THE QUEEN'S CORGI

THE QUEENS'S CORGI Vincenta Kasteloota i Bena Stassena, belgijski je animirani film koji će ovih dana doživeti britansku premijeru sa voice castom koji predvode Jack Whitehall i Julie Walters. Nažalost, gledao sam ga sa nekim generic nahom na engleski bez ovih zvezda i verujem da su oni svojim vokalnim izvedbama svakako unapredili ovaj film.

Sam THE QUEEN'S CORGI ima takav koncept da lako može biti uvodn u franšizu. Glavni protagonista je kraljičin omiljeni pas koji ispada iz njene milosti kada odbije da se pari sa Trumpovom kučkom a potom postaje žrtva drugog podlog kraljičinog psa koji želi da preuzme titulu Kraljičinog Top Doga.

Film je naravno namenjen deci ali sa likovima kao što su Kraljica Elisabeth, Princ Philip i Trump, donosi dozu političkog humora za odrasle koji nije do te mere uobičajen za filmove namenjene deci.

Animacija je 3D, kompjuterska i spada u neku ravan evropskih produkcija koje dospevaju do bioskopa ali su ipak daleko iza bilo čega što prave Amerikanci. Pa ipak, iako je priča po broju lokacija i zapletu dosta svedena, ako ovaj film dobro prođe, glavni junak ima prostora za nastavak i franšizu, a to je opet nešto što se dosta retko sreće u evropskim animacijama ovog tipa.

Stoga, krivo mi je što nisam pogledao engleski nah sa zvezdama jer je sigurno unapredio ono što skromna vizuelna izvedba nije mogla da pokrije.

* * / * * * *

LORO

Pogledao sam LORO Paola Sorrentina, onu single movie verziju od dva i po sata iako postoji verzija razbijena u dva filma. Teško je opisati kolika je ovo budalaština. IL DIVO takođe nije paio od smisla ali LORO čak i u ovoj komprimovanoj verziji pati od manjka sadržaja. 

Prva polovina filma govori o mladom ambicioznom preduzetniku ali prevashodno makrou koji napreduje kroz svet bogatih klijenata u borbi da se nekako dokopa pozicije i moći. Onda se njegova putanja ukršta sa Silviom Berlusconijem koji je ovde prikazan kao elegični starac koji pola vremena ne zna šta će sa sobom a drugu polovin želi da preuzme vlast, popravi brak sa svojom suprugom, dokaže se kao muškarac sa mladim ženama i sl.

Međutim, Sorrentinov rediteljski postupak u suštini svodi ovaj film na spoj visokoesttizovanih plesnih numera, tela koja se gibaju u luksuznim enterijerima i eksterijerima, zatim dijaloge koji kao da su izašli iz polemičke drame u kojima se psihoanalizira ova projekcija Silvija Berlusconija i na neke apsurdne prizore.

Sorrentino se bavi visokom estetizacijom. Cilj je da se napravi nekakva slika, ili živa skultpura, da se fetišizuje NEŠTO, ali na kraju sve se to banalno pretvara u snimanje žena i kuća, i kič-umetnina.

Sorrentino u toj svojoj tendenciji da mu je priča negde pod B, ne samo da korespondira sa savremenim art houseom već u njemu i diktira tokove. Ti prizori ljudi koji u nekom frontalnom mizanscenu igraju pred kamerom i sl. postali su maltene obavezna figura savremenog art housea, i on je očigledno namerio da bude njegov predstavnik kog zanima visoka estetizacija odnosno tehnička usavršenost pa i pohod u bioskope. Otud i želja da se tematizuje Berlusconi.

Međutim, LORO svakako nije biopic, niti je kao takav predstavljen, ali nije ni neki ozbiljan film nadahnut Berlusconijem. Ovo je jedna egzibicija u kojoj je Berlusconi samo povod a Sorrentino snima šta mu pada na pamet. No, to što mu je palo na pamet je neko već snimio i prikazao milion puta na MTVu.

MAKING OFF

MAKING OFF Kuzmana Kuzmanoskog bez preterivanja spada među najgore filmove snimljene poslednjih godina na prostoru bivše Jugoslavoije. To nije čest slučaj sa makedonskim filmovima iz prostog razloga što njihovi filmovi imaju veliku podršku države, nema ih puno ali su obično ozbiljno realizovani.

MAKING OFF je očigledno film autora koji je ljut što ne može da dođe do finansija i snimljen je silom u neuslovima, u formatu found footagea, nekakvih beleški o pokušaju grupe autora da snime film o Aleksandru Makedonskom usled čega ulaze u poslove sa kriminogenim strukturama i porno industrijom.

U tom smislu, MAKING OFF deluje kao neki užasni rip-off ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE u kome reditelj nikada nije izašao iz Beograda već je ostao tu i provodi vreme kukajući sa marginalcima.

Taj spoj kinematografskih pokušaja i tržišta seksa kao tema, mada Kuzmanovski ne uspeva da artikuliše ništa ni približno priči, stoji kao bizaran i nažalost potpuno potrošen spoj, i rezultat je skoro negledljiv i svakako neprijatan.

ALADDIN

ALADDIN je film za koji ćemo se praviti da ne postoji u opusu Guy Ritchieja. Osim nekoliko scena potere koje je prekopirao iz KING ARTHURa, i to bukvalno prekopirao, u ovom filmu nema apsolutno ničega, ali kad to kažem to doslovno i mislim, što bi podsećalo na Guy Ritchieja.

Kad je reč o Willu Smithu, on u ovom filmu igra Duha iz boce i napravio je simpatičnu glumačku kreaciju koja na kraju svega ima samo jedan efekat - pokazuje nam da u ovom filmu ima nečega što je poteklo iz vrhunskog Holivuda. Naprosto, Will Smith je vrhunska holivudska zvezda i on na ekranu prosto ima toliko harizme da obasja scenu kako god da je kadrirana. Nažalost, duha iz boce nema dovoljno. On se dominantno javlja samo u središnjem činu, nema ga jako dugo na početku i na kraju ga ima vrlo malo, sa minimumom protagonizma tako da film gubi svoj jedini high class adut.

Ostatak onoga što ovde ima da se vidi je ispod svakog nivoa za ovako ambiciozan i skup film. Setovi koji deluju kao setovi, kadriranje koje deluje kao da je Šotrino sem kad second unit i efektdžije ubace neko letenje koje spada u red slabije realizovanih VFX ekstravaganci.

Ritchie ovaj film kao da nije režirao. Reč je o mjuziklu koji na “recima” želi da se osloni na Bolivud ali u zbilji deluje više kao specijal MALE NEVESTE nego kao delo nekog indijskog velemajstora. Uostalom, Danny Boyle je postavio visok nivo integracije Bolivuda u angloamerički film, dakle znamo šta sve može a vidimo šta smo dobili.

ALADDIN je film u kome magije ima samo u harizmi Willa Smitha i u ni u čemu više. Ali nje nema dovoljno da bi opravdala dva sata ovoga.

Ceo taj diversiyz momenat gde Duh iz boce koketira sa pričom o “klozetovanosti” iz koje mora biti oslobođen i Jasmin koja više nije Disney princeza nego postaje samostalna žena, deluju usiljeno i kao iz nekog psihiloškog priručnika. Bilo bi mnogo bolje da su ti elementi proizašli iz priče a ne iz osećaja da smo na radionici. 

Ostaje nada da za Ritchijea i Smitha ovaj film može kupiti dodatnu dozu autonomije kada budu stigli rezultati sa blagajni. Nažalost, plašim se da su potrošili previše vremena radeći nešto što je bezveze.

* 1/2 / * * * *

SEE YOU YESTERDAY

SEE YOU YESTERDAY je još jedan primer žanrovskog filma koji se nadovezuje na #BlackLivesMatter problematiku. Stefon Bristol ga je snimio u produkciji Spike Leeja i film u sebi nosi nešto grungy duha ranog Spike Leeja zaljubljenog u svoj kraj, u svoje ulice, komšije i malu zajednicu.

Međutim, uprkos uspehu BLACKKKLANSMANa, SEE YOU YESTERDAY dolazi kasnije na scenu od već jako afirmisanih radova Jordana Peelea, i naravno u odnosu na US deluja kao malo početničko delo. Ali dobro, US je dominantno ostvarenje ove sezone, pa ga je s njim i preterano porediti. Međutim, u odnosu na GET OUT, SEE YOU YESTERDAY stoji dobro. Naravno, ne mogu se porediti po uspehu jer GET OUT je bio blokbaster i oskarovac a SEE YOU YESTERDAY je išao na indie film circuit i Netflix, međutim ukus oporosti savremenog afroameričkog iskustva je meni jači u Bristolovom filmu.

Glavni junaci Bristolovog filma su dvoje drugara koji za školsku naučnu izložbu pokušavaju da naprave mali, primitivni vremeplov. U tome uspevaju i imaju kapacitet da odu jedan dan unazad u prošlost. Kada devojčici policija upuca brata, ona odlučuje da odu u prošlost i da probaju da ga spasu.

Tu kreće klasična priča o putovanju kroz vreme sa pokušajima i pogreškama koja postepeno otkriva ključnu stvar - nesrećni slučaj kada su upucana ta dva mladića možda nije bio baš tako slučajan kako je delovalo.

Jasno je kuda nas Bristol vodi ali ovo je mali nepretenciozan indie film, smešten u afroameričku sredinu sa potencijalom za crossover koji u svemu tome pronalazi snagu da bude zanimljiv od početka do kraja. 

* * 1/2 / * * * *

RIM OF THE WORLD

McG u filmu RIM OF THE WORLD pokazuje da je pronašao sebe na Netflixu snimajući žanrovske filmove kakve publika voli ali u nedovoljnoj meri da bi ih studiji pravili za globalno tržište. Međutim, McG je dovoljno iskusan strateg da ume da napravi film za manje od 20 miliona koji publici kojoj je namenjen, a to su deca i tinejdžeri, izgleda kao 200 jer je svaki uložen u pravi deo ekrana.

THE BABYSITTER od pre dve godine je na neki način bio uvod u McGjevu Netflix renesansu, ali ovaj film je ipak sniman za bioskop pa je tek potom otišao na striming. Zato je i scenario Briana Duffielda bio toliko fokusiran na pokušaje da se dekonstruiše jedan dosta trošen žanr - teen slasher i da se napravi ono kako se sećamo tih filmova (umesto da ih sada pogledamo iznova, i većinu njih sa gnušanjem odbacimo) sa tim osaćaj ushićenosti, suptilne erotike prilagođene dečacima, i "pametnih" zapleta koji generišu misteriju i osećaj jeze prilagođen ciljnoj grupi.

U određenom smislu, THE BABYSITTER je sofisticiraniji film, ali RIM OF THE WORLD je specifičan utoliko što je direktno pravljen za Netflix i polazi od potpuno druge premise. Dakle, THE BABYSITTER je pravljen za bioskop sa idejom da vidimo kako da se žanrovska konvencija izvrne naglavačke, a RIM OF THE WORLD je pravljen sa sličnim duhom wish-fulfillmenta. Dakle, ovde imamo pitanje kako bi se snašla deca iz Amblina u slučaju da ih zadesi INDEPENDENCE DAY.

Neko će reći, gledali smo to kod JJ Abramsa u prefinjenom povratku u Amblin kroz film SUPER 8, ali McG vrlo dobro zna da nije svaki vanzemaljac isto, i da Spielberg i Emmerich nisu isto. Dakle, ovde su vanzemaljci ljigavi, zli, imaju mogućnost regeneracije, pomešali su sve zastrašujuće elemente gostiju iz galaksije osamdesetih i dodali Terminatora. Koketira se čak i sa implantiranjem jajašaca u stomak junaka ali se to dalje ne razrađuje.

Prvih desetak minuta filma prikazuje dolazak u kamp i uspostavlja pravila sveta gde su smorena deca suočena sa izafektiranim vaspitačima u kampu. To je najslabiji deo. Ali, uskoro kada krene invazija, šarm dece se okreće na maksimum (glavni dečak liči na McGa što je svakako fina glazura preko inače odlično odigrane uloge) a McG realizuje sekvence neobično energično, tvrdo, sa jakim jump scareovima i pametno utrošenim budžetom kojim postiže efekat visokooktanskog akcijaša. Imati decu u sred tako jake akcije i pritom održati komični tonus je nešto što nije jednostavno ali McGu to ide od ruke.

Scenografija se "pomera" zajedno sa klincima, gde idu oni, tu se kreće i radnja, i McG ne gubi vreme na globalne implikacije invazije vanzemaljaca, drži se njihove priče, njihove pustolovine i zezanja usput, i rezultat je zaista neodolji i za više gledanja, čak i matorom konju kao što sam ja, a nekmoli deci.

Scenario potpisuje Zack Stentz, afirmisani scenarista, aktivan i u MCU, i nudi nekoliko situacija za pamćenje uz veštu best of aproprijaciju nekih kultnih akcionih situacija poput kuhinjskog skrivanja u prvom JURASSIC PARKu itd. Međutim, uprkos uronjenosti u reference, RIM OF THE WORLD je film koji će sigurno trajati i iznova nalaziti publiku.

* * * 1/2 / * * * *

PARIS PIGALLE

Cedric Anger snimio je film PARIS PIGALLE koji bi neki optimista mogao nazvati francuskim BOOGIE NIGHTSom i pogrešio. Neko bi ga po sinopsisu mogao nazvati francuskim HARDCOREom, samo po sinopsisu ali ni to ne bi bilo tačno.

Šta je onda to? Pa reč je o priči o dvojici francuskih policajaca koji se ubacuju undervover u svet strip i peep klubova a potom i na porno scenu početkom osamdesetih. Stvar je dakle mogla poći putem HARDCOREa ali nije jer se u tom svetu ne dešava ništa naročito mračno, dešavaju se sudbine koje su u osnovi tužne ali ne naročito dramatične niti im je posao vezan za to jer istražiji pranje novca. A opet, nije to ni BOOGIE NIGHTS jer Anger načinje temu kako je izgledala ta porno industrija ali je ne dokumentuje.

Tako i sam film, teško je utvrditi šta je u pitanje, da li buddy cop film bez akcije u kom se junaci sjajno zabavljaju, da li je to rekonstrukcija perioda hedonizma i zlatne ere pornografije, da li je to krimić o suzbijanju organizovanog kriminala?

Nije ništa konkretno od toga i sve je to pomalo. To ne bih oprostio američkom filmu, ali kako je reč o Francuzima kojima pažnja ume da odluta, sve to opraštam, najpre zato jer je film atmosferičan i interesantan, sa dosta svežine uprkos čestim odlascima na “opšte mesto”.

Guillaume Canet i Gilles Lelouche su zanimljivi u glavnim ulogama, ženski kast je ne samo lep i talentovan već i dat u duhu porno industrije tog vremena, sve u svemu sa fotografijom Thomasa Hardmeiera, iskusne kuke i za krimić i za rekonstrukciju epohe, rezultat je vibrantan i zanimljiv.

Na kraju, PARIS PIGALLE nije supstancijalno delo ali može privući gledaoce različitih interesovanja. 

* * * / * * * *

BRIGHTBURN

David Yarovesky je pod pokroviteljstvom Jamesa Gunna i u saradnji sa njegovom familijom dobio priliku da snimi zanimljiv film. BRIGHTBURN je priča o Supermanu, ispričana na mračniji način - šta ako mali vanzemaljac padne u kapsuli u Kanzas ali kada dođe pubertet krene da ga teže podnosi i posgtaje mali psihopata koj želi da potčini svakoga i kazni one na koje je ljut.

BRIGHTBURN ne dobacuje do CHRONICLEa jer je u svojoj postavci svedeniji i zapravo ne razrađuje “realističku premisu” šta bi se dešavalo da neki ljudi dobiju supermoći i onda ih koriste na različite načine. Ovde sve proističe iz Supermana, tako se i film zove Brightburn po kanzaškom mestu u koje je dete palo što je jasna aluzija na Smallville, mesto i naziv serije iz Supermanovog odrastanja.

Iako postoji snažna komunikacija između dečaka i kapsule u kojoj je pao, čime se koketira sa idejom da je možda on deo neke vanzemaljske agende, BRIGHTBURN se ipak bavi zlom u detetu, odnosno na kraju moć proističe iz dolaska na planetu ali zlo i spremnost na zločin proističe iz dečakove psihe.

Možda je činjenica da je reč o klincu mogla biti kudikamo maštovitije iskorišćena, tipa da klinac ima i neke glupe ideje o tome kako da reši neke stvari, ali BRIGHTBURN je film čiji je osnovni kvalitet jednostavnost, određena svedenost, sjajna gluma koja se napaja iz star turna Elizabeth Banks i iz dobre, pametno postavljene realizacije koja film čini skupljim nego što jeste.

Ono što je dodatna karakteristika ovog filma jeste da on uzima formu superherojskog slashera, dakle ne ide u širinu i epski zamah koji bi imala priča o zlom Kal Elu odnosnu Clarku Kentu. Tretman strip izvornika u ovom filmu je sličan onome kako ga je Shymalan koristio u GLASSu, aluzije su jasne, gotovo mehaničke, ali to u ovakvoj varijanti blija.

Maltene, iako ovo niti je DC niti je Warner, BRIGHTBURN deluje kao Elssworlds epizoda.

Kako rekoh, formalno ovaj film najviše liči na slasher, i u tom domenu kada krenu ripper sekvence ima i smisla za humor.

BRIGHTBURN je jedan od onih high concept malih filmova koji nastaju sa svešću da “mogu da razvale”. Da li će se to desiti ne znam, ali u principu projektni zadatak je ispunjen a Yarovetsky izvlači sve ono što je potrebno.

Sa budžetom od skromnih sedam miliona, verujem da će ovaj film opravdati očekivanja svojih producenata. 

* * * / * * * *

POKEMON DETECTIVE PIKACHU

POKEMON DETECTIVE PIKACHU Roba Lettermana je film koji sam pogledao pre nedelju dana, u prvim terminima kada je izašao kod nas, i trebalo mi je nedelju dana da saberem utiske. Naime, reč je o jednom od najprijatnijih iznenađenja ove sezone. Priznajem, imao sam predrasudu prema činjenici da je reč o ekranizaciji Pokemona, multimedijske franšize o kojoj ne znam mnogo, i koja dolazi u žižu javnosti sporadično, maltene na desetak godina.

Upamtio sam da je Warner Bros pre dvadesetak godina puštao u bioskope celovečernje Pokemon crtaće, zapravo kompilirane epizode animirane serije, i sada isti studio (igrom slučaja, prvobitno je Legendary radio ovaj film za Universal) prikazuje ovu igrano-animiranu verziju.

Rob Letterman je snimio film za decu, i u tom pogledu POKEMON DETECTIVE PIKACHU ima jasnu naraciju, nema tu nekih teško prihvatljivih ili teško razumljivih momenata u pogledu ritma pripovedanja ili strukture. Međutim, ekipa scenarista je fomulisala jasan, čvrst predložak koji uspeva da obavi izgradnju jednog novog sveta i unutar njega, kroz origin ispriča i prvu priču smeštenu u njemu.

Glumačka podela je izvanredna. Justice Smith korak po korak izrasta u glumca na kom se Holivud može osloniti, a kapacitet da postane zvezda je već tu. Međutim, Justice Smith je i dalje, uprkos tome što u igra u franchise filmovima više glumac nego zvezda, i u tom pogledu bitno je da ne pođe putem Chrisa Pratta. Ryan Reynolds je napravio izuzetnu vokalnu rolu kao pokemon koji zna da govori i njegov Pikachu je ne samo scenaristički već i vokalno pravi mali master class kako napraviti uzbudljiv komični lik u animiranoj formi koji može parirati "živim ljudima". Reynolds je imao iskustvo tog tipa u DEADPOOLu ali Pikachu je radikalniji izazov jer nema otklona u R-rejting i nema fizičkog oblika koji korespondira sa Reynoldsom.

Međutim, ono što je ipak ključ ovog filma možemo prepoznati u tome da se on nalazi negde na ničijoj zemlji između filma WHO FRAMED ROGER RABBIT i serije HAPPY!. Ovde imamo uspešan primer iznova primenjene mustre detektivskog filma u igrano-animiranoj formi. Naravno, niti je ovo velika holivudska ekstravaganza kao Zemeckisovo remek-delo niti je izlet u onostrano Granta Morrisona, ali jeste nešto između jer poštuje klasike filma, ali ima i taj neki edginess novog doba koji nije nužno morrisonovski ali jeste proistekao iz te čudne besprizornosti azijskih IPjeva.

Naprosto, Pokemoni u sebi nose taj element da gledalac, naročito kad mu se dopadne film, počne ozbiljno da se pita da li je to moguće. Tokom gledanja i uživanja u filmu preispitivao sam svoje psihičko zdravlje jer dođavola - ovo su ipak POKEMONI. Međutim, u ovom filmu oni nekako bivaju upakovani u zanimljiv SF triler sa temom transhumanizma, i sve to je realizovano dinamično, precizno, sa izvanrednim dizajnom bliske budućnosti u kojoj se prepliću recimo London i Singapur, sa malo Tokija i Hong Konga. Zaplet inače jednim delom citira pesmu Prti Bee Geea i stihove, "koji je ovo pokemon, to je lerdi pokemon opijate valja on".

Fotografija Johna Mathiesona, rađena na stari način, na filmskoj traci, daje svemu poseban šmek heightened realityja, a završnmi obračun je po svojoj energičnosti i maštovitosti, sa azijskim uplivom, negde između OKJAa i Marvela.

POKEMON DETECTIVE PIKACHU izašao je iste godine kao ALITA. Oba dele zanimljiv detalj - pesmu na špici peva srpska pevačica albanskog porekla, tamo Dua Lipa, ovde Rita Ora. Međutim, nije to jedino što dele. Oba se bave temom transhumanizma, oba se bave eksploatisanjem Drugoga i to u formi gladijatorske borbe, oba se bave mentalnom kontrolom koju sprovodi negativac, oba koketiraju sa noirom u uvodnim izlaganjima misterije oko koje se vrte. U neku ruku, i PIKACHU spada u čitav niz, od ELYSIUMa pa nadalje koji bi mogli biti smatrani većim ili manjim epigonima onoga čime se bavi ALITA. Ipak, teška srca moram priznati da PIKACHU ima zaokruženiju formu jer ima klimaktičan kraj i ako se može gledati kao franchise starter, ovde je to urađeno na zadovoljavajući način. I sveukupno, čini se da je PIKACHU iako se laća raznih SF i noir tropa, u tom pogledu manje "anahron" od ALITE. ALITA deo svoje snage uostalom crpi iz toga što je na neki način retro-futuristički rad. PIKACHU je mnogo više u dodiru sa aktuelnim trenutkom i ubedljiviji je u toj globalnoj reinterpretaciji azijskog propertyja, iako se suštinski obraća manje zahtevnoj publici.

Ne znam kako su pokemondžije reagovale na ovaj film ali ja sam bio prezadovoljan i ovo je svakako naslov kom ću se vraćati.

* * * 1/2 / * * * *

JOHN WICK 3: PARABELLUM

JOHN WICK 3: PARABELLUM Chada Stahelskog je novo ostvarenje u serijalu koji je, na dosta opasan način, proglašen za ponovno oživvljavanje akcionog žanra. Od prvog dela, smetala mi je derivativnost postavbke ovog filma koja je u mirnim scenama  kao nižerazredna varijacija na Helgelandov PAYBACK, i čiji ključni element su akcione scene. Čini mi se kao da je fetišizacijom JOHN WICKa, kao uostalom i afirmacijom serijala FAST AND THE FURIOUS došlo do jedne namerne infantilizacije akcionog žanra, i svođenje bioskopske akcije na maltene pornografski nivo gde je akcija sama sebi svrha a sve ostalo nije ni važno. Naravno, da je meni kao ljubitelju žanra to neprihvatljivo, izuzev u slučajevima u kojima akcija zaista uspeva da transcendira sve ostalo što se dešava u filmu. 

Nažalost, u prva dva dela JOHN WICKa, to nije uspevalo da se desi. Te mirne scene koje ostaju kao modla koja oblikuje akcioni kolač i delovale su ukusno kao kada bi kalup ostao na slatkišu, a sam slatkiš je bio solidan ali ne spektakularan.

PARABELLUM ne može pobeći od tog problema ali u ovom slučaju Chad Stahelski je napravio akciju koja je zaista izvanredna i u tom smislu PARABELLUM ipak predstavlja nekakav korak napred u odnosu na prethodne filmove. I dalje tu ima “priče”, i dalje tu ima nusproizvoda iz PAYBACKa ali akcija je urađena žestoko, u hard-R maniru i pod jakim uticajem idnonežanskih akcijaša kakve prave Kimo Stamboel i Timo Tjahjanto. Dakle, ima tu jako puno brutalnog zabadanja oštrica u lobanju, pucanje iz blizine je rekao bih specijalitet dana, udaranje kolima je redovno, a potere motorciklima i uz suptilnu pomoć CGI deluju kao da rezultiraju jakim traumatskim posledicama.

Naš NBA košarkaš, gorostasni Boban Marjanović pojavljuje se u ulozi Ernesta, prvog ubice koji želi da skine skalp Johnu Wicku i pravi zaista vrlo finu akcionu minijaturu. Ovo nije borba iz ravni obračuna Kareem Abdul Jabbara i Bruce Leeja, ali je izuzetno efektna i upečatljiva, nudeći Bobanu dužu minutažu od one koje je imao u plejof seriji protiv Toronta. Dakle, reč je o supstancijalnoj roli u važnoj sceni koja je kameo samo utoliko što Boban nije glumac.

Keanu Reeves je u punoj snazi i lepo je videti da ima Marca Dacascosa u ulogzi glavnog antagoniste. Chad Stahelski je očigledno imao punu slobodu u kastovanju filma, a Dacascos nikada nije izneverio, pa ni sada.

Zbog izvanredne akcije u kojoj pored vatrenog oružja, bodeža, ljudskih tela i motornih vozila sada učestvuju i domaće životinje, PARABELLUM zalsužuje bolju ocenu od svojih pethodnika. Chad Stahelski je dobio odlian nastup Keanu Reevesa i veliku pomoć danskog direktora fotogradije Dana Laustsena. Rezultat treba poštovati. 

* * * / * * * *

PARANORMAL ACTIVITY 4

Henry Joost i Ariel Schulman su zbilja bitno napredovali između trećeg i četvrtog PARANORMAL ACTIVITYja. Četrvti film je bitno dinamičniji od trećeg, i sa zanimljivijim protagonistima i odnosima u kući gde su nevolje krenule. 

Ovog puta čudno komšijsko dete donosi “Zlo” u dom porodice sa kćerkom tinejdžerkom i malim sinom, vršnjakom čudnog komšijskog deteta.

Kćerkin momak instalira kamere po kući kada krenu da se dešavaju neobičnosti i stvari onda kreću da se razvijaju u skladu sa očekivanjima. 

Schulman i Joost prave nekoliko finih set-pieceova, izdvojio bih onaj u garaži sa kolima koja pokušavaju da “uguše” devojku.

Realizacija je vešta i film je srećom dinamičniji uprkos “tvrdom” found footage pristupu. Veze sa prethodnim delovima postoje ali nisu presudne da bi se ispratila priča.

Drago mi je da su posle ovoga Schulman i Joost pošli put nekih zanimljivijih ostvarenja. Za razliku od pedantnog prethodnog dela, ovaj zbilja pokazuje da njihov odlazak u “višu ligu” nije slučajan. 

* * 1/2 / * * * *

MONOLITH

MONOLITH Ivana Silvestrnija je ekranizacija stripa koji je za Sergio Bonelli Editore napiao poznati scenarista te kuće Roberto Recchioni. U izvesnom smislu, taj strip je poslužio i kao showcase za snimanje samog filma, dizajn iz stripa prisutan je u filmu, i na neki način mogao je biti korišćen kao proof of concept.

Međutim, proof of concept se obično radi za filmove u kojima treba da bude snimljeno nešto što dotle nikada nije snimljeno, ili da reditelj pokaže da je u stanju da uradi nešto što ranije nije rađeno sa takvim budžetom.

MONOLITH je film o ženi koja sa malim detetom putuje novim automobilom. U jednom trenutku njen novi neprobojni terenac se zaključa i ona ostaje napolju a dete unutra. Žena kreće da traži način kako da uđe u zaključan auto dok dete postepeno gori na suncu, dobija napade astme i sl.

Situacija nije revolucionarna, nije superzanimljiva, a kako takav smart car zapravo ne postoji, ne ostavlja baš ni prostor za identifikaciju. Međutim, ono što je ključno je da film ne napreduje dalje od te situacije tako da je čitav središnji deo filma niz pokušaja glavne junakinje da u sred pustinje upadne u auto, i to je sve.

Ima nekih smetnji koje čine da stajanje napolju bude nebezbedno, da ne kažem opasno, ali ni to nije razrađeno. Sve u svemu, ovo je film u kom imamo premisu i onda nemamo ništa dalje.

MONOLITH svakako podseća na produkcije kuće Blumhouse i njihove mikrobudžetne ili niskobudžetne suspensere za koje su se specijalizovali, naslove kao što je bio solidni CURVE Iaina Softleya, i to deluje kao zanimljiv koncept za uvodni film producentske kuće Sergio Bonelli Editore. Međutim, u suštini, rezultat je slab a ekranizovani strip (možda na sreću) nije ikoničan, i MONOLITH će ostati zaboravljen među brojnim Blumhouse wannabe naslovima.

Čini se da Ivan Silvestrini možda može da pruži i više od ovoga. Ali, ako vidimo da je dopustio sebi da snima ovako dramski nerazvijen film, postavlja se pitanje da li ga dalje treba pratiti. 

* 1/2 / * * * *

UNTERWERFUNG

UNTERWERFUNG je nemačka televizijska adaptacija Houellbecqovog romana POKORAVANJE u kojoj se kombinuju pozorišna monodrama nastala po knjizi sa elementima ulaska iza scene predstave i rekonstrukcija prizora iz knjiga. Ovakav koncept pokazuje da u suštini autori ovog televizijskog filma imaju dosta nadmen odnos prema pozorištu jer njegov scenski segment tretiraju kao višestruko manjkav.

Naravno, to otvara i pitanje ko je protagonista ovog televizijskog filma, da li je to glumac koji igra predstavu i kog prvo upoznajemo kao ličnost, ili je to lik iz Houellbecqocog romana kog on igra na sceni, odnosno lik iz Houellebecqovog romana kog kasnije igra u igranim “rekonstrukcijama” odnosno iznova dramatizovanim scenama.

Zanimljivo je da se na neki način ova značenjska konfuzija javlja u nečemu što je nastalo kao ekranizacija poznatog Houellebecqovog romana odnosno njene pozorišne postavke gde bi takva pitanja morala biti precizno definisana. Međutim, ova ilustrativna postavka sa glumcem - scenskim junakom - likom iz romana na neki čudan način zapravo polemiše sa samim Houellebecqom koji je istovremeno danas i književnik, i reditelj, i filmski glumac i filmski lik.

Iz ove slučajnosti, proistekao je prostor za analizu šire Houellbecqove uloge na ekranu danas.

No, UNTERWERFUNG je sam po sebi zanimljiv artefakt. Ovaj televizijski film svakako ne može biti smatran ni punokrvnom ni definitivnom ekranizacijom Houellbecqa ali pokazuje kako se na ekonomičan način može napraviti sasvim funkcionalan televizijski program baziran na značajnoj knjizi i/ili pozorišnoj predstavi.

Autorka adaptacije Karin Beier našla je oslonac u Ich formi samog romana, i ispratila je u osnovi ceo narativni tok. Glavni glumac Edgar Selge se snalazi u sva tri sloja ovog lika. Sama predstava je scenski zanimljiva, glumac nastupa u kostimu propalog Hoeuellebecqovog, da ne kažem houellebceqovskoh junaka ispred mašine koja ima ulogu pokretne strukture sa krstom u sredini koji se rotira u kome glumac povremeno pronalazi svoj prostor.

Dramatizacija pojedinih delova je snimana efikasno, delom u Parizu što se vidi po autentičnosti lokacija, i svedena je tako da bude produkciono izvodljiva ali vibrantna. U tom pogledu podseća na igrane rekonstrukcije u dokumentarcima, ali za razliku od njih ima dramsku formu, ima dramski sukob likova i njihovu delimičnu razradu.

Nemačka je bitno mesto a Houellbecqove ekranizacije, tamo je snimljen i film ELEMENTARLICHEN. Otud ne čudi da je na osnovu hamburške predstave teatra Deutsches Schauspielhaus nastao ovaj televizijski film. Međutim, ovom ekranizacijom svakako Houellbecqov roman SOUMISSION nije dobio ni približno definitivnu filmsku adaptaciju.

Nemam informacije kakav je odnos samog Houellebecqa prema ovoj ekranizaciji jer se i on pojavljuje kao lik ali ne igra samog sebe, što je činio već u dva Niclauxova filma.

GRETA

GRETA Neila Jordana je u osnovi "starački" film, relativno kamerni triler o opsesiji, na tragu REPULSIONa, ranog De Palmel, sa finom dozom groteske i humora koji naravno sveukupno proističu iz Hitchcockove zaostavštine. Jordan u ovom filmu pravi jedan, paradoksalno, evropski setting, i to ne samo zbog Isabelle Huppert već generalno zbog izolovanosti glavnih junaka koja je atipična za Njujork u kom je film smešten, iako u njemu nije sniman.

Glavna junakinja je devojka koja pronalazi skupu tašnu u metrou i odlučuje da je vrati vlasnici koja se ispostavlja kao psihički poremećena osoba koja se patološki vezuje za nju.

Neil Jordan nimalo nije izgubio osećaj za suspense i za visceralnu stravu, i to neštedimice pokazuje kada stvari dođu do svoje krvave eskalacije. I u tom segmentu on pokazuje vrhunski dar i iskustvo, sposobnost da se sa lakoćom poigrava, pa i šali u tom formatu.

U onome što je karakterna izgradnja priče, Jordan ponajviše ima taj evropski senzibilitet i na neki način ne uspeva da u potpunosti uhvati atmosferu Njujorka. Kao da smo već navikli da ovakve priče gledamo u Parizu. Toj interferenciji doprinosi Isabelle Huppert, koja je raspoložena da se zeza i ozbiljno nagazi u naslovnom liku psihotične udovice.

Jordan na svakom nivou pravi dobar posao i na kraju krajeva uspeva da prevaziđe ono što su inherentna ograničenja ove premise, a to je da nam je dobro poznata i da suštinski ni on nema šta novo da kaže u njoj. Konačno, Jordan pokušava da prilagodi tu premisu savremenoj tehnologiji, vremenu socijalnih mreža i sl. i to je manje-više jedini pripovedački doprinos toj formi. No, realizacija je ovde ključ i oni koji su gledali manje ovakvih filmova mogu imati još bolje utiske. No, čak i oni kojima je forma dobro poznata mogu uživati u Jordanovoj veštini i vitalnosti.

* * * / * * * *

EXTREMELY WICKED SHOCKINGLY EVIL AND VILE

EXTREMELY WICKED SHOCKINGLY EVIL AND VILE Joea Berlingera je najnoviji film o Tedu Bundyju koji je zahvaljujući roli Zaca Efrona uspeo da obnovi interesovanje za Bundyja koje se ionako svako malo obnavlja.

Reći da film Joea Berlingera nije verodostojan u potpunosti je pomalo deplasitano pošto se ovaj reditelj bavio dokumentarnim filmom o Bundyju, upoznat je do tančina sa slučajem i sa protagonistima te stoga možemo reći da je ovaj film svesno odlučio da neke detalje pojednostavi. E sad, u svemu tome ima nekih dramskih okosnica priča za koje se može reži da su opet pomalo pojednostavljene ili nejasne. To je pre svega pitanje poziva kojim je Bundyjevo ime uopšte ušlo među osumnjičene i motiva koji stoji iza njega koji opet ostaje nedorečen.

Kad je reč o ukupnom Bundyjevom slučaju, teško da jedan film može da obuhvati sve slojeve ovog bizarnog zbivanja. I tu berlinger ide jednim dosta rizičnim putem a to je da se ne bavi Bundyjevim zločinima te da ih uopšte ne prikazuje već se samo fokusira na šarmantnog počinioca koji se na sudu sve vreme ponašao kao zvezda filma o tome da je neko potpuno nevin optužen za gnusan zločin.

I u tom pogledu, gledaoci na kraju postaju distancirani od njegovih zločina i pokušavaju da ga razumeju iz vizure osoba koje su ga okruživale i koje nisu imale prililku da im svedoče i samim tim su mogle da razviju neku vrstu romantične ili ljudske simpatije prema njemu.

Zac Efron je svojim šarmom i star personom dao Bundyju zaista kontroverzan, provokativan okvir. Nije ovo prvi put da Bundyja igra filmska zvezda ali Efron mu daje potpuno neočekivan oreol lika koji maltene zaista može delovati kao neko ko je nevino optužen ili barem kao neko ko je toliko šarmantan i pametan da je šteta što je uhvaćen jer njegove zločine zaista nikada ni ne vidimo. 

Stoga, Berlinger zaista ide vrlo tankom ivicom kojom se na neki način kretao i Matthew Bright u svom filmu iz 2002. godine, s tim što je on tada sebi uzeo slobodu u odnosu na fakte i napravio farsu u kojoj su najluđi detalji istiniti. Berlingerov film nije farsa ali ima nešto poletnosti kakve imaju filmovi o lakšim prekršiocima velike harizme kao što je CATCH ME IF YOU CAN.

I to je možda ključni apsurd ovog filma. Berlinger jeste prilagodio činjenice i pojednostavio ih, ali ovo jeste jedan dosta solidno fundiran film, međutim ton u kome je realizovan je blizak upravo nekom CATCH ME IF YOU CAN u kome je emotivna teskoba onoga što je radio prekršilac ekvivalentna onome što ovde oseća Bundy.

Brandon Trost je pomogao Berlingeru da izgradi tu vrstu estetizacije kojom se približava radu Spielberga i Kaminskog. Naravno, nikada ih ne dostižu, ovo je bitno jeftiniji film ali je svakako taj duh vrlo zanimljiva zajednička osobina ova dva naizgled nespojiva naslova.

Tako je na neobičan način Efron došao do uloge sa kakvom može početi uspon kakav je imao DiCaprio onomad sa CATCH ME IF YOU CAN. Međutim, ovaj film nikada neće moći da bude toliko unisono voljen i omiljen jer je Berlingerov rediteljski pristup temi kontroverzan.

Oni koji budu optužili ovaj film da romantizuje Bundyja neće mnogo pogrešiti i to će polarizovati njegovu recepciju.

* * 1/2 / * * * *

ANTHEM OF A TEENAGE PROPHET

ANTHEM OF A TEENAGE PROPHET Robina Haysa je zanimljiv spoj indie melodrame i kingovskog filma strave ali sa akcentom na ono prvo. Film govori o mladiću, maturantu koji na jednoj žurci pod uticajem opijata ima viziju da će mu drug nastradati sutra. Kada se ta vizija koju su drugari zabeležili video kamerom ispostavi kao istinita, momak biva stigmatizovan i doživljava traumu zbog smrti najboljeg druga. Međutim, vivzije se ponavljaju i on pokušava da ih spreči, a usput se zbližava sa devojkom pokojnog prijatelja, mučen raznim etičkim i emotivnim dilemama koje to nosi.

ANTHEM OF A TEENAGE PROPHET je glumački showcase za Camerona Monaghana kog sam zapazio svojevremeno još kao dete u TERRIERSima i nisam ni sumnjao da če napraviti veliku karijeru, te danas on jeste prvoklasni televizijski glumac. Međutim, Monaghan se na filmu još uvek nije probio. Ni Haysovo ostvarenje mu samo po sebi nije donelo željeni uspeh ali reč je o filmu koji apsolutno pokazuje da Monaghan može biti filmski leading man jer ovaj film je njegov show i on se pokazuje kao izuzetan karakterni glumac koji se dobro nosi sa atraktivnom ali i zahtevnom ulogom. 

Film je smešten u 1997. godinu. Zanimljivo mi je da gledam filmove nostalgije čiji junaci imaju isto godina koliko i ja. U suštini, epoha je dobro rekosntruisana, i svakako da je njen značajan  element to da su mladi protagonisti deo sveta u kome nema mobilnih telefona koji bi sigurno sva ova dešavanja, uz socijalne mreže učinila bitno drugačijim.

Žanrovski spoj gde je ovo u suštini jedna realistička melodrama spojena sa premisom tih vizija smrti, u principu funkcioniše. Pa ipak, iako na nuvouy zapleta ima detalja koji asociraju na filmove strave, na kraju krajeva ovo ostaje čvrsto utemeljeno kao melodrama. No, sasvim je sigurno da uvođenje tog elementa fantastike smeta delu purista jer se premisa neprekidno tretira realistički.

Robin Hays se vizuelno izuzetno vešto izražava i jasan je background koji je imao u svetu reklama, ali i saradnje sa Neillom Blomkampom u ranim danima. Međutim, u krajnjoj postavci ANTHEM je ipak visokoestetizovana varijacija na indie okvire izraza gde istaknuta estetizacija ipak nikada nije prepreka glumcima.

Ovaj film je ekranizacija romana kanadske spisateljice Joanne Proulx.

* * * / * * * *

IRON SKY: THE COMING RACE

IRON SKY: THE COMING RACE Tima Vuorensuole je nastavak crowdfundovanog fenomena od pre nekoliko godina i priče o nacistima koji su se sakrili na Mesecu sa idejom da se vrate na Zemlju i zaista je pokore. U međuvremenu, stvati su se promenile. Okona desnice u prvom filmu bila je Sarah Palin, ali u međuvremenu, Obamino vreme je završeno, na vlasti je Trump, Evropom se šire populistički desni režimi, i generalno novi IRON SKY se dešava u svetu u kome nisu bili potrebni nacisti sa Meseca da probude stare težnje.

Elem, u drugom delu, Palinova je dovela do smaka sveta i čovečanstvo se od nuklearne zime povuklo u nacističku naseobinu na Mesecu. U dalekoj budužnosti dominantna religija je džobsizam u kojoj Steve Jobs ima mesto mesije, a junaci u jednom trenutku moraju da odu na Zemlju i nađu Agartu mitski grad iz teorije zavere da planetom vladaju reptilijanci iz šupljeg centra Zemlje.

Kada ekipa stigne sa Meseca na Zamlju, ispostavlja se da Agarta postoji baš kao i u ludačkim teorijama i da u njoj žive razni moćnici reptilijanskog porekla iz različitih epoha ljudske istorije.

Drugi film je i idejno i pripovedački zreliji od prvog filma, pre svega zato što je ovo jedna stripovska svemirska avantura koja ne samo da nije limitirana idejom nacista sa Meseca koja prosto nije dovoljna za celovečernje ostvarenje, već je prilično raskošna u raznim konceptima koje ubacuje sa raznih strana, od džobsizma koji je vrlo duhovito urađen do reptilijanaca i generalne space avanture koja je doživela novi procvat zahvaljujući Marvelovim GUARDIANSima.

U svakom slučaju, nisam siguran koliko je opstanak IRON SKYa neophodan i ima li tu poencijala za neku dalju zanimlljivu kreaciju, ali ono što je jasno to je da Vuorensuola u ovom filmu itekko napredauje u odnosu na prvi koji je bio tek simpatičan.

Jedino što je šteta je što na soundtracku za ovaj film Laibach nema naročitoh prostora da se istakne, pa to ostaje kao propuštena prilika. 

IRON SKY se naravno oslanja na estetiku trasha i samim tim nije za svakoga, ali posle prvog filma teško da će neko zalutati na ovaj.

* * * / * * * *

OLD BOYS

OLD BOYS Toby MacDonalda je vrlo zanimljiva britanska komedija o odrastanju smeštena u srednju školu internatskog tipa za dečake krajem osamdesetih. Film je nastao pod jakim uticajem američkog indie filma, ali ne odlazi onoliko daleko koliko recimo ide Richard Ayoade u svom SUBMARINEu iako poetički ima velikih sličnosti.

MacDonald aproprira priču o Cyranu De Bergeracu koja je u izvornoj i adaptiranoj formi više puta ekranizovana a zašto ne reći istoji kao jedna od najbitnijih mustri u dramaturgiji ljubavnog filma i romantične komedije. MacDonaldova režija je izuzetno precizna, vizuelno nadahnuta a psurd i farsu na koje se povremeno oslanja uspeva da jako dobro dozira i da njima ne preoptereti osnovi zaplet i emotivnu okosnicu.

MacDonald vizuelno vrlo sugestivno koristi produkcioni diazjn, evocira epohu bez da potone u fetišizacije iz domena STRANGER THINGSa i uspeva da zarobi duh vremena ne samo u rekonstrukciji miljea već i tretmanu video materijala koji nastaje unutar komunikacije dvoje mladih ljubavnika u kojoj posreduje savremeni Cyrano sa darom za lo-fi VHS produkciju.

Srećom, kao i rekonstrukcija epohe, tako ni filmofilija ne opterežuje osnovnu prču filma, i film ni u tom pogledu ne gubi fokus na ono što je zaista važno.

Alex Lawther je briljantan kao Cyrano iz epohe Stevea Barrona, a Pauline Etienne verovatno svesno jako podseća na mladu Juliette Binoche i svemu daje šmek art house varijante “učenice na razmeni” odnosno mlade Francuskinje koja uštogljenim mladim Englezima otkriva nove nivoe sofisticirane romantike. Jonah Haer-King je vrlo efektan i šarmantan kao momak kome mladi Cyrano pomaže i uspeva da uprkos inherentnoj antipatičnosti likova tog tipa izgradi velike simpatije za svog junaka.

Freddy Syborn, scenarista izuzetno duhovitih i često vrlo gross out komedija Jacka Whitlehalla, stoji kao prvopotpisani pisac na ovom filmu a drugi je Luke Ponte, međutim OLD BOYS nema previše veze sa onim što Syborn inače radi, mnogo je suptilniji i sofisticiraniji rad u pitanju pa je ovo svakako showcase za nešto potpuno novo od njega. 

Rasplet filma se kreće očekivanim stazama ali emocijom i humorom izgrađenim dotle, MacDonald uspeva da sebi zasluži takve prečice i da filmu da arhetipski zaključak.

* * * 1/2 / * * * *

HAPPY DEATH DAY 2U

HAPPY DEATH DAY 2U Christophera Landona je nastavak izuzetno simpatičnog Blumhouse slashera sa komičnim i SF twistom u kome se komična i SF dimenzija nadalje razvijaju. Landon je ovog puta sam pisao scenario i čini mi se da je način na koji je proširio ovu priču zapravo krajnje ispravan, mada je naravno mogao ići i nekim drugim putem, a to su pre svega komedija i SF.

Landon pokušava da očuva ono što je bilo prisutno u prvom filmu i da to razradi i praktično uključi u sve to i meta-momenat tako da se 2U dešava u istom danu kao i prvi film ali u drugoj dimenziji u kojoj su neke stvari nešto drugačije nego u prvom filmu. Ono što se međutim gubi jeste Us Against the World koju su imali Jessica Rothe i Israel Broussard kao par u prvom filmu. Sada oni oko sebe već imaju svojevrsni tim koji im pomaže ali suštinski baš i nema pivotalnu ulogu u dešavanjima.

Opet s druge strane, promenjena dimenzija u kojoj se junakinja obrela rešava njenu bolnu traumu a to je smrt majke ali joj oduzima ljubav dečka kog je upoznala u prvom filmu i otvara razne dileme u pogledu toga da li treba živeti svoj život ili artificijelnu poboljšanu verziju istog koja je tuđa. To su sve fini detalji koji čine nadogradnju u odnosu na prvi film i proširuju njegovu idejnost.

Ono gde Landon pada jeste sigurnost u postavljaju tona priče gde prosto ne uspeva da se snađe sa načinom inscenacije pojedinih komičnih scena, pre svega deonica sa profesorom koji hoće da ukine eksperiment koji je doveo do vremenskog loopa. Te scene su previše farsične i ne uklapaju se sa stilizacijom ostatka filma preuzetom iz izvornika.

S druge strane, misterija ko manipuliše komatoznim ubicom nije podjednako integirsana sa likovima kao u prvom filmu i data je na prvu loptu, mnogo više kao moralna osuda nego kao deo života glavnih junaka.

Stoga, 2U ima najbolju nameru ali prosto nema svežinu prvog filma pa samim tim plaća cenu i svojih i njegovih nedostataka.

Glavni glumci su i dalje dovoljno dobri da nose film, ali čini se da im je vreme da izađu iz ovog loopa i započnu nešto novo.

* * 1/2 / * * * *

THE FOUNDER

THE FOUNDER Johna Lee Hancocka je biografski film o Rayu Krocu, američkom špekulantu koji je učinio McDonald's globalnim fenomenom. Međutim, Kroc je suštinski preuveličao svoju ulogu koja je bila prevashodno marketinško-menadžerska i zasenio je suštinu, o braći koja su zapravo osmilila osnovne poslovne principe McDonald'sa.

Hancock iako je scenarista po vokaciji ovde ekranizuje Roberta Siegela, poznatnog po WRESTLERu i BIG FANu, a ovaj nudi priču o čoveku čija putanja prema veličanstvenom poslovnom uspehu ima direktnu proporciju u prelasku na mračnu stranu pohlepe i bezobzirnosti. Siegelov scenario u više navrata prikazuje određene paralele između Krocovog unutrašnjeg života i poslovnih odluka, i koketira sa povezivanjem njegove slike porodice sa idealom McDonald'sa kao porodičnog restorana.

Međutim, kako diktat profita kreće da nadjačava supstancu McDonald's poslovnog modela tako i Krocove vizije porodice bivaju zamenjeni slikama glamura i moći, a odnose bazirane na poverenju i emocionalnim investicijama zamenjuju oni koji proističu iz nadmoći i interesa.

THE FOUNDER je dobar primer filma koji ima zanimljivu premisu i bavi se interesantnom ličnošću čija životna priča jeste intrigantna ali nije nužno i u svakom koraku filmična. Međutim, on je spreman za tu trku i pronalazi uvek dovoljno dramskog ali i vizuelnog kapaciteta da THE FOUNDER učini pitkim i bioskopski održivim.

Michael Keaton se izuzetno snašao u glavnoj ulozi i uspeva da izgradi Kroca kao antiheroja kog ne brani i ne humanizuje po svaku cenu ali jasno definiše njegovo mesto u istoriji modernog biznisa. Krocov slučaj je vrlo partikularan jer se odnosi na nešto što je deo naše svakodnevice ali su principi po kojima je izgrađen vrlo univerzalni, s tim što takve priče obično nismo gledali na temu brze hrane već nekih tehnološki sofisticiranijih pronalazaka.

U ovom filmu međutim specijalista za istinite priče i biopicove nadalje razrađuje svoju opsesiju američkim životopisima koji nose ukrštanje stvarnosti i medijske slike.

* * * / * * * *

THE ALAMO

THE ALAMO Johna Lee Hancocka, u produkciji Rona Howarda, ubraja se među najteže promašaje studija Disney. Bio je to skup film koji nažalost nije tako izgledao, i bilo je to savremeno izvođenje priče o Alamu koje je delovalo vrlo staromodno.

U odnosu na ALAMO koji je snimio John Wayne, John Lee Hancock, Teksašanin koji se posvetio sniamnuju istinitih priča, napravio je dokumentarnu rekonstrukciju, ali za savremeni senzibilitet publike ova priča nije bila ni dovoljno podsticajna ni dovoljno istorijski ubedljiva.

Uostalom, i Hancockov Santa Anna je u filmu matorija karikatura u odnosu na ratnika kakav je ovaj bio u to vreme i najveća istorijska revizija doneta je zapravo u pogledu toga što je uzet jedan od kvintesencijalnih američkih državotvornih narativa i obogaćen tipičnim utiscima o "ratu kao paklu" a ne kao iskustvu koje oplemenjuje one dovoljno srećne da ga iskuse.

Glumačka podela je takođe bila lišena velikih zvezda. Dennis Quaid, sa kojim je Hancock prethodno imao hit s kojim će steći pravo na ovu meč loptu, igrao je Sama Houstona koji važi za Vuka Brankovića iz Alamskog boja. Glavne junake pak igraju Billy Bob Thornton, Patrick Wilson i Jason Patric, svakako nedovoljan zvezdani napon za film od preko sto miliona.

Bitaka nema puno, a ima dosta raznih formi statusa quo sa dosta dijaloga i ratnih priča, sve to čini THE ALAMO predugim i pomalo dosadnjikavim. Svakako da ovim filmom tema nije dobila ni približno definitivnu filmsku verziju.

* * / * * * *

GUAVA ISLAND

GUAVA ISLAND Hira Muraija, redovnog saradnika Donalda Glovera je jednočasovni televizijski film u kome Childish Gambino, Gloverov muzički alter ego uvodi svoj novi lik a to je karipski pop pevač koji želi da njegova pesma nastala iz romantičnih pobuda prevaziđe razlike među ljudima.

Mnogi definišu GUVARA ISLAND kao Gloverov PURPLE RAIN i on na neki način to i jeste. Ovde se radi o muzičkom filmu a po jednoj visokokoreografisanoj tački i mjuziklu u punom smislu u kome je cilj da se oko labavog i jednostavnog zapleta izgradi nekoliko muzičkih numera.

Nažalost, samo jedna je u punom smislu izgrađena i izvođački i plesački i vizuelno, pstale su više izvedene u filmu.

U svakom slučaju ovakvi projekti su retkost i na neki način je šteta što je ovakvu priliku dobio Glover kome je muzika važan ali ne i primaran segment delovanja. Ni na koji način se GUAVA ISLAND ne može porediti sa CHAPPIEJEM kao primero bioskopske reinvencije aktivnih muzičara, ali je opet reč o ekscesu koji treba ispratiti.