Monday, December 31, 2012

THIS IS 40

Pogledao sam THIS IS 40 Judda Apatowa, svojevrsni spin-off filma KNOCKED UP u kome se fokusira na porodicu starije sestre glavne junakinje koju je igrala Katherine Heigl. FUNNY PEOPLE je bio dosta pretenciozan, predug i u krajnjoj liniji neuspeo film, međutim, Apatow sa THIS IS 40 pravi još veću grešku jer ako je FUNNY PEOPLE pokazao da možda nema snage da se razvije u pravcu onoga što je svojevremno suvereno radio James L. Brooks, onda je THIS IS 40 znak jedne regresije u kojoj Apatow želi da na tragu Brooksa govori "istinu" a da sve to plasira kroz humor koji je bukvalno na nivou sitkoma, od scenarističke do glumačke i rediteljske postavke.

Međutim, Apatow u ovom filmu ne uspeva da plasira apsolutno nijednu "istinu" sa kojom bi se gledalac prepoznao na bilo kom nivou, a uvođenje sitkoma u nešto što je film je samo po sebi loš potez, naročito ako imamo u vidu da su i KNOCKED UP i FUNNY PEOPLE bili vrlo filmoliki.

Ako svemu tome dodamo da ovaj promašaj traje preko dva sata, onda je reč o prilično neodrživom spoju pogrešnih odluka koji samo rezultira zamorom i deluje krajnje razočaravajuće kao delo nekoga ko je samo pre pet godina uveo neka velika osveženja u američku komediju i upoznao nas sa nekim novim ljudima u njoj.

Mnogi komičari su u različitom kalibru uloga pojavljuju u ovom filmu, i nesporno je da ima smešnih scena ali celina u koju su te scene inkorporirane ništa ne valja. Pošto se od Apatowa očekuje da ponudi nešto više od nekoliko sitkomastih viceva i pošto on sam ima veće pretenzije, onda to sporadično zasmejavanje nikako nije dovoljno.

* 1/2 / * * * *

KILLING THEM SOFTLY

Pogledao sam KILLING THEM SOFTLY Andrew Dominika. Reč je o ekraniziciji romana George V. Higginsa COGAN'S TRADE koji je rezultirao jednim formalno besmislenim, napornim, banalnim i istovremeno pretencioznim filmom koji ozbiljno narušava ugled Brad Pitta kao glumca i producenta koji jako insistira na tome da pažljivo bira saradnike i projekte. Pitt je popustljiv prema Dominiku, na osnovu njegovog rada je doveo Erica Banu u Holivud, zatim je s njim snimio ambicioznog JESSE JAMESa a na kraju je završio sa ovim priličnim promašajem.

U ovom filmu Pitt igra sporednu i na određeni način pokroviteljsku ulogu koja kao da je svoj smisao sažela u jednoj replici sa kojom se završava i rekapitulira film, ali snaga te replike ipak nije dovoljna da opravda sat i po vremena nezanimljviih likova, radnje i digresija.

Rekao bih da je Dominik sa ovom pričom želeo da snimo svoj NO COUNTRY FOR OLD MEN ali su Braća Coen ipak mnogo zrelije "opteretila" svoj banalni krimić.

* 1/2 / * * * *

Sunday, December 30, 2012

EXTRACTED

Pogledao sam EXTRACTED Nira Paniryja, indie SF film koji se nadovezuje na čitavu seriju sličnih filmova o putovanju kroz tuđu svest/sećanja/snove. U tom pogledu mislim da bi bio understatement ako bi se naglasilo da nije baš oiginalan, a taj efekat je i pojačan relativno nedavnim izlaskom INCEPTIONa koji takođe nije bio baš originalan ali je svežiji od ovoga.

Međutim, Paniry sve ovo režira sa punim ubeđenjem, kao da je prvi otkrio temu, i EXTRACTED iako formalno jeste rip-off tako ne izgleda, niti pokušava da se nadoveže na uspeh INCEPTIONa - Paniry se ponaša kao da je on sve ovo prvi smislio. U tom pogledu EXTRACTED zaslužuje poene za bezobrazluk.

Međutim, Paniry nema budžet koji bi mu omogućio da EXTRACTED izgleda bolje od epizode prosečne televizijske serije i ono što su drugi postavili ipak nedovoljno osvežava. Ipak, unutar "već viđenog" prilično je vešt na nivou ritma.

* * / * * * *

Saturday, December 29, 2012

NO DOUBT

Pogledao sam NO DOUBT Soo-Young Parka. Reč je o pojednostavljenom, smanjenom, niskobudžetznom pokušaju da se snimi MADEO Bong Joon Hoa. Za razliku od mnogih romantičnih slučajeva u kojima "mali film" biva bolji od ambicioznijeg, skupljeg i velikog, ovde ipak imamo film koji je i manji i slabiji. Negde od samog početka je jasno kako će se razrešiti priča o nestanku i ubistvu male devojčice u varošici u koju se doselio osuđivani pedofil i autor nas u tom pogledu nimalo ne iznenađuje. Čini se da i sama ekipa ima taj osećaj, pa su oni likovi koji treba da budu antipatični ili da nas navode na pogrešan trag pokazuju svoj odnos prema zapletu kroz način igre. Put do očekivanog razrešenja jeste nešto složeniji nego što se očekivalo, ali ne donosi nijedan bitan preokret koji bi osvežio tu postavku. Ipak, Soo-Young Park ima dovoljno umeća da sprovede ovu ekstremno klišetiziranu priču u pitkom maniru.

* * / * * * *

SUCCESS IS THE BEST REVENGE

Pogledao sam SUCCESS IS THE BEST REVENGE Jerzyja Skolimowskog, film koji je snimio tokom izbeglištva u Velikoj Britaniji, sa velikim francuskim produckionim uplivom usled koga pored Michaela Yorka u glavnoj ulozi igraju još i Michel Piccoli i Anouk Aimee u gotovo pa kameo rolama. Skolimowski je u Velikoj Britaniji snimio neke od svojih najboljih filmova ali i neke prilično konfuzne radove. No, u poznoj fazi rada, sve do ESSENTIAL KILLING, Skolimowski nosi snažnu dozu konfuzije ali bordwellovski rečeno to jeste njegovo autorsko obeležje. Ono u čemu ova "greška" koja čini delo auetentičnim po meni predstavlja problem jeste to što su osnovne premise njegovih filmova ipak vrlo konvencionalno postavljene u narativnom pogledu i zapravo osnovna iskliznuća proističu iz inflacije motiva. Otud je ESSENTIAL KILLING efektan jer je izuzetno ogoljen.

SUCCESS IS THE BEST REVENGE nudi zapravo vrlo ubedljivu i rekao bih poštenu sliku disidentskog života u Londonu u kome umetnik zapravo priprema rad koji će mu onemogućiti povratak u Poljsku, ne snalazi se u izgnanstvu, porodica prolazi kroz intenzivan period a suočava se i sa surovošću kapitalizma - finansije za svoje projekte mora da traži kod beskrupuloznih privatnika.

Na nivou pojedinačnih scena, Skolimowski je briljantan i hand held kameru dovodi do savršenstva. "Umetnički projekat" koji junak sprema je takođe jako zanimljiv, sa nekim moćnim teatarskim vizijama, a sinovi samog reditelja ne samo da pariraju Michaelu Yorku već uspevaju da iznesu i vlastite deonice u ulozi umetnikovih potomaka.

Iracionalnost s jedne i depatetizovanost s druge strane čine ovu priču o umetniku disidentu znatno drugačijom od onoga na šta smo navikli i u ovom filmu nema nikakvog kukumavčenja nad komunističkom represijom u Poljskoj. Štaviše junak sam vrlo svesno pravi delo za koje zna da će ga zauvek iseliti iz zemlje.

SUCCESS je zanimljiv rad Skolimowskog iz osamdesetih koji uz MOONLIGHTING krunuše njegovu tadašnju britansku aktivnost dok je još pretežno bio reditelj a ne glumac.

* * * / * * * *

Monday, December 24, 2012

FLIGHT

Pogledao sam FLIGHT Roberta Zemeckisa. Pojavio se pristojan screener za ovo doba nagrada i osnovni utisak je da bi Zemeckisov film trebalo pogledati u bioskopu. Naprosto odavno nisam gledao film koji je u toj meri pravljen za bioskop, i to ne zbog čistog spektakla, kao što bi se pretpostavilo, već upravo zbog drame koju je Zemeckis realizovao u formatu koji se najbolje može percipirati u bioskopu.

FLIGHT počinje spektakularnom scenom pada aviona koja je u osnovi zamajac filma, uspostavljanje radikalne drame na početku koja se mora ponovo odigrati na kraju, samo u drugim uslovima, i slično CAST AWAYu, junak mora proći buru kako bi stradao i kako bi se spasao. Međutim, kao i u CAST AWAYu, pojam spasa je dosta relativan jer junak sa mračnog mesta na kome se nalazi u svojim redovnim aktivnostima, odlazi na naizgled mračnije poprište iskušenja i završava na novom mračnom mestu. Rekao bih da je sasvim sigurno jedan od osnovnih motiva za ovakvu egzekuciju scene pada aviona i Zemeckisov pokušaj da pokaže kako može da pomiri vrhunsku tehniku i dramu, da podseti da je i dalje Tata, i ova sekvenca će sama po sebi ostati kao primer za izučavanje kako se konstruiše bioskopska napetost. Međutim, ključna pitanja ovog filma nalaze se na drugom mestu.

FLIGHT je film za bioskop najpre zbog toga što je reč o drami koju u vrlo old school maniru, Zemeckis postavlja u nešto šire planove, sa krupnim planovima samo onda kada su potrebni, i FLIGHT gledan u kućnim uslovima ostavlja malo utisak Johna Forda, neke stvari se zbivaju u preširokim planovima u odnosu na ono što smo navikli, ali ti planovi su zapravo idealni za gledanje u bioskopu jer se na velikom ekranu u takvim planovima sve vidi kako treba.

U periodu kada studiji praktično više ne prave "ozbiljne" filmove o teškim temama, sa velikim zvezdama, FLIGHT stoji kao potpuni izuzetak - Denzel Washington nije morao da se okrene indie produkciji kako bi dobio izazovan lik i u tom pogledu FLIGHT odudara od načina na koji gledamo "ozbiljne" teme poslednjih godina a to je obično nekakvo indie ruho. FLIGHT nije skup film, recimo da je tek za trećinu skuplji od Audiardovog RUST AND BONE što je dosta zanimljiv podatak, ali bez ikakve sumnje ima sva obeležja studio-filma.

U tom smislu zanimljiv je i rasni aspekt. Naime, Denzel Washington u ovom filmu igra predstavnika više srednje klase koji je crnac i tek delimično izmiče ograničenjima sa kojima se crnci suočavaju. On u filmu ima dve žene, Meksikanku i belkinju narkomanku, obe koje su na neki način inferiorne u odnosu na njegov položaj. On ima prijatelje belce, čak mu je i narko diler belac, ali advokat mu je crnac, kao uostalom i bivša supruga. Rasni aspekt nije zaista važan u samoj priči, nigde se ni ne pominje, ali rekao bih da je pažljivo profilisano kome crnac može da bude šef i ljubavnik. Štaviše, jedini belac u posadi aviona je svojevrsni white trash.

Ono što je zapravo ključ ove priče jeste tema herojstva, priča o čoveku koji je svojevrsni odmetnik, erodirana ličnost koju je uništio alkohol, i društvu koje je je podjednako erodirano samo na jedan drugi način, i konačno publici koja je erodirana negde između njih. Na početku filma, junakov prvi herojski čin pokazuje da je on ona vrsta filmskog heroja koju smo navikli da gledamo u klasičnom Holivudu, junak koji krši pravila ali radi posao bolje od svih onih koji se drže pravila. Zatim, slično THE HURT LOCKERu počinje da preispituje tu vrstu neuroze u realističkom ključu, pokazujući kako sa jedne strane ta vrsta herojstva nije odlika mentalnog zdravlja, ali sa druge strane nalazi svoje mesto unutar sistema koji cinično ceni profesionalizam i efikasnost čak i kada proizilaze iz mentalne krize. Ono gde se HURT LOCKER i FLIGHT razilaze jeste tačka u kojoj Zemeckisov junak pokušava da se pokaže kao heroj iskoračujući izvan sistema, dočim junak Kathryn Bigelow odlazi nazad pod okrilje sistema koji mu najbolje omogućuje da se ispolji.

To nas dovodi do problema "kraja filma" u koji je scenarista John Gatins uspeo da sebe dovede, primoravši se da odgovori na "junakovu dilemu". U toj fazi su mnogi gledaoci i kritičari ušli u sukob sa FLIGHTom, i rekao bih da su Zemeckis i Gatins dosta rizikovali kada su se opredelili za ovaj kraj, u kome junak odlučuje da odstupi od cinizma kojim je dotle uspeo da veže publiku. U određenom smislu FLIGHT zaista jeste nastavak Zemeckisovog rada iz vremena crne komedije USED CARS koja je izučavala cinizam američkog društva i bavila se iskupljenjem njegovog najciničnijeg učesnika. FLIGHT nije komedija ali se bavi zaoštrenim, apsurdnim odnosima koji su dovedeni do paroksizma.

Scena na saslušanju u finalu filma FLIGHT zapravo je parafraza scene iz USED CARS u kojoj Kurt Russell neprestano šapuće i gestikulira junakinji koja svedoči da laže. Međutim,, ovog puta glavni junak nije pomatrač već je svedok, ali okolnosti su slične kao i odnos publike prema raspletu.

Ne ulazim u namere autora, koje možda, ili čak verovatno, nisu ovakve kako ja vidim ishod FLIGHTa, ali zapravo ključna transformacija junaka jeste u tome da on na kraju prestaje da biva cool, i na neki način postaje žrtva sistema na novi način. Sa ulaskom u AA kome se opirao pre toga, on u stvari priznaje svoj poraz, i prestaje da funkcioniše "izvan" sistema. Ako imamo u vidu snažan motiv vere u filmovima Roberta Zemeckisa, ovo je njegov prilično ateistički rad u kome je ishodište odlazak u AA, nešto od čega recimo junak odustaje u filmu CAST AWAY. Međutim, junak u filmu CAST AWAY nije alkoholičar, tako da je njegov put na mesto na kome neće biti srećan drugačiji jer Zemeckis u prikazu junakovog patetičnog ishodišta u AAu i zatvoru i artificijelnom ponovnom povezivanju sa porodicom, zapravo pokazuje moduse u kojima bivši zavisnici na kraju egzistiraju, a to su razni paternalistički i manipulativni konteksti.

Dakle, FLIGHT ne nudi suštinsko rešavanje junakovog problema, pomera ga samo iz jedne u drugu ravan visokofunkcionalne patologije. Ono što se tu postavlja kao pitanje jeste da li su Zemeckis i Gatins, kao ljudi koji su imali probleme sa alkoholom svesni mračne dimenzije samog AA i uopšte činjenice da je to nova adikcija koja smenjuje staru, ili je za njih to zaista horizont egzistencije za ljudi sa tim problemima. Međutim, to u krajnjoj liniji nije ni bitno.

FLIGHT je slično HURT LOCKERu ulazak u naličje junaka koji su okosnica Holivuda a to su otpadnici koji su veći profesionalci od onih koji su "lojalni" i "konvencionalni". Međutim, za razliku od starog Holivuda, ovde nema "ballbuster" šefova koji ne prihvataju njihovu nekonvencionalnost (ili su ballbusteri pod uticajem filmova o herojima promenili mišljenje) već žele da ih iscede do kraja. Otud je u stvari jedna od najefektnijih Roršahovih mrlja u ovom filmu to što će publika u puno navrata biti razočarana time šta junak radi samome sebi ali će se najviše "smoriti" onda kada on učini nešto zbog čega ipak jeste heroj.

Činjenica da je film uspeo da dovede gledaoce do tačke u kojoj se do kraja poistovećuje sa cinizmom i autodestrukcijom a onda im izmakao tlo pod nogama je zbog toga zapravo ključna mana tokom gledanja i ključni adut tokom razmišljanja potom.

* * * / * * * *

Sunday, December 23, 2012

DREDD

Pogledao sam DREDD Pete Travisa, jedan od svakako najgorih a hvaljenih filmova ove godine. Iako ne dostiže užas nedostižnog PROMETHEUSa u disproporciji užasa na ekranu i samilosti kritike i fanboyeva, nije ni mnogo daleko od toga. DREDD je još jedan primer filma u kome je fanboy community diktirao producentima šta želi da oni naprave i reč je o prilično bukvalnom prevodu svih onih uobrazilja koje su fanboyevi imali vezano za to kako treba da se prave ekranizacije stripova, i naročito DREDDa. Međutim, slično kao što se ideološki ostrašćeni političari loše pokazuju u direktnoj političkoj praksi, tako su i fanboyevi dobra publika ali loš naručilac posla.

Ceo exploitation film se bazira na ideji podilaženja publici, ali u ranijim instancama, filmovi su podilazili nekim fundamentalnim nagonima, interesovanjima i raspoložnjeima publike poput prikaza seksa i nasilja, društvenih razlika koje marginalci uspevaju da prevaziđu često uzimajući pravdu u svoje ruke itd. Danas zahvaljujući Internetu, filmska scena se u svom jednom značajnom segmentu pretvorila u krčmu u kojoj publika može maltene do detalja da kostumizuje film koji hoće da gleda.

Tako je i fanboy scena zahvačjujući svojoj velikoj "težini" na Internetu uspela da stvori utisak kako je reč o ogromnoj publici koja može da iznese komercijalni uspeh iako se od SCOTT PILGRIMa videlo da ta publika zapravo nema sposobnost da konvertuje aktivnost sa tastatura u rezultate na blagajnama. Međutim, uprkos tome što se u međuvremenu industrija malo opametila u pojedinim žanrovima je ostala odana postulatima koje joj nameću fannboyevi.

Primer za to je DREDD, drugi pokušaj da se ekranizuje strip 2000 AD koji je prvobitno snimio Danny Cannon sa Stalloneom i rezultirao jedim od slabijih filmova u Slyjevom karijeri. Međutim, DREDD sa Slyjem je vrhunsko ostvarenje u odnosu na ono što je sada snimio Pete Travis. Po diktatu publike, Travis je ostao odan kanonu stripa koji je neprevodiv u okvire filma i u spoju inače nedovoljno ekspresivnog Karla Urbana i kacige koja mu pokriva pola lica, stvorio je junaka koji je bukvalno neupotrebljiv. Dredd kao junak koji nema milosti i ne priča puno, a sve vreme nosi kacigu i ne vidimo mu lice, verovatno može da prođe u stripu, ali ne može da prođe u filmu - odnosno može, ako ga radi velemajstor kao u ROBOCOPu gde smo ipak upoznati sa licem glavnog junaka iako ga mahom gledamo ispod kacige, ili ako je pokrivena polovina lica koja je manje važna za glumačku ekspresiju, kao u slučaju Banea u DARK KNIGHT RISES. Travis nažalost nije majstor a Karl Urban je bezličan glumac i onda kada mu lice nije pokriveno tako da Dredd deluje kao praznina u centru filma koji nema puno toga da ponudi. Na sve to, Dredd na kraju zapravo uopšte nije nemilosrdan. Iako ubija masu ljudi, nije spreman da presudi tipu za kog je "samo" 99 posto siguran da je kriv a cop outuje se i onda kada naiđe na par dečaka koji pucaju na njega. Ne mislim da bi film suštinski bio bolji da je Dredd pobio decu i one u čiju krivicu nije 100% siguran (mada se kasnije ispostavi da je tog 99% krivog trebalo ubiti) ali bi barem bio konzistentan u svojim zabludama - ako već imamo neupotrebljivog filmskog heroja, barem su autori budale do kraja pa se to može donekle poštovati.

Zaplet filma je otprilike u rangu filma RAID, dakle ne bi se moglo reći da je ovaj film opterećen scenaristuičkim ambicijama uprkos tome što ga je pisao čuveni Alex Garland koji je pre ulaska u svet scenaristike bio književnik. Štaviše, prilično je tanko napisan, sa likom negativca koju igra Lena Headey koji se veći deo filma razvlači pasivno po svom gnezdu osmišljavajući krajnje predvidive prepreke za Dredda, sa raznim stupidnim konvencijama koje pokšavaju da zadrže DREDD u DIE HARD okvirima usamljenog pravednika u zgradi pod opsadom.

Lik Dreddove saradnice svakako ima manje cheesy interakcije nego u Cannonovom filmu, ali ima i sposobnost parapsihološke prirode koja se u koristi u seriji nebitnih konflikata sa nebitnim likovima i ni u jednom prelomnom trenutku filma. Između ostalog, nema pravog girl on girl fighta u kome bi to zaigralop već Dredd ubije Lenu.

Nasilja u filmu ima dosta, što je takođe bila jedna od želja fanova i ono je tu uglavnom bez nekog pokrića u brutalnim odnosima među likovima. Ta vrsta prenaglašenog naslja je imala niz simpatičnih instanci kao što je recimo PUNISHER: WAR ZONE ili CRANK ali ovde je sprovedena na jedan antipatičan način jer se od svake situacije pravi big deal. Uostalom jedan od završnih kadrova filma jesto slo-mo olupavanja glave Lene Headey, sa kojim Travis valjda želi da zaključi film, da nam pokaže kako je zapravo krvoproliće u slo-mou i 3Du zapravo bilo svojevrsna poetna ovog filma, s tim što mi nije jasno da li on to želi da parodira, prikaže nam tehničku veštinu ili šta već.

Pete Travis je štićenik Paul Greengrassa koji je za razliku od svog učitelja došao u Holivud i shvatio da tamošnji hleb ima sedam kora. Travis se posle OMAGHa odlučio za putanju sličnu Grengrassovoj sa smenjivanjem političkih i exploitation filmova ali na mnogo nižem nivou, i ne znam tačno šta je mislio da će postići DREDDom. Da li je on možda poverovao da će DREDD zahvaljujući prisustvu DNA Filmsa, Anthony Dod Mantlea i Alexa Garlanda biti njegov 28 DAYS LATER?

Svakako da je britanska produkcija ekranizacije britanskog propertyja bila mudar potez, mada u slučaju DNA Films ove godine smo imali film po SWEENEYu u kome se pokazalo da su oni jak brend samo kad je tu Danny Boyle ili barem Kevin Macdonald i da inače ne garantuju kvalitet. No, sve u svemu, DNA Films sa svojom ekipom jeste bio prava adresa za ovakav projekat.

Naravno, rezultat DREDDa u bioskopima je bio bedan. To nije neočekivano ako imamo u vidu kakav je film ali jeste ako se uzme u obzir da publika u principu voli čistu nepretencioznu akciju koja ne mora da se javlja u fomi dobrog filma. Očigledno da je snažno bavljenje zaostavštinom stripa u "stručnoj" javnosti stvorilo lažnu sliku o tome koliko ovakav film stvarno ikoga zanima. U svakom slučaju, sam strip opet nije dobio svoju "definitivnu" ekranizaciju, iako je ova hvaljenija od prethodne i ne bi bilo čudno da naiđe neka nova za petnaestak godina.

* 1/2 / * * * *

Saturday, December 22, 2012

MORTELLE RANDONNEE

Pogledao sam MORTELLE RANDONNEE Clauda Millera, adaptaciju romana Marc Boehma koju su napisali otac i sin Audiard. Sudeći po špici, otac Michel je imao veću ulogu u nastanku ovog scenarija nego sin Jacques pa ipak ne može se izbeći jedno "autorsko" poređenje ovog scenarija upravo sa kasnijim Jacquesovim režijama. Naime, sličan karakter opsesivnog "detektiva" koji prati trag zločina iz intimnih razloga, Audiard ima u filmu REGARDE LES HOMMES TOMBER, s tim što u tom filmu postoji znatno radikalniji tretman filmskog vremena i odnos među likovima je baziran na homoerotizmu koji ima više veze sa Jean Genetom nego Stuartom Kaminskym. Zatim, slična potreba junaka da komentariše radnju prisutna je u još nekim literarnim adaptacijama koje je radio Jacques Audiard od kojih je ona sa psom u BAXTERu najradikalnija i najfunkcionalnija. Claude Miller preuzima klasične noir monologe, kojima pisci daju atmosferu priči i dopunjuju informacije i plasira ih kao replike koje junak izgovara u kadru, bez jasne motivacije. Uz još neke "specifičnosti", MORTELLE RANDONNEE se uklapa u pretpostavku Davida Bordwella iz seminalnog eseja o poetici art-house filma u kojoj zastupa tezu da autori sa umetničkim ambicijama često iskoračuju iz konvencija repertoarskog filma koji krase pravilna inscenacija, uverljivost, funckionalnost priče i likova itd. ukoliko je to izraz njihove poetike i specifičnog odnosa prema svetu, odnosno da postoje "loši filmovi koji su umetnički vredni". I tom tezom, Bordwell svakako da objašnjava sve one autore koji su "umetničku snagu" svojih filmova bazirali na pretpostavci da je samo u umetnosti greška, odnosno odstupanje od uspostavljenih konvencija, dozvoljena i može rezultirati uspešnim delom, čak i nečim od vrednijima od onoga što se radi po postulatima.

Claude Miller vrlo očigledno svojim "odstupanjima" od uverljiviosti situacija i likova pokušava da se nametne kao "umetnik" u odnosu na ovu priču, ali je samo deo tih intervencija uspešan, a one koje nisu stvaraju utisak da je reč o delu koje je pretenciozno bez pokrića. Naravno, imajući u vidu Chabrola i njegove brojne filmove, sasvim je sigurno da je Claude Miller imao tradiciju na koju je mogao da se osloni.

Michel Serrault igra detektiva koji postaje opsednut mladom femme fatale koja zavodi muškarce a potom ih ubija i nalazi nove. U njoj on prepoznaje svoju kćer sa kojom je odavno izgubio kontakt, a vremenom počinje da veruje kako bi ta mlada žena zapravo zaista mogla biti njegova ćerka. Devojku igra Isabelle Adjani koja Milleru više služi kao lutka nego kao karakterna glumica i Serrault nosi pretežni "glumački" teret.

MORTELLE RANDONNEE je vrlo intrigantan film, ali Millerova iskliznuča u pretenziju ga devalviraju i čine nekonzistentnim. Savršeno uverljive i čak istinski napete scene se smenjuju sa trapavom ironijom koje nema puno ali je ima sasvim dovoljno da poremeti ravnotežu filma.

Čini se da postoje neki slojevi priče koji ni Miller ni scenaristi nisu u dovoljnoj meri razradili, kao što je recimo biseksualnost glavne junakinje koja se jednom pojavi ali ne zaigra značajnu ulogu.

Čini mi se da je Audiard u rediteljskom opusu na mnogo zreliji način oporavio francuski krimić, vraćajući da realističkim korenima i dodajući mu mistiku umesto ironije kao nadogradnju, naročito insistirajući na snažnim seksualnim impulsima koji vezuju likove i koji su stalno na finoj liniji između Kaminskog i Geneta. Istorijski progres unutaž žanra se stoga može prepoznati upravo u njegovom radu i čini mi se da neke od stvari koje su ostale nerazrađene poput tog dosta snažno biseksualnog motiva deluju kao nešto što bi Jacques mnogo bolje iskoristio od "matoraca" koji sa tim nisu znali šta da rade.

MORTELLE RANDONNEE je prepun devjacija u odnosu na evoluciju žanra i donosi dosta ćorsokaka, ipak ovaj rad iz 1983. godine je bitan film za žanr i značajan scenaristički doprinos Audiardovom opusu iako bi se po špici reklo da je on na ovom filmu bio sporedni pisac.

* * * / * * * *

Friday, December 21, 2012

WOOCHI

Pogledao sam WOOCHI Dong Hoon-Choija, juznokorejskog specijaliste za repertoarske spektakle razlicitog profila, ali mahom lokalnog dometa. WOOCHI je film koji je u nekoliko navrata nadomak da zavredi crossover van Juzne Koreje, ali upravo greske samog Dong Hoona ga vracaju u lokalne okvire. Ovaj svojevrsni rip-off francuskog spektakla LES VISITEURS smesten je u milje taoistickih bogova, goblina i carobnjaka koji intrigu iz proslosti prenose u sadasnjost, u svet u kome se tesko snalaze jer su vekovima bili zatoceni.

WOOCHI je u nekoliko navrata i u velikom broju resenje prilicno svez, ako imamo u vidu da se oslanja na vec dosta trosenu premisu, medjutim Dong Hoon-Choi u prelomnim momentima pokazuje nesigurnost. Ona se iskazuje ne samo kroz neka zbunjujuca rediteljska resenja na nivou montaze i vodjenja price vec i na planu uticaja koje Dong Hoon uvodi u svoj film. Jedna od zanimljivih karakteristika juznokorejskog repertoarskog filma je to sto reditelji mahom rade u nekoliko zanrova i mali broj se profilise za samo jedan zanr. Moguce je da takva situacija navodi reditelje da se trude i skupe sve sto znaju i misle da treba da pokazu na jdnom mestu. WOOCHI je bez sumnje bio prilicno ambiciozan film ali Dong Hoon ga je odveo predaleko u svom showcaseu.

To je steta, jer u fazama kada je fokusiran, Dong Hoon nudi jedan prilicno dobar film, ali sa trajanjem od 135 minuta i dosta lutanja, WOOCHI nije uspeo da u dovoljnoj meri zavredi paznju van lokalnih okvira i ostavi neki znacajniji trag.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, December 19, 2012

HOWLING

Pogledao sam HOWLING, policijski triler koji je režirao Yu Ha sa čijim radovima do sada nisam imao većih iskustava ali spada među iskusnije reditelje. HOWLING je zanimljiv film na liniji američkih krimića kao što su WHITE DOG i THEY ONLY KILL THEIR MASTERS u kojima se životinje koriste kao dresirane ubice.

U ovom filmu, imamo priču o iskusnom detektivu kog igra Kang-ho Song koji donosi svoju već standardnu personu u lik več potrošenog i frustriranog detektiva koji mora da radi sa mladom inspektorkom na seriji misterioznih ubistava. U seksističkim okolnostima odeljenja za ubistva u kome se on već oseća izostavljeno i preskočeno jer nije napredovao u skladu sa svojim ambicijama, novi partner samo podiže tenziju.

Yu Ha ima dobro postavljenu priču koja ne donosi puno iznenađenja ali donosi dosta pošten odnos prema već uspostavljenim konvencijama police procedurala i nudi sasvim dovoljne svežine da nađe svoje mesto u globalnoj ponudi ove vrste filmova. Problem je samo u režiji koju Yu Ha u mnogim aspektima bazora na poentiranju i infodumpovanju već očigldnih stvari po čemu HOWLING često zaliči na televiziju i čini se ostaje lokalan bez perspektive za crossover na zapadnim tržištima što je šteta jer ovo je film koji možda ne spada u sam krem južnokorejskog repertoarskog filma ali je u samom materijalu zarobio jedno mnogo bolje ostvarenje koje je Yu Ha nije uspeo da plasira.

Čini mi se da HOWLING ima jako velike perspektive za rimejk.

* * 1/2 / * * * *

Monday, December 17, 2012

YEON-GA-SI

Pogledao sam zanimljiv južnokorejski film katastrofe YEON-GA-SI Jeong Woo-Parka koji je snimio nekoliko filmova pre ovoga, ali se nisam susretao sa tim naslovima. U svakom slučaju, Jeong Woo-Park ni ne režira kao debitant i YEON-GA-SI je zanimljivo postavljena i realizovana priča o zarazi mutiranim parazitom koja dobije ogromne razmere i ima fatalan ishod ukoliko se brzo ne pronađe lek. Osnovni problem filma je u čudnom spoju A-produkcionih ambicija i B-senzibiliteta priče. Naime, Jeong Woo-Park relativno dobro postavlja epidemiju nacionalnih razmera u odnosu na borbu glavnog junaka i tenziju koja iz nje proističe. Međutim, ceo zaplet sa tim junakom iako počinje dobro kasnije dobija senzibilitet dosta naivnog B-filma, smenjuju se vrlo složene i neuverljivo dosadne situacije, zavera koja je istovremeno ingeniozna i ekstremno naivna, i usled tih nekonzistentnosti YEON-GA-SI kasnije ima ozbiljne probleme kako da održi svoj tonus.

Ipak, to ne umanjuje relativno prijatne iskustvo gledanja ovog filma koji uprkos raznim nekonzistentnostima i tankom razrešenju, ima u sebi nešto jednostavnosti dobrog američkog repertoarskog filma, kao i zanatske solidnosti i originalnosti korejske kinematografije.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, December 15, 2012

CTYRI VRAZDI STACI, DRAHOUSKU

Pogledao sam ekranizaciju romana MRTVACIMA ULAZ ZABRANJEN Nenada Brixija urađenu u Čehoslovačkoj pod naslovom CTYRI VRAZDI STACI, DRAHOUSKU u režiji čuvenog Oldricha Lipskog. Odlrich Lipsky je jedan od najčuvenijih čehoslovačkih reditelja i naši književnici nisu imali ovako prestižne ekranizacije u inostranstvu. Naravno, Čehioslovačka u to vreme nije bila dovoljno "prestižno" inostranstvo, ali ova ekranizacija je sama po sebi veliki uspeh. Brixijev roman je bio preveden na više jezika, prodat u četvrt miliona primeraka a veliki uspeh je postigao upravo u ČSSR.

CTZRI VRAZDI se smatra jednom od najpopularnijih čehoslovačkih komedija i bez ikakve sumnje reč je o filmu koji je neobičan, uvodi dosta zanimljivih i ekskluzivnih rešenja iz vizure nečega što bismo zamislili da nastaje iza Gvozdene Zavese. Međutim, imajući u vidu da je ovo film iz 1970. a da je 1966. Vaclav Vorlicek snimio film KDO CHCE ZABIT JESSII? koji je u određenim postupcima još radikalniji, ne možemo reći da je ovo najekscentričniji čehoslovački repetoarski film.

Kao i u JESSI i CTYRI VRAZDI, osnovna postavka je preplitanje fikcije i stvarnosti, u JESSI snovi postaju stvarnost a inspirisani su pulp literaturom dočim kod Lipskog se stalno ostavlja pitanje da li je sve zapravo mentalna slika stripa koji junaci čitaju u jednom svojevrsnom koncentričnom krugu. Dok se JESSI dešava u Čehoslovačkoj, CTYRI VRAZDI se dešava u jednoj stilizovanoj Americi kako bi se opravdalo pojavljivanje klišetiziranih tipskih junaka iz gangsterskog filma koje roman i film parodiraju. U prikazu te "pseudo-Amerike" dominiraju klišei iz popularne kulture i nema nikakvih ideoloških zahvata i političkih poenti.

Lipsky u ovom filmu udara svim silama i ovo je istovremeno parodija, farsa i vodvilj što rezultira prenatrpanošću filma i u pojedinim fazama nemoguće je pratiti dešavanja na ekranu što ipak ne može biti rediteljski cilj.

Ovaj Brixijev roman je prethodno ekranizovan u SFRJ (spada među retke jugoslovenske romane koji su imali dve ekranizacije, a ja trenutno mogu da se setim samo GOLUŽE kao primera za jugoslovensku i stranu ekranizaciju) i postigao je kultni status i mesto u lektiri.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, December 12, 2012

DOOMSDAY BOOK

Pogledao sam DOOMSDAY BOOK južnokorejsku antologiju filmova o kraju sveta, što je zanimljivo ako imamo u vidu da je istog dana Severna Koreja probala svoju interkontinentalnu raketu. Reč je o izvanredno zanimljivom, jako raskošno realizovanom omnibusu u kome je uvodnu i završni priču režirao Yim Pil Sung a središnju Kim Ji Woon.

Sve tri priče su zanimljive, baziraju se na SF premisama s tim što je prva zapravo više horor jer govori o zombija proisteklim iz netradicionalne infestacije izazvane zagađenjem i zanimljva je između ostalog i po tome što u njoj igra Bong Joon Ho, reditelj monster moviea THE HOST koji ima sličnu premisu samo u creature feature žanru. Bong Joon Ho igra jednog od upečatljivih gostiju u televizijskoj diskusiji na temu zombi infestacije.

U prvoj priči Yim Pil Sung uspeva vrlo dobro da razvije likove sa identitetom i da prikaže veliku zombi apokalipsu u Južnoj Koreji sa prilično ambicioznim dimenzijama, uvodeći usput nešto biblijske simbolike koja ne igra suštinsku mulogu ali fino zaokružuje stvar. Ova priča je besprekorno realizovana, sa visokom vizuelnom pismenošću kakva se od Yim Pil Sunga i očekuje.

U drugoj priči Kim Ji Woon snima svoj možda najintrigantniji film. Ovo nije blockbuster, nije crowdpleaser, ali je zabavna priča o robotu koji doživljava "prosvetljenje" i u budističkom hramu počinju da ga posmatraju kao Budinu inkarnaciju. Međutim, korporacija koja je proizvela robota smatra da je to početak formiranja veštačke inteligencije koja bi mogla ugroziti čovečanstvo i šalje tehničara da interveniše. Bong Joon Ho je na sličan način prepleo visoku tehnologiju i intimističku priču u svojoj priči u omnibusu TOKYO koja meni ipak ostaje draža ali po prvi put pokazuje Kim Ji Woona kao nešto sofisticiranijeg reditelja. Takođe, ova priča deluje jako vešto u vizuelnom pogledu sa zanimljivim CGI tretmanom robota.

Treću priču o vanzemaljskom nebeskom telu koje ide prema zemlji, režirao je Yim Pil Sung i čini mi se da je ova priča wild card celog omnibusa. Apsurdna je, u sebi ima najizraženiju arty dimenziju i čini mi se da ona možda i ponajviše prodaje ovaj omnibus na Zapadu. Međutim, i ona se uklapa u viziju jer nudi treće viđenje teme koje ne čini film nekonzistentnim već bogatijim.

Neobična struktura DOOMSDAY BOOKa sa tri priče i dva reditelja čini mi se proizilazi iz produkcionih teškoća na koje je naišao ovaj film čije je snimanje počelo još 2006. godine. Srećom, to se ne oseća u krajnjem proizvodu koji deluje bogato i krajnje reprezentativno. Yim Pil Sung je ovog puta imao dve prilike da se pokaže da ima i supstancu a ne samo stil, što je nagovestio u ANTARCTIC JOURNALu ali nije potvrdio u HANSEL AND GRETEL, i rekao bih da u ovim pričama nije suštinski preokrenuo sliku o sebi ali je našao materijal u kome njegove rediteljske osobine nisu problem.

* * * / * * * *

Tuesday, December 11, 2012

THE MAN WITH THE IRON FISTS

Podneo sam rediteljski debi u kome je RZA sa petnaest godina zakašnjenja sabrao svoju fascinaciju kung fu filmom, i THE MAN WITH THE IRON FISTS i izgleda kao nešto što bi u ono vreme diskografska kuća finansirala kako bi podmirila apetite Wu Tang Clanu. Ako imamo u vidu da je ovaj film prezentacija Quentina Tarantina, što u principu ne mora biti garancija kvaliteta, očekivanje je ipak odmaknuto od vanity projecta. Doduše, RZA je na nivou karijere izašao iz visokotiražnih okvira ali se nametnuo kao ugledna figura, kompozitor filmske muzike i guru opšte prakse, pa ovo ostaje vanity project.

THE MAN WITH THE IRON FIST izgleda kao nevešto sažeta verzija nekog ne naročito zanimljivog dužeg filma. Ne znam da li bi ovo bilo znatno bolje u formi dužeg ostvarenja, a RZA i Eli Roth su imali dosta prolema da ga skrate, ali bi sigurno više ličilo na film. Ovako deluje kao svojevrsna salata scena, sa prilično jednostavnim i istovremeno konfuznim narativom i scenama borbe koje su značajne samo po tome što RZA pokušava da na velika vrata vrati gore fu, odnosno da pomeša gore fu sa nekim wireworkom kakav smo sretali u filmovima poput CROUCHING TIGERa. Ovaj film po senzibilitetu nema puno veze sa starim wuxia radovima koje bi RZA trebalo da poznaje dobro, što naravno nije prepreka užitku, naročito jer RZA ima neprikriveno oskidentalni pristup pripovedanju.

Međutim, u ovako napabirčenoj priči, sa samim sobom u glavnoj ulozi što je naročito apsurdno ako imamo u vidu da postoje vitalni crnci koji znaju da se biju ali i da glume kao recimo Michael Jai White, i Russell Croweom u jednoj mičamovskoj ulozi lutanja kroz kadrove, sve se mora prepustiti azijskom delu podele koji čine moj favorit, povratnik Byron Mann, zatim Rick Yune, Lucy Liu i čovek iz "Shaolin Chambersa" Gordon Liu. Tako da eto, bar su se sreli RZA i Liu.

RZA je nažalost drvo javorovo, neubedljiv je i kao glumac i kao borac, i u principu deluje kao da je prilično zalutao u glavnu ulogu.

Šteta je što RZA nije našao bolji način da prenese svoju fascinaciju kung fu filmova u vlastito delo. Premda, RZA je u suštini na kraju krajeva samo snimio film koji nije dobar, ne može se reći da se u bilo kom smislu ogrešio o svoj status uglednog prvoborca.

* 1/2 / * * * *

Saturday, December 8, 2012

IN THE VALLEY OF ELAH

Pogledao sam IN THE VALLEY OF ELAH Paula Haggisa, u sklopu pripreme za ZERO DARK THIRTY. IN THE VALLEY OF ELAH je baziran na priči koju su osmislili zajedno scenarista HURT LOCKERa i ZERO DARK THIRTYja Mark Boal i oskarovac Paul Haggis. Ovaj film spada u Haggisovu fazu "upozoravajućih" filmova od kojih je CRASH uspeo da ga proslavi na "oskarima". ELAH je daleko jednostavniji i bolji film od CRASHa, upravo zbog toga što je i strukturalno i na nivou priče prigušeniji, Haggis kao scenarista ima potrebu da se više izražava u pojnmovima nego u pokretnim slikama - ELAH je uz to vrlo pismeno koncipiran, u duhu arty krimića sedamdesetih, ali to ne znači da u pojedinim slučajevima Haggis ne oseća potrebu da "zakuce" poentu. Uostalom, ipak je Haggis scenarista koji je uspeo da u autorskom pogledu ubije Clinta Eastwooda što nikome nije pošplo za rukom. Međutim, da ovaj film nije ideološki neprihvatljiv Clintu, i da ga je on režirao, čini mi se da bi neka od Haggisovih poentiranja bila izbegnuta.

Uprkos svemu tome, ELAH ostaje fino kontemplativan film koji ima osnovu i strukturu krimića, ali i efekat koji nadilazi žanrovski koncept. Poenta je proučavanje obolelog društvenog tkiva kroz mali slučaj koji otkriva veću priču - u ovom slučaju deformacije izazvane američkim angažmanom u Iraku koji je drugačiji od drugih ratova koji su vođeni. Suočeni sa neobičnim protivnikom, Amerikanci su svesno i zvanično odustali od pravila ratovanja i pretvorili svoje vojnike na terenu u monstrume i sada to počinju da osećaju i građani na tlu SAD.

Haggis ovo pitanje otvara na jedan vrlo zanimljiv način, kreirajući žanrovski prilično čistu misteriju koja potom prerasta u zataškavanje, raskrinkavanje onoga što se zataškava i poražavajućeg otkrića šta je zapravo zataškavano.

Jedan od problema Haggisovog filma jeste All-Star podela u kojoj su se Tommy Lee Jones i Charlize Theron jasno izdvojili kao glavni likovi, ali epizode igraju neki prilično poznati glumci poput Josha Brolina što stvara lažni utisak kao da će se taj lik dalje razraditi a neće i opterećuje gledalaca suvišnim detaljima.

Roger Deakins kao DP odlično savladava pitoreksne ambijente Novog Meksika, i američke provincije, bezbrojne ćumeze, barove, motele i vojne objekte ui Haggis u sdaradnji sa njim uspeva da kreira solidan i atmosferičan identitet filma.

U pojedinim scenama, Haggis usporava filmski izraz ne naročito inspirisanim rešenjima u dijaloškim scenama, ali film uspeva da ostvari inttegritet na nivou izraza. Otud je šteta što na samom kraju, Haggis iskoračuje previše u pravcu "poentiranja" koje možda čak i nije suvišno, ako imamo u vidu o kome govori i kome se obraća, i koje je čak možda i na nivou živorne uverljivosti korektno, ali remeti jednu solidnu celinu.

Film je baziran na istinitoj priči. I ovo je primer dobro odabrane istinite priče koja na kraju ima svoje značenje a nudi prostor za razvoj drame. U tom smislu Haggis je scenaristički odlično proizveo uzbuđenje u antiklimaksu i razrešenju misterije.

ELAH je imao već u onome što je snimio Haggis nešto bolji film, ali i ovakav kakav je, stoji kao najzrelije ostvarenje u njegovoj karijeri.

* * * / * * * *

Friday, December 7, 2012

AL-TOO-BI: RITEON TOO BEISEU (aka R2B: RETURN 2 BASE)

Pogledao sam AL-TOO-BI: RITEON TOO BEISEU Dong Won-Kima, na zapadu poznat kao R2B: RETURN 2 BASE. Reč je južnokorejskom rip-offu TOP GUNa, koji praktično u potpunosti preuzima sve ono što je bila priča Scottovog filma i realzuje bez onog dara i veštine. R2B nije neprijatan za gledanje uprkos brojnim problemima, od onih objektivnih kao što su mlaka, i već viđena priča iz identičnog filma koji je pritom klasik i sam po sebi je dosta citiran do onih subjektivnih a vezani su za to da su belcima Azijati jako teški za razlikovanje, naročito u filmovima koji se dešavajku u vojsci i po definiciji govore o ljudima koji izgledaju i ponašaju se slično.

Dong Won-Kimova režija je glossy, glavnu ulogu igra Rain koji je snimio ovaj film pred odlazak na odsluženje vojne obaveze i verujem da je upravo ovo snimanje bilo deo tog zadatka. Slično Izraelu i u Južnoj Koreji služenje vojske traje nešto duže. R2B je propagandni gung ho film koji promoviše južnokorejsko vazduhoplovstvo i teško je poverovati da Rain i vojska nisu našli zajednički interes u ovom projektu.

U filmu Južnokorejanci ratuju sa severnokorejskim pučistima koji žele da obustave mirovne pregovore o ujedinjenju i započnu novi rat. Ponovo dakle imamo u film u kome nisu negativci "obični građani" Severne Koreje, niti državni vrh, već odmetnuti deo državne nomenklature. U tom pogledu R2B ne predstavlja Severnjake kao negativce već više kao svojevrsne žrtve manipulacije.

Rekonstrukcija severnokorejske vojske se retko viđa na filmu. U ovom je prilično neautentična. U filmu se leti Migovima i Kamov helikopterom, ali šare na njima su više proistekle iz produkcionog dizajna nego iz šare koje nose pravi severnjački Migovi koji su inače ofarbani u boje kakve bi stavio neko ko se kladio u prefarbavanje aviona i izgubio. U ovom filmu, vrlo su estetitovani, sa teget tonovima oznaka i deluje kao fetišizovan protivnik.

Nekog naročito razvijenog konflikta nema ni na jednom nivou. Pa tako i kod Severnjaka samo naziremo par likova i to su sve dosta šturo postavljeni negativci smešteni u visokoestetizovane ambijente.

Kako film ne bi otišao u preveliki neukus, iako u njemu već jeste, uvodi se sekundarni protivnik, vazduhoplovstvo SAD koje želi da samo obavi akciju umesto Južnjaka. Ipak, na kraju naravno Južnjaci uspevaju da očuvaju svoj integritet i rešavaju svoj posao sami.

R2B donosi dosta akcije u vazduhu koja je previše oslonjena na CGI tako da avioni mogu sve da rade, što kvari utisak inače solidno realizovanih vazdušnih scena. Taj CGI momenat u ovom filmu dosta pomaže, naročito jer mislim da su Migovi pretrpeli dosta intervencija animatora, ali ideje koje se tom tehniko realizuju su mahom neuverljive.

Ipak, činjenica da veliku ulogu igraju retko snamni borberni avioni F-15 i Mig-29 čini ovo zanimljivim filmom za ljubitelje avijacije.

* * / * * * *

Thursday, December 6, 2012

GOLGO 13

Pogledao sam GOLGO 13 Shunye Satoa, japanski akcioni triler iz 1973. godine, nastao po stripu Takao Saita. Ovog junaka je kasnije igrao Sonny Chiba a napravljene su i animirane serije. GOLGO 13 je nastao po Saitovom scenariju i sniman je u Šahovom, pred-homeinijevskom Iranu što filmu daje jednu zanimljivu egzotičnu dimenziju a naročito je zanimljivo to što su persijski junaci nahovani na japanski. Sato je stari majstor japanskog repertoarskog filma koji se nije mnogo nametnuo kao reditelj van lokala ali mu je Toei prepuštao neke od najskupljih japanskih projekata i u ovom filmu se oseća zašto je dobijao takvo poverenje. Sato donosi nekoliko maestralnih sekvenci, a još je važnije to da se Takakura Ken nameće kao jedan validan akcioni heroj, čiji underplay ponekad dostiže granice paroksizma ali ima svoje mesto.

Nažalost, na nivou celine i zapleta GOLGO 13 nije naročito zanimljiv i Sato uspeva da ga oživi na nivou pojedinačnih situacija uprkos tome što nema snažnijeg pripovedačkog zamajca. Persijska podela je mnogo manje zanimljiva od Takakura Kena tako da ovde imamo slučaj specifičnog ugođaja kolonijalne kinematografije u kojoj kolonizovani preuzimaju ulogu kolonizatora. Takakura Ken je bio velika japanska zvezda ali je u američkim filmovima bio sidekick američkim zvezdama. Ovde on ima taj tip inferiornih sidekickova.

Skor je dosta po uzoru na špageti vesterne i čini mi se da su iranske pustinjske lokacije i uopšte priroda koja vuče na vestern inspirisali to rešenje koje se nije pokazalo kao baš najbolji put. GOLGO 13 pretenduje na kalibar koji ne uspeva da dostigne ali čini mi se da je bilo prostora da se ovaj lik barem još jednom načne sa Takakura Kenom.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, December 4, 2012

TIMESCAPE

Pogledao sam TIMESCAPE, rani rad Davida Twohyja iz 1992. godine. Uprkos tome što je kasnije snimio i znatno bolje ali i znatno slabije filmove, u ovom ostvarenju Twohy anticipira neke stvari koje će mu kasnije biti adut ali i mnoge mane. Adut je pre svega snažan osećaj za suspense i revitalizaciju zapleta koji kombinuju melodramu i žanrovske miteme u TWILIGHT ZONE ključu. Problem je polovičnost u svakom od ovih domena - Twohy se upadljivo slabije snalazi u svemu onom što nije akcentovao kao svoju jaču stranu, a ima i probleme na nivou strukture priče. Tako i TIMESCAPE potroši sat vremena na postavku likova i stuacije a u završnih pola sata počinje da se dotiče svog osnovnog žanrovskog gradiva u njemu ostaje sporadično štur i/ili nedorečen.

Umesto da se prvih sat vremena postavljaju prilično jasni i jednostavni odnosi među likovima, ta vrsta ekspozicije je morala ići brže kako bi već od kraja prvog čina ili polovine drugug krenulo da se dešava sve ono zbog čega se film zove TIMESCAPE. Jedan od razloga za ubrzavanje je i to što je Twohy prilično otvoreno prodao svoju "misteriju" u naslovu tako da TIMESCAPE govori o misteriji za glavnog junaka za koju Twohy očekuje da bude misterija i za gledaoce, iako ona to u osnovi nije.

Sama ideja sa putnicima kroz vreme koji dolaze na poprišta poznatih tragedija je zanimljiva, ali su putnici u ovom filmu prikazani kao mešavina horor-karikatura i suštinski benevolentnih avanturista, od kojih je ovaj sekundarni atribut svakako zanimljiviji ali nije dovoljno akcentovan. Čini mi se da je ova vrsta ambivalentnosti mogla da bude znatno bolje iskorišćena kao adut.

TIMESCAPE je adaptacija novele VINTAGE SEASON i moguće je da problemi na nivou strukture proističu iz Twohyjeve želje da ostane veran proznom izvorniku.

Jeff Daniels je odličan u glavnoj ulozi i pomaže da se film podnese u problematičnoj prvoj polovini. Twohy je u ovoj formi daleko uspešnije uspeo da se izrazi u ARRIVALu sa Charlie Sheenom.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, December 2, 2012

LE MAGNIFIQUE

Reprizirao sam jedan od najbitnijih filmova koji su nastali kao reakcija na Bonda a to je LE MAGNIFIQUE Philippa Le Broce iz 1973. godine. Ovaj film se može smatrati referencom iz koje su izrasli Hazanaviciusovi filmovi o agentu OSS117 koji su odstupili od proze Jeana Brucea. Hazanviciusovi filmovi su moderniji i klasu iznad ovoga što radi De Broca, međutim, iz današnje vizure, LE MAGNIFIQUE stoji kao jedan izuzetno bitan pokušaj.

Naime, LE MAGNIFIQUE je parodija na filmove o Bondu i tajnim agentima, među kojima je i rad Jean Brucea, sigurno, koji je prepleten sa jednom postmodernom postavkom da je zapravo građa o tajnom agentu deo lošeg petparačkog romana koji ispisuje glavni junak, pulp pisac. Naravno "realnost" parodije i "realnost" u kojoj živi pisac se razlikuju, i pisac kanališe dosta svojih nezadovolhjstava u likove o kojima piše.

De Broca je nasl8ućivao koje sve potencijale nosi ova premisa i on dotiče svaki od njih barem verbalno, recimo žena koja se zainteresuje za pisca pulp romana je sociolog i želi da piše studiju o njegovim pulp romanima, međutim on ne istražuje dalje temu piščevog uticaja na svest čitalaca sa niskim kriterijumima izuzev ovog nagoveštaja i piščeve svesti da utiče "na snove" ogromnog broja ljudi.

Zatim, De Broca u par navrata odlično prepliće događaje u "piščevoj realnosti" sa događajima u romanu, ali u tome nije do kraja konzistentan.

Konačno, De Broca zapravo fundamentalno dobro postavlja film kao refleksiju jedne intimne ljubavne priče na nastanak dela. Međutim, uprkos tome što je De Broca dobro "pokrio" sve aspekte svoje priče, on ih nije u dovoljnoj meri razradio. Piščeva realnost se dosta razlikuje od one u koju je smešten roman, ali opet nedovoljno - piščevi odnosi naprosto nisu u dovoljnoj meri kompleksniji od odnosa koje uspostavlja njegov pulp junak.

Međutim, iako De Broca nije snimio prvi film na ovu temu, ovo jeste neobična mešavina komercijalnog filma sa nečim uslovno rečeno pretencioznijim, odnosno sa svojevrsnim postmodernim gledištem i šteta je što film govori io dva sloja "realnosti" koja zapravo nisu dovoljno različita i što odnos koji se razrešava kroz parodično delo nije kompleksniji.

LE MAGNIFIQUE se nametnuo kao klasik i ostvario je veliki uticaj, recimo film koji referiše na De Brocu je Hladnikov UBIJ ME NEŽNO i mnogi drugi. Ono po čemu je ovaj film najznačajniji jeste oštra promena vizure koja je nekarakteristična za komercijalni film sa tako velikom zvezdom kao što je Belmondo iz tog perioda. Ovo je inače uloga koja Belmondu savršeno odgovara.

Hazanavicus se u svojim OSS117 filmovima bavio i pitanjima vezanim za narativne tehnike, naročito filmski jezik ali nije išao u pravcu uvođenja autora kao junaka. Međutim, na nivou samog preispitivanja žanrovske konvencije, njegovi 0SS 117 filmovi su otišli korak dalje od De Broce i nisu ostavili prostora za uočavanje fundamentalnih nedostataka.

* * * / * * * *

SMRT ČOVEKA NA BALKANU

Pogledao sam SMRT ČOVEKA NA BALKANU Miroslava Momčilovića. To je možda i najetabliraniji film ovog scenariste i reditelja, a i pionirski primer found footage filma kod nas. Moram priznati da me prihvatanje na koje nailazi ovaj film kod publike ne čudi, u tom smislu što me od naše publike i inače ništa ne čudi. Naprosto, ovaj film uspeva da ubode to neko "opšte mesto" na kome ostaje i sa kog se ne odmiče što našoj publici godi. Uostalom, publika jako teško uspeva da utvrdi razliku između "pravog" Dušana Kovačevića i neke sedmorazredne kopije koju Momčilović nudi i prilično popunjena sala Koloseja je jako srdačno reagovala na svaki nagoveštaj humora ili psovke.

Ono što me međutim čudi jesu neverovatno velike pohvale za ovaj film koje stižu od ljudi iz esnafa, kritike, festivala, a prisutne su čak i interno među ljudima jer ovo je ostvarenje zaista prilično sumnjivo i nema mnogo argumenata kojima bi se moglo braniti.

Naravno, izbegavam teške reči jer sam iste sedmice gledao ARTILJERO, taj kolektor većine najstrašnijeg u našem filmu za šta smo bili ubeđeni da je zauvek izlučeno i zaboravljeno. Momčilović je međutim još uvek aktivan učesnik našeg kinematografskog košmara i njegov film se mora shvatiti ozbiljno. Međutim, problem je u tome što u ovom filmu nema ničega što bi trebalo shvatiti iole ozbiljno.

Scenario je na nivou silom proširene jednočinke nekog osrednje talentovanog studenta dramaturgije na prvoj godini. Višeslojnosti gotovo da nema, estetsko polazište je bazirano na pokušaju da se na neki način malo revitalizuje polaz Dušana Kovačevića, samo bez mašte, smisla za humor i veštine velikog dramatičara. Naravno, povratak ovom klasiku je legitimna strategija u našoj kinematografiji i dramaturgiji, i pokušaji toga su stalni, ali Momčilovićev domet je nažalost na nivou osrednjeg talenta sa prve godine. Ovaj film je često definisan kao "snimljeno pozorište", međutim, ovaj komad koji Momčilović naziva scenarijem ne bi nikada mogao da prođe u pozorištu, barem ne profesionalnom, ako bi ono imalo ikakve kriterijume. Dakle, ovaj film možda i jeste "snimljeno pozorište" ali ono što se pred kamerom dešava nije relevantno pozorište.

Kad je reč o found footage postupku, tu su stvari daleko kompleksnije. Naime, uvođenje web kamere kao forme trebalo da nam nešto implicira. Ali na kraju cele priče ono što imamo jeste utisak da je sve snimljeno sa jedne pozicije kamere i to je to. Naime, imamo glumce i to zvezde u svim ulogama što dakle jasno sugeriše da nije reč o nekom istinskom "dokumentarnom" materijalu. Kako onda percipirati ovaj film? Film sa zvezdama snimljen iz jedne pozicije? Zašto taj mučni koncept držati sve vreme kada već na nivou pripreme projekta odnosno na nivou glumačke podele, film nije elementarno ubedljiv?

Tome doprinosi artificijelna glumačka igra, artificijelan tekst, i sve ostalo što nas jako odvlači od bilo kakve dokumentarnosti, životnosti, hiperrealističnosti ovog igrokaza. Ako je Momčilović već intervenisao u odnosu na "realnost" na nivou teksta i glume, zašto onda nije intervenisao kad je reč o vremenu i prostoru? To bi svakako pomoglo utisku. Ovako film deluje kao da se grupa poznatih glumaca izmotava pred nekom kamerom i govori nižerazredni kovačevićevski tekst.

To sve nije neko veliko iznenađenje. Ali, iznenađuje da takav skup nedopustivih grešaka unutar odabranog koncepta može da prođe kod bilo koga ko iole zna nešto o filmu i tome kako se koji utisak postiže i konstruiše.

Popularnost ovog filma je prilično velika u odnosu na budžet i snimanje od nedelju i po dana. Međutim, to što je film profitabilan sa nekoliko desetina gledalaca ne čini ga populističkim fenomenom koji bi samim tim iskoračio izvan domena kritike. Dakle, nejasno je kako nekom profesionalcu ova vrsta glupih odluka može da bude u redu, i kako ovakav film ipak odlazi na nekakve festivale i tamo postiže neke uspehe, osim ukoliko se ne vodimo hipotezom da ljudi tamo misle kako su naši glumci naturščici i kako realnost u Srbiji zaista ovako izgleda.

Ako imamo u vidu da je deo found footage miljea koristio upravo ovaj format kako bi pokazao nekakvu tehničku usavršenost, Momčilović je izabrao ovaj koncept kako zapravo ne bi morao da ponudi bilo kakvu rediteljsku veštinu iza kamere. Ako su njegovi raniji filmovi zahvaljujući lošim intervencijama iza kamere bili manje ili veće izrugivanje profesiji, onda je SMRT ČOVEKA NA BALKANU, Momčilovićevo svesno uklanjanja iz "profesije", ali bez svesti da takva vrsta filma takođe postoji i da je ona sama po sebi formulisala neku vrstu izraza i pravila. Dakle, Momčilović je bežeći od "akademskog filma" došao negde gde takođe postoje "pravila" koja su njemu nepoznata.

Doduše, ni ne slutim na osnovu čega je neko ko je na nivou scenarija toliko konvencionalan umislio da ume da produkuje nešto što se može plasirati kao "stvarnost" i postići taj nivo ubedljivosti.

Očigledno je Momčilović uspeo da se dosta duboko integriše u establišment i da time omogući reprodukciju svoje teorije šta je želeo da postigne kao nečega što je u filmu i ostvareno.

Čini se da glumci takođe bespogovorno veruju Momčiloviću tako da svaki od likova igraju sa naročitim trudom da u karakteru nađu nešto čega zapravo nema. U tome naročito preteruje Radoslav Milenković, inače dosta solidan glumac koji se malo raspustio u poslednje vreme.

SMRT ČOVEKA NA BALKANU će svakako imati više smisla na televiziji. Štaviše, imajuči u vidu našu TV ponudu, bilo bi lepo da ima makar i ovakvih TV drama, ali to nije neki domet. Naročito ne za bioskop.

Saturday, December 1, 2012

PREMIUM RUSH

Pogledao sam PREMIUM RUSH, čudnu rediteljsku odluku Davida Koeppa koji je odavno zainteresovan da proširi podrućje borbe i na potpuno autorstvo, ali se do sada izražavao u znatno drugačijim formama. A STIR OF ECHOES je u tom pogldu čak bio odličan film, a nije za potcenjivanje ni TRIGGER EFFECT. Međutim, u PREMIUM RUSHu, Koepp odlučuje da realizuje jednu larrycohenovsku one-note premisu, priču o biciklistima koji rade isporuke u Njujorku i upadaju u nevolje sa trijadama i korumpiranim policajcem. Koepp je jedan od scenarista filma za koji bih razumeo da ga je prodao kao high concept script ali ne razumem poriv i da ga režira jer po nivou sadržaja, ovaj film nije ništa kompleksniji od Bessonovih produkcija sa majstorima parkoura.

Za razliku od Bessonovih parkourovaca, Koepp nema istinske akrobate u glavnim ulogama, Joseph Gordon-Levitt igra heroja i film je maksimalno oslonjen na sve trikove koje tehnika, uključujući naravno i kompjutere može da omogući tako da film nikada zapravo ne nudi efekat istinske akrobacije, vrlo je artificijelan, i verujem čak da je samo snimanje možda bilo čak i kudikamo kompleksnije i rizičnije nego što pokazuje završni proizvod.

PREMIUM RUSH je otud film koji je prejednostavan za holivudski proizvod a nema tu autentičnost prave fizičke akcije koju donose recimo azijski ili evropski majstori. Naravno, bilo je poslednjih godina i američkih filmova koji su, između ostalog, i zahvaljujući tehnologiji pomerali granice, ali PREMIUM RUSH prosto nije jedan od tih.

Koeppu treba skinuti kapu što je snimio jedan potpuno neočekivan B-film. Ali, nažalost, previše je ušuškan u okolnosti A-produkcije da bi tu B-premisu mogao pravilno da nam "proda".

* 1/2 / * * * *