Sunday, September 30, 2012

REGARDE LES HOMMES TOMBER

Pogledao sam REGARDE LES HOMMES TOMBER, rediteljski debi Jacques Audiarda. Reč je o ekranizaciji romana Teri Whitea koji je u Francuskoj realizovan i preko filma MAX & JEREMIE. Dakle, prepoznat je kao pisac priča o atipičnim prijateljstvima ljudi sa margine i sa one strane zakona. Roman TRIANGLE po koje Audiard snimio ovaj film inače je nagrađen 1983. nagradom Edgar Allan Poe za najbolji paperback. Ne znam koliko je intervenisao na nivou strukture, ali film definitivno ima zanimljivu i nešto zahtevniju strukturu.

Audiardov film počinje prateći dve naizgled poptuno odvojene priče o dve homoerotske opsesije između ocvalog trgovačkog putnika i mladog policajca i ocvalog prevaranta i mladog prestupnika. Kada policajac pogine, trgovački putnik postaje opsednut tim slučajem i preuzima rešavanje u svoje ruke nezadovoljan angažmanom policije. Prevarant s druge strane poučava mladog naivca snalaženju na ulici.

U osnovi ovo je krimić, međutim, mislim da je evidentno kako se film pre svega razvija u pravcu žanženeovske studije zločina i homoerotizma među marginalcima. U tom pogledu, ovo je možda i najbolja ekranizacija Jean Geneta koja nije direktno inspirisana njegovim pisanjem. Svi elementi njegove poetike su tu.

Jean-Louis Trintignant se spremno poigrava sa svojom star personom u ovom filmu i izvanredan je kao ocvali uličar a Mathieu Kassovitz u svojoj ranoj ulozi kanališe dosta ubedljivu naivnost i tupost u ulozi njegovog učenika. Na ovom tragu će biti i Kassovitzov ASSASSIN(S) ali ne toliko eksplicitan u ženeovskim namerama.

Audiard je u svom dugometražnom rediteljskom debiju možda i najoštrije naglasio koje opsesije će kasnije biti prisutne u njegovim filmovima. Kasnije će one samo biti selektirane i u pojedinim filmoviam će različiti delovi biti stavljeni u prvi plan. Na debiju je međutim skupio sve na jednom mestu i rezultat je energičan rad koji najavljuje više od debitantske zrelosti.

* * * / * * * *

Saturday, September 29, 2012

DYING ROOM ONLY

Pogledao sam DYING ROOM ONLY, televizijski film po scenariju starog majstora suspensea Richarda Mathesona, u režiji Philipa Leacocka. Moram priznati da DYING ROOM ONLY u potpunosti zaslužuje status klasika televizijskog filma. To je sjajan primer vrhunske napetosti izgrađene u vrlo svedenim uslovima, u scenografiji joja je čak na granici uverljivosti. Međutim, Leacock fantastično vlada ritmom i rekao bih da je pre svega ritam a ztim i vrlo lucidno postavljena misterija osnov tako velike količine napetosti koju ovaj televizijski film generiše. Glumačka ekipa je solidna, ima tu vrhunskih talenata kao što je Ned Beatty, ali rekao bih da ovaj film ne crpi svoju snagu iz glumačkih bravura već pre svega iz Leacockove kontrole nad ritmom, koja prirodno rezultira i odmerenom glumom.

Razrešenje je moglo biti nešto zanimljivije, ali ono je u krajnjoj liniji samo tehnikalija, zaključenje priče, i ne predstavlja ključni deo niti utiče znatnije na utisak. Međutim, da je kraj interesantniji sigurno da bi se i neka naročita značenja mogla postići u ovom izvrsnom televizijskom radu. Sluzerov VANISHING i Mostowljev BREAKDOWN svakako da na neki način vuku korene iz ove Mathesonove kratke priče i televizijske drame.

BLACK RAIN

Reprizirao sam jedan od dragih filmova iz detinjstva, BLACK RAIN Ridley Scotta. U ovom filmu Ridley pokušava da bude Tony pa je to svakako jedan od razloga što ovo spada među njegove najbolje radove. U BLACK RAINu ima teških obeležja osamdesetih, ipak je film iz 1989. uostalom, međutim, ključna stvar je to što Ridley u njemu pokazuje kako izgleda kada ozbiljan reditelj radi pandurski film. Ozbiljan reditelj je svakako i preduslov da bi se u filmu pojavili i kredibilni glumci - Michael Douglas je izuzetno potentna faca u glavnoj ulozi a Ken Takakura spada u red japanskih glumaca koji su u američkim filmovima sačuvali svoj integritet i imidž japanskog Clint Eastwooda. Ako imamo u vidu da su BLACK RAIN pisala dvojica nepoznatih pisaca kojima je ovo vrhunac karijere i jedini relevantan rad, verovatno je Scott bio taj koji je uspeo da uzdigne ovaj film iznad nečega što bi inače potpisao James Glickenhaus.

Michael Douglas je jedan od najprofilisanijih holivudskih starova tog doba koji je izgradio ozbiljno ime kao producent i u principu nije glumio u random projektima tako da je verovatno i on u saradnji sa Scottom uzdigao ovaj film na viši nivo. Takakura Ken s druge strane ima predistoriju jako ozbiljnih japanskih krimića a u ovom filmu posle Pollackovog YAKUZAa čini da se na globalnom planu afirmiše ova kriminalna organizacija.

Jan De Bont koji je u Ameriku doneo pokrete kamere iz Verhoevenovog opusa koji su napravili revoluciju u akcionom filmu, utičući i na uvođenje novog načina montaže, i kao DP daje BLACK RAINu senzacionalan izgled čak i za današnje standarde a Hans Zimmer, prilično svež posle saradnje sa Čolom nudi skor na tragu Giorgio Morodera. Šteta što su obe špice preopterećene nekom dosta slabom pesmom. Ipak, unutar filma, Ridley kao i Mann i Tony vešto koristi pop muziku.

BLACK RAIN nije naročito cenjen naslov u tom ciklusu policijskog filma osamdesetih, ali definitivno spada među najbolje primerke. Naravno, čitanja iz vremena kada je izašao i dalje stoje, Scott i Douglas nemaju problem da junakovu bahatost u drugoj kulturi prikažu kao nešto cool, ali to danas zapravo više nema nikakav značaj i potpuno se uklapa u tu eru kada je američkim repertoarskim filmom vladao specifičan odnos prema Japanu i njihovom uplivu u Ameriku.

* * * 1/2 / * * * *

THE PAPER

Reprizirao sam THE PAPER Rona Howarda, film iz njegove najpotentnije faze kada je snimio svoje najbolje filmove APOLLO 13 i RANSOM. U njemu Howard pokušava da se nadoveže na starinske filmove o novinarstvu kao što su bile razne inkarnacije FRONT PAGEa i slični naslovi u kojima se finale uvek odigrava u štampariji gde mora da se zameni naslovna strana, obustavi mašina i krene iznova da bi najsvežija vest stigla do čitalaca.

Scenario Davida i Stephena Koeppa kombinuje elemente melodrame i komedije, ali bez skretanja u apsurd ne bi li prikazali vibrantnost redakcije i intenzitet koji ljue čini zavisnim od novinarstva. Michael Keaton predvodi prilično snažan All Star ansambl u kome značajan doprinos daje i Robert Duvall, dovoljno snažan glumac da plasira kako i neke od najpretencioznijih, tako i neke od najsentimentalnijih tačaka scenarija.

Howardov film je u stalnom pokretu, izuzetno je dinamičan, ne samo po količini događaja već i po snažnom energetskom naboju koji je prisutan u svakoj sceni. Ako imamo u vidu trajanje filma, taj naboj srećom nimalo nije zamoran.

Iz današnje vizure naravno, THE PAPER deluje podjednako kao relikt epohe kao i FRONT PAGE filmovi jer nije ukalkulisao pojavu Interneta. Srećom, po svom kvalitetu nije neuporediv sa ovim klasicima.

* * * / * * * *

Thursday, September 27, 2012

RESIDENT EVIL: DAMNATION

Pogledao sam RESIDENT EVIL: DAMNATION Makoto Kamiye. Ovaj DTV animirani nastavak RESIDENT EVILa donosi jednu impresivnu polovinu, i jednu vrlo neobičnu polovinu. Neobična polovina je uvodni deo priče - smešten u istočnoevropsku državu, republiku koja se osamostalila od SSSRa, uprkos tome što je reč o animiranom filmu, po lokacijama i odnosu porema ambijentima i akciji izgleda kao vrlo vešto i snalažljivo realizovan DTV film. Potpuno je bizarno da neko krene da radi ANIMIRANI film koji se dešava na nekim opskurnim istočnoevropskim lokacijama, umesto da ga smesti gde god hoće, na neku preskupu lokaciju, futuristički grad i sl. Međutim, u drugoj polovini, Kamiya donosi neverovatnu akciju koja u pojedinim momentima zaista deluje inventivno i u svakom pogledu nesvakidašnje.

Kamiyino insistiranje na tome da snima animirani film u kome se junaci u priličnoj meri ponašaju kao da su u igranom filmu, i to u DTV igranom filmu u kome se dosta priča, dovodi do toga da se veliki akcenat stavi na ono što se najslabije radi u ovoj vrsti CGI filma a to su lica junaka, sinhronizacija usana, dijalozi. Međutim, recimo tuče su vrlo dinamične, čak i bolje nego da je Kamiya sve radio kao "crtać" i podsećaju dosta na Borna, samo pojačanog animacijom, naravno.

Završnica donosi izvanrednu akciju, i odličnu atmosferu. DAMNATION je uspeo da očuva visok nivo koji je postavljen u DEGENERATIONu i nadam se da ća ova vrsta animacije ostati rentabilna aktivnost za Capcom i Sony.

* * * / * * * *

Wednesday, September 26, 2012

SUR MES LEVRES

Pogledao sam SUR MES LEVRES Jacques Audiarda, izuzetan krimić koji u najboljem smislu nastavlja tradiciju francuskog krimića sa umetničkim ambicijama. Audiard je u svakom smislu ponudio moćan film, inventivan na nivou likova, zapleta, i energičan na nivou rediteljske egzekucije. SUR MES LEVRES je film sa kojim nema šale, karakteri su razrađeni kao u melodrami, heist momenat je nesvakidašnji a premisa da je junakinja nagluva je maksimalno, školski, iskorišćena. Za razliku od reditelja koji se mogu smatrati temeljima francuskog krimića kao što su bili Melville, Chabrol i sl. Audiard je više na tragu Cluzota, zanima ga ne samo puna ubedljivost filmskog prizora već i puna sugestivnost.

SUR MES LEVRES u određenom pogledu može da se nadoveže na radove kao što je BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD, odnosno da se smesti u istu grupaciju genrebending krimića, premda je Audiardov rediteljski postupak u suštini čistiji od Lumetovog. On nema dileme u samoj osnovi filma da snima krimić jer priča jasno počinje sa krimi zapletom i sa njim se završava, dalji razvoj ga ne zanima, ali zato ne beži od nadgradnje u toku same priče.

Pored melodrame kojom poširuje okvire svog krimi osnova, Audiard se bavi i svojom karakterističnom opsesijom a to su seksualna privlačnost proistekla iz bizarnih okolnosti i zločina. U drugim naslovima se ona uglavnom javljala kroz snažan homoerotizam a ovde je bazirana na nekim drugim fetišima.

Vincent Cassel je standardno solidan u ulozi pripravnika koji dobija posao posle robije a Emmanuelle Devos je fascinantna kao nagluva službenica koja ga polako uvlači u svoju mrežu zločina i osvete.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, September 25, 2012

BAXTER

Pogledao sam uvrnut i jako simpatičan francuski film BAXTER Jerome Boivina, adaptaciju romana Kena Greenhalla za koju je zaslužan danas jedan od najznačajnijih evropskih reditelja, tada još uvek samo scenarista, Jacques Audiard.

BAXTER je priča koja je nastala po onom čuvenom primeru kako ne treba pisati, a to je iz vizure psa. Doduše, u ovoj priči, pas ipak ne postaje jedini junak, nije sve iz vizure psa i pas bi se mogao posmatrati kao jedan od protagonista kome je sticajem okolnosti zadatao da na svoj način komentariše situacije. U tom smislu, film nije formalno konfuzan ili sporan ali čini se da je slobodno mogao biti radikalniji i rekao bih da ga ta formalna konzervativnost u krajnjoj instanci odvaja od statusa remek-dela.

Međutim, Audiard uspeva da unese dosta crnog humora, zanimljivih situacija, aktivnih rešenja za likove u ovu priču, i da spoj gotovo literarne postavke i filma koji u sebi nosi elemente krimića šabrolovskog tipa i bunjuelovske satire zaista proradi na oba nivoa.

BAXTER zaslužuje svaku preporuku.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, September 24, 2012

L'AVVERTIMENTO

Damiano Damiani je snimio nekoliko značajnih italijanskih policijskih filmova koji su se fokusirali na korupciju i društveni aspekt kriminala, premda nisu zapostavljali ni akcione deonice u kojima se ipak mnogo više isticao Enzo Castellari. Damianijev L'AVVERTIMENTO je jedan od boljih naslova iz tog ciklusa policijskih filmova. U sebi ima integritet ozbiljnog filma, iako se Martin Balsam pojavljuje kao prilično nepotrebni "američki dodatak" glumačkoj podeli.

Giuliano Gemma, svakako ne najtalentovaniji italijanski mačo star tog vremena igra nekorumpiranog policajca koji pokušava da reši slučaj enigmatične grupacije koja potplaćuje njegove kolege. Kada mu najbolji prijatelj sa posla biva ubijen, on kreće da istražuje slučaj, i ubacuje se undercover, pretvarajući se da je pristao na mito.

Damianijev film je dinamičan, zbog dubbinga nešto konfuzniji nego što bi trebalo i vrlo dobro, u duhu filma sedamdesetih, kombinuje društvenu kritiku i policijski slučaj. Ono što mi se dopalo jeste i preokret koji mi je bio i jedan od jačih aduta u USTANIČKOJ ULICI kada se iskoračuje iz klišea policajčevog konflikta sa starešinama.

Damianijev film zbog opredeljenja da bude ozbiljan u odnosu prema temi, da ne bude exploitation deluje znatno vibrantnije od većine polizioteshija iz tog vremena. Isto tako, iako je Franco Nero veća zvezda i po sposobnostima bolji glumac, Gemma nudi izvesni underplay koji je ovde dobro iskorišćen i svežiji od Nerovog uobičajenog pristupa. Damiani je doduše radio i policijske filmove sa Nerom, kao i svi uostalom.

Osveženje je i to što negativci nisu mafijaši već white collar ekipa poslovnih ljudi koji pokušavaju da prebrode poslovnu krizu okretanjem kriminalu.

* * * / * * * *

RESIDENT EVIL: RETRIBUTION

Pogledao sam RESIDENT EVIL: RETRIBUTION Paula WS Andersona. Kao fan ovog serijala i Andersonovog pogleda na stvari, moram priznati da sam u ovom filmu našao štošta u čemu ću uživati. Nažalost, ipak čini mi se da je ovo ipak minorna avantura u sudbini zaposlenihh u Umbrella korporaciji i ostatka poklanog naroda. U ovom filmu postoji prepoznatljiva autorska nit Andersonovog postupka, dakle njegovo inkorporiranje atmosfere i principa kompjuterskih igara u filmsku dramaturgiju i ovde je taj način razmišljanja prisutniji nego ikada. Anderson je to već godinama razvijao i čini mi se da je on stvarno najveći majstor za filmove po kompjuterskim igrama. Naime, on pored dizajna igara i zapleta ume da rekonstruiše i osećaj gameplaya, i to mnogo bolje nego u PANDORUMu koji izgleda kao da ga neko drugi igra. RESIDENT EVIL filmovi izgledaju kao igra koju manje-više igra gledalac.

Zaplet RETRIBUTIONa je u svakom smislu kao deo igre. Isto važi i za lokaciju na kojoj se dešava, za celokupan dizajn. Nažalost, mislim da Anderson nije u potpunosti kapitalizovao ovu postavku, set-pieceovi su morali biti uzbudljiviji. Štaviše, žao mi je što je ova sovjetska podmornička baza koju je Umbrella adaptirala sada uništena jer bih voleo da vidim još jedan film na toj lokaciji.

Problem nastupa u samoj razradi koncepta. Čini se da je Anderson prilično lenj u egzekuciji ove ideje, i na nivou scenarija a u ponekim scenama i na planu režije. Ima i dalje dobrih set-pieceova ali ima i nekih lenjih rešenja kao što je recimo uvođenje rendgenskog snimka u sceni borbe što je bilo pase već u ROMEO MUST DIE kad je preuzeto iz BLACK MASKa sa Jet Lijem.

Ipak RETRIBUTION i ovakav-kakav je, zna šta treba da bude i u osnovi ipak ispunjava to što treba. Šteta što nije na višem nivou kao prethodni delovi, ali na kraju najavljuje se "Kraj", vide se pterodaktili, reklo bi se da će biti svega i svačega...

* * 1/2 / * * * *

DEATHCHEATERS

DEATHCHEATERS je uz STUNT ROCK jedan od pokušaja da se Grant Page, čuveni australijski kaskader pretvori u akcionog heroja i glumačku zvezdu. Kao u slučaju STUNT ROCKa režira Brian Trenchard-Smith i u filmu ima impresivne akcije, s tim što ima i dosta pogrešnih direkcija, jako neuspešne komedije koja je slabo koncipirana i još gore realizovana čime se razvodnjava zaista spektakularan dar koji Grant Page pokazuje u svojoj osnovnoj delatnosti. Naročita poslastica je to što je DP na ovom filmu kasnije čuveni John Seale koji je radio dosta visokobudžetnih holivudskih projekata a ranije je bio nukleus Ozploitationa.

Sama priča o kaskaderima ratnim veteranima koji se vraćaju da odrade još jednu tajnu misiju za australijsku Vladu nije loša za ovu vrstu filma, ali je Trenchard-Smith i Cove nepotrebno čine pretencioznom kroz potrebu da budu satirični.

Drugi problem je što Grant Page deluje jako problematično u glumačkim scenama, čak i blago feminizirano ako se uzme u obzir koliko bi mačo trebalo da bude njegov junak.

* * / * * * *

Saturday, September 22, 2012

BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD

Reprizirao sam BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD Sidney Lumeta. Ovaj poslednji, krunski film u Lumetovoj karijeri odaje vrlo čudan utisak da je upadljivo moderniji, ciničniji i vitalniji od bezmalo svega što je snimio za pedeset godina rada. Ovaj film je eksces u Lumetovoj karijeri do te mere da se čini kao da ga nije režirao on, ili kao da ga nije režirao sam. Ako imamo u viodu da ga je snimao u svojoj 81. ili 82. godini, moguće je da već bio u fazi kada je bio podložan uticajima sa strane.

O tome svedoči pre svega rediteljski postupak koji je vrlo indie, sa dosta dugih, neprekinutih kadrova, visokoestetizovanim ambijentima i glumačkom igrom koja je dosta drugačija od standarda po kome je Lumet poznat. On je doveo mnoge glumcwe do značajnih rola u njihovim karijerama ali su one bile dosta drugačije od ovoga a pristup inscenaciji je bio daleko konvencionalniji. Lumet je na određeni način upravo i formulisao ono što mi danas nazivamo konvencionalnim Holivudom.

U tom pogledu, scenario Kelly Mastersona je možda i najlogičniji segment. Lumet crpi energiju iz rada mlađeg pisca, a zatim se kroz neku specifičnu saradnju sa ostatkom ekipe formuliše i jedan potpuno drugačiji "mladalački" film koji je svež ne samo po svojoj energiji već i po odnosu prema životu. Bong Joon Ho je angažovao Mastersona da mu piše novi film i to me ne čudi jer bih rekao da je stil scenarija za BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD vrlo blizak onome što rade u Koreji.

Žanrovski, ovaj film možemo najpribližnije definisati kao neo noir, reč je o snažnom krimiću sa vrlo razvijenom i profilisanom melodramom, o potonuću grupe white collar ljudi u blato zločina i nasilja u kome se ne snalaze i vremenom postaju još drastičniji i suroviji od onih blue collar ljudi kojima je to prirodni ambijent.

Masterson i Lumet su osmislili niz zanimljivih situacija, neobičnih karaktera i ambijenata i uspeli su da naprave film koji se izdvaja u miljeu savremenog krimića. Time uspevaju da pokriju izvesne antiklimaktične i neubedljive delove u samoj završnici.

Philip Seymour Hoffman je izvanredan u glavnoj ulozi a Ethan Hawke kako vreme odmiče sve manje deluje kao leading man koji je dovoljno snažan da iznese teške uloge tako da je ovde na samoj granici da li je dorastao materijalu. Albert Finney je na visokom nivou i podređen je priči u najboljem smislu.

BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD je zbilja spektakulrano zaključenje jedne karijere koja je imala uspone i padove i neočekivan primer adaptiranja jednog veterana na savremeni stil.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, September 21, 2012

BLOOD AND WINE

Reprizirao sam BLOOD AND WINE Boba Rafelsona, jedan od poznih naslova u neo noir ciklusu s početka devedesetih. Ovaj film je uostalom izašao 1996. i to je period u kome Lindu Fiorentino već nasleđuje Jennifer Lopez. Pored U-TURNa ona i ovde ima ulogu fatalne žene, s tim što je kod Rafelsona, ona pasivniji pokretač radnje. Za razliku od Stoneovog klasika koji vrca od provokativnih, često čak i eksperimentalnih rešenja, Rafelson snima moderan ali u suštini klasicistički film, sa sudbinom junaka koja je ironična i rediteljskim postupkom koji je direktan.

Jack Nicholson i Michael Caine u glavnim ulogama svemu daju drugu dimenziju. Sada matorci više nisu žrtve fatalnih žena već ljudi koje aktiviraju fatalne žene. Naravno, rafelson ne propušta da pokrene i tu vrstu konflikta između Nicholsonovog lika i njegovog posinka kog igra Stephen Dorff ali mladi je ovde samo prepreka ali ne i presudni činilac. U tom smislu, dakle Rafelson svoju generaciju vraća u igru zamenjujući njenu tradiconalnu ulogu u noiru.

Naravno, face poput njih dvojice bez ikakvih problema čine da se ovaj zapravo rutinski neo noir izdvoji, pružaju mu i šarm i produbljenost, ne samo na planu karaktera već i u kontekstu žanra - Nicholson je ostvario antologijski nastup u POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE kod istog reditelja a Caine je u više navrata, recimo u GAMBITu igrao safecrackere.

Na novo gledanje BLOOD AND WINE mi se više dopao nego prvi put, u vreme premijere ili tu negde.

* * * / * * * *

THE HUMAN PORTRAIT

Pogledao sam THE HUMAN PORTRAIT, film o filmadžijama koji je Damiano Damiani snimio 1989. godine sa Elliott Gouldom i Tomas Milianom u glavnim ulogama. Zanimljivo je da se Damiani - reditelj koji je snimio špageti vestern BULLET FOR THE GENERAL koji bi bio najkvalitetniji predstavnik ovog podžanra da se njime nije bavio Sergio Leone i nekoliko klasika policijskog i političkog filma ali i dosta smeća, u karijeri koja je izuzetno bogata, a reklo bi se možda čak i previše sadržajna, vrlo često na štetu kvaliteta - opredelio da snimi priču o filmašima, ne zato što nema šta da kaže već upravo zato što mi se čini da njegov rad nije pružao prostor za tu vrstu refleksije. Radeći na smenu ambiciozne, repertarske, exploitation filmove i televiziju, činilo se da je Damiani osuđen da njegov marksizam bude prepoznat kao "unutrašnja lepota" tih filmova a THE HUMAN PORTRAIT nudi nešto suprotno.

U ovom filmu, naime Damiani otvara priču o rediteljima, van žanrovskog i repertoarskog miljea i neumitno se postavlja pitanje gde je on kao reditelj i ko-scenarista tu isprojektovao sebe. Dvojica junaka, "oskarovac" Theo i njegov prijatelj, luzer Da Silva, susreću se u Theovoj kući na Kapriju. Da Silva se pojavljuje kao očajnik, u potrazi za materijalom za novi film, i iskustvom režiranja TV serija i stiže u menažeriju kojom žonglira Theo, veliki reditelj čiji uticaj seže i izvan sveta filma koji je u svom domu napravio svojevrsni lični zabavni park sa širokim asortimanom raznih ljudi koji rade sve što se od njih traži. Između Thea i Da Silve postoji tenzija pošto mu je Theo navodno preuzeo ideju za film sa kojim je osvojio "oskara" a zatim i ženu, i njihovo prijateljstvo je bazirano na istovremenoj ljubavi i mržnji. U jednom trenutku Theo predlaže Da Silvi da snime filmove jedan o drugom, nalazi mu producenta i finansije.

Damiani nudi relativno zanimljiv zaplet, i brani oba lika, iako bi se reklo da se nešto više identifikuje sa Da Silvom. To je donekle i prirodno jer kada se podvuče crta Damiani je snimao odlične filmove u svim žanrovima kojima se bavio ali je u svakom od njih ostao u senci Leonea odnosno Coste-Gavrasa ili Castellarija. Ne bi me začudilo da je u liku Da Silve on projektovao junaka koji posmatra kako svi drugi profitiraju od stvari koje je on zapravo započeo.

Međutim, Theo je takođe prilično ubedljiv lik i Gould ga igra kao čoveka velike harizme i talenta koji ne preza od toga da preuzme i zapravo poboljša tuđe ideje. THE HUMAN PORTRAIT u tom smislu ne spada među najbolje filmove o filmašima i u sebi sadrži dosta konstrukcije, dosta praznog hoda a rekao bih i usiljenih rediteljskih rešenja koja sugerišu da pre ovog filma Damiani neko vreme nije radio ambicioznije stvari, ali iza svega toga strpljivom gledaocu ipak može biti jasan jedan dosta dobar uvid u prirodu filmske režije. Damiani jasno zastupa tezu da je reditelj zapravo ne samo umetničko već i socijalno zvanje i da zapravo velikog reditelja čini umeće prepoznavanja zanimljivog materijala i izvlačenje maksimuma iz ljudi. U tom pogledu, ovaj film je izuzetno tačan.

Nažalost, u samoj egzekuciji, Damiani je već bio kontaminiran koječime što je radio tako da inteligentnu poentu koju je imao uprkos prvoklasnoj glumačkoj ekipi, odličnom ambijentu u koji je priča smeštena itd. na kraju ipak nije uspeo vrhunski da isplasira. Film ima suvišne i previše ekscentrične sporedne likove, dosta napornih digresija i završnicu koja je pirandelovska u zamisli ali nije tako efektna u krajnjem rezultatu.

THE HUMAN PORTRAIT ipak, uprkos svim manama, ostaje nepravedno zapostavljen film o filmadžijama, i zaslužuje veliku pažnju onih koje ova tema zanima. Gould je snimio dosta raznovrsnih filmova koji su varirali u kvalitetu, a THE HUMAN PORTRAIT spada među interesantne naslove koji ipak nisu bili uspešni.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, September 20, 2012

NORMAL LIFE

Reprizirao sam NORMAL LIFE, true crime priču koju je John McNaughton snimao za bioskope ali je na kraju premijera bila na televiziji uz mali limited release u bioskopima. Ovo je jedan od filmova iz sredine devedesetih koji uprkos imenu autora i dobrim kritikama nisu uspeli da se izbore za mesto u bioskopima. To je šteta jer NORMAL LIFE zbilja nije formulisan u bilo kojoj komercijalnoj formuli ali jeste prilično zanimljiv i sofisticiran indie film.

Naizgled, NORMAL LIFE govori o fatalnoj ljubavi između policajca i neuračunljive mlade žene koja ga uvlači u mežu zločina, na sličan način na koji su femme fatale junakinje uvlačile muževne naivce u neoinoir radovima početkom devedesetih. Međutim, McNaughton je sačuvao neo noir za WILD THINGS a ovde se bavi nečim drugim. NORMAL LIFE je hladna, klinička slika jednog odnosa u kome se polako formuliše ekonomska i seksualna mehanika koja dovodi junake u svet zločina. McNaughton sistematično nabrahja događaje, uzroke i posledice koji rezultiraju tragedijom.

Luke Perry i Ashley Judd su izvanredni u glavnim ulogama. Njen zadatak je na nivou ekspresije življi ali je Luke Perry sa svojim underplay igranjem zapravo imao teži zadatak. NORMAL LIFE nažalost nije bio dovoljan da se Luke Perry izbori za mesto koje bi po daru zasluživao i završio je kao glumac koji tek sporadično dobija zanimljive zadatke u prestižnijem materijalu.

McNaughton je u ovom periodu intenzivno radio na seriji HOMICIDE. NORMAL LIFE nema puno dodirnih tačaka sa ovom serijom ali je na filmu kao DP radio Jean De Segonzac koji je snimao seriju od treće sezone kada je na njoj McNaughton najviše radio. De Segonzac nudi zanimljiv, klinički pogled na suburbiu, bez estetizacije ali i bez vibrantnosti hiperrealizma što samo doprinosi hladnoći sa kojom McNaughton priča ovu priču.

* * * / * * * *

Tuesday, September 18, 2012

HARD TIMES

Reprizirao sam HARD TIMES Waltera Hilla. Ovo je rediteljski debi velikog majstora posle uspešne scenarističke karijere u kojoj je on s jedne strane anticipirao neke od preokupacija kojima će se kasnije baviti ali je bio ipak i znatno drugačiji. Naime, filmovi koje je pisao Hill su imali vrlo složene zaplete, ambivalentnije likove, dočim su njegovi rediteljski radovi uglavnom bazirani na mitskim postavkama, često elegičnim podsećanjima na zaboravljene žanrove, mačizmu reinterpretiranom na razne načine i ponajmanje se bave misterijama na nivou zapleta, pomerajući kontemplaciju sa zapleta na karaktere.

HARD TIMES je u tom pogledu možda i najdalji Hillov film kada se meri sa scenarističkim radovima, jednostavna, efikasna, mišićava priča o marginalcima u vreme Depresije koji se izdržavaju baveći se uličnim borbama. Hillov glavni junak je tvrd, Charlie Bronson iako je već bio u fazi kada nije mogao da sprovede sve fizičke zahteve u delo, igra izuzetno ubedljivo, nudeći nešto dalekoistočne mistike glavnom junaku; njegov sidekick je oportun i James Coburn je vrlo precizan u toj ulozi, a sve ostalo se ređa kao u jednom najprirodnijem toku borilačkog filma. Na nivou strukture zanimljivo je da u HARD TIMESu pratimo samo uspon, nema pada, ali Hill uspeva da između borilačkih scena postavi dovoljno zanimljivu i atmosferičnu melodramu zahvaljujući kojoj HARD TIMES ne deluje kao zbirka usiljenih dramskih scena između tuča.

Same borbe su izvanredno inscenirane. Hill na debiju pokazuje da je prvoklasni reditelj, a da na većini svojih filmova nije bio scenarista, reklo bi se čak da je od starta pokazao da je upečatljiviji reditelj nego scenarista. Međutim, Hill je i scenarista i reditelj, te stvari se ne mogu razdvojiti i sa HARD TIMES počele su dve decenije vrhunskih radova sa kojima se Hill nametnuo kao velemajstor i jedan od najznačajnijih američkih reditelja svoje epohe.

HARD TIMES na malom budžetu nudi ubedljivu i jako pametnu rekonstrukciju epohe.

Hill će se ovakvoj jednostavnosti vratiti nekih trideset godina kasnije u odličnom povratničkom filmu UNDISPUTED. Međutim tada već ova vrsta ortodoksije nije imala snagu da bude zamajac za novu fazu u karijeri, odnosno jedino što je iz UNDISPUTEDa nastalo je franšiza Avi Lernera koja se vremenom ispostavila kao bitna stvar u domenu DTVa.

* * * / * * * *

Monday, September 17, 2012

DER VIERTE MACHT

Pogledao sam DER VIERTE MACHT Dennisa Gansela, nemački conspiracy triler sa međunarodnim aspiracijama, o čemu svedoči i to da je dosta solidno nahovan na engleski, pemda verovatno postoji i nemačka verzija. Nota bene, veliki deo dijaloga i jeste na engleskom jer film govori o nemačkom novinaru koji odlazi u Moskvu da radi na oporavljanju tamošnjeg trač-nedeljnika. Međutim, ubrzo stupa u kontakt sa lokalnom opozicijom, u njemu proradi nerv koji je nasledio od oca eminentnog novinara-istraživača i ubrzo biva uvučen u rusku zaveru iza koje stoje predsednik (koji se BTW ne zove Putin iako je sličnost prilično namerna) i FSB.

Sama zavera je već poznato antiputinističko opšte mesto a to je teorija da su agenti FSB digli moskovski stambeni blok u vazduh da bi namestili igru Čečenima i u tom pogledu veliko otkriće na kraju filma nije anročito zanimljivo a Gansel nažalost propušta priliku i da napravi ARLINGTON ROAD preokret na kraju kada junak stigne na aerodrom kako bi otišao iz zemlje.

U pogledu neke svežine, DER VIERTE MACHT nije baš totalni rip-off kurentnog blokbastera kao ČETVRTI ČOVEK, ali to je ta linija euro-trilera, samo na znatno višem tehnološkom nivou. Štaviše, Nemci su karakteristično precizni u realizaciji filmova i ponekad je šteta kada snime ovakav film čija matrica nema prođu još od kraja devdesetih/ početka dvehiljaditih. Ipak, Ganselu se ne može osporiti da uprkos manjku originalnosti i cop outu na kraju nudi nekoliko odličnih scena i gotovo nijednu lošu.

Ipak, ono što zbunjuje jeste velii natpis na početku filma kako se ne aludira na prave ličnosti i događaje iako film prikazuje slučajeve u kojima se zna šta se navodno desilo i ko je optužen za to. S jedne strane, možda su želeli da napravi antiputinovski film više radi zabave nego sa namerom da bude politički angažovan ali ovakva mešavina oslanjanja na istinite događaje i izbegavanje pravih imena deluje prilično besmisleno i ideološki nekonzistentno.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, September 16, 2012

PODEZEMLJE VEDM

Pogledao sam PODEZEMLJE VEDM Jurija Moroza, sovjetsko-češku SF koprodukciju iz 1989. po priči i scenariju SF pisca Kira Buličeva. Ovaj film spada među sovjetsku fantastiku koja je po temi i pristupu realizacijin bliska američkom filmu, s tim što u datom trenutku tehnološka zaostalost istočnog bloka već uzima danak i film deluje prilično campy.

Priča vuče korene sve do Edgar Rice Burroughsa i njegovog JOHN CARTERa i govori o sovjetskoj istraživačkoj stanici na planeti sa "poremećenom evolucijom" na kojoj istovremeno živi ljudi-nomadi, nekakvi homo sapiensi, pterodaktili, mamuti i dionosaurusi. Među ljudima-nomadima traje rat a Sovjeti se interesuju da saznaju odakle civilizaciji koja je još uvek u kamenom dobu metal za oružje. Tokom misije, jedno ratoborno pleme razori bezbedno sklonište sovjetske ekspedicije i njen jedini preživeli član u saradnji sa princezom iz miroljubivog plemena mora da se izbori sa protivnicima i sazna tajnu odakle im metal.

Za razliku od ranijih sovjetskih produkcija koje su bile karakteristične po svom perfekcionizmu i fenomenalnim lokacijama, ovaj film dosta pati od krajnje nezanimljivih ambijenata u kojima se dešava, pre svega kad je reč o odabiru eksterijera. U kinematografiji u kojoj su i neki filmovi koji se dešavaju na Zemlji delovali kao da su snimani na drugoj planeti ovakav izbor lokaija deluje kao priličan javašluk.

Filmu se međutim ne mogu osporiti neke zanimljive namere i priličan high spirit u kom je realizovan. Čini mi se da bi samo deceniju ranije Sovjeti od istog ovog materijala napravili antologijsko ostvarenje. Ovako ostaje samo zanimljiv pokušaj koji je doduše postigao veliki uspeh na lokalnom tržištu.

* * / * * * *

Saturday, September 15, 2012

THE CLONUS HORROR

Pogledao sam THE CLONUS HORROR Roberta S. Fivesona, vrlo zanimljiv SF film iz 1979. godine o koloniji klonova koji služe za žetvu organa koji se potom ugrađuju bogatašima i zaslužnim građanima. Fivesonov film se bavi premisom koja nije sasvim nepoznata i imala je razne varijacije s tim što je ISLAND Michaela Baya najdalje otišao u eksploatisanju ove ideje. CLONUS je znatno jeftiniji i jednostavniji a bez sumnje i bolji film od onog koji je snimio Bay. Fivesonov je na kraju završio i na sudu sa Bayom i sve je rešeno vansudskom nagodbom za nepoznatu sumu novca.

Film je snimljen sa ograničenim budžetom, ali sa zavidnom energijom. Iako odaje utisak TV rada i verovatno deluje bolje na malom ekranu, vidim da ga beleže i kao bioskopski a ponegde i kao TV film. U tom smislu, ako je reč o TV filmu, ocena samo može biti još viša.

ISLAND je imao identičnu premisu i nije bio dovoljno dobar da bi sa takvom postavkom ispunio taj preogromni format produkcije. CLONUS je u tom pogledu uspeo - nastao je kao mala atraktivna premisa u periodu malih B-filmova. I što je još važnije, u eri kada je Cronenberg već ulazio film, iako je daleko od toga da ga doseže, u pojedinim detaljima pruža sličan ugođaj.

* * * / * * * *

LE CLASSE AMERICAINE

Konačno sam uspeo da lociram titlove za LE CLASSE AMERICAINE Michela Hazanaviciusa i Dominique Mazerette, film koji je za godišnjicu Warner Brosa izmontirao od raznih Warnerovih klasika i taj ready made dopunio nahsinhronizacijom na francuski koja je i inače u skladu sa njihovim prikazivačkim tradicijama.

Najviše su iskorišćeni HARPER i ALL THE PRESIDENT'S MEN a John Wayne je kompiliran iz brojnih filmova.

Rezultat nije ambiciozan kao DEAD MEN DON'T WEAR PLAID ali nije ni dub iz Bebevizije već je na pravom putu, uspevajući da istovremeno bude duhovit ali i polemičan u odnosu na materijal, sa nekim autentično francuskim touchevima koji smeštaju razne intelektualističke detalje tamo gde bi se najmanje mogli očekivati. Hazanavicius je potom i ostatak svoje karijere bazirao upravo na reinterpretaciji klasičnog Holivuda i starih filmova.

Ova vrsta Serbian Cuttinga je objektivno vrlo lucidan recept za realizaciju no budget debija sa kojim se može privući pažnja.

* * * / * * *

Wednesday, September 12, 2012

DICK

Pogledao sam DICK Andrew Fleminga, reditelja sa jednom od najneverovatnijih karijera u savremenom Holivudu. Počeo je pre dvadesetak godina kao jedan od najtalentovanijih diplomaca NYUa, zatim je počeo sa shclocky hororima što je bilo iznenađujuće za sve one koji su ga znali kao uspešnog studenta, prešaltao se na komediju, ponovo mahom u domenu studio i sub-studio filma i na tom putu je snimio štošta, a ponešto od toga kao što je recimo DICK je i izvanredno.

DICK je film iz 1999. godine koji se može ukratko definisati kao CLUELESS smešten u milje ALL THE PRESIDENT'S MEN i govori o blentavim tinejdžerkama koje u periodu Watergate skandala svojim nesvesnim postpcima svrgavaju Nixona. Film je moguće ispratiti i razumeti i u slučaju da gledalac ne zna ALL THE PRESIDENT'S MEN, ali ako zna, onda je ovo automatski klasik.

Fleming vrlo pažljivo kao reditelj i ko-scenarista postavlja stvari, na tragu Zemeckisa u izvanrednom I WANNA HOLD YOUR HAND, samo sa više indie cinizma, i DICK zbilja funkcioniše i kao punokrvna omladinska komedija i kao politička satira, pa u krajnjoj liniji i kao komentar na conspiracy filmove sedamdesetih.

Kirsten Dunst i Michelle Williams su izvanredne u glavnim ulogama, Dan Hedaya je jako duhovit sa svojom imitacijom Nixoa i uopšte sve uloge/imitacije zvaničnika su izuzetno duhovite, a farsična scena sa Brežnjevim je klasik. DICK je u vreme izlaska prepoznat kao unikatan i pozitivan primer ali nažalost nije pomogao da se Flemingova karijera stabilizuje tako da je on potom nastavio sa oscilacijama. Međutim, kvalitet koji je pokazao u ovom filmu i solidan nivo drugih stvari koje je radio sugerišu da je on reditelj na kog treba obratiti pažnju,

* * * 1/2 / * * * *

Monday, September 10, 2012

AN ALMOST PERFECT AFFAIR

Pogledao sam AN ALMOST PERFECT AFFAIR Michaela Ritchieja, Ovaj film sam dugo tražio jer spada među poslednje radove u Ritchiejevoj kanonskoj "ličnoj" fazi. U periodu kada se Ritchie često bavio temom kompeticije, u filmovima DOWNHILL RACER, CANDIDATE, SEMI-TOUGH i SMILE, AN ALMOST PERFECT AFFAIR je priča o filmskom reditelju koji odlazi da pokaže svoj film u Kanu, doduše kupcima a ne na takmičenju.

Ritchie nudi vrlo autentičnu rekonstrukciju problema sa kojima se suočavaju filmski radnici koji dolaze u Kan, i uopšte posetioci Azurne Obale. Međutim, osim primećivanja stvari (koje su svi primetili) Ritchiejev film nudi malo manje vibrantnosti nego njegovi raniji filmovi. U vizuelnom pogledu je vrlo konvencionalan, a u prikazu međuljudskih odnosa je začuđujuće čedan, ako imamo u vidu cinizam na kome su se bazirali njegovi filmovi. U tom pogledu AN ALMOST PERFECT AFFAIR deluje kao krajnje paradoksalan slučaj - za razliku od drugih reditelja koji obično postaju ciničniji kada prikazuju svet filma, kolegijalne odnose i sl. - Ritchie postaje naivniji i romantičniji. Naročito je paradoksalno da ovaj film koji dolazi od reditelja za kog smetra da je u svojoj kanonskoj fazi doneo evropski enszibilitet u američki film, sada imamo jedan naivan pojednostavljen američki pogled upravo u miljeu Francuske i to samog bastiona art filma.

Keith Carradine je glumački efektnije od Monice Vitti koja je šarmantna ali i nimalo ubedljiva u ulozi supruge velikog producenta koji podseća na Dino De Laurentiisa. S druge strane, Carradine jeste svojevrsni Ritchiejev alter-ego, čak i po prosedeu koji zastupa i u principu je efektniji od Monice. Nažalost, zadatak koji pred njih postavlja Ritchie nije po svojoj složenosti bilo kakav izazov.

AN ALMOST PERFECT AFFAIR je uprkos svojoj simplifikovanosti i naivnosti, i skretanju u neobično pitom rediteljski postupak, prilično dinamičan film i kao promašaj se kvalifikuje baš zbog svoje pitkosti a ne zbog hermetičnosti koja bi se očekivala od ovakve teme.

* * / * * * *

Saturday, September 8, 2012

MICHAEL KOHLHAAS-DER REBELL

Pogledao sam MICHAEL KOHLHAAS-DER REBELL Volkera Schlondorffa, ekranizaciju romana Heinricha Von Kleista na kojoj je radio čuveni engleski dramatičar Edward Bond. Schlondorff je snimao ovaj film sa english-speaking ambicjima i on je već 1969. bio dakle spreman za prelezak u najvišu rediteljsku ligu, vrlo brzo posle ulaska u kinematografiju.

Nažalost, ovaj film naprosto nije dovoljno kvalitetan kao celina da bi mogao da postigne očekivani uspeh.

Naime, Schlondorff je u ovom filmu na nivou pojedinih detalja ali opet nedovoljno konzistentno započeo neke jako zanimljive rediteljske prodore. Pre svega, on tretira priču iz 16. veka vrlo često sa energijom i neposrednošću novotalasovskog filma, sa kamerom iz ruke i ekstremno krupnim planovima koji beleže sve na glumčevom licu. Zatim, u sceni jednog brutalnog napada Kohlhaasovih pobunjenika uz klasičnu orkestraciju mogu da se začuju i električne gitare koje svemu daju novu dimenziju. Nažalost ova dva osvežavajuća rešenja nisu dovoljna da bi se ovaj film nametnuo kao značajan jer nisu konsekventno sprovedena i na kraju ovaj film pre svega treba zabaležiti kao slučaj kada su se ti postupci javljali.

David Warner u glavnoj ulozi ima potencijal da bude leading man ali ga Schlondorff dosta drži pasivnim ili u senci drugih događaja. Jedan od onih koji Schlodorffovoj režiji zasenjuje Warnera je i Relja Bašić koji je u svojoj bogatoj karijeri igrao dosta po stranim filmovima, snimanim kako u SFRJ tako i van. Recimo i sam KOHLHAAS je sniman u Čehoslovačkoj.

MICHAEL KOHLHAAS kroz nešto sporiji tempo i uvođenje motiva seksualne tenzije među pripadnike Kohlhaasove ekipe pokušava da bude drugačiji od klasične vestern postavke smeštene u 16. vek. Međutim, ta nadogradnja nije dovoljna i sve se svodi na kraju u jedan usporeni evropski vestern koji ne uspeva da iskomunicira jak romantičarski naboj sa kojim Schlondorff iznenađujuće koketira. Iako je među rediteljima Novog nemačkog filma, Schlondorff važio za klasicistu, pa je i meni verovatno zato najbliži, neka arhaična rešenja u ovom filmu su prilično iznenađenje. Naročito ako imamo u vidu da je u dva bitna rediteljsa postupka napipao i nešto inovativno.

MICHAEL KOHLHAAS je stoga pre svega zanimljiv ljubiteljima istorije filma i onima koje zanima nešto drugačiji prikaz ove epohe.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, September 6, 2012

SCENE DE LIEU

Pogledao sam SCENE DE LIEU Andre Techinea. Scenario za ovu prilično pretencioznu i ne sasvim ubedljivu chabrolovsku priču napisali su Techine, Pascal Bonitzer i Olivier Assayas, i rezultat koji su postigli između ostalog čak ne može da se poditči time da je na nekom elementarnom gledalačkom nivou jasan, iako mi se čini da nije bilo namere da se ne razume priča. Slično poznom Chabrolu, i Techine voli radikalne gestove junaka koji su vrlo često u ozbiljnom neskladu sa realističkom fakturom koju dotle uspostavlja. Ta mešavina čehovljevskog izbegavanja velikih melodramskih događaja i potpuno neuverljivih lomova u junacima karakteriše ovaj rad.

* * / * * * *

L'AGRESSION

Pogledao sam L'AGRESSION - rape & revenge triler Gerarda Piresa, reditelja koga prevashodno znamo po blokbasteru TAXI s kraja devedesetih i po simpatičnom heist filmu RIDERS snimljenom posle toga iako je on već decenijama bio prisutan kao drugoligaški francuski reditelj, aktivan u raznim žanrovima.

Sticajem okolnosti, i L'AGRESSION ima u sebi element automobilskih potera, ali za razliku od navedenih filmova one ipak nisu osnovni sadržaj ove ekranizacije Johna Buella. Jean-Louis Trintignant igra čoveka kome je motorciklistička banda ubila i silovala ženu i kćerku, dok je on bio savladan i nokautiran u pokušaju da ih odbrani. U istrazi i osveti mu se pridružuje svastika sa kojom ulazi u bizarnu ljubavnu aferu.

Jean-Louis Trintignant i Catherine Deneuve su izvanredan glumački par, za najveće domete, ali nažalost Pires ne uspeva da na adekvatan način nađe pravu meru između exploitationa i onoga što bi se moglo posmatrati kao nadogradnja. Otud L'AGRESSION sasvim sigurno nije exploitation film, i jasna je namera da se snimi film koji će ponuditi utisak produbljenog, osveženog, trilera. Nažalost, sve ono gde Pires "prevazilazi" žanr ostaje samo zanimljivo i nikada ne postaje u potpunosti ubedljivo.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, September 1, 2012

COMPLIANCE

Pogledao sam COMPLIANCE, film sa kojim je Craig Zobel privukao veliku pažnju ove godine. Ne spadam među one kojima je ovaj film bio naročito mučan. Ipak, Zobel nije prvoligaški majstor za ovu vrstu hanekeovskog šikaniranja i temi prilazi sa dosta američke pragmatičnosti. U tom smislu, sam film više deluje kao jednoipočasovni šlagvort za diskusiju nego kao delo koje za vreme svog trajanja ostavlja naročit utisak. Činjenica da je jedan ovako bizaran događaj uspeo da se, sa varijacijama, odigra više desetina puta u Americi, i da se recimo u McDonald'su dešava godinama pre ovog najdrastičnijeg incidenta, jeste tema za razgovor.

Sam film ne uspeva da u potpuno ubedljivoj formi isprati Milgram ili Stanford eksperiment, Isto tako, čini se da u jednom trenutku ponašanje ljudi počinje da izlazi iz okvira manipulacije i da se bazira na njihovim slabostima druge prirode.

Zobel takođe ostaje dosta nejasan oko nekih motivacija kojima manijak snažno manipuliše a to je recimo nedefinisana pozicija žrtvinog brata kao potencijalnog kriminalca koga policija eventualno ugrožava.

Doduše, moguće je da meni ovaj milje radnog mesta nije dovoljno blizak pa da je i zato ovaj film imao manji efekat na mene.

* * 1/2 / * * * *

THE PRESIDENT'S PLANE IS MISSING

Pogledao sam jedan od conspiracy klasika iz istorije televizije THE PRESIDENT'S PLANE IS MISSING iz 1973. godine, ekranizaciju romana Roberta Serlinga, u režiji Daryl Dukea. Duke je kultni reditelj filmova SILENT PARTNER i PAYDAY ali primarno je radio na televiziji, a ovo je njegov možda i najznačajniji televizijski rad. Jedan od scenarista ove adaptacije bio je Ernest Kinoy koji je samo godinu dana kasnije ekranizovan na Televiziji Beograd sa svojom dramom CRNA LISTA (nagrađenom Emmyjem u praizvedbi na američkoj televiziji). Ovaj podatak o Kinoyu zvuči kao potpuni SF ako imamo u vidu današnje stanje RTSa.

U svakom slučaju, THE PRESIDENT'S PLANE IS MISSING je značajno gradivo za ljubitelje conspiracy trilera i bavi se premisom šta bi se desilo ako Predsednik naprosto nestao. Pozadina cele priče su hladnoratovske tenzije sa Kinom, a junaci preko kojih rešavamo slučaj su novinari. Naravno, Dukeov rediteljski postupak je mnogo bliži televizijskom detektivskom krimiću nego ALL THE PRESIDENT'S MEN i u ovom slučaju uprkos tome što imamo temu Hladnog Rata, lik predsednika je potpuno aistoričan - možda najbliža figura sa kojom bi se mogao porediti je LBJa 1973. godine, Amerika je već imala drugačije političke okolnosti.

Glumačka ekipa je vrlo solidna, glavnog novinara igra iskusni Peter Graves a Rip Torn se pojavljuje u značajnoj supporting ulozi Predsednikovog savetnika.