Sunday, August 7, 2022

KUNG FU ZOHRA

Mabrouk El Mechri stekao je svetsku slavu filmom JCVD koji meni nije pružio ono što sam želeo i čemu sam se nadao, ali izgleda da drugima jeste, i da - što je najparadoksalnije ne samo da nije završio parodiju i dekonstrukciju Van Dammea jer kasnije smo imali i seriju JEAN CLAUDE VAN JOHNSON na Amazonu. Međutim, moje interesovanje postigao je svojim manje važnim, bitno manje priznatim filmom COLD LIGHT OF DAY u kom Henry Cavill pre Supermana igra hitchocockovskog akcionog heroja koji nije ni slutio da će se naći u takvoj situaciji, a Bruno Willis igra jako uspelu i veoma angažovanu prototipsku rolu njegovog oca tajnog agenta pod krinkom profesora zbog kog se momak i našao u nevolji.

Mabrouk je tu osetio ukus Holivuda iako je film sniman Španiji. Snimao ga je legendarni Britanac, neverovatno je ali još uvek aktivni Remi Adefarasin, a lokacije sa španske obale i gradova donele su svežinu.

Potom, Mabrouk ulazi u okvire visokoprofilne francuske televizije i ne radi ništa do novog autorskog projekta KUNG FU ZOHRA. Ovaj film dolazi iz iste žile kao i JCVD ali je mnogo konsekventniji i zanimljiviji.

Zohra je Tunižanka koja je od oca nasledila ljubav prema kung fu filmu, a kad upozna momka koji voli istu vstu filma, rađa se ljubav i ona se doseljava u Francusku. Ubrzo, u braku kreću da se javljaju nasilne epizode, delom pravdane fudbalom i nervozom koju muž oseća kad mu omiljeni tim ne pobedi, i ona u jednom momentu kreće da se uči samoodbrani, prvo gledajući YT kanal, a posle uz pomoć Kineza domara u sportskom centru u kom radi kao čistačica da bi mogla da trenira.

Rezultat je zanimljiva mešavina priče o porodičnom nasilju i bajke iz žanra borilačkog filma gde Zohra dok ne savlada način kako da se fizički odupre Omaru neće uspeti ni da ga se formalno reši. Spoj zvuči čudno ili u najboljem slučaju cheesy ali Mabrouk ga radi sa punim ubeđenjem, i ima jako dobru glumačku podelu koja to može da iznese.

KUNG FU ZOHRA je sastavljena od polovnih delova ali je mišićavo i samouvereno izvedena, bez kompleksa.

Kada Zohra konačno stasa kao borac, Mabrouk isporučuje jednu fenomenalnu i jednu jako dobru kung fu scenu koje nude prvoklasno uživanje.

Međutim, glavna stvar u borilačkom filmu uvek jesu bili karakteri, i uprkos tome što je ovo jednostavna priča, svesno oslonjena na strukturu bajke ima jako ubedljive likove i jako harizmatične glumce u tim ulogama, tako da Mabrouk uspeva da napravi koherentnu celinu od čudno izabranih elemenata. 

Ova Gaumontova produkcija izašla je u čudnim Covid/ post-Covid uslovima i ne mogu da procenim do kraja odjek filma, uostalom Mabrouk uvek ima odstupnicu na televiziji. Ipak, ovim filmom mi je pokazao da je itekako autorski živ.

* * * / * * * *

Friday, August 5, 2022

VIENTOS DE LA HABANA

VIENTOS DE LA HABANA je ekranizacija romana Leonarda Padure u režiji iskusnog španskog televizijskog reditelja Felixa Viscarreta. Leonardo Padura je kod nas imao dva objavljenja romana, od kojih je jedan krimić o Mario Condeu, njegovom liku iz serije knjiga, policajcu iz Havane sklonom nesrećnoj ljubavi, kapljici i zapisivanju poneke prozne priče.

Mario Conde je u suštini klišetiziran lik, chandlerovski ranjeni detektiv zaposlen u policiji Havane koji rešava slučajeve u njenoj utrobi koju Padura, kao pisac koji nije nikada nije napustio Kubu relativno slobodno prikazuje.

Španska televizija je snimila mini-seriju od četiri televizijska filma od sat i po vremena po Padurinim romanima a prvi od njih, VIENTOS DE LA HABANA je išao u bioskope.

Mario Conde je na filmu sličan kao i u romanima, ne mnogo interesantan ali je relativno konvencionalan Padurin narativ koji je u knjigama na ničijoj zemlji između visoke književnosti i žanra ovde učinjen neverovatno interesantnim samim kubanskim ambijentom. Slično Padurinim romanima čiji je osnovni kvalitet to što je on i dalje na Kubi, i koji se kreću pomenutom ničijom zemljom ali su jači mejnstrimaški nego žanrovski, tako je i sa ovim filmom.

Bio bi to rutinski detektivski noir da nije Kube.

Viscarretova egzekucija je solidna. Impresioniran je lokacijama ali im ne robuje već film izgleda kao da se na Kubi snimaju krimići svaki drugi dan - premda nije tako. Rad s glumcima mu je dobar, ritam priče je postavljen kako treba i sve ključne elemente Padurinog zapleta uspeva da isprati u pogledu konstruisanja misterije i njenog razrešenja.

Pošto sam prvobitno gledao ovaj film u sklopu serije, ne mogu se oteti tom televizijskom utisku. Međutim, ko ne zna da postoji serija, teško da može osporiti nesumnjiv film look ovog krimića u kom uniformisani panduri voze stare lade a detektivi moskviče dok fatalna žena na gurku pali ševrolet iz pedesetih.

Siguran sam da ovom filmu nećete lako odoleti.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, August 3, 2022

JOE BELL

JOE BELL Reinaldo Marcus Greena je suštinska preteča FATHER STUa i zagrevanje za njega na jedan neobičan način. Naime, u vizuelnom pogledu kroz fotografiju Jacquesa Jouffreta i kroz ton glumačke igre koju donosi Mark Wahlberg, ovde imamo tragičnu istinitu priču o blue collar čoveku koji je posvetio sebe nečemu višem.

FATHER STU je "čistiji", narativno precizniji, i sama priča je prosto filmičnija, ali JOE BELL je zaista zanimljiv kao njegova idejno drugačija i formalno riskantnija preteča.

Naime, Reinaldo Marcus Green uzima scenario koji potpisuju Larry McMurtry i Diana Ossana i sa njim pravi neke zanimljive formalne zahvate. JOE BELL je priča o naslovnom junaku, oregonskom blue collar liku čiji je sin bio homoseksualac i izvršio je suicid zbog zlostavljanja i iživljavanja svojih školskih drugova. U prvih pola sata filma mi pratimo hodočašće Joe Bella zajedno sa sinom gde on ide po školama i priča o rizicima vršnjačkog nasilja, naslućujemo da je dečak koji ide sa njim možda duh, iako nam Green ne daje neke vizuelne cueove ali zapažamo da ga drugi likovi ne primećuju (ali ne na agresivan način, lako je zamisliti takav odnos i prema realnoj osobi) i na tom putu on se bonduje sa sinom kako nije za života.

Onda negde na kraju prvog čina, u sceni veselja, Joe Bell okriva da mu je sin mrtav. I od tada dečaka više nema sem u flešbekovima, novi preokret sledi na oko sat vremena i film se zaokružuje na tački od sat i po.

Pripovedanje je dinamično, Jouffretova fotografija je vibrantna, a Reinaldo Marcus Green izvlači maksimum iz glumaca u najboljoj tradiciji američkog filma sedamdesetih. Wahlberg voli da gradi junake u ovim istinitim pričama kao blue collar face pune života uprkos teškoj sudbini i sa Connie Britton u ulozi supruge i Reid Millerom u ulozi sina Jadina Bella, ima sjajne saigrače. Praktično, taj recept će sa još većim rezultatima ponoviti u FATHER STUu.

E sad, filmovi o tome kako je neko iz nekog protesta pošao peške preko Amerike se snimaju već 40 i kusur godina. Nedavno sam baš gledao TERRY FOX STORY koji ima sličan motiv. Čak je i u Srbiji snimljen film OTAC sa tim zapletom. To u nekom širem tematskom pogledu oduzima svežinu JOE BELLu.

Međutim, način na koji ga Reinaldo Marcus Green sklapa, kako gradi narativ, kojim tehnikama se koristi je jako zanimljivo pošto je on jedan od onih reditelja koji u periodu IPjeva i svih tih ludila pokušava da pravi filmove o živim o ljudima za multiplex crowd. Čovek je ipak snimio KING RICHARDa koji je doveo Big Willa do oskara. A taj pokušaj snimanja filma o živim ljudima za multiplex crowd koji nije nužno award bait - premda ne verujem da bi se iko žalio da dobije oskara za JOE BELLa ili FATHER STUa - jeste pomalo zaboravljen zanat i nije tako jednostavno kako smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Iskreno, nadam se da Reinaldo neće da poklekne i ode da deset godina svog zenita provede snimajući neke franšize, ali i ako se to desi, JOE BELL je dostignuće baš u pogledu postupka i zato ga pre svega treba videti.

* * * / * * * *

Tuesday, August 2, 2022

EL BUEN PATRON

Fernando Leon de Aranoa režirao je film EL BUEN PATRON koji je na kraju završio kao španski kandidat za oskara iako je reč o relativno konvencionalnom, pristojnom filmu koji se izdvaja po dominantnoj ulozi Javiera Bardea koji koristi povratak u otadžbinu da se malo glumački razmahne, kako inače ne može po holivudskim filmovima.

Pod maskom sedog provincijskog biznismena i stuba društva, sa sedom kosom i naglašenom dežmekastošću, Bardem u ovom filmu više liči na Nenada Ćirića nego na sebe, i dobar je. I Nenad Ćirić je uostalom dobar, jedan je od naših najpotcenjenijih glumaca.

U svakom slučaju, EL BUEN PATRON je u suštini komedija, ali nema jak tempo gegova, komika je u situacijama, u ironiji sudbine, u životima koje junaci vode, u karakterima. Film je ipak mogao biti nešto smešniji, ili barem nešto brži jer sa pričom ove snage jedva drži pažnju u skoro dva sata trajanja.

Što ne znači da je film dosadan ili da u njemu nema šta da se vidi.

Glavni junak filma je narečeni vlasnik fabrike vaga koji je u svom kraju jedna veoma cenjena figura, smireni dobrotvor, stub zajednice, što ne znači da se ni on ne može unervoziti kada neposrednu pred bitnu posetu komisije iz lokalne samouprave koja njegovom preduzeću može doneti nagradu i put ka državnim subvencijama ne kreću da se gomilaju problemi, kojom prilikom otkrivamo njegovu mračnu stranu.

EL BUEN PATRON ne prikazuje svog junaka kao klasičnog licemera koji sve vreme radi prljave stvari iza fasade dobročinstva. I de Aranoa i Bardem ga drže ambivalentnim, on trguje uslugama ali ne čini ništa per se zlo ako baš ne mora, on nije onoliko dobar koliko svi misle da jeste ali nije ni onoliko loš koliko bi se očekivalo na naličju tako izgrađenog imidža. Ta ambivalenost daje vrednost filmu i karakteru, ali verovatno i ubija deo komike.

EL BUEN PATRON je bolje zamišljen nego što je izveden ali je svakako film vredan pažnje, ako ništa a ono zbog zanimljivo koncipiranog i odigranog Bardemovog junaka.

* * 1/2 / * * * *

Monday, August 1, 2022

COTTON CANDY

U ranoj fazi karijere pored cormanovske produkcije koja je rezultirala filmom koji je verovatno mnogo gejmera greškom gledalo misleći da ima neke veze sa jednom od najpoznatijih igara - Ron Howard je režirao televizijske filmove relativno generic kvaliteta i istih takvih tema.

Jedan od takvih je COTTON CANDY iz 1978. godine po scenariju koji su napisali Ron i Clint Howard koji govori o srednjoškolcu koji ne uspeva da se uključi u fudbalski tim i osniva bend kao put da se bolje socijalizuje u afirmiše.

Klinca igra Charles Martin Smith i kao mlad je isti onakav kakvim ga znamo i kao starijeg, simpatičan, malo geeky, malo nerdy, slab ali nepokolebljiv. I njegov karakter uspeva da napravi bend i nametne se uprkos postojećem moćnom i veoma mačo bendu koji dominira školom.

Ovo nije ROCK'N'ROLL HIGH SCHOOL. Ceo battle of the bands momenat i uopšte muzička dimenzija data je u okviru nekog povišenog realizma. Dakle, ovo nije mjuzikl i nema neke jače intervencije. Kao što nema razloga ni da pamtimo ovaj TV film da ga nije potpisao Ron Howard.

Saturday, July 30, 2022

PSYCHO

Skoro četvrt vek kasnije iznova sam reprizirao PSYCHO Gusa Van Santa i moram priznati da ni sada kad sam mnogo otvoreniji za razne pizdarije, teško da mogu da dokučim smisao ovog poduhvata. Naravno, ne izdvajam se mnogo od onih koji smatraju prvi film neizmerno značajnim remek-delom, premda meni to nije najdraži Hitchov film. Međutim, taj sam film je čudesan, a o uticaju koji je ostvario da i ne govorimo, sve u svemu jesam poštovalac u jednom rekao bih konvencionalnom obimu. Ali, ja naročito jak lični odnos imam prema PSYCHO 2 Richarda Franklina koji je meni - na nekom suludom nivou - još zanimljiviji od Hitchcockovog filma, briljantno režiran, na nivou zapleta zanimljiv i produbljen, slično kao CANDYMAN Nie Da Coste u odnosu na Roseov, samo mnogo više straight u pogledu trilera i strave.

Ako sam bio otvoren za PSYCHO 2, ako sam uostalom bio otvoren za CANDYMAN Nie Da Coste, rekao bih da sam sasvim dovoljno otvoren i za Van Santovu rekonstrukciju filma PSYCHO.

Gus Van Sant snima scenario Hitchcockovog filma, rekonstruiše ga maltene kadar-po-kadar, ali ga smešta u savremeno doba i to pomalo stvara nelagodu i čini da ono što je najdelikatniji deo originalnog filma ne funkcioniše. Kada Marion Crane beži sa novcem i kada mi mislimo da je to film pljačke i identifikujemo se s njom, i verujemo da će u Bates Motelu početi neki noir zaplet oko njenog bekstva i novca, dešava se krupan preokret i menja se protagonizam. Norman Bates postaje protagonista ali naša identifikacija ostaje sa žrtvom što je jako zanimljiva emotivno-intelektualna igra. U filmovima sa jakim protagonistom pa makar on bio i antiheroj, publika se obično identifikuje sa njim. Hitch međutim uspeva ne samo da preokrene stvari već i da  izgradi protagonistu u čijem delovanju nimalo ne uživamo čak i kad je lukav i harizmatičniji od partnera u sceni.

Međutim, scenario, pa i kostim, kao i neke tehnike snimanja, deluju prilično arhaizirano u odnosu na savremene ambijente, i to sve stvara utisak nekog galerijskog filma tako da se teško vezujemo sa rolom Anne Heche. Film "prodiše" kada stigne u vanvremenski Bates Motel, pre svega jer je motel logično arhaiziran, ali kada na kraju film ode odatle ponovo implodira u jednu čudnu distancu prema dešavanjima, i završnica sa psihijatrom koji "objasni" slučaj što je bilo često citirano rešenje, sada već deluje skroz deplasirano i campy.

Van Sant sasvim sigurno nije imao nameru da parodira Hitcha. Pre će biti da je želeo da pokaže da je film u postupku vanvremenski. I u suštini jeste. Zaista, to kadriranje za početak bez problema može da se primeni na savremeni film, PSYCHO izgleda sasvim savremeno, kao film svog vremena. Međutim, neke intervencije iz scenarija u nekim situacijama deluju ipak kao nešto iz vremena koje je davno prošlo i tu je Van Sant na neki način morao izvršiti izmene.

U redu je što nije. Ali, film je zbog toga platio određenu cenu.

PSYCHO rimejk je nešto što postoji, razni ljudi ga različito vide, samim tim to znači da je imao svoju svrhu. Ali, nije bio neophodan, što se mene tiče.

Friday, July 29, 2022

ESPIRITU SAGRADO

ESPIRITU SAGRADO je režirao Chema Garcia Ibarra, lik koji se u nekim sporednim zadacima pojavljuje u celom nizu negledljivih španskih art house iživljavanja koja nekako na IMDB ponesu etiketu SF i onda me namame da ih gledam.

Kada biste pročitali kritiku ovog filma, ona bi u proseku rekla dve stvari - jednu da je film jako kvalitetan, ali i to da je zabavan. Sad, naravno, mi znamo da je pitanje šta jeste a šta nije dobar film zaista relativno i u njega je najbolje ne ulaziti, ali to da li je neki film zabavan ipak jeste bazirano na nekim objektivnim parametrima - pre svega da li je dinamičan, da li ima tempo, u kojoj meri aktivira i generalno angažuje gledaoca itd.

Reći da je ovaj film zabavan, moguće je samo ako je parametar inače produkcija u kojoj je Chema Garcia Ibarra postojao, za koju ovo jeste primer mejnstrima, pa čak i blokbastera. Ali, u suštini, jedina razlika jeste u budžetu, što je ovaj film sniman u nekim "normalnim" objektima a ne u nekim budžacima, i u tome što on ima relativno čitljiv "smisao" koji se nekako uveže na kraju.

Takva priča - ako je to bio cilj autora - mogla se ispričati naravno mnogo bolje, i konvencionalnije. Ali, nije problem njegovog filma to što bira manje efektan način pričanja priče u pokušaju da bude manje konvencionalan već to što istovremeno želi da snima neku nebulozu a da nas onda završeno racionalno aktivira o nekom zapletu.

Slično drugim filmovima ovog pravca, postavi se premisa i onda imamo beskrajnu svakodnevicu glavnih junaka koja je blago bizarna na neki iritantan način, sa ružno izvedenim glumljenim debilitetom, i onda u nekom trenutku nešto kao krene da se dešava jer sve ovo nekako mora da se završi.

Mogao bih još dugo nabrajati kako i zašto ovaj film ne valja, kada on ne bi bio toliko uspešan i samim tim označavao jedan novi standard na koji treba da se naviknemo. Naprosto, treba se pomiriti sa tim da se I OVO, danas smatra načinom kako film može da se snimi i kako može da izgleda i izlaže svoj sadržaj, namerno ne koristim reč priča jer bi to Chemu i njegove istomišljenike dovelo do ludila.

Dakle, posle svega, I OVO je legitimisano, I OVO je sad kao u redu da se smatra smislenim filmom.

Thursday, July 28, 2022

THE DEVIL BELOW

Pre deset godina, Brad Parker je u Srbiji (i još ponegde) snimio film CHERNOBYL DIARIES. Film je naišao na generalni prezir i odbacivanje kritike ali meni se dopadao zbog uznemirujuće atmosfere, fascinantno iskorišćenih lokacija napuštene modernističke arhitekture koja postaje lik za sebe, i generalno izgleda svih dešavanja u pogledu estetizacije.

Parker je pre ovog filma imao šta da radi a s tim je nastavio i posle, kao pomoćnik režije i specijalista za specijalne efekte na dosta ambicioznim filmovima, i sa određenim kontaktima kod Matta Reevesa, pa samim tim i J.J. Abramsa.

Devet godina se čekao njegov drugi film a tu pauzu je on potrošio radeći poslove koje inače radi, ali ako imamo u vidu relativno ambiciozan slate za koji je tada bio attachovan u ozbiljnim produkcijama, lako je konstatovati da se ta priča nije desila.

U drugom filmu, Brad Parker radi u slabijoj produkciji. Nema Orena Pelija, ali tu je lik koji je režirao AMERICAN CARNAGE, no zaplet je začuđujuće sličan CHERNOBYL DIARIESu.

Naime, ovde imamo grupu naučnika koji odlaze na zabranjeni prostor devastiran ekološkom tragedijom izazvanom rudarstvom i na tom mestu susreću neke čudne pojave, kao što su neka veoma opasna podzemna bića oko kojih su se meštani već odbrambeno organizovali a ovi ih iz neznanja puštaju na koliku-toliku slobodu.

Nažalost, strava oko tih monstruma ne funkcioniše jer se zbiva u tami i oni se nikada ne vide. Film je mimo toga visceralan, ima zanimljive likove, dobru glumu i sve ono što okružuje glavno gradivo. U tom pogledu, ovde ima šta da se vidi, ali ti kvaliteti ipak nisu presudni za jedan horor film.

* * / * * * *

LIVE IS LIFE

Dani de la Torre nastavlja sa stagnacijom posle sjajnog debija. LIVE IS LIFE je njegov nostaglični film o odrastanju, jedna lepo slikana ali nažalost isprazno sentimentalna i stupidna priča smeštena u 1985. godinu koja možda želi da bude španski STAND BY ME naših dana, ali nažalost, na kraju nije ništa.

U filmu je sve kliše, sve je već potrošeno, prežvakano i viđeno negde neuporedivo bolje i jedino što izdvaja ovaj film jeste relativno skupocena realizacija te besmislice, sa produkcijom dostojnog ozbiljnog avanturističkog filma a ne ovako impotentnog pastiša.

* 1/2 / * * * *

Monday, July 25, 2022

DASHCAM

DASHCAM Roba Savagea je veoma zanimljiv Blumhouseov horor koji je prošao nezapaženo, ne samo u komercijalnom pogledu već i kod kritike iako je imao potencijala barem za jaku polemiku. Naime, reč je o found footage filmu čija je glavna junakinja fikcionalizovana verzija indie muzičarke Annie Hardy koja se u ovom filmu isto zove i bavi se muzikom ali je pored toga i MAGA frik koji veruje u teorije zavere o COVIDu i za sve što joj ne odgovara optužuje libtarde.

Film se u principu ne bavi temom koja je u užem smislu politička kad je reč o samoj stravi, ona naime odlazi u London kod svog nekadašnjeg kolege iz benda, tamo se isposvađa sa njim i njegovom ženom i kada mu ukrade kola pristaje da preveze ženu za koju se ispostavlja da je posednuta.

Dakle ovo nije THE HUNT, nije suština premise u sukobu deplorablesa i elite, ali na neki način lik koji igra Alice Hardy, upravo zato što nema to folksy dostojanstvo junakinje iz HUNTa zapravo mnogo bolje iskazuje suštinu jednog bitnog dela MAGA ekipe a to je nihilistička grupa jebivetara koji prosto hoće da se dobro zezaju, da budu antisistemski raspoloženi, da se izruguju svemu i svakome. I Annie to sjajno ovaploćuje.

Ključ ovog filma su likovi. Njihove osobine i njihova ljubav prema muzici i freestyle rapu.

Sam aspekt strave je veoma visceralan. Ovo je hardcore found footage, veoma agresivan, nekome kome to ne prija može biti nebulozan, ali meni se ta čista kinetička snaga dopala, kao što mi se negde ta strava koja se gradi, tako potpuno iracionalna, subjektivna, gde ne znaš više da li je ona samo u njenoj glavi ili u stvarnosti, veoma zanimljiva.

No, ko se ne ukači na lik, teško će ispratiti ovaj film jer je njegov postupak, sam po sebi, acquired taste, iako smo ovakav rastresen found footage do sada puno puta viđali. Ipak, ovakve karaktere nismo i sinergija koju dobijamo je unikatna i veoma zanimljiva.

* * * / * * * *

Sunday, July 24, 2022

TERROR ON THE PRAIRIE

Drugi solo projekat Daily Wirea je vestern TERROR ON THE PRAIRIE s kojim je Gina Carano odlučila da pokaže zube posle cancelovanja na seriji MANDALORIAN zbog nekih desnih stavova koje je iznela i od njih nije odustala.

Dallas Sonnier je zadužen za produkciju a on iza sebe ima jedan od cenjenijih modernih vesterna - BONE TOMAHAWK - koji je što se mene tiče bio hrpa besmislica, odmah da naglasim. TERROR ON THE PRAIRIE je neuporedivo superiorniji film.

BONE TOMAHAWK je režirao S. Craig Zahler, reditelj koji će kasnije izgraditi par excellence autorsku reputaciju sa filmovima BRAWL IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE, ali to taj film ne čini manjom nebulozom. S druge strane, TERROR je režirao Michael Polish koji je na ovaj posao došao sa FORCE OF NATURE i nekoliko naređanih DTV projekata skromnog dometa.

Sonnier je probudio ono u njemu i Polish ovde potpisuje jedan od svojih najboljih filmova. Uprkos tome što ne mogu da kažem da sam u ovom filmu uživao, TERROR je jedan hardkor naturalistički vestern opsade, u kom Polish pravi neke jako ozbiljne estetske izbore. I u pogledu vođenja priče, i odnosa i ritma. U tom pogledu, podizanje Polishovog nivoa u odnosu na ono gde se on nalazi trenutno je evidentno.

Ovo nije prvi put Sonnieru da je digao reditelja iznad nivoa na kom je bio. Setimo se Rankina na RUN HIDE FIGHT, od kog se takav film nikada ne bi mogao očekivati, i ovo je školski primer, kada bi nekoga zanimalo da se školuje za te stvari kako producent podigne reditelja na viši nivo.

Film meni lično nije bio prijatan ali ne mogu da osporim da je dobar. Nisam uspeo da se povežem sa Ginom Carano kao ženom iz XIX veka jer je naprosto njeno lice prezategnuto modernim metodama i kad god ima krupan plan imamo utisak da je zalutala odnekle, ali ovo je u suštini peckinpahovski vestern gde svi likovi imaju neke motive koji su kompleksni, samo je neko više zao a neko malo više dobar. I u tom pogledu, ako imamo u vidu negativca kog igra prononsirani konzervativac Nick Searcy koji neprekidno traži pouku u Bibliji, ovo je više old school vestern nego neka konzervativna propaganda, izuzev što film nije Woke, što je - uslovno rečeno - običan i deluje kao nešto što bi snimio recimo Barry Shear početkom sedamdesetih, da ne kažem Sam Fuller (a njih dvojica su kao što znamo overili jedan film).

U odnosu na standarde vesterna, ovaj shvata žanr ozbiljno i ulazi u blagu dekonstrukciju. Oslanja se na tropey rešenja ali gradi i ozbiljne psihološke odnose a obračuni su posebno zanimljivi jer svi junaci loše pucaju i imaju velike teškoće da pogode jedni druge.

Nekome će ovaj film biti dosadan i to je legitimna primedba. Meni svakako nije superuzbudljiv ali mi je bio dinamičan. Pod tim podrazumevam unutrašnju dinamiku koja postoji, odnose među likovima koji se menjaju. I što je najvažnije, iako je ovo u osnovi film o ženi u nevolji (već drugi Daily Wire film o ženi pod opsadom i u nevolji) niko ovde nije naivan, i situacija ne eskalira zato što se dešava nešto što junaci koji su žrtve nisu u stanju da naslute. To svakako raduje kao opredeljenje autora.

TERROR ON THE PRAIRIE je svakako premija za ljubitelje vesterna, jedno novo i ubedljivo izvođenje podvrste poznog žanrovskog formata u kome smo uživali i koji se ponajbolje održao do danas.

* * * / * * * *

Saturday, July 23, 2022

THE GRAY MAN

Braća Russo su se u više navrata dokazali kao jezivi antitalenti za film, ali sada bez mašinerije MCU pokazali su se i kao osobe bez ukusa za neke svakodnevne stvari.

THE GRAY MAN, do sada najskuplji Netflixov film koji je navodno koštao 200 miliona dolara, deluje ne samo slabo u nekim fundamentalnim pitanjima kao što je vođenje priče, izlaganje likova itd. već i na nivou detalja kao što je odabir i opremanje objekata, odevanje junaka itd.

Odavno nisam gledao film koji je toliko ispušten na svim nivoima do onih najbanalnijih, da autori ne umeju da izaberu dobar objekat za kancelariju ili da nađu pravu ešarpu za glumicu.

Akcioni filmovi se često uzimaju zdravo za gotovo. Čak i među onima koji ih vole i cene njihove reditelje, smatra se da nekako iza njih stoji mašinerija u kojoj nije toliko teško biti reditelj. I evo, ovo je definitivno film iza kog je stajala sva moguća logistika, ali Braća Russo prilično uporno nisu uspeli da donesu nijednu pravu odluku.

Kada sledeći put budete mislili kako Ryan Reynolds ili Chris Hemsworth stalno rade "ono svoje", "ono jedno te isto", setite se Ryana Goslinga iz ovog filma koji nije akcioni heroj a već je dovoljno umišljen da ne zna šta će sa sobom, i namerno se trudi da bude što manje zanimljiv kao protagonista filma a Braća Russo naravno nemaju načina da ga usmere na pravi put.

Dakle, druga lekcija ovog filma jeste koliko su glumci bitni, ne samo kao interpretatori u ovoj vrsti filma već i kao svojevrsni ko-autori. Da li iko zaista misli da je bivši kaskader David Leitch sam režirao drugog (i boljeg DEADPOOLa) ili je dobijao bitan input od samog Reynoldsa kao ko-autora cele stvari.

THE GRAY MAN ulupava dosta hardvera ali uzalud jer uzbuđenja naprosto nema osim povremenih bljeskova složene logistike koja na kratko probudi radoznalost profesionalaca ali to je manje-više to.

Smejali smo se zlosrećnom Fukunagi kako se koprcao na NO TIME TO DIE. Sada, taj film deluje kao primer stila i dinamike.

Ono što Braći Russo nedostaje ne može se kupiti. To su stvari koje se nose od kuće.

* 1/2 / * * * *

Friday, July 22, 2022

SOUTH OF HEAVEN WEST OF HELL

SOUTH OF HEAVEN WEST OF HELL je jedan od onih filmova koji bi verovatno bili bolji da je bilo nekih intervencija, ali bi film isto tako bio manje zanimljiv, a opet ne bi bio dovoljno dobar. Tako da kad mu već nema leka, onda je možda bolje da se pusti sva patologija da se izlije na ekran.

Ovo je vestern kao autorsko delo muzičara Dwighta Yoakama u kom je on reditelj, scenarista i glavni glumac. Da se nije odlučio da bude glavni glumac, filmu bi možda i bilo leka. Ali sa njim kao glavnim glumcem, ovaj raskošni, digresivni vestern naprosto ne može da profunkcioniše. Kada se na to doda još veći greh, da je sebe lišenog harizme okružio vrhunskim facama kao što su Vince Vaughn, Billy Bob Thornton, Bo Hopkins, Bridget i Peter Fonda itd. dobijamo ozbiljan disbalans i film deluje kao parodija, iako to najverovatnije nije.

Šta ovaj film jeste takođe je prilično teško objasniti, ali možda bi se mogao definisati kao peckinpahovski vestern obnovljen u 2000. godini, priča o šerifu koji je mlak ali hrabar i želi da se izbori sa rođacima koji vode nemilosrdnu lokalnu bandu koja pljačka, ubija i radi šta joj se prohte. 

Sama realizacija u vizuelnom pogledu, zapravo i nije slaba. Film je urađen u jednom klasicističkom maniru, sa dosta širokih planova, očigledno pravljen za veliki ekran - na kom teško da ga je iko gledao, a ovaj film jedva da živi i na malom ekranu. Scenografija, pucnjave, nasilje, sve to čak i nije loše, i kad bi se vadili inserti iz ovog filma, imali bismo utisak da je reč o jednom filmu koji vredi videti.

Yoakamov vanity project zaista mnogo trpi od toga što je sebi dao glavnu ulogu. Ovo nije podela iz kontre kao Seth McFarlane u EIGHT MILLIONS WAY TO DIE IN THE WEST, ovo je skroz regularna uverenost da on može izneti ulogu. Isto tako, uprkos kompetentnom doprinosu drugih glumaca - među kojima su neki zvezde - i tehničke ekipe, ipak na kraju ostaje vođenje priče i ritam o kojima Yoakam kad je reč o filmu ipak ne zna dovoljno.

No, na neki čudan način, hardkor ljubitelji vesterna će ostati uskraćeni ako ne pogledaju ovaj naslov.

* 1/2 / * * * *

Thursday, July 21, 2022

AMERICAN CARNAGE

Pitao sam se posle GET OUTa kad će krenuti talas brutalno satiričnih i radikalno političnih horora u Americi, i uprkos tome što smo dobili ponešto kao ANTEBELLUM, nije se desilo nešto masovnije. AMERICAN CARNAGE je jedan od tih filmova koje sam očekivao.

Naravno, iako nisam fan GET OUTa ali posle US jesam poštovalac Jordana Peelea kao našeg velikog savremenika i autora jednog od najboljih horora koje sam ikada gledao, nesporno je da CARNAGE ne dobacuje do svog uzora.

Ali, apropos uzora, činjenica je da u jednoj sceni na posterima u sobi glavnog junaka nama reditelj Diego Hallivis otprilike i nagovesti kome se divi (to je i Jordan Peele sa plakatom za US) ALI nam i spoiluje ishod priče.

A priča je o crackdownu kada strogi guverner hapsi sve imigrante bez papira i njihovu decu koja imaju dokumenta ali su bila saučesnici njihovog skrivanja. Deci međutim  nude mogućnost da dobiju slobodu kroz društveno koristan rad u jednom staračkom domu, ali tamo se ispostavlja da se dešava nešto zlokobno.

Hallivis ne izbegava trashy rešenja, i nažalost pomalo u krajnjoj premisi lobuje jer je nadomak genijalnog rešenja a onda ga pretera, međutim svejedno, i GET OUT ima trashy premisu sa političkom dimenzijom a isto se dešava i ovde.

AMERICAN CARNAGE nezavisno od politike jeste jedan lepo slikan (iskusan španski DP poznat po brojnim žanrovskim filmovima i seriji CASA DE PAPEL) internatski omladinski horor koji odlično koristi mladu glumačku podelu koju predvode Jorge Lendeborg Jr. i Jenna Ortega koja je snimila nedavno i zanimljivi X.

AMERICAN CARNAGE nije onoliko bitan film koliko bi premisa zahtevala da bi zaista imala odjek ali je solidan programmer u kome sam prilično uživao, lepo se zabavio i osetio se maksimalno polaskan trudom cele ekipe.

* * * / * * * *

Monday, July 18, 2022

THE PRIME GIG

Reprizirao sam THE PRIME GIG i ponovo sam imao utisak da taj film ne bi bio tako marginalan da ne postoji masterpis kakav je GLENGARRY GLEN ROSS, i da pošteno govoreći nije postojao dugo pre nastanka ovog filma.

Gregory Mosher pravi jednu indie varijaciju na tu temu telemarketera kao tragičkih junaka našeg doba koji imaju hibris i hamartiju i završavaju katastrofom, kako dolikuje. Njihova epoha je moderna, ali je njihova sudbina u antičkoj formi, izuzev što im se ne okončava život, što isto jeste u duhu moderne tragedije.

Mosherov film nije onako tenzičan kao GLENGARRY GLEN ROSS kao što ni Wheelerov skript nije tako dobar kao Mametov komad, ali i ovde imamo odličnu glumačku ekipu u čijem je centru Vince Vaughn kao tupavo muško koje misli da je genije iz neo-noira iz prve polovine devedesetih, imamo tada veoma perspektivnu Juliu Ormond kao fatalnu ženu i Eda Harrisa kao gazdu kog nije lako nasamariti, ali možda nije ni moguće.

Film je propulzivan, disciplinovan strukturalno ali u suštini altmanovski. Vaughn je tu još na obroncima statusa zvezde ali je dovoljno harizmatičan da nosi celu stvar. Materijal međutim nije mogao rezultirati uspehom. Samo dobrim filmom.

* * * / * * * *

EL PARAMO

EL PARAMO Davida Casademunta je visceralan ali u suštini arty horor o porodici koja je izolovana na nekoj pustopoljini, u strahu od neke opasnosti koju nikada do kraja ne definišu - da li je to rat koji se dešavao u Španiji pre toga, da li je to neka unutrašnja trauma koja razdire ukućane ili je to neko realno ili nerealno, prirodno ili natprirodno otelovljenje Pretnje.

Casademunt nam daje premalo odgovora, čini se da bi filmu prijalo da ih je bilo više, međutim, ključ filma je u atmosferi, odnosima među junacima i jednom opštem osećaju napetosti i nelagode, i to Casademunt radi dobro.

Slično Milićevom filmu MRAK, EL PARAMO možda prikazuje jedno a možda nešto drugo, ali ono što funkcioniše jesu likovi i opšti izgled i dinamika filma. Utisak je naravno individualan.

* * * / * * * *

Friday, July 15, 2022

CON QUIEN VIAJAS

CON QUIEN VIAJAS Martina Cuerva je zanimljiv kamerni film o grupi ljudi koji se vozi Bla Bla Carom od Madrida do Murcie na tom putu kreću da ulaze u razne anksioznosti i sumnjičenja. Cuervo se drži lakog tona svojstvenog komediji, ali uvodi elemente studije karaktera i trilera, i na vrlo zanimljiv način uspeva da izgradi film na dijalozima, i na upotrebi mobilnih telefona, poglavito SMS poruka ispisanih na ekranu kao sredstva komunikacije. Film je dakle veoma verbalan iako se Cuervo maksimalno trudi da ga estetizuje zanimljivim kompozicijama kadrova i pokretima kamere ali to ne menja na stvari jer verbalnost je verbalnost, iskaz uostalom ne mora uvek biti čujan.

Ono što je problem u scenariju jeste doza "otvorenosti" junaka da ulaze u polemike o svemu, bez mnogo momenata u kojima bi neko rekao da "o nečemu ne želi da govori" ili da se "nešto nekoga ne tiče". To je detalj koji doduše nekako usvajamo kao premisu odmah na početku i živimo sa tim, ali da postoji i ta osobina u junacima, film je možda mogao biti još nešto zanimljiviji.

Ovo nije neka perspektivna filmska forma, ali zanimljiv je jer ova vrsta niskobudžetnog filma u suštini stalno jeste aktuelna, i javlja se u raznim oblicima, ponekad i uspešno.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, July 14, 2022

LOVE & MERCY

LOVE & MERCY Billa Pohlada je briljantan rokenrol biopic koji po mnogo čemu zaslužuju status "školskog primera" kako se jedan takav film može snimiti. Ne postoji nužno recept, niti je on zarobljen i u ovom filmu, ali format u kom je sve izvedeno obuhvata jasno izgrađene likove, valjano obuhvaćenu priču o značajnoj istorijskoj ličnosti koja se obrađuje, integriše muziku odnosno umetničko stvaralaštvo te ličnosti u samo tkvio filma i kroz "malu priču" daje "veliku priču" o svojoj temi.

Bill Pohlad je imao oslonac u izuzetnom scenariju koji je pisao i Oren Moverman, i produkciji na kojoj je radio i John Wells čiji je bitan doprinos uloga Atticusa Rossa kao kompozitora i kreatora zvučne slike, odnosno načina na koji muzika - izvorna i ona manipulisana za potrebe filma priča priču.

LOVE & MERCY sam nažalost pogledao sa zakašnjenjem zbog moje averzije prema Johnu Cusacku iako sam zapravo veliki fan i poštovalac čoveka o kom govori ovaj film, a to je Brian Wilson.

Film se fokusira na Wilsonove psihičke probleme, na epohu kad su počeli sredinom šezdesetih, i na kraj osamdesetih kada je oslobođen iz kandži Eugene Landyja, svog psihoterapeuta i menadžera koji mu je preuzeo kontrolu nad životom.

U ove dve ravni, film pokriva period nastanka PET SOUNDSa i SMILEa, odnosno period kad je Wilson upoznao svoju sadašnju suprugu i njenu inicijativu da ga izvuče iz Landyjeve kontrole, i obezbedi mu adekvatno lečenje.

U svemu tome se prožimaju i objašnjavaju odnosi unutar benda, slava koju su imali pre, izazov koji su im postavili Beatlesi, eksploatatorski odnos sa ocem koji će se kasnije preneti na Landyja, a potom i njegova potpuna erozija uprkos statusu legende koja je promenila popularnu kulturu.

U ova dva toka, Pohlad, Moverman i ekipa uspevaju da izgrade sliku Wilsonovog šireg životnog puta i umetničkog rada, a muzika kako izvorna, tako i ona koju je Ross adaptirao ima jako bitnu funkciju kao refleksija ali i proizvod njegovih unutrašnjih vrtloženja.

Yeoman je sjajno slikao film uspevši da uhvati atmosferu i kolorit svake od epoha, njihovu teksturu ne samo u objektima i rekviziti ili odeći, nego i u slici, da stvori taj osećaj da gledamo jedan realistični prikaz koji se ipak ne dešava u našem vremenu, što je pomalo neuhvatljivo da se objasni.

Dano kao mladi Wilson i Cusack kao stari Wilson su odlični, jedan kao čovek koji tek uči da se suoči sa mentalnim problemima i stariji koji je izgradio jednu personu kako bi ih nekako administrirao pred okolinom kroz neki schtick koji slabo prikriva bilo šta. Elizabeth Banks i Paul Giamatti nude višeslojne verzije svojih likova, iako je Landy ovde dat ipak s manje ambivalencije nego u Wilsonovim svedočenjima.

Film uspeva da dočara užas Wilsonove egzistencijalne pozicije, bez posezanja za jeftinim rešenjima. Film je veoma snažan, estetizovan, imerzivan i diskretan čak i kad se dohvata scena koje se teško mogu izvesti sa ukusom.

A opet, LOVE & MERCY ostaje američki film o američkom heroju, na kraju svega, ipak konkretan i jasan, kao što su uostalom bili i Beach Boysi koji i kad su odlazili u umetnost, nisu folirali. 

* * * 1/2 / * * * * 

DER ROTE ELVIS

DER ROTE ELVIS Leopolda Gruena je nemački doprinos istraživanju života i rada Deana Reeda. Ovaj film nema onu snagu da gledaoca upozna po prvi put sa time ko je bio Dean Reed i čime se bavio, dakle namenjen je advanced userima, ali jako zanimljivo rekonstruiše njegov privatni život u Istočnoj Nemačkoj, privatne i romantične odnose, poslove koje je vodio sa tajnom službom koja je imala veliku ulogu u svakodnevici tog društva, i psihičkom stanju u kom se našao kada je skončao.

Film nas upoznaje sa detaljima koji se tiču njegovog ambicioznog životnog dela, filma o masakru kod Ranjenog Kolena koji je spremao sa fimskom kućom iz Rige, u ranoj fazi kolapsa SSSR, i kreativnom procesu sa kolegom rediteljem koji je svedočio njegovoj kolebljivosti i nejasnom odnosu prema vlastitom glumačkom egu.

Gruenov film je vredan i bez njega se ne može do kraja sagledati ono što znamo o Reedu za sada. Ali, isto tako njim se ne može započeti istraživanje o njemu jer ipak podrazumeva određeno predznanje. Zato je moj utisak - jer sam ga pogledao u poznoj fazi istraživačkog ciklusa * * * 1/2 ali realno ovo je * * * za one koji nisu već ljubitelji i poznavaoci.

Ovaj film nudi priliku da se zaista oseti ambijent u kom je Reed živeo, da se vide koji su to bili prizori, kakva su to mesta, a ko je on generalno, ipak očekuje da već znamo.

THE DILEMMA

Allan Loeb je jedan od scenarista koji su potpisali neke od najcenjenijih i najskupljih high concept skriptova koji su pak vrlo retko rezultirali podjednako uspešnim filmovima. Kako je tako veliki raskorak između reputacije njegovih scenarija i dometa njihovih realizacija ostaje za diskusiju, ali moguće je da naprosto oni u sebi sadrže atraktivne koncepte koji spajaju nespojivo bolje na papiru nego na ekranu, ili da zahtevaju realizaciju koja je znatno pažljivija od one koju dobijaju.

COLLATERAL BEAUTY sa Willom Smithom je primer toga, istovremeno elegična melodrama o gubitku, onom koji se desio i onom koji predstoji, čudna teatralistička priča o "intervenciji" a na kraju i svojevrsna bajka o sudbini nije rezultirala višeslojnim već naprosto zanimljivim i čudnim filmom, sa nekim zanimljivim preokretima.

THE DILEMMA je opet pa imala s jedne strane A-list reditelja u liku Rona Howarda, čoveka čiji deo opusa može da se pušta na fakultetima kao primer najbolje izvedenih filmova svog tipa, tu mislim na APOLLO 13, RANSOM, RUSH a zašto ne i FROST/ NIXON ili IN THE HEART OF THE SEA, i naslove neslućenog mediokritetstva i mlake egzekucije kao što su CINDERELLA MAN ili serijal DA VINCI'S CODE. Howard pritom ima još sjajnih filmova koje ovde nisam pobrojao, ali i još dosta tankih.

Zatim, u glavnoj ulozi, film ima Vincea Vaughna, u tom trenutku jedno od prvih lica američke komedije, u fazi kada želi da proširi područje svoje borbe, i da svom signature liku da dozu sazrevanja, sa čim je uspešno započeo u odličnom BREAK-UPu Peytona Reeda, a kasnije će nastavti u DELIVERY MANu, pre ulaska u VinceVaugnissance i role koje pristaju tzv. "šerifovskim godinama".

Ideja je dakle da se jedna priča iz života, i opipljiva dilema o tome šta da radi čovek kada sazna da mu najboljeg druga vara žena, razradi kao nešto što je i studija karaktera koji je Vaughnov man child u sazrevanju, ali i komedija koja se nadovezuje na njihov opus, ali i tematizacija ove zanimljive situacije kao takve.

U neku ruku, može se reći da je THE DILEMMA film o tome kako dva broa, nastavljaju svoj bromance posle prvog filma u kom smo ih sreli prvi put, odnosno šta se dešava posle happy enda koji je označen brakom. 

Konceptualno, jako zanimljivo. Ali, u realizaciji, čak i kod jednog znalca kakav je Ron Howard, i sa zvezdom punom autoriteta kakav je Vince Vaughn rezultat je film neujednačenog tona koji kako odmiče počinje da pronalazi svoj oslonac, ali se nikada do kraja ne izbori sa tom inicijalnom nesigurnošću kakav film gledamo.

Jedna od "grešaka" krije se sigurno i u podeli gde Vaughnovog broa igra Kevin James, prevashodno komičar kog znamo po broad komedijama i koji ovde ne radi ništa loše, ali donosi dozu inferiornosti u glumačkom pogledu koja je čak istinita spram lika jer on jeste jednodimenzionalan i pasivan u odnosu na Vaughna, ali bi verovatno bilo bolje da je jače ime, ako ne i glumački raskošnije.

Kad kažem jače ime, opet ne mislim čisto komercijalno - u ovom periodu je Kevin James može biti čak imao više hitova nego Vaughn, već na nivou karaktera i onoga što nosi iz svog minulog rada.

Winona Ryder je odlična u ulozi neverne supruge. Jennifer Connelly ne greši u ulozi Vaughnove izabranice mada nema previše izazova, a i njih dve su kao partnerke "jače" od Jamesa.

Na kraju THE DILEMMA postaje Vaughnov i Howardov šou, u kom se više ne zna da li je Vaughn zaista toliko dominantno najbolji u podeli, a postoji utisak da jeste, ili je prosto ceo film previše oslonjen na njega, do tačke da je isisao "vazduh" od svih ostalih.

Međutim, ovo su sve tumačenja zašto THE DILEMMA nije vrhunski film kakav je pretendovao da bude, akademski, skladan, žanrovski precizan, na nivou kakav bi trebalo da potpisuje Howard. S druge strane, sa svim ovim greškama, film je zanimljiv, u njemu ima šta da se vidi, ima i smeha, ima i zanimljivih situacija, ima dobre glume. Samo nema tog visokog dometa koji je ekipa sa špice obećavala.

* * 1/2 / * * * *

MALNAZIDOS

MALNAZIDOS je španska ratna horor komedija koju potpisuju Javier Ruiz Caldera i njegov redovni montažer Alberto de Toro. Film je snimljen po romanu, a to deluje pomalo zbunjujuće ako imamo u vidu veoma rudimentaran koncept i odnose među likovima, pa me živo zanima kakav li je to roman.

Španci nemaju tradiciju partizanskog filma, ali MALNAZIDOS dosta liči na parodiju partizanskog filma gde za vreme Španskog građanskog rata par fašista, lenji kapetan i prepadnuti redov uđu na teritoriju koju su zatvorili nemački "saveznici" i na njoj bivaju zarobljeni od strane voda republikanaca, a onda svi zajedno moraju da se bore protiv zombija koji su rezultat SSovskog eksperimenta.

MALNAZIDOS nije straight horor niti akcija i nije umesno porediti ga sa Averyjevim OVERLORDom, recimo, kao primerom savremenog filma na ovu temu - ali čini se da u domenu zombija i akcije sa njima nije pretendovao da bude naročito komičan, osim situaciono tipa ko kako reaguje kada je ujeden, i ako to imamo u vidu sve sa zombijima je dosta ravno i nemaštovito.

S druge strane, najveći negativci u filmu su nacisti, i fašisti i republikanci su ipak prikazani kao Španci, svi sa svojim idiosinkrazijama, doduše ovde su dvojica glavnih junaka pre svega konformisti koje Franco i ideologija ne zanimaju previše, dočim su republikanci prikazani kao prava mala partizanska jedinica sa sve učom komandantom, političkim komesarom kome je ideja iznad svega i koji radi za NKVD, ženskom koja nosi traumu od kuće radi koje je postala ratnica itd.

Banter među junacima je uglavnom bajat i nije mnogo provokativan. To bi trebalo da bude komično ali daleko je to od De La Iglesije ili Torrentea. Nema tu nekog ozbiljnijeg kopanja po istoriji, neke provokacije, niti izuzev nacista ima nekog razloga što se sve dešava tokom Građanskog rata.

Horor tokom Građanskog rata jeste svojevrsni podžanr španskog žanrovskog filma, i MALNAZIDOS ga dopunjava formalno ali ne i suštinski.

Oni kojima je ideja da imamo Španski građanski rat i "partizanski film" sa zombijima, i sve to korektno urađeno, nešto dovoljno da se raspamete, ovaj film može zaslužiti i * * *. U njemu nema ništa naročito loše. Ipak, nečeg što se ističe i što je jako dobro jeste premalo, i zato ja više inkliniram ka * * 1/2

Tuesday, July 12, 2022

SHATTERED

SHATTERED Luisa Prieta, španskog reditelja koji je već pomalo izgradio ime u američkim B-filmovima sa poznatim glumcima snimljen je po scenariju redovnog Rubenovog scenariste Davida Lougheryja koji je za njega pisao neke zaista antologijske skriptove, među kojima i ponešto home invasiona, jer kao što znamo ovi bećari to nisu izbegavali.

SHATTERED ima dobru podelu, glavni je Cameron Monaghan, tu su još John Malkovich i Frank Grillo u epizodama koje im pristaju, ali u sebi ima onu finu dozu tezge koju Prieto želi da prikrije a ne uspeva.

To se prenosi i na scenario koji jeste ono čime se Loughery bavi ali prosto bajat i bez onog njegovog specifičnog osećaja za eskalaciju opasnosti. Mehanika je tu, ali kada se desi prvi preokret, i kada počne home invasion, intenzitet se ne menja, nema tu povećavanja uloga, to je manje više to i likovi tavore od plot pointa do plot pointa.

Da smo investiraniji u likove, ovi preokreti bi imali veću težinu, i rekli bismo da nisu epohalni, ali da nisu ni loši. Ovako nažalost deluju isto tako čisto mehanički.

Prieto radi sa svojim i Benmayorovim redovnim direktorom fotografije i film izgleda OK, mada ne i spektakularno. Ipak, tehnički, da je bio bolju u domenu likova i priče, mogao je da se plasira dalje i bude od koristi Monaghanu koji je sasvim u redu u svojoj grown up roli.

Po imenima, pa i izvedbi, ovaj film je solidno zamišljen ali nije tako realizovan. Ipak, deluje mi da će itekako dobro prolaziti na televiziji.

* * / * * * *

Sunday, July 10, 2022

AMIGO

AMIGO Oscara Martina je dosta razvučen, iako po minutaži kratak, spoj horora i neke bizarne melodrame, o dvojici prijatelja, jednom teško bolesnom i drugom koji se stara o njemu. Film tokom svog trajanja ispituje prirodu njihovog odnosa, ali i ekstreme u kojima se taj odnos odvija. I nažalost, u tom okviru film nudi manje nego što je mogao.

Oscar Martin se opredelio za neku ideju da manje u stvari više, ali ne toliko u postupku jer u postupku film je vrlo konkretan i kad je radnja aktivna, prilično je upečatljiva, ali čini se da je u pogledu smisla, sve bežeći od toga da ne snimi MISERY snimio njen u stvari veoma slab derivat.

* * / * * * *

TELSTAR: THE JOE MEEK STORY

TELSTAR: THE JOE MEEK STORY Nicka Morana je biografski film o jednom od harizmatičnih luzera britanskog rokenrola, moglo bi se reći antipodu Georgea Martina i Briana Epsteina, producentu bez sluha i bez poznavanja ijednog instrumenta, i impresarija čije su homoseksualne romantične slabosti diktirale izbor izvođača pre nego razum.

Epstein kao superuspešni Meekov antipod se i pominje u jednom trenutku, kao menadžer čiji Merseybeat bend Meek olako odbija, fasciniran potencijalnom svog toy boya Heinza, kao trend koji će brzo proći. Na sličan način, Meek u žurbi na Heinzov koncert odbija da upozna mladog Velšanina Toma, za kog znamo da će kasnije postati Tom Jones.

Pa ipak, na kraju je Joe Meek napravio itekako solidnu karijeru, od danas mahom zaboravljenih hitova koji su dospevali visoko na listama, ponekad i do prvih mesta. 

Uprkos tome što nisu svi bendovi i solisti sa kojima je radio Meek sasvim zaboravljeni, a neki njegovi izumi su ostali da žive u svetu muzike, on jeste bio autsajder, i jedan proizvođač muzičkih hitova na obodima onoga što je zaista bilo važno u muzici šezdesetih.

Film Nicka Morana nije kao Meek, naprosto nema kapacitet da se popne na prvo mesto. Nije produkciono niti vizuelno zaokružen, iako nema nekih očiglednih grešaka. Nije ni rediteljski briljantno izveden, premda nije loš. Kameran je i jednostavan. I to ne na dobar način. Ali, na kraju ipak uspeva da nam prikaže Meekov vrhunac i pad, ali pošto film nije veliki ne uspeva da mu da onu "veličinu" koja bi mu podigla rejting u istoriji.

Kao i Meekova biografija koja je bitna samo ljubiteljima i poznavaocima rokenrola, tako i ovaj film ostaje pre svega bitan za one koji su ljubitelji i poznavaoci filmova o rokenrolu. I to je šteta. Meekova priča ima u sebi nešto važno jer pokazuje da je pop muzika, i rokenrol kao njen segment, u suštini jedna od oblasti gde je moguće postići nešto efektno čak i ako nemaš puno osećaja za lepo niti neke posebne izvođačke veštine.

Meekov život je bio opterećen drogom, životom u vreme kada je homoseksualnost bila kriminalizovana, stalnim finansijskim problemima, i jednim životom "od danas do sutra" koji će dovesti do njegovog ekstremno tragičnog kraja već 1967. godine. I ovaj film to uspeva da zarobi.

Otud, iako ni po čemu poseban, opet je vredan pažnje.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, July 5, 2022

LA PASAJERA

LA PASAJERA Raula Cereza i Fernando Gonzalez Gomeza je španska horor komedija koja je na ivici da bude odlična ali na kraju ostaje više pristojna.

Film govori o shared prevozu gde je za volanom penzionisani toreador i rok pevač, hardkor mačo gubitnik a putnici su tri žene i kćer jedne od njih - koja je naravno očajna što mora na put.

Tokom vožnje nailaze na telo nekog vanzemaljskog parazita, a potom i na ljude koje je parazit već zarazio i kreće potera i borba za goli život u kome će likovi tako različitih karaktera, pronaći zajednički jezik i način da pobede i prežive.

LA PASAJERA je sjajno snimljen film. Kadrovi su fino estetizovani, kadriranje kad je reč o izboru uglova je sa dosta ukusa, povremeno i arty, a gluma prati humorističku dinamiku priče. Nažalost, kada krene horor, a on kreće prilično kasno, uprkos solidnom make upu i efektima Cerez i Gonzalez Gomez nažalost nemaju šta da pruže i tu film ulazi u stagnaciju, vrti se u krug, nikada ne izlazeći iz okvira nečega što je tehnički dobro realizovano.

Naprosto, nikada nam ne postaju do kraja jasna bazična pravila šta izaziva parazit, a opet to što ne znam i što je stvar iracionalna, ne generiše stravu već osećaj proizvoljnosti. Cerez i Gonzalez Gomez kroz ceo film neprestano pokazuju da znaju šta rade, ali problem je što sa ovim vanzemaljskim parazitom kao da ne znaju šta bi tačno.

Tako film čini jedan od najtežih greha za jedan horor - ostaje prilično zanimljiv u svojim nehoror elementima, a krajnje mutan i nemaštovit u onima koji treba da čine stravu. No, opet, rezultat jeste korektan sa dosta elemenata koji su vredni pažnje.

* * 1/2 / * * * *

MURDER ON THE CAMPUS

MURDER ON THE CAMPUS Michaela Winnera iz 1961. godine je britanski jednočasovni B-film, krimić o stradanju jednog momka koji je pod čudnim okolnostima ispao kroz prozor i njegovom bratu novinaru koji dolazi da istraži slučaj jer vidi da ubistvo nije naišlo na veće interesovanje.

Novinara igra Terence Longdon i donosi dovoljno glumačke dinamike u lik novinara koji se vešto snalazi u istrazi i solidno reaguje na svako iznenađenje koje iskoči pred njega.

Nedavno sam gledao jednu epizodu serije SHOESTRING koju je režirao Martin Campbell u kojoj je takođe radio novinar glavni junak, ali on tu nema lični motiv već rešava misterije koje se tiču njegovih slušalaca i ljudi koji ga okružuju. To je svakako druga krajnost u odnosu na MURDER ON THE CAMPUS jer u SHOESTRINGu, radio igra integralnu ulogu. dočim ovde osim profesije, i sklonosti ka istraživanju novinarstvo nema definisanu rolu.

Karakteristika ovog filma je njegovo kratko trajanje koje neumitno evocira formu jednočasovnih televizijskih misterija, koje su u to vreme već postojale na televiziji. Osećaj "televizičnosti" daje i sam slučaj koji iako je dinamičan, i dešava se svašta ipak nema onaj transformativni kvalitet za glavnog junaka kakav je neophodan da bi bio osnov filma.

Winnerova egzekucija je vešta, solidna, priča se izlaže efikasno, i glavni glumac vuče stvari od početka prema kraju, iako na kraju o nekom razvoju karaktera ne možemo govoriti. U izvesnom smislu - iako nisam nailazio na takve podatke, a bila je škola jednočasovnih B-filmova, ovaj film je mogao poslužiti kao solidna pilot epizoda u svoje vreme.

* * / * * * *

Saturday, July 2, 2022

HOT SEAT

U jednom intervjuu, Kevin Dillon je rekao da je HOT SEAT sniman samo nedelju dana. Da li je to istina ili je samo njegova uloga - koja je opet pa najveći deo filma - teško je reći, ali ako i nije sniman toliko, ovaj DTV geezer teaser nije sniman duže od dve.

Kevin Dillon je u proteklih godinu i kusur snimio dva kamerna suspense filma sa Melom Gibsonom. Jedan ON THE LINE u Francuskoj, i ovaj HOT SEAT sniman u Nju Meksiku, u režiji James Cullena Bressacka, čoveka koji je obeležio završne dane karijere Brucea Willisa.

Ako je film sniman nedelju dana, Bressacku se nema šta zameriti. Film izgleda kao pristojno zapakovana produžena epizoda neke network policijske serije, sa Kevinom Dillonom u glavnoj ulozi i Melom u ključnoj sporednoj roli, koja je ovde supstancijalnija nego u nekoliko recentnih geezer teasera.

U tom smislu, filmu se nema mnogo zameriti. Ako je sniman u takvim neuslovima, a u uslovima svakako nije, nudi jedan strimerski ugođaj, nije dosadan, nije sad spektakularno inteligentan ali sa dozom uživanja nam prikazuje sve ono što smo gledali desetinama puta i uživa u tome.

Zanimljivo je da iz Old Man Riggs rola u ova dva filma sa Kevinom Dillonom, Mel Gibson prelazi u kamerni suspenser, čist triler sa vrlo malo akcije, i šteta je što HOT SEAT nije kreativniji da bi poslužio kao neki PHONE BOOTH.

Isto tako, imam utisak da je Mel usporio sa geezer teaserima. Čekaju nas još dva njegova filma do kraja godine, jedan sa Dillonom i jedan biopic kriminalca sa Duhamelom od kog očekujem da neće biti ovakav u svakom slučaju. Da li je FATHER STU bio deo te strategije, projekat koji je trebalo da stavi branu na poplavu ovakvih naslova ili ne, ne znam. Ali, činjenica je da po mojoj proceni, Gibson čeka da vidi šta će se desiti kad izađe TV spinoff JOHN WICKa u kom takođe glumi. Ako mu je HOT SEAT poslednji geezer teaser ovog profila, onda je simbolično to da je u njemu dosegao produkciono dno, ali da film iz žanra "za koga je, dobar je" nije podbacio.

Kevin Dillon kao i ostatak podele, u pojedinim momentima iskače iz okvira karakterne glume u ono "kako bi Johnny Drama to odigrao." Ako se ikada ENTOURAGE obnovi, svakako bi bilo dobro da Drama radi geezer teasere a možda i Vince da razmišlja o prihvatanju nepristojne ponude.

Bressack kao reditelj koji čeka slavna imena na dnu produkcionog lanca, u ovom filmu paradoksalno pokazuje da je i za najkonvencionalniji treš potrebno ipak imati osećaja za lepo.

* * / * * * *

Friday, July 1, 2022

MEN

MEN Alexa Garlanda je jedna vontrierovska budalaština, jedna potpuna nebuloza o ženi koja bežeći od tragedije koju je preživela odlazi u englesku provinciju i nalazi neko čudno mesto u kom sve muškarce raznih godina igra Rory Kinnear.


I manje-više sad to donosi neke kao čudne događaje i neprijatnosti, ali ukupno uzev, ni o čemu od toga se nema reći išta lepo. 


* 1/2 / * * * *


Friday, June 24, 2022

PASSENGERS

Rodrigo Garcia je radio neke važne epizode nekih važnih HBO serija kao što su CARNIVALE ili BIG LOVE. Ipak, ništa od te ubedljivosti, maštovitosti ili rada sa glumcima nije preneo u film PASSENGERS koji je neka nelagodna mešavina psihološke drame o traumi i trilera o potencijalnim natprirodnim događajima koji su ujedinili grupu preživelih ljudi posle pada jednog aviona.

Anne Hathaway je u centru filma i deluje da je možda i mogla da iznese šta god da su autori odabrali. Ali oni nisu odabrali ništa konkretno i PASSENGERS nažalost čak ne liči ni na dva filma u spojena u jedan već više kao nijedan film u formi jedva jednog.

Patrick Wilson ne uspeva da donese harizmu zbog koje bi junakinja kršila svoj profesionalni kodeks. Dianne Wiest uspeva da bude iritantna kao iritantna komšinica ali joj drugi deo slabije ide. A David Morse toliko emituje atmosferu zavere kad uverava junakinju da zavere nema da deluje kao da je ima više nego ičeg. I naravno, ima je.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, June 22, 2022

THE TERRY FOX STORY

THE TERRY FOX STORY Ralpha L. Thomasa je jedan od prvih filmova, po nekima i prvi film koji je snimljen za kablovski kanal HBO. Film govori o Terry Foxu, kanadskom sporisti kome je amputirana noga zbog bolesti i koji odlučuje da sa protezom pretrči Kanadu kako bi skupio sredstva za fondaciju koja podržava borbu protiv raka.


Film u glavnoj ulozi ima čovek koji je imao amputaciju i Eric Fryer kao naturščik se odlično snalazi u glavnoj ulozi. Danas bi VFX pomogao zdravom glumcu da uradi tu rolu, ali Fryer svakako ne da nije slaba tačka ovog filma već je i jedna od najjačih.


THE TERRY FOX STORY je nadomak toga da bude odličan kada se drži neke spontane životne situacije, ali film neumitno odlazi u pravce nekih Terryjevih monologa koji u jednom trenutku potapaju film i sve ono što je dobro u njemu postignuto.


Robert Duvall se pojavljuje u maloj ulozi humanitarnog radnika koji se pridružuje Foxu na jednoj etapi puta, ali ne ostavlja značajniji trag.


Ralph L. Thomas je u vizuelnom smislu relativno jednostavnom tehniku postigao dozu uverljivosti, naročito jer je sam podvig trčanja sa protezom dosta složen da se sagleda, pa i sasvim razume kao nešto izvodljivo na tim distancama.


Ipak, na kraju, Thomas pada na onim ispitima koji zahtevaju suptilnost. THE TERRY FOX STORY nikada ne postaje all out patetika i parodija, ali je u ovom materijalu postojao bolji film od onog koji smo dobili.


CRIMES OF THE FUTURE

Već dvadesetak godina me nadražuje pomisao na film Davida Cronenberga koji je imao radni naslovi PAINKILLERS, smešten u svetu u kom je "bol zadovoljstvo" a "hirurgija je seks".

Ne, to nije film o srpskom zdravstvu, to je fantazija koju smo konačno uspeli da vidimo u filmu CRIMES OF THE FUTURE koji je Cronenberg trijumfalno doneo u Kan. Neko vreme ga nije bilo, premda je u međuvremenu imao odličan roman CONSUMED u kom se vratio onome čime se bavio u kanonskoj fazi. I CRIMES OF THE FUTURE je dočekan kao svojevrsni filmski povratak korenima.

Ne mogu reći da je Cronenberg iskorenjen. Imao je posle CRASHa on sjajnih filmova, kao što su EXISTENZ i SPIDER ali rekao bih da je CRASH poslednji veliki Cronenbergov film u smislu da je u njemu poslednji put zaista bio inovator i cutting edge. U CRIMES OF THE FUTURE na neki način on iznova želi da skupi tu energiju, ali inovacija i cutting edge ostaju više u deklarativnoj nameri nego u realizaciji.

O CRIMES OF THE FUTURE je teško govoriti bez tumačenja produkcije. Naime, film je sniman u Grčkoj, i Cronenberg onako dosta neinventivno želi da "iskoristi Grčku", na štetu filma. Bira neke opšte ambijene urbanog truljenja, nekog neodredivog mesta u Drugom svetu neke neodredive antiutopijske budućnosti u kojoj ljudi ulaze u neobične ubrzane evolutivne procese, dobijaju nove organe, a jedan među njima kao performer to sve vadi pred publikom, fetišizuje i tretira kao umetnost.

Novumi se gomilaju, i film tu gubi na snazi. Ovo nije naš svet. Poznat nam je ali nije naš. I nema tog kontrapunkta koji je funkcionisao tako savršeno recimo u BROODu gde u jednoj potpuno uverljivoj socijalnoj strukturi imamo jednu sasvim neobičnu priču.

Ovde se neobičnosti gomilaju, i samim tim ono što je osnovno, što Cronenberga zanima isto koliko i nas, postaje manje ubitačno.

Da li bi bilo više ubitačno u nekom "normalnijem" svetu, nema nikakve sumnje, jer ovako zalazi na teren maltene KROJAČEVE TAJNE u konstituisanju tog imaginarija, na tragu BRAZILa povremeno, ali ni blizu.

Međutim, sad i da se film dešava u boljoj "epohi", u nekom ubedljivijem svetu, sama priča pokazuje da Cronenberg got high on his own supply. Film nema onu sirovu autentičnu snagu već je filtriran kroz teorijska promišljanja body horrora i u tom smislu je veoma ironično da se Cronenbergu možda sveti to što je previše čitao teorijske radove sebi a premalo kritike jer se čini da je zadržao fokus na značenjima a zaboravio ono što je na bazičnom nivou egzekucije činilo njegove filmove tako upečatljivim.

Cronenbergov film jeste u neku ruku povratak korenima, ali sa mnogo tuđe naknadne pameti, i sa određenom dozom svoje. Nažalost, kad se promišlja film je bolji nego kad se gleda. Srećom da Cronenbergovi rani filmovi nisu bili ovakvi jer da jesu, teško da bi dobacili do promišljanja.

* * 1/2 / * * * *

Monday, June 20, 2022

BLOODSHOT

BLOODSHOT Davida F. Wilsona je zanimljiva adaptacija stripa sa kojom je Valiant Comics trebalo da zakorači u major deal sa Sonyjem. Nažalost, film je imao relativno soft opening u vreme kad je krenuo Covid i s njim se ni na jednom polju nije desilo ništa, i na neki način mi je žao jer mislim da na ovom tržištu koje je već prezasićeno strip ekranizacijama, Valiant Comics jeste mogao da pruži nešto novo, a opet mi je i u redu da se ovo sve ostavi za malo kasnije.

Wilsonov film, odlično izgleda. Ponovo je Jacques Jouffret uspeo da kao direktor fotografije definiše jako zanimljiv povišeni realizam i da straight up superheroja iz nekog domena recimo CAPTAIN AMERICAe uspe da zadrži u nekoj varijaciji na naš svet, kao paravojne operatore.

U tom smislu, BLOODSHOT donosi jednu konzistentnu i solidnu stilizaciju. Stvari se drže na street levelu i uprkos tome što gledamo superheroje od kojih neki imaju prilično freaky moći, nema potrebe za nekim spektaklima u kojima se spasava planeta i sl. Sve je street level i ispunjava sve što treba.

Film je snimljen za 45 miliona ali Wilson ima iskustvo pravljenja efekata za Marvel i sve je malo kamernije, ali je akcija odlična jer je inventivna. nekoliko scena su zaista dobre. Nije nijedna neki od onih CGI haosa u kojima se ne zna ko pije a ko plaća a zadržana je kinetičnost i snaga. Ovo je superherojski film gde se jako udara i telo se razara (jednim delom jer je supermoć glavnog junaka da se uz pomoć nanobota regeneriše) i lom i pokolj i kad su CGI su opipljivi.

Glumci su dobri, Vin Diesel je sirovina kao i inače, ali u redu. Ovde je svakako nepretenciozniji nego inače. Eiza Gonzales i Guy Pearce su odlične face. Nema dominantnog negativca sve dok NE SHVATIMO (wink wink) ko je, ali to je sve u redu.

I kada bismo sveli sve na to kako film izgleda, kakva je podela, kakva je akcija, onda bi ocena bila * * *.

Međutim, ono što filmu nedostaje, a to možda delom kreće i iz scenarija koji potpisuju Jeff Wadlow i Eris Heisserer jeste dinamika u dramskom pogledu. Kad govorim o dinamici, to sad nije pitanje tempa, pa ni tenzije u užem smislu, ali prosto film je nekako "ravan". Nije čak ni da film ne diše, koliko prosto ne raste, ne diže se, premda ni ne pada jer je stalno u istom tonusu. Uprkos tome što funkcioniše i što nije dosadan, za ovu ipak dosta fundamentalnu zamerku, može zaslužiti i * * 1/2 / * * * *

U određenom smislu, BLOODSHOT me je podsetio na DEADPOOL. Naime, oba filma imaju origin u kom je kreator junaka u stvari negativac. Onaj koji je odlučio da ga iskoristi za eksperiment i nastanak superratnika je na kraju osuđen da se među prvima uveri u njegove moći. Kao što u DEADPOOLu imamo vrćenje u krug oko istih scena - sigurno zbog skromnijeg budžeta s kojim je snimljen, ovde imamo nešto slično, ali ne u formi nego u priči. Ipak, ni jednom ni drugom filmu se ne mogu osporiti look i izvedba.

BLOODSHOT ipak jeste "običniji" od DEADPOOLa u svakom pogledu i previše je pozivati se na to da mu je izmakao neki uspeh koji ovome nije. Ali, neka paralela postoji.

Saturday, June 18, 2022

SPIDERHEAD

SPIDERHEAD Joea Kosinskog me je naveo da napravim neke paralele između ovog reditelja i Cronenberga.

Obojica vole da snimaju mašine, brza kola, avione ali su zainteresovani i za pitanja tela i duha. Cronenbergu je nuđen prvi TOP GUN a Kosinski je iste godine snimio svoj TOP GUN i svoj cronenbergovski SPIDERHEAD iako je za razliku od velikog autora od starta pošao putem snimanja mašina a ne ovih drugih tema. 

Stoga je ovaj segment Cronenbergovih interesovanja manje-više nepoznat i sveden na priču o filmu FAST COMPANY iako je on bio autor monografije RED CARS bazirane na njegovom nesnimljenom projektu o Ferrariju. Može se reći da je uz Dona Simpsona i Michael Manna, Cronenberg bio jedan od fanatičnijih poklonika Ferrarija u Holivudu osamdesetih, pa ne treba da čudi što mu je Simpson nudio par projekata.

Naravno, danas kad znamo Scottov TOP GUN potpuno je bespredmetno razmišljati o Cronenbergovom kao što je jasno da - od kada se potvrdio sa filmom OBLIVION da ume da radi sa velikim zvezdama - Kosinski neće dalje ići putem tela, strave i užasa, barem ne redovno, ali nema nikakve sumnje - još od njegovog prvog filma, da on nije sasvim običan reditelj tehnomanskih projekata i da u njegovom postupku ima nešto posebno, reklo bi se cronenbergovsko.

SPIDERHEAD opet nije film koji bi na prvu bio opisan kao cronenbergovski jer u ovom crnohumornom trileru u suštini ima veoma limitiranog body horora u klasičnom smislu, ima nešto sakaćenja i uređaj za ubrizgavanje psihofarmaka koji utiču na ispitanike. ALI, upravo u samoj temi gde se na zatvorenicima isprobavaju psihofarmaci koji ih dovode u razna psihofizička stanja, imamo nešto super cronenbergovsko. Uticaj tela na um, dominaciju fiziološkog nad psihom i mogućnost da je potpuno potčini itd.

Opet, da li bi Kosinski direktno citirao Cronenberga kao uticaj, ne znam, ali objekat, jedna jako zanimljiva modernistička betonska građevina na dalekom ostrvu (ne zaboravimo Joe je arhitekta) opet pa jako podseća na objekte iz ranih Cronenbergovih filmova, ali malo i na HIGH-RISE iz Wheatleyeve ekranizacije.

A tu onda uz Cronenberga "otvaramo" i Ballarda jer ovde imamo klasni odnos - bogati farmakomogul isprobava svoje mind control hemikalije na zatvorenicima koji su počinili takva dela da ne bude milost baš lako. I u završnici kada pod uticajem vlastitih psihofarmaka, vođa eksperimenta zaista poludi, ima nečeg HIGH-RISEovskog u tome.

Kosinski režira ovu crnohumornu triler-komediju dosta mišićavo, i narativno jasno. Da li je ova priča Georgea Saundersa u adaptaciji Rhetta Reesea i Paula Wernicka zasluživala nešto delikatniju, produženu psihološku studiju zaista ne znam. Ali, Kosinski ovaj pripoveda efikasno, jasno, svedeno i estetizovano, sa junacima koji staju jedni drugima na muku, u dijalozima koji su punchy i dosta se bave samom pričom.

Možda je neki drugi postupak rešio ovo a otvorio neka druga pitanja, zaista ne znam, ali na kraju Kosinski snima film koji ume da bude intiman, ume da bude i bizaran ali što je najvažnije, ta estetika melodrame režirane kao akioni film, ovog puta funkcioniše.

Nikako ne bi bilo dobro da MAVERICK zaseni SPIDERHEAD kao fenomen, pošto u njemu Chris Hemsworth isprobava novu dimenziju svog lica.

SPIDERHEAD je solidan, mali film. Kosinski je u njemu okupio blokbaster ekipu, ali je snimio nešto maltene kamerno i prilično zanimljivo.

* * * / * * * *

SPELL

SPELL je režirao iskussni televizijski reditelj Mark Tonderai, po scenariju nekada veoma aktuelnog Kurta Wimmera. Reč je o high concept hororu, koji nije skroz nezanimljiv ali je u suštini ipak na kraju nedovoljno strašan, slabo maštovit i pogrešno strukturiran.

Reklo bi se da Mark Tonderai i Kurt Wimmer snimaju jedan film koji želi da "preskoči" konvencije horora u pogledu pripovedanja, načina kako se uvode likovi i kuda se sve kreće, ali ekspoziciju koja bi mogla biti "laganija" (i rizikovala da bude dosadnija) sa postupnim uvođenjem likova, ipak ne uspeva da zameni ovakav kao kumulativni uvod u kom se neke stvari nabacuju sve dok porodica glavnog junaka ne doživi nesreću.

Posle te avio nesreće, glavni junak se bez porodice, nađe u zatočeništvu babe i dede koji se bave vudu magijom ili tako nečim i pokušava da se oslobodi ali to nije tako jednostavno kako je mislio jer je crna magija zapravo delotvorna.

Junak odvojen od porodice nedovoljno pokazuje želju da sazna šta je s njima i gde su, i ostaje samo na nivou deklarativnost. Situacija sa zatočenjem podseća na MISERY ali sa tim problemom što ovde nemamo sitinsku motivaciju negativaca i nemamo odnos iz kog to zatočeništvo proističe.

Glumci su solidni ali bez mnogo harizme.

SPELL nije dosadan, može da se pogleda. Ko je manje gledao horore, više će uživati. Ipak, ovo je naslov koji ne može da se uključi u aktuelnu renesansu afroameričkog horora iako su ovde praktično svi likovi, a svakako svi bitni, crnci. Ovde ipak te neke suštinske rasne tenzije nema, opet više je ovo sukob urbane i ruralne Amerike i nekih sjajnih tenzija koje ni rasa u fazi samoodbrane ne uspeva da prevaziđe.

* 1/2 / * * * *

Friday, June 17, 2022

DARK WATERS

DARK WATERS Todda Haynesa je sudska drama izvedena u jednom konvencionalnom maniru, bez onih eksperimentalnih ukrasa koji inače krase rukopis ovog autora. S druge strane, Haynes ipak unosi izvesnu dozu stilske ambicije u ovaj film i trudi se da ga po nečemu istakne u ponudi sličnih naslova.

U stilskom pogledu, Haynes koketira sa atmosferom horora kada izučava temu korporacije Du Pont i njenog odlaganja toksičnog otpada koji se izlio u pijaću vodu i prvo trovao stoku a potom i ljude. Manifestacije kod stoke tretira pomalo cronenbergovski, stoka ima groteskne izrasline, a ima i bizarno agresivno ponašanje i tu Haynes malo obogaćuje inače solidan, konvencionalan narativ o pravnoj istrazi i procesuiranju.

Ono po čemu se sam slučaj Du Ponta razlikuje od tipičnih do sada viđenih sudskih drama jeste sam odnos tuženih prema sporu. Oni naime prvo koriste formalnu začkoljicu kojom su prikrili zagađenje, potom priznaju krivicu i nagode se, a onda opet na razne načine relativizuju sumu koju moraju da plate.

Spor je dakle postmoderan, više nije pitanje dokazivanja da li je nešto štetno ili ne, da li se zagađenje desilo ili ne, suština je jasna, ali se stvar plasira na formu. Du Pont je gigant hemijske industrije i film ga prikazuje nemilosrdno, i iskazuje mračnu istinu o naizgled veoma uglađenoj firmi koja se trudi da poboljša život potrošača kroz minimalno zagađenje. A u stvari, iza se krije mehanizam pune svesti o štetnosti, i naizmenično čuvanje i nebriga od nusefekata nekih hemikalija.

Mark Ruffalo je našao sebe u ulozi advokata Roberta Billota. On je već ovakve likove igrao, i kod Davida Simona recimo kao gradski većnik, i ovde sada ima svoju sudsku dramu, što je jedna od obaveznih figura za glumce tog kalibra. Međutim, u glumačkom smislu sam proces mu ne daje mogućnost za neki senzacionalni nastup na sudu. Nekog spektakularnog suđenja praktično nema. Glavni ispiti za junaka su u porodičnom domu i po kabinetima u kojima se plaća skupa cena njegove upornosti.

Velikan indie fotografije Ed Lachman je snimio film. DARK WATERS je fino estetizovan, lepo sugeriše protok vremena i smenu epoha. Na kraju ipak, pokazuje određene limite istinite priče, iako je ova prilično zanimljiva i autentična, opet nije nešto što na neki način nismo videli.

* * * / * * * *

Thursday, June 16, 2022

EN FUERA DE JUEGO

EN FUERA DE JUEGO Davida Marquesa je neupečatljivi špansko-argentinski film o fudbalskom menadžeru šarlatanu iz Španije i smotanom lekaru iz Argentine koji treba da prodaju supertalentovanog klinca Real Madridu. Film nije preterano inventivan, nije ni vešto realizovan, jedino se ne može reći da je dosadan, uprkos tome što nije zanimljiv.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, June 14, 2022

EL AUTOR

EL AUTOR Manuela Martina Cuence je zanimljiv film, nastao po romanu Javiera Cercasa, i govori o notarskom službeniku koji uči za pisca, i posle raspada braka sa ženom koja je uspela da postigne uspehsa knjigom iz domena "lake literature", odlazi da napiše svoje remek-delo. Inspirisan uputstvima nastavnika sa kursa kreativnog pisanja koji insistira na tome da se beleži život, osluškuju ljudi i da stvarnost bude osnov, pisac-amater kreće da aranžira dešavanja u svojoj zgradi kako bi na osnovu sudbina ljudi napisao roman.

Cuenca nikada ovu ideju ne podiže u neki najviši stepen prenosa, ostaje tu negde u domenu diskretnijeg, mada ne i pitomog, ali i ovaj tonus koji postiže je sasvim solidan te rezultira interesantnim filmom koji je možda mogao biti još sadržajniji ili je mašta samih gledalaca njime samo probuđena.

Dok ne utvrdimo šta je od ta dva -

* * * / * * * *

LIGHT IN THE WATER

Lis Bartlett potpisuje veoma zanimljiv dokumentarni film LIGHT IN THE WATER o plivačkom i vaterpolo klubu West Hollywood koji je osnovan početkom osamdesetih sa idejom da okupi gej plivače za prvu Gej olimpijadu 1982. u San Francisku. Film prati razvoj kluba, način na koji su njegovi članovi doživeli vodu, plivanje, i koju vrstu oslobođenja i emancipacije im je doneo taj sport ali uporedo prati i istoriju West Hollywooda kao kraja u LA u kom je jaka gej populacija, kao i epidemiju AIDSa koja je odnela živote čak 38 članova ovog kluba.

Ovaj film otkriva da je na Gej olimpijadi jedna od jačih disciplina po kvalitetu takmičara bilo upravo plivanje i da su takmičari iz West Hollywooda bili dominantni. Uporedo vidimo kroz priču o gej plivačima i sliku zastupljenosti gej sportista na Olimpijadi, i to u vreme kada su homoseksualnost i bavljenje sportom bile nespojive stvari.

Lis Bartlett pravi film koji je informativan, zanimljiv, vizuelno atraktivan, nosi osećaj sportskog nadmetanja i pobede i zdravu dozu elegije kada se dotakne tragičnih posledica AIDSa. Međutim, film nikada ne sklizne ni u propovedništvo, ni u patetiku, iako ima kapaciteta i za jedno i za drugo - naročito jer iza kluba pored fiskulture ipak postoji i jasna aktivistička agenda.

Međutim, film uspeva da se izdigne iznad toga i za 74 minuta ispriča puno toga na veoma uzbudljiv način, i da crossoveruje i iz queer miljea i iz usko sportskog okvira u domen filma koji je zanimljiv svakome.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, June 13, 2022

THE HUSTLE

Chris Addison je britanski komičar koji se pored glume bavi i režijom humorističkih serija. Na kormilu filma THE HUSTLE on nudi efikasan postupak, fokusiran na glumce, ne izdiže se mnogo iznad nivoa televizije ali svemu daje blago arhaični film look.

Scenario je nastao po izvorniku koji je već rimejkovan u filmu DIRTY ROTTEN SCOUNDRELS samo što su sada glavne junakinje žene, i veoma je jednostavan, i na sličan način efikasan kao i režija.

Međutim, ako ove prve dve stavke deluju da su na granici dovoljnog za studio komediju u kojoj jednu od dve glavne junakinje igra oskarovka Anne Hathaway, onda smo potceniji njen zvezdani napon i komičarski dar Rebel Wilson. Naime, na ovom malom terenu, svesno omeđenom ovim elementima, u filmu koji nije produkciono raskošan niti stilski uzbudljiv, njih dve se vrhunski zajebavaju, i sve to u spoju sa relativno edgy humorom iz skripta rezultira jednom od onih komedija gde bi trebalo da dobijemo više, sudeći po imenima, ali na kraju dobijemo sasvim dovoljno.

Prosto classy glumica kao Anne Hathaway u jednoj totalnoj razobručenosti sa Rebel Wilson kojoj šok nije nimalo stran daje jako zanimljive rezultate. Ima sasvim dovoljno scena koje deluju neočekivano i humora koji deluje dovoljno off da prevaziđe starinski okvir kog se režija i scenario drže i da jedan film koji bi levitirao negde oko * * 1/2  dignu na nivo * * *, i to nekako lagano, s dve leve ruke.

Doduše, film nisam gledao u bioskopu, kada je izašao. Ne znam kako je platiti kartu za njega, ali verujem da je zabavno gledati ga u punoj sali.

Saturday, June 11, 2022

JAG AR ZLATAN

Jens Sjoegren snimio je hagiografski film po lošoj autobiografskoj knjizi Davida Langencranza u kojoj je on pokušao da zarobi Zlatanov duh, ali je u tome tek delimično uspeo, a da ne govorim o skarednom prevodu koji je kod nas dostupan.

Sam film je adaptirao publicista sa još jednim scenaristom i najveći problem filma upravo i jeste sama priča koja je sastavljena od jedne serije paralelnih tokova u kojima mi pratimo Zlatana kao dečaka, Zlatana kao mladića i Zlatana kao igrača Ajaxa, i u tim linijama gledamo izazove i situacije u kojima on uspeva. Sama struktura nije nezanimljivo zamišljena ali realizacija naprosto nije dovoljno vešta i nije dovoljno propulzivna da se ovakvo prepliranje vremenskih tokova pretvori u bravuru.

Klinci koji igraju Zlatana su glumački solidni, s tim što samo Granit Rashiti koji ga igra od 17 godine zaista i liči na njega. Scene u kući su zanimljivo izvedene na broken Svensku, na kombinaciji srpskohrvatskog i gastarbajterskog švedskog koji tvori nešto svoje. I u tom pogledu je film zanimljiv, ali opet scenama iako ne prećutkuju tešku i delinkventnu mladost nedostaje neki edge.

Stoga ceo film je kombinacija neiskorišćenih prilika i velikog potencijala priče ali i solidnog filmadžijskog repromaterijala. Ako imamo u vidu kakav je bio danski SOMMAREN 92 o osvajanju Evropskog prvenstva gde je Jugoslavija vraćena sa aerodroma, ovo je definitivan napredak, ali daleko je ovo od konačnog filma o Zlatanu. Moraće da se snimi još neki.

* * / * * * *

Friday, June 10, 2022

HOLY SPIDER

UNDER THE SHADOW Babaka Anvarija bio je neobičan film je u britanskoj produkciji, u žanru na koji nismo navikli da nam stiže iz Persije, snimio jednu dosta vernu stilsku rekonstrukciju iranskog filma. Šta je bio Babakov motiv da odabere taj postupak, osim onog najpovršnijeg - a to je da nam pokaže da može - nisam nikada dokučio


A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT Ane Lily Amirpour je bio film na persijskom jeziku, smešten u Iran, i snimljen u Americi. U njemu smo videli neki apstraktni Iran bez ikakvih obeležja, bez pokušaja rekonstrukcije, ali i ambicije da se ponudi nešto novo. Umesto toga dobili smo prazninu koja se samo deklarativno dešava u Iranu ali bez reference na tu zemlju ili njenu kinematografiju.


Ali Abbasi je snimio film HOLY SPIDER u zapadnoevropskoj produkciji, na jordanskim lokacijama, i u njemu je pokušao da verodostojno rekonstruiše Iran našeg vremena, birajući da ne insistira previše na stilskim obeležjima najpopularnijih iranskih festivalskih naslova, čime se paradoksalno približio savremenim iranskim filmovima kao što je JUST 6.5.


Uprkos tome što su savremeni iranski filmovi, naročito koje po svetu zastupa kuća Iranian Independents dosta “slobodni” u pogledu društvene kritike, Ali Abbasi ide korak dalje. Prosto on zaista može da bez elipsi, bez prećutkivanja i podrazumevanja i sl. da nazove stvari pravim imenom. U tom pogledu, rekao bih da su savremeni iranski filmovi kao pomenuti JUST 6.5 ili SHEEPLE naterani da budu inventivniji jer ne mogu da idu tako direktno, pa su ponekad i mračniji od naslova koji se drže zapadnog standarda.


HOLY SPIDER prati serijskog ubicu koji u iranskom gradu ubija prostitutke tvrdeći da je to Džihad protiv greha, u slavu Imama Reze i novinarku koja izveštava o tim zločinima. Međutim, kako ubica komunicira sa policijom, kreće da reaguje i na novinske napise i pokazuje nezadovoljstvo.


Film je inspirisan događajima koji su se zaista zbili u Iranu pre dvadesetak godina i potresli Mašhad tog vremena.


HOLY SPIDER je nešto kao Fincherov ZODIAC smešten u iranske uslove i to je već samo po sebi ekstravagantno, samo sa tom razlikom što ovde uporedo pratimo i ubicu i novinarku i kroz njen lik policajce. Ubica je opet prikazan najpribližnije naslovima kao što je McNaughtonov HENRY: PORTRAIT OF A SERIAL KILLER, sa jednim maltene naturalističkim izrazom.


U završnoj trećini, film odstupa od navedenih uzora i odlazi u nešto drugo, pripovedački manje zanimljivo ali paradoksalno “najiranskije” od svega i u domen u kom priča najdalje iskoračuje u domen nesvakidašnjeg.


Mesto dešavanja igra jako važnu ulogu. Film se odvija u Mašhadu, iranskom svetom gradu gde se nalazi kompleks posvećen Imamu Rezi, i gde se odvijaju hodočašća. Lokalne hodže ne podržavaju ubistva ali im smeta izveštavanje o tome jer stvara paniku, policija svemu prilazi relaksirano jer im dosadašnja iskustva kažu da ubica uvek dolija, i najveći tonus ima upravo novinarka što je dovodi u tenziju sa svim ostalim, mahom muškim protagonistima.


Film je vešto izveden i nudi zanimljiv spoj egzotične lokacije koja nudi više značenja i produkcione ozbiljnosti kroz koju se efektno rekreira savremeni Iran.


Određena šematizovanost, da ne kažem žanrovsko neiskustvo, uprkos tome što Ali Abbasi odavno snima filmove na Zapadu, pa i za angloameričke producente, jeste izneta u relativno mehaničkoj postavci odnosa gde uporna novinarka i žene koje je sistemska nepravde isterala na tržište seksa pokušavaju da se suprotsave tromom sistemu kojim rukovode muškarci nedovoljno alarmirani ovim slučajem odnosno samom ubici čije životno nezadovoljstvo proističe iz osećaja neostvarenosti opet u jednom maskulinom društvu koje ceni velike gestove ili barem žrtvovanje života za velike ideje, što on uprkos učešću u ratu nije ostvario. Ta matrica sama po sebi nije nezanimljiva ali već pre polovine filma postaje veoma očigledna i ne produbljuje se dovoljno, zadržavajući jednu vulgarnu jednostavnost karakterističnu baš za zapadni film.


Ali Abbasi je inače Iranac iz Teherana koji već dvadeset godina živi u Evropi i on zapravo, nikada tamo nije ni snimao filmove i nije proistekao iz te rediteljske tradicije. S druge strane, priče o scenama nasilja iz filma koje su došle iz Kana nemaju puno veze sa onim što se vidi na ekranu. Nasilja ima i to je priroda ove teme ali ono je sasvim prikladno i u skladu sa onim što tema zahteva, ni manje i svakako ne više od toga.


* * 1/2 / * * * *

Tuesday, June 7, 2022

WHAT IS A WOMAN?

Kada je debitovao sa dokumentarnim filmom NO SAFE SPACES pred širom publikom, reditelj Justin Folk je uspeo da mejnstrim kritici podvali film o represiji univerziteta prema gostovanjima desnih polemičara stavljajući u prvi plan pitanje da li pretnje trigerovanjima i sličnim Woke pričama mogu biti dovoljan razlog da se nekome ne dozvoli nastup u kampusu, toj agori našeg doba.

Samo principijelno pitanje nije bilo loše ali je iz filma bilo jasno da ćemo prisustvovati i elegiji nad zlehudom sudbinom Jordana Petersona i bratije koja je imala teškoće i da je film obrni-okreni propaganda alt-righta.

Justin Folk je par godina kasnije u filmu WHAT IS A WOMAN? pokazao svoje pravo lice i snimio ga je za alt-right medijsku kuću Daily Wire, skinuo je rukavice, a domaćin cele priče je alt-right podcaster i pisac Matt Walsh.

WHAT IS A WOMAN? je superioran u odnosu na NO SAFE SPACES, pre svega kao film, ali ovog puta nije uspeo da dođe do mejnstrim kritike. Svi su ga odbili kao hate speech.

Da li je WHAT IS A WOMAN? hate speech.

To je pitanje svih pitanja. Svakako jeste propaganda i ima jasnu agendu da dezavuiše trenutne transrodne i transseksualne trendove u SAD ali svoju snagu i efekat crpi iz dobre egzekucije zamisli i iz činjenice da je cela trans priča kao tema koja se tiče jedne veoma ekskluzivne manjine u jednom trenutku nametnuta kao tema većini i došla na razmatranje masi ljudi koji tu problematiku prosto ne mogu da razumeju jer je zakučasta i jako teška da se shvati i prihvati.

Otud imamo sve češće nastupe veoma liberalnih komičara ali i javnih ličnosti na koje se lepi etiketa transfobije, u kojima oni pokušavaju da izlože svoja viđenja teme i potpadaju u problem racionalnog sagledavanja nečeg što je potpuno iracionalno.

Matt Walsh vrlo vešto uspeva da te aspekte izbaci u prvi plan i da naravno onda na njima kapitalizuje. Kada se tome dodaju neke objektivno sporne prakse koje ni deo LGBT zajednice ne podržava kao što je operisanje male dece i konstatovanje disforije u predškolskom uzrastu, hormonalna terapija pre kraja puberteta i sl. onda su tendenciozno izabrani sagovornici "sa druge strane" samo šlag na tortu.

Matt Walsh je preuzeo tehniku od levih autora kao što su Michael Moore i Sacha Baron Cohen sa kojima deli dosta atributa. Pronalazi sagovornike koji se savršeno uklapaju u stereotip, imaju sve kredencijale koji su im potrebni i onda ih pravi budalama što nije toliko teško. Međutim, kako je Mooreova tehnika poznata a Cohenova još i više, Walsh jako dobro koristi njihovu "spoznaju" da ih on "koristi" i pokušaji da odu sa intervjua dešavaju se u pravom trenutku.

Stoga, Walsh sve do poslednje scene kada do kraja otkriva svoj bias ali opet koja će ubrzati puls svakog pretplatnika Daily Wirea, uspeva da pobedi svoje protivnike njihovim oružjem i njihovim rečima. Da li je to finale pokvarilo film ili mu dalo jednu trijumfalističku dimenziju, ne znam. Ali, ono što jeste to je da Walsha do kraja legitimiše i objašnjava ko je on i šta ga zanima.

Nepisanje o filmu, i navodni DDoS napad na sajt Daily Wire u noći premijere sigurno su doprineli atmosferi nečeg provokativnog, zabranjenog i materijala koji "levica ne želi da vidimo". WHAT IS A WOMAN? svakako nije to, ali jeste vešto izveden pobednički napad sa jedne od strana u ovoj ideološkoj i društvenoj igri.

* * * / * * * *

QUE PELO MAS GUAY

Borja Echevarria snimio je film QUE PELO MAS GUAY, kamerni SF baziran na pozorišnom komadu koji nažalost ne funkcioniše iz više razloga. Prvo, pokušava da bude meta a realno nema veštinu da bude ni običan narativ. Polazi iz looka neke amaterske parodije koja nažalost u filmu nema apsolutno nikakvu znakovitost i na kraju ono što nam ispriča kao svoje namere praktično ne ispuni.

Film je veoma slab, i etiketa prikazivanja na Sitgesu je misleading.

THE UNBEARABLE WEIGHT OF MASSIVE TALENT

Nicolas Cage je bio prevelika A+ zvezda da bi nekuda otišao kada su mu se franšize iz ranih dvehiljaditih prosto izmakle a on skončao u produkcijama Avija Lernera i sličnih bećara koji "prodaju" ime a ne kvalitet. I onda je ubrzo nekako taj njegov čudan spoj žanrovskih projekata i bizarnog overactinga, taj nesklad forme i sadržaja čak i prepoznat kao obeležje, i ostao je negde na obodima orbite mejnstrima, spreman da se vrati u nju kao epizodista.

Istovremeno, njegovo blamiranje po DTV smeću je fetišizirano do tačke da je iznova dobio priliku i indie filmovima i snimio čak neke prilično simpatične naslove.

THE UNBEARABLE WEIGHT OF MASSIVE TALENT je nažalost film koji je mogao da bude njegov comeback ili bar otvaranje novog poglavlja u karijeri ali je na kraju to sve samo prilično žalosna fan fiction koji je na tom nivou najpre trebalo i da ostane.

Tom Gormican je snimio film koji naprosto nije dovoljno inteligentan, duhovit i opšte uzev vešt da bi opravdao svoju meta dimenziju. Priča govori o Nicu Cageu koji toliko posrne u karijeri da za milion dolara odlazi da uveliča rođendan svog bogatog fana iz Španije za kog CIA misli da je ozloglašeni trgovac oružjem.

U prvo vreme se Cage bonduje sa njim, i oni prolaze kroz introspekciju na koju samo fan može da ga podstakne, a onda CIA uzme Cagea pod svoje i on krene da radi za njih, da bi se sve na kraju pretvorilo u parafrazu jednog od njegovih filmova - najviše FACE/OFFa - gde on sada mora da eto bude heroj kakav je na ekranu.

Osnovna postavka filma - glumac koji mora da postane heroj kakvog stalno igra nije nimalo nova ali može biti sveža ako se dobro tretira, ovde nije dobro tretirana.

Meta momenat sa introspekcijom o Cageovoj karijeri je površan i iskreno deluje mi kao da scenaristi baš i nisu neki fanovi i poznavaoci njegovog rada, jer neke bitne tačke nisu obradili. Sve je na nivou banalnog jednodimenzionalnog vica, plus na sve to nije baš sjajno izvedeno.

U ovom filmu, budući prinuđen da sada napravi neki samosvesni iskorak u nešto što je komentar njegove glume, Cage pokazuje da je spreman da se našali na svoj račun, sad kad su to svi već obavili, ali celom ovom procesu prilazi sa vrlo malo energije. Dok je masa drugih filmova i kad nije o njemu, uglavnom bila o njemu, sada kada imamo film koji je bukvalno o njemu, on je nekako indisponiran, a materijal nije dovoljno dobar da nametne nekog drugog.

Kad se na to doda da je film produkciono dosta oskudan, iako želi da bude zapravo bogatiji nego tipičan Cage iz ove faze, i ako imamo u vidu da sjajna ekipa okupljena oko Cagea a tu su Sharon Horgan, Tiffany Hadish, Paco Leon itd. prisutna ali sa skromnom minutažom, onda ovde nema baš šta da se vidi.

Možda je u ovoj podeli "najsvežiji" Paco Leon jer ipak ne snima američki film svaki dan.

Tom Gormican sve realizuje rutinski, bez mnogo veštine i kreativnosti, film je prespor, ima mnogo viškova u scenama, mizanscenski je krut, lokacije su mogle biti bolje iskorišćene...

Sve u svemu, ovo je dosta slab film sa Nicom Cageom što nije ništa novo u današnje vreme. Međutim, ovaj film je pretendovao da ne bude "još jedan film sa Cageom", već naprotiv, da bude baš sveže sagledavanje tog gde se on i kako našao u svojoj karijeri. Ono što smo dobili je možda objašnjenje kako je Cage dospeo ovde.

Naime, on je bio A+ zvezda, oskarovac sa jakim franšizama, velikim blokbasterima i imenom koje ceni kritika, ali izgleda da nije bio "autor" u smislu da nije umeo da izabere koji filmovi odgovaraju njegovom senzibilitetu i karijeri. I onda je krenuo postepeni pad, pojačan teškoćama oko poreza usled kojih je uzimao sve što mu se nudilo.

Ako imamo to u vidu, ne čudi da je THE UNBEARABLE WEIGHT OF MASSIVE TALENT ovako tupav i površan, i da sam Cage na njemu više nije intervenisao. Ako pogledamo neka imena koja sad imaju slump, kao što je Mel Gibson, vidimo da čak i u besmislenim filmovima on neprestano vrlo svesno polemiše sa svojim imidžom, gresima prošlosti i sl. i dekonstruiše sve to. Njegove od uloge od EDGE OF DARNESS do danas su priče o iskupljenju, pa makar to bio i banalni akcioni triler FORCE OF NATURE u kom film oživi kad Mel Gibson donese ne samo šarm već i ličnu dimenziju.

Kod Cagea to prosto nedostaje u ovom filmu. Njegov pečat je sada postao overacting, vrištanje, kreveljenje, on se šali sa tim, ali ne dekonstruiše ništa bitno. Kad na to dodamo da je ovaj film i filmofilski bezvredan, rezultat nije izostao.

Cage je ove meta-sadržaje mnogo ozbiljnije tretirao u rukama Charlieja Kaufmana i Spikea Jonzea kroz ADAPTATION, film koji je mene iritirao ali to ne znači da nema vrednost. Ovde je on daleko od toga. Gormican nije Kaufman, niti treba da bude. Ali nažalost nije ni mnogo iznad nekog fanfic autora čiji tekst ostaje zauvek okačen na nekom forumu.

* 1/2 / * * * *

Friday, June 3, 2022

CONCURSANTE

CONCURSANTE Rodriga Cortesa je crna komedija u izvedbi reditelja sa horor i triler senzibilitetom, te logično ima i malo tog horor aspekta i dinamike akcionog filma i na veoma gnevan način govori o nepravdama kapitalističkog sistema.

Cortes nam vrišti svoje stavove godinama pre McKaya i BIG SHORTa, ali u suštini ovo ipak nije neki auttistični politički film već pokušaj da se spoj socijalni pamflet i neka dinamična žanrovska celina.

Dakle, sve to je započeto ali malo šta je postignuto. Rodrigo Cortes srlja u neku crnohumornu, kafkijansku oblast, sa junakom kome se ceo svet ruši na način koji ne može da dokuči, te na smenu imamo njegovu okolinu, i razne poreznike, bankare i izvršitelje koji ga malo ganjaju a malo mu drže predavanje.

Uprkos tome što film nije dosadan, a tu možemo da zahvalimo Cortesovoj određenoj narativnoj tehnici da kroz agresivnost drži tonus, CONCURSANTE je slab film koji pokušava da bude moderan a time sve više i više otkriva koliko je staromodan i sa koliko malo ideja se pošlo u realizaciju nečega što iziskuje mnogo više kreativnosti.

* 1/2 / * * * *

VENECIAFRENIA

VENECIAFRENIA Alexa De La Iglesie je nekakav generic slasher u kom grupu španskih turista u atmosferi animoziteta lokalaca - kojima je možda malo i drago zbog toga - ubija psihopata odeven kao Arlekino, lik iz tamošnje pozorišne i karnevalske tradicije.

Kada sumiram sadržaj ovog filma, zvuči potentnije nego što zaista jeste. Da ovo nije snimio De La Iglesia, sa nekim ozbiljnijim sredstvima, bio bi to jedan supergeneric slasher kakvih svake godine imamo na desetine. Međutim, De La Iglesia nas je svojim imenom privukao da ga pogledamo i da ga na neki način radoznalije sagledamo, no sem produkcione solidnosti - mada s vrlo malo ili nimalo rediteljske veštine - nema tu ništa.

Naročito nema nekog duha i višeslojnosti koja je krasila najuspešnija De La Iglesijina dela.

Baš šteta.

* 1/2 / * * * *

Thursday, June 2, 2022

ONCE IN A LIFETIME

Paul Crowder i John Dower režirali su film ONCE IN A LIFETIME, dokumentarac o New York Cosmosu i njihovoj epohi u NASL.

Priča je prepuna zvezda, zanimljivosti i kurioziteta tako da je veoma teško da ne ispadne dobro. Međutim, Crowder i Dower su napravili nešto ne samo dobro, već i odlično. Ipak, to ne treba uzimati zdravo za gotovo. Imali su zanimljivu temu, imali su relevantne sagovornike i imali su vrhunsku arhivu, i to su sve vešto sklopili i estetizovali, kombinujući to sa arhivom nekih opštih dešavanja u Njujorku i sjajnom muzičkom podlogom.

Ono međutim što nisu imali a što je verovatno - po svim pravilima - moralo biti okosnica filma bio je intervju sa Peleom lično. Ipak, Pele je kao najveći igrač svog doba i verovatno već tada najveći igrač svih vremena, svojim dolaskom u 34. godini podigao Cosmos na neslućene visine, učinio ga globalno poznatim klubom, brendom kao takvim - jer tada još nisu imali takmičarsku težinu niti prostor u kom mogu da je steknu, i preko toga legitimisao NASL.

Pelea ovde nema sem u arhivskom materijalu ali film je ipak obrni-okreni o njemu, čak i onda kada nije. Neko će reći da ovde ide princip da glumci koji igraju sluge igraju Kralja, a ne sam glumac kome je dodeljena ta uloga, i to je tačno. Pele je izgrađen kroz razgovor sa referentnim sagovornicima - i potvrđen kao Kralj koji se spustio u Njujork i ispisao istoriju.

Međutim, statistički teret postojanja Cosmosa izneo je Georgio Chinaglia, vrhunski strelac Lazia koji je došao u Ameriku, preopterećen slavom i svim čak i doslovnim opasnostima koje ona nosi u Italiji. On je odigrao najviše utakmica i dao najviše golova u tom klubu, vedrio i oblačio. Pele je bio na nebu, Chinaglia je vladao Cosmosom na zemlji. I tako je i u ovom filmu - Chinaglia podmeće leđa i na ekranu je. Uglavnom doduše kao negativac u pričama drugih ljudi.

Previše je atrakcije u ovom filmu da ne ispadne vrhunski, reklo bi se na prvi pogled. Ali, kad se malo razmisli, trebalo je pronaći način kako da se ovakva zver savlada - a Crowder i Dower su ga našli.

* * * * / * * * *

Tuesday, May 31, 2022

FATHER STU

FATHER STU je debitantska režija Rosalind Ross. Bez namere da zvučim zlonamerno ili paranoično, ali ovaj film pokazuje rediteljski rukopis iskusnog autora, kao da je reč o trećem ili petom filmu. Ne kažem da Rosalind Ross ovaj film nije režirala, ali ako nije naslućujem da bi tu ulogu delimično i u celosti mogao imati sam Mel Gibson, njen životni saputnik.

Ovaj film spada u podgrupu faith filmova ali način na koji je postavljen i izveden daleko prevazilazi konvencije i klišee tog tipa filma. Ovo je priča o čoveku, izvedena sa dosta smisla za humor, i to vrlo često crni humor i masne šale, sa dosta ironije, ne samo u ponašanju likova već i prema sudbini. Da, naravno, ovo je priča o čoveku koji je pronašao sebe u zvanju sveštenika, ali je i mnogo više od toga.

Stuart Long je bio čovek koji je sebe dugo tražio, hteo je da bude Elvis kad je bio mali, potom je želeo da bude bokser, pa glumac i na kraju sveštenik. Svi su mislili da je izbor svešteničkog poziva samo još jedno njegovo lutanje, i ko zna možda i jeste bilo da nije teško oboleo i pošao u jednom potpuno drugom smeru.

Vera i umiranje od bolesti su dve teme koje je notorno teško prikazati na filmu sa ukusom. Međutim, FATHER STU tome prilazi sa jako mnogo duha, smisla za humor i energije, i nudi nešto što ima mnogo manje veze sa faith based filmom a mnogo više sa Clintom Eastwoodom i Samom Peckinpahom u najboljim danima.

Mark Wahlberg igra Stua Longa kao sanjara koji na kraju nalazi svoj smisao u jednoj najvećoj ideji koja postoji u poslednjih dve hiljade i kusur godina. Da li je to njegov istinski put, ili samo faza, nikada nismo saznali, ali isto tako film pokazuje da se on u tome snašao.

Stu Long je crna ovca među polaznicima seminara, ali na kraju on postaje čovek koji razume veru i ume da je prenese bez mistifikacije ljudima kao što je on koji su takođe konkretni, priprosti i opteerećeni ogromnim mukama.

Konačno, film je prilično nevaljao, tu ima situacija, karaktera i dijaloga koji su puni života, šarma, ironije i cinizma, i takve deonice imaju svi likovi - a najikoničnije ih isporučuje naravno Mel Gibson u ulozi Billa Longa, Stuovog oca.

Da ne živimo u Woke vremenima, ovaj film ne bi imao tako loše kritike, ne bi prošao tek solidno na blagajnama već bi kao neki GRAN TORINO recimo imao hvalospeve, blokbaster gledanost i nominacije za "oskara", ali tu smo gde smo. Ovo je film i u Wahlbergovom i u Gibsonovom opusu koji će trajati i živeti.

Wahlbergov redovni saradnik Jacques Jouffret kog najbolje znamo za MILE 22 Petera Berga nudi jednu vibrantnu fotografiju, povišeni realizam u maniru filma sedamdesetih i film u tom pogledu fenomenalno izgleda. Naracija je već na nivou scenarija propulzivna a takva je i vizuelno. FATHER STU je atmosferičan i briljantno dizajniran, iako je u pogledu budžeta i egzekucije suštinski jednostavan. Fotografija sjajno gradi atmosferu oko priče i oko glumaca koje su u njenom centru, i Jouffret se zaista potvrdio kao snimatelj čiji rad sad već treba gledati nezavisno od reditelja sa kojima radi.

Mark Wahlberg ovo jeste radio kao vanity project i uradio je transformaciju koja je sama po sebi Oscar-bait. Međutim, s druge strane i u filmu koji jeste njegov šou i funkcionalno i intimno, pokazao se kao timski igrač i reklo bi se da je Wahlberg vodio scenu a Mel ono što se dešava iza. To se ispostavilo kao izuzetan spoj na ekranu, ali ne i u medijima koji sve ovo okružuju.

Srećom, FATHER STU može da da se nada novoj šansi na duže staze, i srećom za takav maraton je i napravljen.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, May 30, 2022

LA MARCA DEL DEMONIO

LA MARCA DEL DEMONIO Diega Cohena je meksički horor sa Eduardom Noriegom u prominentnoj premda ne i glavnoj ulozi u kom se klasična priča o demonima koji nekoga zaposedaju, povezuje sa Lovecraftovim NECRONOMICONom, i iako priča filma nema mnogo smisla, rekao bih da demoni ovde u stvari Lovecraftovi Drevni. Ali, manje više sve tu što se zbiva je klasična posednutost, ljudi lebde, tresu i govore jezike koje ne znaju, a posao rešavaju sveštenik i njegov sin eater koji opet pak ima neke svoje muke.

Film efektivno traje 75 minuta, i počne čak dosta korektno. Nikada ne postaje dosadan ali vrlo brzo je jasno posle korektnog početka da nas čeka nešto što nikako neće uspeti da postane dobar film. I taj utisak nažalost nije pogrešan. To se i desi...

CITIZEN COHN

Na tridesetu godišnjicu izlaska HBO filma CITIZEN COHN, odlučio sam da ga repriziram, i uprkos novim uvidima ostvarenim kroz dokumentarne filmove i sl. ovaj TV rad i dalje stoji jako dobro.

Scenarista David Franzoni, najpoznatiji po radu na GLADIATORu, opredeljuje se za strukturu sličnu onoj koju gaji Tony Kushner u svojih nekoliko radova o Royu Cohnu. Dakle, uzima njegovo umiranje od AIDSa kao okvir, tokom kog mu se u halucinacijama javljaju ljudi o koje se ogrešio, od Ethel Rosenberg do članova porodice i to onda okida flešbekove na ključne detalje iz njegove biografije.

Cohn je vodio živopisan život i ključne tačke koje bira Franzoni su umiranje od AIDSa, rad sa Joe McCarthyjem kog je zbog svoje opsesije Davidom Shineom direktno upropastio, i pomalo njegov rad kao advokata i power brokera u njujorškom džet setu. Franzoni i reditelj Frank Pierson se opredeljuju za jedan negativan prikaz Roya Cohna, kao agresivnog i histrioničnog licemera vođenog isključivo vlastitim interesima, i zanemaruju eventualne situacije u kojima je bio malo drugačiji, premda njih nije bilo previše.

Cohnov život je bio šou u kom je njegova borba za moć, bogatstvo i uticaj na neki način "pravdala" njegovu homoseksualnost - još uvek nelegalnu u to vreme, praktično uvijajući sve u neke američke vrednosti. On je prvi najviše insistirao na američkim vrednostima, a ona koju je najviše gajio jeste privatnost i spremnost da se radi sve zarad vlastitog interesa.

Uprkos tome što film aludira na određeno prepoznavanja između Cohna i Hoovera, nikada ih ne prikazuje kao nekakav "gej lobi" koji nešto petlja sam već kao osobe koje establišment ceni jer su uporni i beskrupulozni baš u skladu sa idealima ambicije koji se u SAD gaje.

Cohn je po rečima kontroverznog ideologa Trumpove vlasti Rogera Stonea bio "muškarac koji voli seks sa muškarcima a ne gej", i zbilja njegovo ponašanje iskoračuje iz tipičnih stereotipa gejeva kao preplašenih i slabih. Neke od situacija u kojima se Cohn pojavljuje i način na koji se ponaša, pokazuje da su svi počev od McCarthyja znali za njegove sklonosti, i uprkos tome što su progonili ljude zbog homoseksualizma njemu su to tolerisali, verovatno baš zato jer se nije ponašao "tipično".

Piersonova režija je sigurna, i vizuelno i u radu sa glumcima, i u nekoliko navrata sebi čak dopušta da snimi i neke bravura sekvence. James Woods je briljantan u ulozi Roy Cohna. Cohn kao Trumpov mentor danas ima posebno mesto u imaginariju Jamesa Woodsa i pitanje je da li bi ga on danas igrao. To je vrlo interesantna tema za razmišljanje. Međutim, Woods ima tu posebnu energiju za igranje antiheroja i uprkos tome što njegov Roy Cohn ima samo slabosti i loše ljudske osobine, on uspeva da ga brani, pre svega načinom igre i naravno harizmom. Zato, iako je ovaj film koncipiran kao osuda, i na kraju i jeste to, Woods mu daje energiju, dozu ironije i ljudskosti i omogućuje da Cohn - iako rođeni epizodista - zasluži protagonizam.