen rekonstrukciji događaja i potere za razbojnikom i ubicom koji je posle napada na policajca digao cele losanđeleske snage reda na noge.

Na ovom filmu neke delove režirao je nepotpisan veliki Anthony Mann. Ovaj velikan je na ovom filmu i krenuo da sarađuje sa svojim stalnim direktorom fotografije. Mann je iako nepotpisan danas svakako značajnije ime od Werkera koji je imao veliki ali danas mahom zanemaren opus.

HE WALKED BY NIGHT je jedan od filmova iz kojih će se razviti jedna od temeljnih kriminalističkih serija u istoriji ove forme. Samim tim je značajan za sve one koje interesuje prošlost krimića na ekranu.

* * * / * * * *

HEART CONDITION

James D. Parriott pisao je i režirao HEART CONDITION, film u kom Bob Hoskins i Denzel Washington igraju uloge slične onima koje su imali u drugim filmovima, ali u zanimljivom high conceptu koji je rezultirao zanimljivim filmom, boljim nego što se priča.

Naime, Bob Hoskins je igrao gumshoea iz fantastičkog miljea u WHO FRAMED ROGER RABBIT a Denzel je već igrao sina, u rasnom buddy filmu CARBON COPY, gde se postavlja paralela između dva junaka koje vezuje sudbina ali ne i rasa.

Hoskins i Denzel ovde igraju debelog policajca rasistu i crnog advokata koji metodom "Orlacove ruke" postaju sudbinski vezani kada advokatovo srce biva presađeno policajcu. Advokat kreće da mu se ukazuje neprekidno i tera ga da reši slučaj njegovog ubistva, usput rešavajući i sudbinu svoje velike ljubavi koja je bila predmet njihovog sukoba.

U domenu krimića, HEART CONDITION se ponaša kao krimić. U domenu buddy odnosa, ponaša se kao komedija. I harizmatični glumci omogućuju da svi ovi aspekti budu prisutni, da bude i screwballa i slapsticka i žanrovske dekonstrukcije ali i ortodoksije ako treba i da to sve funkcioniše. Parriott je iskusan ali ne preterano važan reditelj koji od svega ovoga pravi pitom film zapravo, i on ima jako puno koristi od onoga što donose dva glavna glumca, obojica u prajmu svojih moći, koliko god Denzelov zenit dugo trajao.

Film je u vreme izlaska bio relativni promašaj, kritika ga nije prihvatila, i kritičarske primedbe stoje na akademskom nivou ali ne i na planu utiska jer glumci zaista neverovatno podižu ovaj materijal i objedinjuju stilsku raznolikost.

U vreme velike ekspanzije buddy cop filma, HEART CONDITION se nije nametnuo, doduše nije imao puno akcije u sebi i nije nudio spektakl. Međutim, uprkos mnogim temama koje Jarriott unosi i mnogim žanrovskim ambicijama, odličan osnov u star poweru pruža presudan doprinos i svemu daje neophodnu koheziju. Ovog tipa filmova je u nekim formama bilo i kasnije, i ne predstavlja kapitalno delo, ali ko je željan buddy krimića s prelaza iz osamdesetih u devedesete, ima šta da vidi.

* * * / * * * *

Wednesday, November 9, 2022

CRY OF THE WEREWOLF

Kasnije veoma aktivni mejnstrim reditelj Henry Levin krenuo je jednočasovnim B-filmom studija Columbia CRY OF THE WEREWOLF. Kao i većina tih jednočasovnih B-radova, film je snimljen mahom u enterijerima, bez mnogo prostora za neku dinamiku u bilo kom domenu izraza, ali u ovom konkretnom slučaju zanimljiv je spoj pokušaja da se racionalno dokuči kako je došlo do zločina za koji deluje da ga je počinila zver i obrnuto da se iz uverenosti da je reč o natprirodnoj pojavi junaci vrate racionalnom sagledavanju.

Levin dakle bira zanimljiv odnos racionalnog i fantastičkog ali opet jednočasovni film nije baš adekvatna forma za to. Pa ipak, CRY OF THE WEREWOLF je mnogo zanimljiviji od tipičnih naslova ovog formata i produkcionog okvira.

* * 1/2 / * * * * 

Tuesday, November 8, 2022

WORLD FOR RANSOM

Robert Aldrich je radeći na televiziji pedesetih režirao i seriju CHINA SMITH u kojoj je glavnu ulogu igrao Dan Duryea. Sa tim glumcem snimio je film WORLD FOR RANSOM koji umnogome i produkciono i po zapletu podseća na China Smith, iako su imena likova izmenjena.

Dan Duryea igra detektiva koji životari u Singapuru i preko nekih svojih starih veza i ljubavi biva uvučen u intrigu oko nuklearnog fizičara koji zna tajnu hidrogenske bombe.

Uprkos tome kako zvuči zaplet, ovaj film nastao pre agenta 007 nema nikakve veze sa tim, a opet nije dovoljno dobar ni da anticipira kasnije nuklearno noir remek-delo samog Roberta Aldricha. Ovo je minoran film skromnog dometa, pa ipak iako je utisak negde u domenu * * ili * * 1/2 na nivou čistog gledalačkog iskustva, ako imamo u vidu produkciju i ideju da film bude potrošna roba (recimo sam Aldrich nije ni potpisan kao reditelj a njegov blacklistovani scenarista Hugo Butler je tu pod pseudonimom) realno zaslužuje i * * *.

SCANNERS 2: THE NEW ORDER

Cronenberg je početkom devedesetih bio u zenitu i nije bio zainteresovan da sa svojim nekadašnjim kanadskim saradnicima gradi franšizu oko svog remek-dela SCANNERS. Oni su međutim u prvoj polovini devedesetih snimili cela četiri filma negde deset godina posle prvog filma, u dva serijala - SCANNERS i SCANNER COP.

Christian Duguay režirao je oba SCANNERS nastavka. Prvi među njima THE NEW ORDER zapravo je prilično solidan film, pre cameronovski nego cronenbergovski doduše, sa mladim, tihim scannerom koji dolazi u veliki grad u kom doktor i korumpirani policajac skupljaju obdarena lica zarad svojih interesa, i sukobom koji će se među njima neumitno pojaviti.

Duguay je svež u pogledu kadriranja. Njegov stil je propulzivan, sa zanimljivom upotrebom ekstremnih planova i interesantnih pokreta kamere, a tema scannersa prelazi lagano u format akcionog SFa, sa kojom je doduše i kod Cronenberga koketirala.

Ovi filmovi nose pečat različitih reditelja, različitih pristupa, pa samim tim i dometa. Cronenbergov SCANNERS mi je svakako jedan od njegovih najdražih filmova i samim tim jedan od vrhunaca i žanrovske i svake druge produkcije svoga doba. Pa ipak, Duguayev nastavak iako nije ni blizu toga, ni stilski ni po ambicijama, uspeva da se nekako uglavi u taj "univerzum" i da se gledalac ne oseti prevarenim. Svakako jeste bolji od bilo čega što je potom recimo snimio Cronenbergov sin.

Isto tako interesantan je spoj akcije, trilera i ekstremnog gorea koji čini ovu grupu filmova, i kako se to integriše u jedan inače nasilan ali potpuno drugačiji imaginarij. Duguay pronalazi ključ i za to.

Uprkos tome što je SCANNERS 2 sasvim evidentno produžetak franšize kom se Cronenberg nije radovao, i mnogo više exploitation nego autorski izraz, ovo naprosto jeste dobar film i bolji mi je nego kad sam ga prvi put gledao.

* * * / * * * *

Sunday, November 6, 2022

DICK TRACY VS. CUEBALL

DICK TRACY VS CUEBALL je jednočasovni B-film iz 1946. za mene značajan kao rediteljski rad Gordona Douglasa. Na početku karijere, snimio je čitav niz ovakvih filmova, i uprkos tome što je strip o Dicku Tracyju a kasnije i film Warrena Beattyja uspeo da očuva ovaj brend u kontinuitetu, neki drugi, manje poznati serijali su dali uspešnije Douglasove radove.

Ovaj Dick Tracy je naprosto ravan, bez dinamike, iako u jakom tempu, sa mnogo jačim protagonizmom negaivca Cueballa u odnosu na samog Tracyja, jedan ne sasvim neuspešan ali zaista neupečatljiv rad.

* * / * * * *

Saturday, November 5, 2022

ON THE LINE

ON THE LINE Romualda Boulangera je proširenje autorovog kratkog filma TALK u kom je glavnu ulogu koju sada igra Mel Gibson ostvario William Baldwin.

Reč je o filmu koji se nadovezuje na čitav niz naslova o radio voditeljima koje muči poremećeni slušalac, kao i na one koji se u znatnoj meri odvijaju preko telefona, premda u ON THE LINE ima dosta kretanja po zgradi i rešavanja određenih fizičkih prepreka koje ga dovode i u dodir sa naslovima poput DIE HARD.

Centralni deo filma se - uslovno rečeno - odvija u realnom vremenu. Praktično kroz ceo tok ima elipsi ali su ključne u uvodu i u samoj završnici, pa ipak naslovi tog tipa ponajmanje padaju na pamet kao referenca.

Boulanger je želeo da snimi izvodljiv film za petnaest dana i u tom cilju se opredelio da osmisli koncept u kome može da za to vreme pruži mejnstrim estetizaciju slike i opšteg produkcionog dizajna i da ispriča žanrovsku priču za najširu publiku. U tome jeste uspeo što ne znači da se šavovi tog postupka ne osećaju i da nisu vidljivi.

Međutim, posle niza geezer teaser filmova u kojima je imao manje uloge koje su raspoređivane kroz ceo film da bi delovao prisutnije, ovde Mel Gibson ima zaista glavnu ulogu Samim tim Boulanger ima jedan redak adut koji i dalje nosi težinu a to je Gibsonova glumačka igra, i tradicionalni puni angažman od kog nije odustao ni u kriznim danima svoje karijere.

Po crnom humoru koji plasira junak, reklo bi se da je Mel Gibson poprilično samoupravljao na ovom projektu, međutim Boulanger je imao sreće da je reč i glumcu sa rediteljskim iskustvom koje je pozamašno, i izraženom svešću o ritmu i strukturi.

U tom pogledu, razaznatljiva mehanika koncepta kako da se u limitiranim produkcionim uslovima snimi žanrovski film koji liči na mejnstrim produkt pada u senku Gibsonove role kao ključnog aduta.

Na kraju, najvidljiviji izraz Boulangerovih produkcionih limita jeste to što je priča smeštena u Los Anđeles a glumačka ekipa je internacionalna do tačke da se snimanje u Parizu baš u aspektu kastinga ne može prikriti.

U ovoj vrsti trilera gde junaci imaju posla sa supersnalažljivim psihopatom koji je uložio ogromne resurse u maltretiranje jednog pojedinca, jako je teško iznova ostvariti istinsku napetost. Niz takvih filmova smo već videli i autori imaju mali manevarski prostor.

S jedne strane mogu da se bave pojačavanjem drastičnosti pretnje, usložnjavanjem pritiska na junaka i sl. ili približavanjem ponašanja junaka nečemu što je logično u takvoj situaciji, dakle uvođenjem ne nužno realizma a ono postupaka sa kojima se gledalac maksimalno identifikuje. Boulanger pokušava i jedno i drugo ali ne u meri da bi sasvim pobegao od derivativnosti postavke tako da ključni adut u tom trilerskom pogledu opet ostaje Gibson sa svojim enormnim metafilmskim potencijalom koji se svesno preliva u njegov karakter i radnju filma.

U tom pogledu, i ON THE LINE je refleksija Gibsonove javne persone i svega onoga što mu se desilo pa nastavlja niz sličnih uloga u kojima junaci prolaze kroz iskupljenje, mire se sa potomcima i okolinom, vraćaju u život posle bolesti i zavisnosti i sl.

Gibson je u svom post-cancel periodu možda i ponajbolju glavnu ulogu ostvario kod francuskog reditelja u evropskoj produkciji - govorim o Richetovom BLOOD FATHERu. Richet je naravno daleko veći autoritet i talenat od Boulangera, te ih ne bih poredio u ovom trenutku. Međutim, jedna stvar kod obojice Francuza je slična - shvatili su da Gibson treba da zauzme centralnu poziciju i da samoupravlja. BLOOD FATHER je bolji i važniji film ali zahvaljujući tom postupku i ON THE LINE postiže solidan rezultat.

* * * / * * * *

BRIAN'S SONG

BRIAN'S SONG je jedan od onih filmova koji su poznati mada ih je malo ko zaista gledao.

1965. godine iz NFL je izašao Jim Brown. I četiri godine kasnije sa Buzzom Kulikom je snimio film RIOT.

Iste godine, 1965. u NFL je ušao Brian Piccolo i šest godina kasnije Buzz Kulik je snimio film o njemu.

Brian Piccolo je bio running back za Chicago Bearse, kroz celu karijeru se mučio s tim što je premali za tu poziciju i nedovoljno brz, ali je snagom volje uspevao da se izbori za mesto u timu. Tokom svoje kratkotrajne NFL karijere, stekao je prijatelja do groba (no pun intended) Gale Sayersa, sa kojim je konkurisao za istu poziciju.

Međutim, Piccolo se razboleo od galopirajućeg kancera i ubrzo potom umro veoma mlad u 26. godini, a celokupnu sportsku javnost je obeležila priča o dirljivom prijateljstvu ove dvojice saigrača koji su bili konkurenti, a u vreme kad je bilo i tragova segregacije, pa i otvorene diskriminacije, njih dvojica su imali drugu boju kože.

James Caan igra Briana, Billy Dee Williams Galea i odlični su u glavnim ulogama. BRIAN'S SONG je televizijski film u standardnom televizijskom trajanju tog vremena od 74 minuta. Logično je da nema tipičan biopic arc sa karakterima ali Kulik uspeva da sa ovom dvojicom glumaca prikaže njihovo prijateljstvo, radosti a onda i tragediju koja ih je pogodila.

Film deluje pomalo labavo u formi jer se ne opterećuje protokom vremena i šta je kada bilo. Nema ni mnogo prilike za to u ovom trajanju, ali ukupno uzev uspeva da nam kroz priču i ove dve harizmatične role, plus podršku Jacka Wardena i Briana Caseya, samo godinu i po dana posle Brianove smrti, prikaže tu priču koja jeste sentimentalna u svojoj suštini ali je urađena muški, i slavi život a naročito Piccolov smisao za humor koji ga, sudeći po ovom viđenju nije napuštao do poslednjeg trenutka.

Niz interesantnih stvari, od dobre izvedbe u saradnji Buzza Kulika i čuvenog snimatelja Josepha Biroca, preko igra Caana i Williamsa, do relativno promptne reakcije televizije na tragediju, učinile su da se ovaj televizijski film izdvoji i na kraju čak stigne i do bioskopa. Decenijama kasnije napravljena je još jedna ekranizacija ovog slučaja.

Thursday, November 3, 2022

HOW IT ENDS

HOW IT ENDS Daryla Weina i Zoe Lister-Jones je komedija snimljena tokom pandemije u kojoj Zoe ide kroz LA, i na putu do žurke gde se dočekuje smak sveta, sreće razne likove od kojih neke igraju veoma poznati glumci kao što su Logan Marshall Green, Colin Hanks, Bradley Whitford, Helen Hunt ili Olivia Wilde.

Film je prijatan, ima par zaista duhovitih susreta, ali sve je to ta neka ne preterano smešna in-joke vrsta moderne komedije sa kojom se iskreno ne snalazim baš najbolje. No, ako imamo u vidu razne run and gun projekte snimljene tokom pandemije, bilo je bitno boljih od ovoga ali i bitno gorih.

* * / * * * *

Wednesday, November 2, 2022

FAMILY OF COPS

Charles Bronson je u svojoj karijeri radio sa nekim od najvećih reditelja svih vremena kao što su Don Siegel, Sergio Leone i Robert Aldrich. Radio je i sa dosta talentovanih srednjaka među kojima je i Ted Kotcheff, dosta sposoban reditelj koji je umeo da se snađe u raznim žanrovima.

Njihova saradnja iz 1995. je televizijski film FAMILY OF COPS u kom Chuck igra oca porodice, matorog pandura čiji su sinovi takođe kolege i svi zajedno se bave pokušajem da speru optužbu za ubistvo dignutu protiv promiskuitetne kćeri tj. sestre koja je nađena pored tela ubijenog bogataša.

Nažalost, Kotcheff ne pruža mnogo u ovom televijziskom filmu koji kao jedan od poslednjih Bronsonovih radova ne zahteva gotovo ništa od njega u pogledu akcije ali ni generalnog protagonizma. Film ima dosta minutaže bez njega, ali i bez trilera i krimića. Dosta je tu praznog hoda, ali sve to je manji problem.

Bronson ima nekoliko žanrova u kojima je ostavio dubok trag i nekoliko tipskih likova koje je igrao. Jedan od njih je i dirtyharryjevski gradski policajac. Smisao FAMILY OF COPS je bio da se takav lik sada dovede u jednu bookend situaciju, da se uradi generacijski sukob između old school i nu school policije itd. I to se nimalo nije desilo u ovom TV filmu, ne samo u realizaciji nego ni u zamisli.

Tuesday, November 1, 2022

DIRTY PICTURES

DIRTY PICTURES Franka Piersona je još jedan od "liberalnih" telepicova koje je snimio sa Jamesom Woodsom u glavnoj ulozi. Kao i CITIZEN COHN snimljen za HBO, i DIRTY PICTURES snimljen za Showtime je formalno inovativan. Dok je u COHNu formalna inovacija Cohnov susret sa svojim žrtvama dok je na samrti od AIDSa i način na koji to trigeruje njegova sećanja, u DIRTY PICTURES imamo zanimljivu mešavinu dokumentarnih ispovesti sa sudskom dramom u kojoj James Woods igra Dennisa Barrieja, kustosa muzeja u Cincinnatiju u kome je postavka fotografija Roberta Mapplethorpea dovela do suđenjia i veoma dramatičnih sukoba unutar kulturne i opšte javnosti.

Sagovornici koji su insertirani u film su između ostalih i face poput Salmana Rushdieja i Fran Libowitz, a jako je interesantno i formalno razrešenje - naime onaj post-spisak šta je s kim bilo zadovoljno iznosi jedan od negativaca iz priče jer je iz njegove vizure ceo slučaj veoma dobro prošao.

Pierson i Woods i ovde ostvaruju uspešnu saradnju. Ne znam šta o ovom filmu Woods misli danas kada je Trumpova udarna pesnica, i da li još uvek rado "brani" ovakve likove, ali ovde je on na vrhuncu svojih glumačkih snaga u telepicu koji nije degradiran veličinom "ciljanog" ekrana već naprotiv - ima prostora da bude kudikamo eksperimentalniji od bioskopskog filma.

DIRTY PICTURES je biografski film vredan pažnje, o čoveku koji nije ličnost od formata sa kontinuiranim uticajem na događaje ali jeste protagonista nečega što je u svoje vreme bilo bitno, i zapis o jednom događaju koji će ispasti važniji nego što jeste. Uprkos odmaku od konvencionalne forme i jasnom stavu autora da su na strani održavanja Mapplethorpeove izložbe, ovaj film uspeva da ne bude pamfletski.

Monday, October 31, 2022

SARAJEVO SAFARI

Posle gledanja tzv. dokumentarnog filma SARAJEVO SAFARI Marina Zupaniča mogu da kažem kako je osnovna atrakcija tog ostvarenja pronalaženje jedne bizarne i morbidne zgode iz perioda opsade Sarajeva u kojoj su Srbi krivi.

Film započinje ispovešću nekog Slovenca kome se ne vidi lice, ali on kaže da je bio pripadnik KOSa pre raspada države i da je u Bosnu stigao kao saradnik američke agencije. I on svedoči o tim bogatašima sa kojima se susreće na srpskim položajima. Njegov opis tih ljudi, toga kako pucaju, prepun je opštih mesta, bez detalja, bez imena, bez ičega. Tako je mogao biti snimljen bilo ko i ispričati bilo šta. Sigurno bi neko ko zna personal KOSa tog vremena mogao da iznese ko je to i da li je ikada tamo radio.

On recimo tvrdi da je JAT leteo iz Trsta triput sedmično i da je to trajalo za vreme opsade Sarajeva. U zemlji u kojoj tada nije bilo međunarodnog avio saobraćaja, verovatno je lako naći svedoke tih letova za Trst. Ali nijednog nema. Niti autori naglašavaju da su ih tražili.

Onda slede priče ljudi koji su nastradali od hitaca koje su ispalili snajperisti. Ali ne oni koji su plaćali nego nekih i te duge ispovesti služe da nam pokažu kako je strašno biti pogođen metkom ali to neke veze s ovim nema.

Ti ljudi zaista postoje, našao sam ih na FB ali opet njihove tragedije nikakve direktne veze sa safarijem kao takvim nemaju. Međutim, da nema njihovih opširnih, zanimljivih i dobro uvežbanih priča, ovo bi bila reportaža za emisiju Vesti, ako i toliko.

Bez ovih žrtava, ovde ne bi bilo maltene ničega sa utemeljenjem u proverljivim podacima.

Jedini drugi relevantan sagovornik je sarajevski policajac Edin Subašić koji ima konkretniju informaciju od jednog srpskog zarobljenika, šešeljevca iz Paraćina koji opet nema ime, pojavljuje se opet samo eto kao neka apstraktna ličnost. I ostatak te priče nadalje ima pomen još jednog imena, nekog od muslimanskih komandanata i zaključenje da su oni prijavili da su čuli da su dolazili Italijani pa su to preneli italijanskim službama i ovi su ih obavestili da su to razjasnili i ukinuli tu aktivnost.

Arhivski materijal su neka opšta mesta, prizori iz vremena rata. Apsolutno nijedan se ne tiče teme u užem smislu, i uglavnom se vrte u krug.

Sve u svemu, jedino nešto gde postoji neko ime je Subašićeva ispovest a i ona je izrečena dosta ležerno bez ijednog obavezujućeg detalja, i jedino konkretno ime u njegovoj vlastitoj ispovesti je on sam.

Rečju, svi bi vrlo lako mogli reći da su se šalili i da im je tako neko nekad ispričao, ne sećaju se tačno ko.

U svakom slučaju, 75 minuta ovog ostvarenja Marina Zupanića je mnogo zanimljivije kao povod da se namami klik nego što može zadovoljiti čak i nekog najhisteričnijeg mrzitelja Srba kome treba vrlo malo da se dobro zabavi.

Film je u estetskom pogledu krajnje oskudan, štedelo se na arhivskom materijalu koji se često ponavlja, jedini put kad se desi nešto u bilo kom pogledu jeste kada tokom ispovesti upucanog studenta naiđe arhivski materijal situacije kada je pogođen. Ostatak svega skupljenog uglavnom ostavlja gledaoca ravnodušnim.

Televizijski prilog koji su napravili saradnici Al Džazire deluje uzbudljivije i angažovanije od filma ali osim jednog detalja iz Haga opet ne dolazi ni do kakvih dokaza no izostanak dokaza uzimaju kao znak da su otkrili nešto jer to što nisu dobili odgovore na pitanja tretiraju kao aluziju da to ima nečega.

Sve u svemu, ova puška uperena iz Sarajeva je potpuno prazna ali pošto nema nikakve konsekvence za ovakva uznemirenja javnosti, reklo bi se da je dosta zgodno da se njome mahne ponekad. No, koliko je puška prazna najbolje svedoči potreba da se posle filma od 75 minuta napravi još i TV prilog da se sve to malo pojača. Ali, opet ni prilog ne doprinosi znatno i ne daje ništa bitno konkretnije sem jednog svedoka iz Haga i jednog italijanskog pisca kome je neko nešto rekao. Dakle, jedino svedok iz Haga uopšte ima iskaz dat u nekim formalnim uslovima ali i to je vrlo sažeto, uz pominjanje sličnih dešavanja iz Bejruta i izrečeno usput.

Slovenski filmski centar je dao javni novac za ovu trećerazrednu podmetačinu i u suštini to deluje kao jedina institucija iz koje bi se neko mogao pozvati na odgovornost jer su se svi ostali zaštitili time da su privatnici, neko im je rekao i da konačno imaju pravo da budu glupi i veruju u laži, prenoseći ih dalje. Jedino je Slovenski filmski centar mesto gde bi neko bio dužan da ne bude vidno glup, i to je sve.

Ako je Slovenskom filmskom centru u redu da daje novac za nešto što je potrošna tabloidna roba bez ikakve ozbiljne težine i angažmana, onda je dobio ostvarenje kojim može biti zadovoljan.


SHOWDOWN AT BOOT HILL

SHOWDOWN AT BOOT HILL Gene Fowlera Juniora je B-vestern sa Charlesom Bronsonom u glavnoj ulozi. Reč je o njegovom ranom radu, crno-belom filmu od sedamdesetak minuta, sa relativno zanimljivom pričom, solidnom glumom, dobrim korišćenjem generic vestern setova ali bez mnogo akcije pa ni dinamike o priči u kojoj deputy ne može da unovči ucenu jer niko ne želi da identifikuje begunca kog je ubio.

Premisa je zanimljiva ali se nedovoljno razvija u odnosu na to, a posle inicijalnog obračuna, akcije praktično i nema. Otud, ovaj vestern se izražava pre svega u formi melodrame što nije baš najidealnije za Bronsona.

No, imajući u vidu format, ovo je solidan rad.

* * / * * * *

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX je zapanjujuće vanilla televizijski film Allena Hughesa, jednog od Hughes Brothersa, o deci šahistima iz osnovne škole u Bronksu koje pokreće poluumirovljeni biznismen - belac - došavši da im predaje.

Ted Danson, televizijski sitkom star i od filma MADE IN AMERICA, prilično jak simbol mejnstrim belca u afroameričkoj zajednici igra tog ex-biznismena koji želi da se relaksira predajući u školi. Među decom ima nekoliko kasnije uspelih glumaca, a među njima se i tada i sada izdvajala Keke Palmer.

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX osim narativne efikasnosti, ne nosi naročita Hughesova obeležja, mogao je režirati bilo ko u suštini, ali film je simpatičan, konvencionalan do nivoa nelagode ali simpatično igran, sa punim ubeđenjem.

Sunday, October 30, 2022

BORDERLINE

Jerrold Freedman je snimio BORDERLINE dve godine pre THE BORDER Tony Richardsona, i ovog filma se možda još i bolje sećam sa televizije. Nažalost, za razliku od BORDER koji mi sada izgleda bolje, BORDERLINE mi posle nove reprize izgleda slabije.

Naime, kad sam bio dete mama me je učila da je Charles Bronson garancija da će film biti dobar. I to je bilo tačno ako su stvari ispraćene propisnom dozom akcije. Naravno, INDIAN RUNNER Seana Penna je dokaz da Bronson može da napravi ozbiljnu karakternu ulogu, ali uglavnom ipak ne može.

BORDERLINE je triler o istrazi ubistva američkog graničara i šefu granične policije koji shvata da ima posla sa do sada najopasnijom bandom trgovaca ljudima. Njega igra Charles Bronson ali ne rešava situaciju na bronsonovski način već istražuje, istražuje, istražuje, i na kraju se to nekako reši.

Bronson je na sve to okružen sjajnim glumcima. Glavni negativac je Ed Harris, ipak viša klasa glumca a to su i pouzdane njuške poput Michaela Lernera ili Bruno Kirby, u jednoj od svojih manjih sporednih rola, i to sve ne pomaže ovom filmu koji jeste krimić ali onaj u kom bi se bolje snašao bolji glumac.

Otud, poređenja između THE BORDER i BORDERLINE ipak već na nivou glumačke podele i snazi Jacka Nicholsona, Harvey Keitela i Warrena Oatesa, pokazuju gde će stvari prevagnuti. A da ne govorimo i o priči, pa na kraju krajeva iako nije akcioni film i o boljoj akciji kod Richardsona (iako se oseća na on nije vešt reditelj takvih scena).

BORDERLINE s druge strane ostaje kao dobro slikan, dobro dizajniran, dinamičan ali ipak nekako prazan film gde filmski negativac i filmski heroj na kraju ne dobijaju "film" kao poligon za svoj sukob.

* * / * * * *

FIVE EASY PIECES

Reprizirao sam možda i najznačajniji jugoslovenski film u proteklih pedeset godina - FIVE EASY PIECES Boba Rafelsona.

Ako ste se nekada pitali zašto nezadovoljni ljudi u našim filmovima imaju te neke epizodične priče ili uopšte nemaju priču, nestanu u sred filma pa se onda vrate ili se ne vrate, ili na kraju se ništa ne reši nego opet negde odu, koreni svega toga su kod Rafelsona.

To ne znači da nema tih jugoslovenskih kopija koje su mi možda čak i draže i bolje od Rafelsonovog originala, recimo TAJVANSKA KANASTA Gorana Markovića. Čini mi se da se TAJVANSKA KANASTA bavi realnim socijalnim problemom i u tom smislu je ubedljivija od FIVE EASY PIECES, ali to je manje-više to.

Nezadovoljnog pojedinca ovde igra Jack Nicholson i provodi nas kroz priču u rasponu od proleterskog šika do maltene elitističke porodične drame. Film i ima i nema strukturu. Kreće se od simptoma prema traumatskom jezgru, od života radnika nadničara na naftnoj buštotini do korena te sudbine a to je neslaganje sa porodicom okrenutom visokoj kulturi, konkretno pijanizmu.

Uprkos tome što film ima epizodičnu, ponekad hronološki zbunjujuću strukturu, u stvari je jasno koncipiran i najveći nesklad stvara dugo putovanje sa parom stoperki u kom se fokus pomera sa glavnog junaka i iskazuje jedna anksioznost koja jeste istinita ali nije iz ovog filma. Naravno, koliko će vam smetati ova deonica varira od gledanja do gledanja, ali meni je sad u ovom novom smetala više nego u davnašnjem prvom.

Rafelson je krenuo silovito, i posle nekoliko novoholivudskih klasika u kojima je promenio film ne samo u Americi nego eto i u SFRJ, ustalio se u mahom neuspešnom ili poluuspešnom klasicizmu, trošeći kredite stare slave. Ipak, FIVE EASY PIECES stoji kao delo u kom je Rafelson stekao te kredite.

* * * / * * * *

Saturday, October 29, 2022

WENDELL AND WILD

Veliko je priznanje za Jordana Peelea to što je Henry Selick odlučio da za svoj novi film parazitira na njemu kao onomad na Timu Burtonu. Ovog puta, Peele radi isto što i onomad Burton, daje Selicku svoj kredibilitet scenariste, producenta i deo svoje estetike. Međutim, Selickovim krvotokom se i dalje kreće Burton pa je on i dalje tu, naročito jer Peeleova poetika nije za decu.

Naime, Peeleovi filmovi prosto nisu za decu, i to nije pitanje gorea ili strašnih zamisli, već opšteg tona, bio on žanrovski ili intelektualni. Burton je s druge strane od prvog kadra bio na ivici animacije jer on izvorno i jeste animator, tako da kada Selick uzme, napravi karikature od likova kako bi delovali prilagođeni deci i krene da se poigrava arhetipskim mitemama horora na pedagoški ali ipak ne istinski strašan način, eto nama opet Burtona.

U međuvremenu se pojavio i Travis Knight, tako da Selick više nema ni taj "zlatne ruke" momenat da ovakav stop motion nikada nismo videli, ali opet veoma je lepo videti ovog veterana iznova u akciji.

Od Peelea ovde imamo priču smeštenu u milje afroameričkih junaka, imamo njega i Kaya kao naslovne demone, imamo punk rock pesme koje vole i Peele i Selick, dakle zanimljivu kulturnu arheologiju. A ostalo je sve ono što smo viđali kod saradnji Selicka i Burtona. I to je i dalje sve na nivou.

Peeleova poetika osim što je više za odrasle, za razliku od Burtonove prikladnija je za igrani film, pa onda naravno da i u tom segmentu, Selick pokazuje recidive Burtona.

No, rezultat je film koji je vešto izveden, dinamičan, sa izvesnom dozom kamernosti u broju junaka i dešavanja koja nije svojstvena animaciji ali verno oslikava Peeleovu poetiku, on je majstor za priče "zatvorene situacije", i ukupan utisak je osvežavajući.

Opet, upravo oni koji su privučeni Peeleom biće razočarani. No oni i nisu ciljna grupa, iako film obiluje detaljima za njih. Čitav zaplet ima socijalno kritičku dimenziju koja deci ne smeta ali kod odraslih ima odjeka (recimo, privatni zatvori).

Peeleovi fanovi na ovo treba da gledaju kao na jednu muzejsku postavku i omaž velikom autoru u kom je on sam doprineo, ubacivši neke detalje da deca mogu da se zabave uz ponešto iz njegovog rada što je njima prilagođeno.

Međutim, da nemamo Peeleov kult u jednačini - a nemoguće ga je nemati - ovo je Selick u dobroj formi, na mestu na kom je već bio.

* * * / * * * *

Friday, October 28, 2022

SLASH/BACK.

Nyla Innuksuk snimila je simpatičan kanadski horor s decom SLASH/BACK u kom se grupa devojčica bori protiv body snatching vanzemaljaca. Film je niskobudžetni ali vešto izveden u kanadskom maniru, sa atraktivnim skorom koju potpisuje inuitski bend Halluci Nation i smešten u milje male inuitske zajednice koju šikanira vanzemaljac iz broda palog u sneg i led.

SLASH/BACK ne nudi ništa novo. Štaviše navikli smo da Kanađani prave ovakve dobre derivate filma za decu & omladinu i drugih žanrova, ovog puta creature featurea i horora. Imajući u vidu ciljnu grupu, a to su ipak klinci, film nije previše strašan ali je dinamičan i lepo izveden.

Glavni adut su mu deca u glavnim ulogama i njihov efektno izgrađen odnos i pogled na svet.

* * * / * * * *

Thursday, October 27, 2022

DON'T WORRY DARLING

Belci su snimili svoj GET OUT, i nadam se da neću biti pogrešno shvaćen ako kažem da je neuporedivo bolji.

Slično Jordanu Peeleu, skeč-komičaru koji se ispostavio kao unikatan horor autor ogromne erudicije, tako je i Olivia Wilde od glumice sa karijerom promenljivog intenziteta i jedne ambciozne omladinske komedije koja je bila vešto izvedena ali ne preterano duhovita i ne peterano nadahnuta, snimila zreo, veoma inspirisan i višeslojan žanrovski film koji uspeva da transcendira čisto repertoarsku dimenziju i uzme sebi i problemsku sferu.

Razlika između GET OUT i DON'T WORRY DARLING je u tome što je Peeleov film refleksija jednog prisutnijeg realnog socijalnog problema, dočim Wilde ipak ide sferama anticipacije i pretnje građanstvu. No, ako to ostavimo po strani, Peele je oko svog problema isključiviji dok je ovaj film s više razumevanja prema društvenoj dinamici koju anticipira.

Film je smešten u imaginarijum pedesetih godina, jednu idealnu zajednicu koja to nije, i ispod savršene glazure svog doba u kojoj nastaju savršene porodice jednog izolovanog mesta za tehnokratsku elitu javljaju se duboke kotradikcije, probija Id, ali ne samo on jer se on umiri, javlja se i Ego, ali na neobičan način.

Cronenberg je uz Peelea nezaobilazna referenca. Iako nema mnogo body horrora, ima mnogo odnosa prema telesnosti i ballardovske socijalne dinamike gde se kroz utopistički ambijent rešava duboka društvena trauma. Verujem da je Ballard video svoj ciklus urbanih utopija koje prerastaju u košmar negde na ovaj način.

Da nije došlo do implozije u odnosima među članovima ekipe i da se pred premijeru priča oko ovog projekta nije estradizovala preko svake mere, da nisu potrebe glamura, tračeva i zauzimanja strane zasenile kvalitete ovog filma, verujem da bi ga kritika unisono prihvatila bez dosta čestih veoma ozbiljnih rezervi.

Da, deo kritike možda ima pravo da je žanrovska matrica u ovom filmu jedan deo koji se odvija u okviru očekivanog ali - moram primetiti - sa veoma dobro podmazanom i zanimljivo postavljenom mehanikom - i da on u stvari nema u svakom segmentu podjednako puno smisla, ali ako imamo ideju da ovde imamo problemski i žanrovski spoj, onda su ti elementi sasvim adekvatno zastupljeni.

U vizuelnom pogledu, Olivia Wilde je u prvom filmu nagovestila da je veoma angažovana i da ima dobro volju. U DON 'T WORRY DARLING nudi jednu perfekcionističku egzekuciju, bez slučajnosti, bez nepreciznosti, sa maksimalno iskorišćenim znanjem i umećem ekipe koja joj je pomogla da autorski uobliči film.

Konačno, činjenica da su Van Dykeovi sada potpisani samo kao autori priče a da scenario potpisuje samo Katie Silberman, inače rediteljkina saradnica s prethodnog filma, a sve to praćeno izuzetnom transformacijom scenarija od verzije sa Black Lista do ove koja je snimljena, itekako pokazuje snagu autorske intervencije.

U svakom slučaju, u slučaju filma DON'T WORRY DARLING stvari nisu onakve kako izgledaju, ni u povodu samog filma niti u njegovoj priči i svetu u kom junaci borave.

* * * * / * * * *

Wednesday, October 26, 2022

CRY BABY KILLER

Justus Addiss je bio prilično aktivni televizijski reditelj sa povremenim izletima na film. 1958. godine snimio je CRY BABY KILLER koji je danas poznat po prvoj filmskoj ulozi Jacka Nicholsona.

Uprkos tome što je Nicholsonov lik centralni, ne može se reći da je glavni, ali ovaj jednočasovni B-film ni nema dominantnog glavnog junaka. Nicholson igra momka koji upada u tuču sa krimosima čiji se pripadnik udvara njegovoj simpatiji, i kada pomisli da je u gušanju ubio jednog od njih uzima taoce jer ne želi u zatvor.

Film je zanimljiv jer uvodi motiv medija koji prate otmicu i postepeno utiču na nju, kao i razne interese raznih učesnika tih dešavanja. Addissova realizacija je korektna i imajući u vidu uslove rada, dobro mu je došlo televizijsko iskusto.

CRY BABY KILLER danas ne bi bio upamćen da u njemu nije debitovao Jack Nicholson, i to ne bi bila nepravda. Ipak, nesporno je reč o korektno izvedenom programmeru koji ima glavu i rep, i kakvi se snimaju i danas.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, October 25, 2022

GANG IN BLUE

Mario Van Peebles je imao možda pet godina priliku u ozbiljnim ešelonima američkog mejnstrima. Ipak, uprkos uspehu NEW JACK CITYja koji je imao neki trajniji odjek u periodu buđenja američkog geto filma, na kraju je Mario ostao sporedni igrač u toj priči, i na margini je već od kraja 20. veka sa povremenim prestižnijim angažmanima kod Michaela Manna i na televiziji mahom iza kamere.

Kako je Mario tako kratko trajao ostaje pitanje ali verovatno da su razlozi povezani sa njegovom željom da bude i glumac i reditelj, da se rasplinuo na sto strana, a da tada affirmative action nije baš bio toliko jak da se njegova ambicija ipak nedovoljno ispraćena kvalitetom isprati. U svakom slučaju, mnogo je hteo i mnogo je započeo.

U tih pet godina bljeska, sa ocem Melvinom, opet pa kultnom facom u čijoj je svojevrsnoj senci ostao Mario, režirao je televizijski film GANG IN BLUE, jedan old school televizijski policijski triler kakav je ranije (pa i tada) lako mogao da se nađe u bioskopu.

Ipak, ovog puta je za Showtime snimio zanimljiv, klišetiziran, u pojedinim deonicama na granici parodije a opet nostalgično efektan policijski film u kom dobri crni policajac nanjuši kako bela većina u jednoj stanici LAPD zapravo funkcioniše kao rasistička banda. Tog junaka, i to je problem film, igra Mario Van Peebles. Korektan je, ali nije leading man.

Banda dobija novo pojačanje. To je mladi ex-marinac i žestoki rasista kog igra Josh Brolin. Deluje da je sve došlo do grla kada se ispostavi da je ovaj u stvari ubačeni FBI agent i da će pomoći našem junaku da sa bandom izađe na kraj.

Film je efikasan, i kad je tupav ili nevešt barem nije dosadan. Fotografija i atmosfera su kako treba, i nema tu ničega što bi eventualno Melvinovo autorstvo moglo da pokvari.

GANG IN BLUE je televizijski film, i kao takav podseća na slavna vremena kada su pojedini naslovi tog tipa imali bioskopski kalibar. Teško da bi ovaj film bio bitan kao bioskopski, ali u miljeu u kom jeste je više nego dovoljan.

THE BORDER

THE BORDER je film koji sam gledao pre bukvalno trideset godina i sada sam ga reprizirao. 

Naravno, sećanja su dosta izbledela mada nekih scena sam se setio. Isto tako zanimljivo je da su me upečatljive scene iz sećanja dovele do toga da zaplet filma nekako percipiram drugačije nego što on zapravo stoji inače u filmu.

Jack Nicholson igra graničara koji generalno sagledava posao kao način da životari na državnim jaslama. Kad se preseli sa svojom rasipnom ali trofejnom suprugom u Teksas, na granicu sa Meksikom, obim siromaštva i ljudske tragedije ga natera da iskorači iz "zone komfora" i uđe u direktan sukob sa kolegama sa kojima se taman ušemio u jednu koruptivnu aktivnost sa ilegalnim imigrantima.

Postoje razne teorije ko bi ovaj film bolje snimio, da li Sam Peckinpah koji je sa jednim od scenarista ovog filma Walon Greenom snimio WILD BUNCH ili Walter Hill koji je sa drugim radio EXTREME PREJUDICE, ali Tony Richardson kao prestige director koji je zasijao mlad sa TOM JONESom i od toga se nikada nije nikada oporavio, pravi priču širokog zahvata koja je istovremeno i melodrama o platonskoj ljubavi graničara i mlade emigrantkinje sa malim detetom, i socijalne drame o slabo plaćenom državnom zaposleniku koji se pruža preko gubera i konačno o Americi koja živi od parazitiranja na ilegalnom doseljavanju radne snage.

Tony Richardson ne svodi ovu priču na triler iako se ona razrešava vatrenim obračunom i ima nekoliko suspense scena. Međutim, generalna direkcija je ipak jedna malo šira slika od čisto žanrovske. I u tom pogledu, Richardson daje više prostora mnogim  nežanrovskim scenama, što mi ne smeta.

Kada krenu obračuni, oseća se da Richardson nije verziran reditelj ali to je na nivou. Fotografija Rica Waitea je na visokoj estetizaciji i gradi sjajnu atmosferu. Najveći problem je muzika Ry Coodera koja se previše oslanja na songove i onda samim tim gura pojedine scene u nekakve formate montažnih sekvenci ili celina unutar celine.

Srećom, taj problem muzike nije dominantan, pre bi se moglo reći da limitira puni izraz filma, i da bi skor u drugom formatu bio prikladniji.

THE BORDER nije naročito dobro prošao kad je izašao ali to je dobar film, odlično glumljen, atmosferičan, dosta solidno izveden. Da li bi u rukama drugog reditelja bio bolji jeste tema za diskusija ali i ovakav kakav je uopšte nije zanemarljiv.

* * * / * * * * 

Saturday, October 22, 2022

STILLWATER

Tom McCarthy sasvim sigurno nije reditelj u kom imam preveliko poverenje ali STILLWATER je - za razliku od SPOTLIGHTa koji su na okupu držali glumci i istinita priča, a i to jedva - film koji je morao biti ozbiljno režiran.

U određenom smislu STILLWATER je film koji bi mogao biti dobar školski primer za izučavanje stila, žanra kao i lokalnih obeležja koja nose određene globalno prepoznatljive kinematografije.

Naime, reč je o filmu koji na nivou sinopsisa može da deluje i kao novi nastavak TAKENa, ali i nešto od Coste-Gavrasa, i u tom smislu zanimljivo je šta STILLWATER jeste. Naime, film govori o američkom nekvalifikovanom radniku sa prošlošću u politoksikomaniji i neuspešnom roditeljskom stažu, i njegovom odlasku u Marsej da poseti kćer utamničenu zbog ubistva koje tvrdi da nije počinila. Kada mu ona preda neke nove dokaze koje on treba da preda advokatima jer mu ne veruje da sam išta s tim može da uradi, on odlučuje da se ipak lično angažuje jer je za sve pravnike njen slučaj završen.

Polako kreće da istražuje uz pomoć nezaposlene meštanke, glumice bez posla, i sustanarke u samačkom hotelu. Istraga dovodi do njegovog ostanka u Marseju, zbližavanja sa glumicom, ali i potrebe da krši zakon kako bi isterao slučaj do kraja.

Film su pisali reditelj i još trojica scenarista, među kojima su i francuski scenaristički superstarovi Thomas Bidegain i Noe Debre koji su najveće uspehe vezali za filmove Jacquesa Audiarda. Ovo svakako izgleda kao film kakav bi recimo Audiard možda režirao u nekom napadu euroamerikane, no o tome nešto kasnije.

Dakle, Bidegain i Debre su svakako momčadija koja onako na prvu loptu mora biti pozvana za ovakav slučaj, imamo muškarca koji se nosi sa svojim emocijama uprkos sirovosti, mačističkom narcizmu, i tome što je u suštini MAGA simpatizer (premda se to više potenciralo a posteriori nego u samom filmu). I oni ovde pružaju to što treba. STILLWATER nije vic o Amerikancu koji se dohvata sa nekom magrebskom ruljom iz banlieu filma, ovde imamo junaka koji je prenet u njihov postupak gde ono što kratko traje u žanrovskom filmu, ume da potraje i izgradi određena "žanrovska iskliznuća".

Teško je zaobići paralele sa Bidegainovim rediteljskim filmom LES COWBOYS koji je bio baš euroamerikana sa ocem koji polazi u Avganistan da traži radikalizovanu i otetu kćer gde citira SEARCHERS. STILLWATER je sličan film, s tim što LES COWBOYS nije toliko poznat da se masovnije pojavi kao referenca.

Glavnu ulogu igra Matt Damon, dakle ovo je star vehicle, ali je on pristao na tranformaciju pa pre možemo da kažemo da je prestige picture. McCarthy koji nema karakterističan rediteljski rukopis ovde bira nešto što bismo mogli definisati kao liniju Audiard-Bidegain, očigledno mu je potreban referentni okvir u kom će stvari biti postavljene. Kadrirano je svedeno ali estetizovano, sa fokusom na glavnog junaka, i sa akcentovanjem atmosfere, lokacija, imaginarija modernog a oronulog Marseja koji izgleda kao mešavina modernog lučkog grada i neke severnoafričke kasabe.

U tom smislu, zanimljivo je kako McCarthy prelaskom u francuski milje, prelazi i u francusku estetiku, ne samo kroz rekonstrukciju postupka Audiarda i Bidegaina, već i na širem narativnom planu gde na nekoliko mesta odustaje od mustre, ne samo žanrovskog filma već i neke tipične mckeejevske strukture, naročito u fazi krupnog preokreta gde protagonističan lik odlazi u holivudski neprihvatljivu pasivnost koja se kreće sferama "kontrolisane greške".

U par navrata, McCarthy pravi male faulove, recimo kad u nekim detaljima zvučne slike istupi iz opšte atmosfere tmurnog trilera u neku veseliju muziku kojom prati neke "domestic" situacije. No, ako imamo u vidu koliko je ova zahtevnije od svega što je do sada uradio, reklo bi se da je isterao iznenađujuće konzistentan film.

S jedne strane ovaj film je misterija sa elementima trilera u kojoj junak istražuje. Zatim je priča o iskupljenju i čoveku koji dobija priliku da iznova proživi ono što je izgubio, ili je to možda samo njegova iluzija. Naravno da je priča i o konfliktu kultura. Dakle, ovo je film za koji se može reći da je "o mnogim stvarima" no žanrovska okosnica mu pomaže da se ne raspline u raznim smerovima. 

Sukob kultura kao potencijalno najosetljiviji segment za realizaciju izveden je vešto, postoji i čitljiv ali je najvećim delom uspešno integrisan u radnju.

Kao prestige picture ovaj film otvara prostor za format dužeg trajanja, samim tim i na to da ne mora biti striktno žanrovski etiketiran. Dok je nama u Evropi ipak u načelu jasno šta je ovo žanrovski, u Americi gde je film inicijalno proizveden može nositi i etiketu "stranog filma" kao posebne vrste.

U tom smislu, film je jako zanimljiv ne samo za gledanje, već i za diskusiju u nekom kružoku ili školi koja se bavi filmom, naročito iz pozicije nas kao gledalaca i potencijalnih autora koji dolaze iz ovakve kulture gde smo retko privilegovani da dobro prihvatimo ovakav sadržaj, mnogo otvorenije nego drugde.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, October 21, 2022

BACK DOOR TO HELL

Uporedo sa snimanjem filma FLIGHT TO FURY, Monte Hellman i Jack Nicholson su na Filipinima za Fox snimili ratni B-akcijaš BACK DOOR TO HELL. Ovaj sveden, tvrd i energičan B-film prikazuje avanturu trojice izviđača američke vojske koji dolaze da pripreme iskrcavanje velikih snaga i povežu se sa pokretom otpora, ali na licu mesta shvataju da je rat jedna dinamična situacija i da pokret otpora ume da bude nemilosrdan prema poslatim Amerikancima ako Japanci zaprete nepodnošljivim represalijama.

U okolnostima gde ne mogu da veruju nikome, Amerikanci ulaze u odsutnu bitku.

Za razliku od tipičnih filmova koji prikazuju Drugi svetski rat na Filipinima, BACK DOOR TO HELL nema linearan odnos gde Amerikanci dođu i sa pokretom otpora imaju saradnju, i ponašaju se herojski. Slika rata ovde je siva u pogledu toga da junaci imaju svoju misiju i ideologiju ali imaju i svoje sujete i svoje druge interese.

U tom smislu, BACK DOOR TO HELL je film koji u bogatoj filmografiji raznih ratnih filmova tog vremena nudi nešto svoje.

* * * / * * * *

THE REBEL ROUSERS

THE REBEL ROUSERS Martina B. Cohena je još jedan od filmova iz bajkerskog ciklusa u drugoj polovini šezdesetih. U ovom filmu izašlom 1970. godine Cameron Mitchell igra arhitektu iz kalifornijske varošice čiju trudnu nevestu otima banda bajkera koju predvodi Bruce Dern a njenog najpitoresknijeg člana igra Jack Nicholson.

Banda se kladi sa arhitektom da ko pobedi u trci za sebe preuzima nevestu. Tenzija raste i grupu ljudi koji su isprva odlučili da pretrpi teror gura preko ivice.

Za standarde bajkerskih filmova tog doba, ovaj film ima dosta konsekventnu priču i jasnu dramu između junaka. Tenzija je čitljiva, ali se oseća i Cohenovo "nameštanje" okolnosti. Pa ipak, filmovi iz ovog ciklusa jesu "filmovi sa greškom", pa je njegov domet van konteksta oko * * ali u kontekstu svakako * * *.

Thursday, October 20, 2022

NIGHT SHIFT

Reprizirao sam NIGHT SHIFT Rona Howarda, komediju koju je snimio 1982. godine za Warner Brothers i ušao u major produkciju iz koje nikada više neće izaći. Po scenariju svojih kasnije veoma čestih saradnika Babaloo Mandela i Lowella Ganza snimio je izuzetno zanimljivu komediju pre svega jer spaja kontroverznu temu, odnosno jednu edgy premisu na izuzetno pitak i mejnstrim način, a da je pritom ne kompromituje i ne ostavlja utisak da je nešto uskratio publici.

Kako je moguće napraviti široko komunikativnu komediju, maltene za celu porodicu po svom izrazu, a bazirati je na temi dva radnika mrtvačnice koji postaju makroi? Pre svega, Howardov trik je baziranje na likovima - jednom koji je frustrirani straight guy u izvedbi Henry Winklera koji kroz priču prolazi kroz transformaciju i drugom koji je komični dinamo a igra ga Michael Keaton u roli sa kojom je započeo svoj ogromni proboj. Kada se fokus pomeri na likove, na njihove odnose i promene u njima, odnosno u kombinaciji lika koji se transformiše i lika koji je tipski i generiše gegove, onda zapravo ceo niz zahteva koji proističu iz premise mogu da se ostave po strani.

Otud, zapravo gledajući ove likove prenebregavamo sve ono što bi moglo ili maltene moralo da bude deo ove priče - kako se usklađuju redovne obaveze u mrtvačnici sa podvođenjem, kako na to aktivno reaguje konkurencija - uprkos tome što imamo dva lika iz podzemlja koji se jave onda kada autorima odgovara (u najboljem smislu te reči). Dakle, Ron Howard kontroliše "pogled gledalaca" i usmerava ga u pravcu u kom želi i to zahvaljujući igri Winklera i Keatona aposlutno uspeva da izvede.

Shelley Long je odlična kao prostitutka koja će omogućiti sazrevanje glavnog junaka a u epizodama ima i faca kao što su Richard Belzer i Joe Spinell koje znamo po nekim drugim ulogama, pre i posle ovoga.

James Crabe je veoma slikao film i na ovom dobrom ripu mi je izgledao mnogo lepše i atmosferičnije nego kada sam ga prvi put gledao na VHSu.

NIGHT SHIFT je film koji svoji četrdeseti rođendan dočekuje veoma spremno i iznova se dokazuje kao veoma vitalna komedija.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, October 19, 2022

HELLS ANGELS ON WHEELS

Richard Rush je čudna zverka Novog Holivuda. Krenuo je kao veoma aktivni exploitation reditelj da bi onda vremenom izrastao u mejnstrim profesionalca koji ne radi toliko često i gađa neke velike rezultate. U ranoj fazi, u saradnji sa čuvenim snimateljem Novog Holivuda Laszlo Kovacsem, Rush snima seriju bajkerskih filmova u kojima mu se pridružuje nekoliko bitnih ljudi koji će kasnije obeležiti velike produkcije.

Tu je Jack Nicholson, a iza kamere je Laszlo Kovacs ali i Bud Cardos, nama poznat kao pomoćnik režije i stunt coordinator. HELLS ANGELS ON WHEELS je bajkerski film koji je mnogo bolji kad je spontan i pseudodokumentaran u eksterijeru nego kada postane dramski u enterijerima, iako Jack Nicholson pravi odličnu ulogu kao Poet, radnik sa benzinske pumpe koji se pridružuje bajkerima u njihovom zezanju i pravljenju nevolja po varošicama Kalifornije i Nevade.

U tom smislu, film ima veoma labavu dramsku strukturu, i nije sasvim koherentan, ali meni je bio zanimljiv i veoma uzbudljiv za gledanje, po segmentima, gde je jasno šta je zanimljivije. U tom pogledu, po nekim akademskim kriterijumima, domet ovog rada je * *  ali ako vas zainteresuje može biti i * * *, no definitivno nije stvar za gledaoca bez strpljenja i radoznalosti prema temi i epohi, kako u pogledu društvene istorije tako i istorije filma.

FLAG DAY

FLAG DAY Seana Penna je snimljen po memoarima Jennifer Vogel, poznate novinarke čiji je otac bio prevarant i nižerazredni kriminalac opšte prakse čije su se pustolovine završile suicidom posle pada u poteri sa policijom i pred povratkom u zatvor.

Film je izveden u indie maniru, sa Pennovom prepoznatljivom veštinom da evocira atmosferu i prošla vremena. Priča pokriva dug period, i mnoge deonice su rešene montažnim sekvencama, takođe izvedenim vrlo lirski i ubedljivo, uz veliku pomoć go to guya Johna Wellsa Daniela Modera u ulozi direktora fotografije.

Nema sumnje da se unutar ovog filma oseća mehanika po kojoj je konstruisan protok vremena, i kako su ti široki obuhvati priče savladani, i u scenariju Jeza i John-Henry Butterwortha, i u postupku Seana Penna. Međutim, on i Moder uspevaju da uprkos svemu, film i dalje ima jak organski utisak i da konačno bude veoma vibrantan u svakoj situaciji, čak i kad neke od njih ostaju u domenu melodrame koju već znamo.

Ovo je priča o prevarantu koji je bojio život svoje okoline u razne boje ali obično je sve završavalo crnim. Gotovo je opipljiva atmosfera veštačkih uspona i sasvim prirodnih padova u odnosima i životnim situacijama, a Dylan Penn i njen otac Sean u glavnim ulogama sve iznose u velikom stilu.

Na kraju, film možda nije ponudio neku novu, snažnu priču, kakva bi se očekivala od reputacije autora, ali je pružio ono što se od američkog filma očekuje, u najboljem smislu te reči.

* * * / * * * *

Tuesday, October 18, 2022

THE TERROR

THE TERROR je kultni Cormanov film koji se smatra pridruženim članom njegovog ciklusa po Edgaru Allanu Poeu, snimljen na setu RAVENa koji se razmontiravao dok je Boris Karloff za tri četiri dana snimio svoju rolu, da bi svoj doprinos kasnije kao reditelji dali Francis Ford Coppola, Monte Hellman i sam Jack Nicholson koji je režirao poslednji dan kad poplava (a ne požar kao inače kod Cormana) ruši set.

THE TERROR imajući u vidu opštu improvizaciju uopšte nije nezanimljiv film. Dešava se na Baltiku početkom devetnaestog veka kada francuski oficir iz napoleonskih ratova dospeva u dvorac u kom se javljaju spektralne pojave i oko kog se muvaju razne sumnjive osobe.

Tu naravno nastupa romansa između oficira i mlade mrtve žene koja luta kao duh, nastupaju konflikti sa lojalnim slugom i starim grofom, ali sve je izvedeno sa priličnim ubeđenjeim i zanimljivo je gledati to i šezdesetak godina posle nastanka.

Činjenica da su se ovde filmmakeri potekli iz kontrakulture dohvatili ostataka i odlučili da se kroz to dokažu daje celom procesu posebnu energiju.

Ovaj film se uklapa u Cormanov ciklus o Poeu, i ništa mu ne fali uprkos neobičnim okolnostima nastanka i haotičnog autorstva na niskom kormanovskom budžetu.

* * * / * * * *

Monday, October 17, 2022

GOIN' SOUTH

Jack Nicholson se u svojoj drugoj režiji okrenuo jednom žanru koji je bio veoma omiljen u Novom Holivudu, a to je vestern. I snimio je veoma zanimljivu vestern komediju GOIN' SOUTH. Dok je DRIVE, HE SAID bio film u kom glavnu ulogu igra Bruce Dern a Jack radi pod jakim uticajem tada aktuelnih strujanja ne samo u američkom već i u svetskom, pa i tadašnjem jugoslovenskom filmu, ovde je on zvezda - a film je "mekši", pitkiji, manje agresivan ali i dalje u domenu dekonstrukcije žanra.

GOIN' SOUTH ne dobacuje do Siegelovog BEGUILED ali jeste film o muškarcu kog su na neki način zatočile žene. Jack Nicholson igra razbojnika, nekadašnjeg Quantrillovog saborca, koji skonča na vešalima i spase se tako što ga izabere Mary Steenburgen da joj bude muž, a u tom kraju je moguće da situirana neudata žena brakom spase bitangu sa vešala.

Kada ga spase, za razliku od drugih ruiniranih babadevojaka koje koriste razbojnike za seks, ona sa svojim želi da pravi rudnik a on vremenom iako želi da bude ciničan i da je nekako prevari kreće da se zaljubljuje i biva vođen jakom seksualnom privlačnošću, naročito kad mu se ona predstavi kao devica.

Jack i Mary su fantastični, i ovo nije ni BEGUILED nije ni MULES FOR SISTER SARA, ali je dobar film na svoj način. Christopher Lloyd nije toliko dobar i previše je karikaturalan kao lawman u tom kraju. Ipak, on i Mary će se naći u sličnim okolnostima kod Zemeckisa u trećem BACK TO THE FUTURE.

Ne znam da li je Lloydovo iskustvo sa tog snimanja uticalo na njeno kastovanje i da li je Nicholsonova vestern komedija imala neku ulogu u tome, ali teško je ne pomenuti tu poveznicu.

Nicholson je veoma ozbiljan reditelj u vizuelnom pogledu i u svakom od tri filma koja je režirao osetio se uticaj majstora sa kojima je radio ranije. Ovde ima funkcionalan, sveden pristup, ali ni po čemu ne zaostaje za realizacijom kakvu bi inače imao film ovog tipa.

* * * / * * * *

Sunday, October 16, 2022

LOU

LOU Anne Foerster je film kakav bi ovih dana snimao recimo Frank Grillo na nivou priče i izvedbe, ali snimljen sa Allison Janney, Jurnee Smollett i Logan Marshall Green, dakle prva klasa glumaca sa karakternim potencijalom. Nažalost, glup film vrlo retko postaje bolji kada ga glume dobri glumci. Štaviše, sva je prilika da nedostaci postaju sve očigledniji i glumci nas podsećaju na bitno bolja izdanja po kojima ih pamtimo i u kojima su stekli ime.

Ovde imamo priču o mladoj ženi koja živi u nekoj vukojebini sa malim detetom, a ubrzo shvatamo i zašto. Krije se od muža koji je specijalac i veoma nasilan bračni partner. Kada joj muž otme dete, žena uz pomoć svoje stanodavke, inače neočekivano borbeno osposobljene starice kreće za njim. Shvatamo da je ovo prevelika koincidencija i da tu ima mnogo više nego što naizgled vidimo.

Nažalost, to što "ima" nije ništa naročito i film se letargično kreće od jednog do drugog istrošenog plot pointa. Uprkos tome što sam u ovom filmu imao nekoliko favorita na ekranu, jedva sam se izborio.

* 1/2 / * * * * 

LAST WOMAN ON EARTH

Pre 62 godine, realizovan je prvi celovečernji film po scenariju Roberta Townea i bio je to Cormanov THE LAST WOMAN ON EARTH. 

Corman u ovom filmu počinje furiozno, u periodu kada mladi advokat prati lasvegaskog privrednog kriminalca i njegovu žensku tokom ekskurzije u Portoriku i pokušava nekako da iznese probleme svom klijentu. Kada njih troje odu na ronjenje i izrone nazad u svet u kom su svi umrli od naglog nestanka kiseonika kreće manje zanimljiva tenzija između advokata, mahinatora i žene.

U uvodnom delu, Corman pokazuje da je upoznat sa svim mogućim tada aktuelnim zahvatima. U nekim situacijama koristi ekstremne uglove snimanja, kao da je mladi sineasta iz Francuske ili Jugoslavije koji je pre samo par dana gledao neki novotalasovski film. Kasnije, ima manje žara, i prosto krećemo se ipak čudnom ničijom zemljom veoma niskobudžetnog niskobudžetnog filma, socijalne kritike i studije karaktera.

Materijala u scenariju ima, ali sa manje elemenata, Corman nekako ne uspeva da se pomiri sa time da je glavni fokus na psihološkoj drami.

Gledano po onome što znamo da film sa dva muškarca u konfliktu oko žene može biti, ovaj film zaslužuje * * ali imajući u vidu kontekst, olakšavajuće okolnosti ga guraju i do * * *

Saturday, October 15, 2022

GRAND THEFT AUTO

GRANT THEFT AUTO je prvi celovečernji igrani film Rona Howarda u produkciji Rogera Cormana koji se uklopio u talas tada veoma popularnih car crash extravaganzi u kojima su se formirali neki specijalisti poput bivšeg kaskadera Hala Needhama ali su se ispoljili neki spoljni saradnici poput Johna Landisa.

Howardovi prvi saradnici na ovom filmu bili su ikonični Cormanovi saradnici - genijalni Joe Dante kao montažer, Allan Arkush kao reditelj druge ekipe i Gary Graver, kasniji saradnik Orsona Wellesa i pornograf kao direktor fotografije. Svi oni su umnogome doprineli da GRANT THEFT AUTO u kom Howard i režira i glumi glavnu mušku ulogu (mada iako je to glavna muška uloga i najvažnija je zaplet, nema ga previše na ekranu) izgleda ne samo u skladu sa žanrovskom konvencijom onoga što se pravi, već i da na skromnom budžetu ima jednu specifičnu propulzivnost.

Međutim, uprkos tome što GRAND THEFT AUTO ne dostiže remek-delo kakav je USED CARS Roberta Zemeckisa ili izuzetan film kao što je Spielbergov SUGARLAND EXPRESS, a oba su koketirala sa tom fascinacijom velikim poterama i lupanjima kola po Heartlandu, reč je o jednom od boljih zastupnika žanra pre svega zato što vrlo rano donosi Howardov pečat.

Naime, on ima jednu specifičnu veštinu postavljanja dramske scene unutar žanrovskog sadržaja, ima lakoću iznošenja likova i jednostavno a nedvosmisleno sugerisanje emocije. I kroz ceo film, iako nema previše superpotentnih scena, mi pre svega imamo generalni utisak da navijamo za junak, da se dešavaju dinamične i smešne stvari. Samim tim film se nikada ne raslojava na dramske i akcione scene što je karakteristike mase ovakvih naslova već to sve izgleda krajnje integirsano, uprkos tome što je kod Cormana sasvim jasno šta će biti glavna stvar za prodaju.

Tim odnosom prema celini, Howard se vrlo jasno nameće kao par excellence pripremljen mejnstrim reditelj što će već desetak godina kasnije, posle ovog debija iz 1977. godine i biti.

* * * / * * * *

Tuesday, October 11, 2022

BLACKOUT

BLACKOUT Sama Macaronija je novi DTV rad sa Joshom Duhamelom u kom on i dalje ide ničijom zemljom između bioskopskog filma i kućnih formata, zahvaljujući televizijskom radu koji ga još uvek sprečava da preseli adresu u Bugarsku i zavoli Avija Lernera.

U filmu BLACKOUT osnovne karakteristike nečega što je iznad rutinskog DTVa su Nick Nolte i donekle Abbie Cornish u glumačkoj podeli. Sve ostalo je surov DTV i pohvalu zaslužuju akcione scene koje bitno nadilaze ostatak materijala, odnosno raznih dramskih scena, no ni one nisu nešto sada naročito upečatljivo i vredno prevelike pažnje.

Zaplet na liniji filmova o Bornu, smešta Duhamela u neki obračun sa kartelima, on se ne seća ko je i šta je, ali dobija priliku da se priseti dok pokušava da pobegne iz bolnice koju drže meksički narko dileri.

* * / * * * * 

Sunday, October 9, 2022

THE BATMAN

Dugo mi je trebalo da pogledam THE BATMAN Matta Reevesa jer je reč o spoju reditelja kog izuzetno cenim i teme koja me veoma zanima skopčanom sa mnogim rizicima na koje nisam bio spreman.

Kada je krenuo film, odmah se videlo u prvih deset minuta da je reč o izuzetno izvedenom filmu, da se vidi svaki od 200 miliona koji su uloženi, da je svako dugme na odeći svakog statiste savršeno, kad se pojavio Batman, imao je smislen kostim, čak u nekom pogledu funkcionalan, kad je krenuo da se bije - to što stvari rešava pesnicama delovalo je kao nešto što ima smisla zapravo, a onda je otišao na uviđaj - tako kostimiran i mokar od kiše - i niko nije mogao da ga prepozna iako je javna ličnost i vidi mu se pola lica.

Dakle, postoje neke stvari u Batmanu koje apsolutno ne odgovaraju onome zbog čega su filmovi Matta Reevesa veličanstveni, a to je sposobnost da nešto što je potpuno nemoguće učini savršeno normalnim. Međutim, Batman funkcioniše u konvenciji veoma starog stripa, i onda u okolnostima realističkog filma zaista ne može da prođe bez veće transformacije na koju studio ipak nije spreman.

Uprkos tome što je Batman u stripovima imao razne kostime, u filmu studio ipak ne želi da se liši mogućnosti da prodaje igračku i ne želi da mu plašt bude multifunkcionalni mantil, kostim u stvarri neki niz balističkih pokrivača, a maska neka mnogo restriktivnija fantomka. 

Kao što je kod Nolana, Bruce Wayne bio odličan a sve je padalo u vodu kad se pojavi Batman, ovde imamo nešto blažu dozu toga. Naime, Bruce Wayne je OK i Batman je nekako prihvatljiv, nije toliko velika razlika između njih samim tim što Batman ima više socijalnih interakcija nego Bruce koji ima samo par. U tom pogledu i Matt Reeves je svestan kontradikcije sa maskom i ima jednu scenu u kojoj policajci pokušavaju da je skinu sa kontuzovanog Batmana ali im ne uspe, pa time on nekako pokazuje da je svestan problema te konvencije.

Možemo sada da diskutujemo kako to rešiti ako se nastavlja sa realističkim pristupom, možda veoma kratkim i usamljeničkim nastupim Batmana u ful opremi gde sad to ne bi vodilo većoj socijalizaciji, ali ovde se radi obrnuto. Batman se pojavljuje i komunicira sa većim grupama ljudi, ne samo kad je bitka, nego i kad su neke mirnije situacije.

U tom pogledu, ipak dosta govori o Reevesovom umeću činjenica da THE BATMAN začuđujuće hipnotičko iskustvo koje mi se na mnogim nivoima nije dopalo ali na nekom dubljem čisto filmskom, audiovizuelnom je imalo neku posebnu energiju.

Ako su Nolanovi filmovi o Batmanu važili za "mračne" i "realistične", onda lako mogu da zamislim inserte iz njih kao film u filmu gde Reevesov Batman gleda kako mu je Holivud banalizovao priču i predstavio je kao radost i veselje. 

Ovaj film delom svoju ozbiljnost crpi iz toga što su svi junaci neprekidno neraspoloženi i napeti. Zatim, ovde imamo uvođenje tri kanonska lika - Catwoman, Penguina i Riddlera, i niko od njih zapravo nije onoliko kanonski kao sam Batman. Naravno, mi znamo da postoje razni narativi - oni u kojima su negativci izgradili svoje groteskne persone pre Batmanove pojave, kao u seriji GOTHAM, oni u kojima je njegova pojava proizvela negativce, i oni u kojima sazrevaju uporedo.

Ovde su Batman i Catwoman u kanonskoj formi kostima već, ona doduše psihihčki dosta stabilnija nego što je inicijalna osobina lika, dočim je Penguin još uvek Falconeov saradnik, a Riddler je učinjen aktuelnim kao svojevrsni incel lider - po uzoru na Phillipsovog JOKERa.

I JOKER je film koji često pada na um. Phillipsovo remek-delo naravno imalo je tu prednost da se dešava u jednom mnogo neobaveznijem Black Label univerzumu i da se bavi Jokerom čija je ljudskost nesporna, ali oseća se ponešto uticaja tog filma. Naravno, Reeves se bavi "povišenijom realnošću" od JOKERa koji ima i taj benefit epohe ali nešto te patine se vidi i ovde. Isto tako i Riddler i Penguin ovde nisu stripovski negativci. Obojica su utemeljeni u nekim formama kriminaliteta, Riddler kao politički terorista, Penguin kao klasični mafijaš i obojicu bih mogao zamisliti i kao negativce koje juri Dirty Harry.

Stripova o Batmanu i reinterpretacija lika ima toliko da je sada teško reći ili čak besmisleno reći da li Reeves ove izneverava kanon, ali je činjenica da je Nolan uprkos "realizmu" okolnosti, ponašanje i dizajn likova držao bliže stripu.

Otud, Reevesov Batman je zapravo krimić. Sa dozom akcije kakvu imamo u nekom policijskom akcionom trileru. Ovde ima spektakla, ima zanimljivih akcionih situacija, ali film u tom pogledu nije ni blizu tipičnih superherojskih ekranizacija. Mnogo više ima ispitivanje, istraga i karakternih momenata.

Glumci su dobri. Colin Farrell kao Penguin je čudna odluka, poznat glumac, seks simbol, pod teškom šminkom, u fat suitu, bez nekog naročitog razloga za to. Nema zbora, odličan je. Farrell je uostalom ipak kaakterni glumac - ipak tu odluku je teško razumeti osim kao jednu egzibiciju, odnosno pokušaj da se pokaže šta Reeves i on, i njihovi saradnici umeju. Pattinson se već dokazao kao glumac, ovaj Bruce Wayne/ Batman je čak možda i pojednostavljeniji od onoga što on zna da napravi, a vidim da je postao i Warnerov It Boy, pa će njegova dalja karijer biti zanimljiva. Zoe Kravitz kao Catwoman pruža sve što treba ali lik je jednostavniji nego što ga znamo. Da li je njena patologija i filmovima suviše otišla kod Harley Quinn? Ne znam. Ali ovo je zasebna kreacija.

Imajući sve ovo u vidu, poređenje sa BATMAN RETURNS su neumitna, ali što se mene tiče, to mi ostaje najbolji solo Batman i ni na koga od ove ekipe neću pomisliti na pomisao Catwoman i Penguina, to je sasvim jasno. Međutim, Burtonov pristup stripu je potpuno drugačiji i što se mene tiče mnogo tačniji od ovog puta kojim je pošao Nolan a produžio Reeves.

Ipak, kako rekoh, ako se za Nolanove filmove o Dark Knightu može reći da su u svakom pogledu dramaturgije bolje postavljeni, Reeves ima ono čega u njima nema. Zaista, njegov film je hipnotičan, funkcioniše kao jedan veoma specifičan, zaseban artefakt, koji može da nam smeta zbog ovoga ili onoga, o tročasovnom trajanju da ne govorimo, ali ima svoju atmosferu, svoj integritet, ima nešto zbog čega neumitno budi poštovanje čak i kod onih kojima se nije dopao.

* * * / * * * *

Friday, October 7, 2022

EdTV

U drugoj polovini devedesetih pojavila su se tri filma koja su se bavila temom života kao televizijske emisije - TRUMAN SHOW, PLEASANTVILLE i EdTV.

TRUMAN SHOW je međutim priča o identitetu i voajerizmu i on se u stvari nije bavio nečim što će kasnije da se aktualizuje iako je sam film veoma ozbiljna stvar na temu večnih pitanja. EdTV se s druge strane bavi suprotnom situacijom. Truman od rođenja ne zna da živi u emisiji, a Ed se za reality program sam prijavio, iz zezanja, kao u avanturu od koje bi mogao imati koristi.

Uprkos tome što 1999. godine već imamo prve reality korake o kojima je snimljen HBO film CINEMA VERITE gde je sniman život jedne porodice i imamo REAL WORLD, to su ipak snimci svakodnevice ljudi koji su montirani i uobličeni. EdTV nudi novum za to vreme u formi emisije u kojoj se ceo dan nemontirano prenosi život glavnog junaka. Mi to danas imamo u Srbiji na nacionalnoj frekvenciji, a o raznim drugim formama na internetu da i ne govorimo.

U tom smislu, EdTV je danas maltene prevaziđena stvar jer je stvarnost i razvoj raznih medija, ne samo televizije već pre svega interneta i shodno tome socijalnih mreža, sve ovo daleko ostavila iza sebe.

To međutim ne znači da dva ključna plot pointa ovog filma nisu danas izuzetno relevantna.

Jedan je ljubavna priča koja dobija neočekivane obrte pred kamerama. EdTV je u osnovi romcom, mada je on ipak na kraju krajeva više message movie koji se pravi da je romcom, odnosno da pojednostavim - message movie dat u komercijalnoj i pitkoj formi. Stoga, u njemu ljubavni obrti jesu osnov zapleta a njihovo dešavanje na ekranu poseban začin. Međutim, da ideja da se zalazi u intimu s jedne strane a da se onda priželjkuje i pospešuje neprijatna intimna situacija sa druge strane jeste osnov savremenog realityja. Zar nije reality na neki način kod nas postao supstitucija sapunskih opera. U njima su osnovne teme ljubavni zapleti, a ono što EdTV prikazuje 1999. godine kao neku skroz ludu situaciju, tipa devojka prevari momka s njegovim bratom pred kamerama, sada kod nas i dalje jeste okosnica svih dešavanja u ZADRUZI već oko pet godina.

Međutim, drugi bitan plot point je aktuelniji. Naime, kada Ed želi da izađe iz ugovora a ne može - on odlučuje da doxuje TV mrežu, odnosno traži od gledalaca da mu pošalju prljavštine o njenom uredništvu kako bi ih pretnjom objavljivanja naterao da prekinu prenos. Sada imamo i tu situaciju - sukob Bake Praseta i Željka Mitrovića u kom on iznosi ili najpre preti iznošenjem detalja i privatnog života medijskog tajkuna.

U EdTVu takve stvari donose rezultate, a moglo bi se reći da na neki način donose i u sukobu Bake i Žeksa, recimo ukidanje nasilja u ZADRUZI može na neki način  biti podstaknuto jutjuberovim napadom.

U tom smislu, EdTV u onome što je hteo da predstavi kao radikalnu temu istovremeno je užasno arhaičan i neverovatno aktuelan čak i u jednom društvu kao što je naše u kom je reality program okosnica delovanje najmoćnijeg režimskog komercijalnog medija i samim tim mutira brže nego igde u svetu na najvećoj mogućoj sceni.

U tom pogledu, EdTV je film koji zapravo zaslužuje najveći kompliment, ima nešto da pruži gledaocima iz Srbije kao vrela najnižeg realityja dostupnog najširoj publici.

Sam film je u suštini mudro postavljen u okvir romcoma, i kroz taj fokus uspeva da ispriča ovu širu priču, počinjući i završavajući se ljubavnom pričom, pre uključivanja i isključivanja kamere.

Odlično je iskorišćen eho događaja izgrađen kroz medije, kao što je show Jaya Lenoa, da bi se time rešile neke elipse i u tom pogledu Lowell Ganz i Babaloo Mandel iskazuju veštinu koja ih i jeste držala decenijama prvi vrhu holivudskih komediografa.

Sasvim je jasno da EdTV nije običan romcom niti je tako nešto Ron Howard mogao da dozvoli sebi posle dolaska nadomak oskara sa APOLLO 13, ali nema sumnje da je najuspešniji derivat romcoma i neke "ozbiljnije" teme kojima će pribegavati u post-nominacijskom periodu.

Matthew McConaughey i Jenna Elfman su odlični kao romantični par, mada je danas svakako zabavnije što su McConaughey i Woody Harrelson u ovom filmu braća, ako imamo u vidu njihov trijumf petnaestag godina kasnije u TRUE DETECTIVEu.

Film je možda mogao biti efikasniji u uvodu, i ukupno uzev kraći, ali ovo je zanimljiv spoj pitke forme i jače pretenzije koji nije imao previše mesta samo godinu danas posle TRUMAN SHOWa koji je bio još pregnantniji u pogledu ozbiljnosti teme. Međutim, sada kad se sve razdvoji, uprkos zastarelosti EdTV je zanimljiva vremenska kapsula, a i malo više od toga.

* * * / * * * *