THE LOST CITY

Aaron i Adam Nee su svoj mejdžor debi THE LOST CITY snimali tokom leta 2021. godine, znači još uvek u vreme pandemije. To je bitan podatak jer ovaj film pati od jednog fenomena koji prati filmove snimane tokom pandemije a to je da su malo "nenaseljeni". Ostavljaju utisak kao da je u njima premalo ljudi, kao da nema statista, da su kamerni čak i kad su u eksterijeru i da su - u akcionim scenama i spektaklu neprijatno artificijelni.

Razlog za to je promena tehnike rada gde su filmovi u mnogo većim segmentima nego inače snimani u studijima pred LED ekranima i drugim zamenama za snimanje na lokaciji, kao i da se prosto rečeno izbegavalo angažovanje većih masa ljudi jer je bilo prekomplikovano.

Otud, THE LOST CITY je film u kome treba da se desi rimejk ROMANCING THE STONE Boba Zemeckisa, gde spisateljica ljubića iz grada odlazi silom prilika u džunglu u potrazi za blagom i tamo se zaljubljuje u mačo muškarca koji naizgled nije iz njenog sveta. Međutim, grada gotovo da nema, a džungla deluje kao da je snimljena u gradu (iako press materijal kaže da nije) i prosto kako nijedan ambijent nije elementarno atmosferičan, nema ni tog osnovnog kontrasta.

THE LOST CITY je parafraza ROMANCING THE STONE, ali nezvanična, i veoma je smešno što se relativno ozbiljan reditelj Seth Gordon potpisuje kao autor priče. Koje priče? Parafraze već postojećeg filma koji nije pomenut na špici?

Ovaj stepen rimejka, throwbacka, omaža ili ne znam već kako ovo da nazovem podsetio me je na odnos filma EKIPA Marka Sopića sa TRUE ROMANCE Tony Scotta gde imamo maltene preuzet bitan motiv, a nigde nije potpisan izvorni autor. Ovde je to izraženo do tačke da nema maltene nijedne kritike koja se ne bavi pitanjem te sličnosti.

Nisam od onih koji se opterećuje time gde je šta video, niti mi to umanjuje uživanje u filmu, ovde me je više zaintrigiralo to da apsolutno ni na koji zvaničan način nije nekako "legalizovan" taj transfer ideja iz jednog filma u drugi. No, stvari su očigledne, ako nisu pomenute na špici jesu u utiscima o filmu.

Krepka pedesetosmogodišnjakinja Sandra Bullock igra spisateljicu herc-romana koju otme bogati naslednik jer se ispostavi da je neka paraistorijska priča iz njenog romana istinita a četrdesetjednogodišnji Channing Tatum ide da je spase. Ovu razliku u godinama potenciram jer Sandra Bullock predstavlja deo te artificijelnosti filma. Ona je jako simpatična, jako šarmantna, ovu vrstu uloge može da igra u snu, ali budimo realni, ona je ipak baba i njeno lice koje deluje mlađe nije baš vitalno, više je zarobljeno u nekom neodredivnom vremenu što neumitno budi neku vrstu nelagode. Channing je s druge strane još uvek tu negde u biološkoj uverljivosti svog lika i uspeva da joj parira i učini taj odnos uverljivim.

Dijalozi nisu toliko duhoviti koliko su - da tako kažem - inteligentno i pažljivo poslagani, i čistom mehanikom zanata uspevaju da budu žanrovski efektni, premda scenaristi nisu našli ključ kako da prevaziđu ogromna infodumpovanja.

Balans akcije i komedije nije problematičan. Akcije je malo i u duhu je slapsticka, i u ovoj artificijelnosti - iako je film snimao Leitchov snimatelj Jonathan Sela - ona najviše strada.

Osnovni problem filma je to što mu nedostaje organska dimenzija. Uverljivije lokacije, opipljivija atmosfera, i glumci koji nisu u tom nekom specifičnom limbu svoje prošlosti i naše sadašnjosti. Uprkos činjenica da zvezde čine ovaj film uspelim - odnosno da one nose film - njihov habitus je doprineo tom osećaju artificijelnosti.

THE LOST CITY je film koji je sve uradio kako treba ali neka bitna stvar mu je izmakla.

* * 1/2 / * * * *