Pogledao sam THE HUMAN PORTRAIT, film o filmadžijama koji je Damiano Damiani snimio 1989. godine sa Elliott Gouldom i Tomas Milianom u glavnim ulogama. Zanimljivo je da se Damiani - reditelj koji je snimio špageti vestern BULLET FOR THE GENERAL koji bi bio najkvalitetniji predstavnik ovog podžanra da se njime nije bavio Sergio Leone i nekoliko klasika policijskog i političkog filma ali i dosta smeća, u karijeri koja je izuzetno bogata, a reklo bi se možda čak i previše sadržajna, vrlo često na štetu kvaliteta - opredelio da snimi priču o filmašima, ne zato što nema šta da kaže već upravo zato što mi se čini da njegov rad nije pružao prostor za tu vrstu refleksije. Radeći na smenu ambiciozne, repertarske, exploitation filmove i televiziju, činilo se da je Damiani osuđen da njegov marksizam bude prepoznat kao "unutrašnja lepota" tih filmova a THE HUMAN PORTRAIT nudi nešto suprotno.
U ovom filmu, naime Damiani otvara priču o rediteljima, van žanrovskog i repertoarskog miljea i neumitno se postavlja pitanje gde je on kao reditelj i ko-scenarista tu isprojektovao sebe. Dvojica junaka, "oskarovac" Theo i njegov prijatelj, luzer Da Silva, susreću se u Theovoj kući na Kapriju. Da Silva se pojavljuje kao očajnik, u potrazi za materijalom za novi film, i iskustvom režiranja TV serija i stiže u menažeriju kojom žonglira Theo, veliki reditelj čiji uticaj seže i izvan sveta filma koji je u svom domu napravio svojevrsni lični zabavni park sa širokim asortimanom raznih ljudi koji rade sve što se od njih traži. Između Thea i Da Silve postoji tenzija pošto mu je Theo navodno preuzeo ideju za film sa kojim je osvojio "oskara" a zatim i ženu, i njihovo prijateljstvo je bazirano na istovremenoj ljubavi i mržnji. U jednom trenutku Theo predlaže Da Silvi da snime filmove jedan o drugom, nalazi mu producenta i finansije.
Damiani nudi relativno zanimljiv zaplet, i brani oba lika, iako bi se reklo da se nešto više identifikuje sa Da Silvom. To je donekle i prirodno jer kada se podvuče crta Damiani je snimao odlične filmove u svim žanrovima kojima se bavio ali je u svakom od njih ostao u senci Leonea odnosno Coste-Gavrasa ili Castellarija. Ne bi me začudilo da je u liku Da Silve on projektovao junaka koji posmatra kako svi drugi profitiraju od stvari koje je on zapravo započeo.
Međutim, Theo je takođe prilično ubedljiv lik i Gould ga igra kao čoveka velike harizme i talenta koji ne preza od toga da preuzme i zapravo poboljša tuđe ideje. THE HUMAN PORTRAIT u tom smislu ne spada među najbolje filmove o filmašima i u sebi sadrži dosta konstrukcije, dosta praznog hoda a rekao bih i usiljenih rediteljskih rešenja koja sugerišu da pre ovog filma Damiani neko vreme nije radio ambicioznije stvari, ali iza svega toga strpljivom gledaocu ipak može biti jasan jedan dosta dobar uvid u prirodu filmske režije. Damiani jasno zastupa tezu da je reditelj zapravo ne samo umetničko već i socijalno zvanje i da zapravo velikog reditelja čini umeće prepoznavanja zanimljivog materijala i izvlačenje maksimuma iz ljudi. U tom pogledu, ovaj film je izuzetno tačan.
Nažalost, u samoj egzekuciji, Damiani je već bio kontaminiran koječime što je radio tako da inteligentnu poentu koju je imao uprkos prvoklasnoj glumačkoj ekipi, odličnom ambijentu u koji je priča smeštena itd. na kraju ipak nije uspeo vrhunski da isplasira. Film ima suvišne i previše ekscentrične sporedne likove, dosta napornih digresija i završnicu koja je pirandelovska u zamisli ali nije tako efektna u krajnjem rezultatu.
THE HUMAN PORTRAIT ipak, uprkos svim manama, ostaje nepravedno zapostavljen film o filmadžijama, i zaslužuje veliku pažnju onih koje ova tema zanima. Gould je snimio dosta raznovrsnih filmova koji su varirali u kvalitetu, a THE HUMAN PORTRAIT spada među interesantne naslove koji ipak nisu bili uspešni.
* * 1/2 / * * * *
U ovom filmu, naime Damiani otvara priču o rediteljima, van žanrovskog i repertoarskog miljea i neumitno se postavlja pitanje gde je on kao reditelj i ko-scenarista tu isprojektovao sebe. Dvojica junaka, "oskarovac" Theo i njegov prijatelj, luzer Da Silva, susreću se u Theovoj kući na Kapriju. Da Silva se pojavljuje kao očajnik, u potrazi za materijalom za novi film, i iskustvom režiranja TV serija i stiže u menažeriju kojom žonglira Theo, veliki reditelj čiji uticaj seže i izvan sveta filma koji je u svom domu napravio svojevrsni lični zabavni park sa širokim asortimanom raznih ljudi koji rade sve što se od njih traži. Između Thea i Da Silve postoji tenzija pošto mu je Theo navodno preuzeo ideju za film sa kojim je osvojio "oskara" a zatim i ženu, i njihovo prijateljstvo je bazirano na istovremenoj ljubavi i mržnji. U jednom trenutku Theo predlaže Da Silvi da snime filmove jedan o drugom, nalazi mu producenta i finansije.
Damiani nudi relativno zanimljiv zaplet, i brani oba lika, iako bi se reklo da se nešto više identifikuje sa Da Silvom. To je donekle i prirodno jer kada se podvuče crta Damiani je snimao odlične filmove u svim žanrovima kojima se bavio ali je u svakom od njih ostao u senci Leonea odnosno Coste-Gavrasa ili Castellarija. Ne bi me začudilo da je u liku Da Silve on projektovao junaka koji posmatra kako svi drugi profitiraju od stvari koje je on zapravo započeo.
Međutim, Theo je takođe prilično ubedljiv lik i Gould ga igra kao čoveka velike harizme i talenta koji ne preza od toga da preuzme i zapravo poboljša tuđe ideje. THE HUMAN PORTRAIT u tom smislu ne spada među najbolje filmove o filmašima i u sebi sadrži dosta konstrukcije, dosta praznog hoda a rekao bih i usiljenih rediteljskih rešenja koja sugerišu da pre ovog filma Damiani neko vreme nije radio ambicioznije stvari, ali iza svega toga strpljivom gledaocu ipak može biti jasan jedan dosta dobar uvid u prirodu filmske režije. Damiani jasno zastupa tezu da je reditelj zapravo ne samo umetničko već i socijalno zvanje i da zapravo velikog reditelja čini umeće prepoznavanja zanimljivog materijala i izvlačenje maksimuma iz ljudi. U tom pogledu, ovaj film je izuzetno tačan.
Nažalost, u samoj egzekuciji, Damiani je već bio kontaminiran koječime što je radio tako da inteligentnu poentu koju je imao uprkos prvoklasnoj glumačkoj ekipi, odličnom ambijentu u koji je priča smeštena itd. na kraju ipak nije uspeo vrhunski da isplasira. Film ima suvišne i previše ekscentrične sporedne likove, dosta napornih digresija i završnicu koja je pirandelovska u zamisli ali nije tako efektna u krajnjem rezultatu.
THE HUMAN PORTRAIT ipak, uprkos svim manama, ostaje nepravedno zapostavljen film o filmadžijama, i zaslužuje veliku pažnju onih koje ova tema zanima. Gould je snimio dosta raznovrsnih filmova koji su varirali u kvalitetu, a THE HUMAN PORTRAIT spada među interesantne naslove koji ipak nisu bili uspešni.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment