Pogledao sam DREDD Pete Travisa, jedan od svakako najgorih a hvaljenih filmova ove godine. Iako ne dostiže užas nedostižnog PROMETHEUSa u disproporciji užasa na ekranu i samilosti kritike i fanboyeva, nije ni mnogo daleko od toga. DREDD je još jedan primer filma u kome je fanboy community diktirao producentima šta želi da oni naprave i reč je o prilično bukvalnom prevodu svih onih uobrazilja koje su fanboyevi imali vezano za to kako treba da se prave ekranizacije stripova, i naročito DREDDa. Međutim, slično kao što se ideološki ostrašćeni političari loše pokazuju u direktnoj političkoj praksi, tako su i fanboyevi dobra publika ali loš naručilac posla.
Ceo exploitation film se bazira na ideji podilaženja publici, ali u ranijim instancama, filmovi su podilazili nekim fundamentalnim nagonima, interesovanjima i raspoložnjeima publike poput prikaza seksa i nasilja, društvenih razlika koje marginalci uspevaju da prevaziđu često uzimajući pravdu u svoje ruke itd. Danas zahvaljujući Internetu, filmska scena se u svom jednom značajnom segmentu pretvorila u krčmu u kojoj publika može maltene do detalja da kostumizuje film koji hoće da gleda.
Tako je i fanboy scena zahvačjujući svojoj velikoj "težini" na Internetu uspela da stvori utisak kako je reč o ogromnoj publici koja može da iznese komercijalni uspeh iako se od SCOTT PILGRIMa videlo da ta publika zapravo nema sposobnost da konvertuje aktivnost sa tastatura u rezultate na blagajnama. Međutim, uprkos tome što se u međuvremenu industrija malo opametila u pojedinim žanrovima je ostala odana postulatima koje joj nameću fannboyevi.
Primer za to je DREDD, drugi pokušaj da se ekranizuje strip 2000 AD koji je prvobitno snimio Danny Cannon sa Stalloneom i rezultirao jedim od slabijih filmova u Slyjevom karijeri. Međutim, DREDD sa Slyjem je vrhunsko ostvarenje u odnosu na ono što je sada snimio Pete Travis. Po diktatu publike, Travis je ostao odan kanonu stripa koji je neprevodiv u okvire filma i u spoju inače nedovoljno ekspresivnog Karla Urbana i kacige koja mu pokriva pola lica, stvorio je junaka koji je bukvalno neupotrebljiv. Dredd kao junak koji nema milosti i ne priča puno, a sve vreme nosi kacigu i ne vidimo mu lice, verovatno može da prođe u stripu, ali ne može da prođe u filmu - odnosno može, ako ga radi velemajstor kao u ROBOCOPu gde smo ipak upoznati sa licem glavnog junaka iako ga mahom gledamo ispod kacige, ili ako je pokrivena polovina lica koja je manje važna za glumačku ekspresiju, kao u slučaju Banea u DARK KNIGHT RISES. Travis nažalost nije majstor a Karl Urban je bezličan glumac i onda kada mu lice nije pokriveno tako da Dredd deluje kao praznina u centru filma koji nema puno toga da ponudi. Na sve to, Dredd na kraju zapravo uopšte nije nemilosrdan. Iako ubija masu ljudi, nije spreman da presudi tipu za kog je "samo" 99 posto siguran da je kriv a cop outuje se i onda kada naiđe na par dečaka koji pucaju na njega. Ne mislim da bi film suštinski bio bolji da je Dredd pobio decu i one u čiju krivicu nije 100% siguran (mada se kasnije ispostavi da je tog 99% krivog trebalo ubiti) ali bi barem bio konzistentan u svojim zabludama - ako već imamo neupotrebljivog filmskog heroja, barem su autori budale do kraja pa se to može donekle poštovati.
Zaplet filma je otprilike u rangu filma RAID, dakle ne bi se moglo reći da je ovaj film opterećen scenaristuičkim ambicijama uprkos tome što ga je pisao čuveni Alex Garland koji je pre ulaska u svet scenaristike bio književnik. Štaviše, prilično je tanko napisan, sa likom negativca koju igra Lena Headey koji se veći deo filma razvlači pasivno po svom gnezdu osmišljavajući krajnje predvidive prepreke za Dredda, sa raznim stupidnim konvencijama koje pokšavaju da zadrže DREDD u DIE HARD okvirima usamljenog pravednika u zgradi pod opsadom.
Lik Dreddove saradnice svakako ima manje cheesy interakcije nego u Cannonovom filmu, ali ima i sposobnost parapsihološke prirode koja se u koristi u seriji nebitnih konflikata sa nebitnim likovima i ni u jednom prelomnom trenutku filma. Između ostalog, nema pravog girl on girl fighta u kome bi to zaigralop već Dredd ubije Lenu.
Nasilja u filmu ima dosta, što je takođe bila jedna od želja fanova i ono je tu uglavnom bez nekog pokrića u brutalnim odnosima među likovima. Ta vrsta prenaglašenog naslja je imala niz simpatičnih instanci kao što je recimo PUNISHER: WAR ZONE ili CRANK ali ovde je sprovedena na jedan antipatičan način jer se od svake situacije pravi big deal. Uostalom jedan od završnih kadrova filma jesto slo-mo olupavanja glave Lene Headey, sa kojim Travis valjda želi da zaključi film, da nam pokaže kako je zapravo krvoproliće u slo-mou i 3Du zapravo bilo svojevrsna poetna ovog filma, s tim što mi nije jasno da li on to želi da parodira, prikaže nam tehničku veštinu ili šta već.
Pete Travis je štićenik Paul Greengrassa koji je za razliku od svog učitelja došao u Holivud i shvatio da tamošnji hleb ima sedam kora. Travis se posle OMAGHa odlučio za putanju sličnu Grengrassovoj sa smenjivanjem političkih i exploitation filmova ali na mnogo nižem nivou, i ne znam tačno šta je mislio da će postići DREDDom. Da li je on možda poverovao da će DREDD zahvaljujući prisustvu DNA Filmsa, Anthony Dod Mantlea i Alexa Garlanda biti njegov 28 DAYS LATER?
Svakako da je britanska produkcija ekranizacije britanskog propertyja bila mudar potez, mada u slučaju DNA Films ove godine smo imali film po SWEENEYu u kome se pokazalo da su oni jak brend samo kad je tu Danny Boyle ili barem Kevin Macdonald i da inače ne garantuju kvalitet. No, sve u svemu, DNA Films sa svojom ekipom jeste bio prava adresa za ovakav projekat.
Naravno, rezultat DREDDa u bioskopima je bio bedan. To nije neočekivano ako imamo u vidu kakav je film ali jeste ako se uzme u obzir da publika u principu voli čistu nepretencioznu akciju koja ne mora da se javlja u fomi dobrog filma. Očigledno da je snažno bavljenje zaostavštinom stripa u "stručnoj" javnosti stvorilo lažnu sliku o tome koliko ovakav film stvarno ikoga zanima. U svakom slučaju, sam strip opet nije dobio svoju "definitivnu" ekranizaciju, iako je ova hvaljenija od prethodne i ne bi bilo čudno da naiđe neka nova za petnaestak godina.
* 1/2 / * * * *
Ceo exploitation film se bazira na ideji podilaženja publici, ali u ranijim instancama, filmovi su podilazili nekim fundamentalnim nagonima, interesovanjima i raspoložnjeima publike poput prikaza seksa i nasilja, društvenih razlika koje marginalci uspevaju da prevaziđu često uzimajući pravdu u svoje ruke itd. Danas zahvaljujući Internetu, filmska scena se u svom jednom značajnom segmentu pretvorila u krčmu u kojoj publika može maltene do detalja da kostumizuje film koji hoće da gleda.
Tako je i fanboy scena zahvačjujući svojoj velikoj "težini" na Internetu uspela da stvori utisak kako je reč o ogromnoj publici koja može da iznese komercijalni uspeh iako se od SCOTT PILGRIMa videlo da ta publika zapravo nema sposobnost da konvertuje aktivnost sa tastatura u rezultate na blagajnama. Međutim, uprkos tome što se u međuvremenu industrija malo opametila u pojedinim žanrovima je ostala odana postulatima koje joj nameću fannboyevi.
Primer za to je DREDD, drugi pokušaj da se ekranizuje strip 2000 AD koji je prvobitno snimio Danny Cannon sa Stalloneom i rezultirao jedim od slabijih filmova u Slyjevom karijeri. Međutim, DREDD sa Slyjem je vrhunsko ostvarenje u odnosu na ono što je sada snimio Pete Travis. Po diktatu publike, Travis je ostao odan kanonu stripa koji je neprevodiv u okvire filma i u spoju inače nedovoljno ekspresivnog Karla Urbana i kacige koja mu pokriva pola lica, stvorio je junaka koji je bukvalno neupotrebljiv. Dredd kao junak koji nema milosti i ne priča puno, a sve vreme nosi kacigu i ne vidimo mu lice, verovatno može da prođe u stripu, ali ne može da prođe u filmu - odnosno može, ako ga radi velemajstor kao u ROBOCOPu gde smo ipak upoznati sa licem glavnog junaka iako ga mahom gledamo ispod kacige, ili ako je pokrivena polovina lica koja je manje važna za glumačku ekspresiju, kao u slučaju Banea u DARK KNIGHT RISES. Travis nažalost nije majstor a Karl Urban je bezličan glumac i onda kada mu lice nije pokriveno tako da Dredd deluje kao praznina u centru filma koji nema puno toga da ponudi. Na sve to, Dredd na kraju zapravo uopšte nije nemilosrdan. Iako ubija masu ljudi, nije spreman da presudi tipu za kog je "samo" 99 posto siguran da je kriv a cop outuje se i onda kada naiđe na par dečaka koji pucaju na njega. Ne mislim da bi film suštinski bio bolji da je Dredd pobio decu i one u čiju krivicu nije 100% siguran (mada se kasnije ispostavi da je tog 99% krivog trebalo ubiti) ali bi barem bio konzistentan u svojim zabludama - ako već imamo neupotrebljivog filmskog heroja, barem su autori budale do kraja pa se to može donekle poštovati.
Zaplet filma je otprilike u rangu filma RAID, dakle ne bi se moglo reći da je ovaj film opterećen scenaristuičkim ambicijama uprkos tome što ga je pisao čuveni Alex Garland koji je pre ulaska u svet scenaristike bio književnik. Štaviše, prilično je tanko napisan, sa likom negativca koju igra Lena Headey koji se veći deo filma razvlači pasivno po svom gnezdu osmišljavajući krajnje predvidive prepreke za Dredda, sa raznim stupidnim konvencijama koje pokšavaju da zadrže DREDD u DIE HARD okvirima usamljenog pravednika u zgradi pod opsadom.
Lik Dreddove saradnice svakako ima manje cheesy interakcije nego u Cannonovom filmu, ali ima i sposobnost parapsihološke prirode koja se u koristi u seriji nebitnih konflikata sa nebitnim likovima i ni u jednom prelomnom trenutku filma. Između ostalog, nema pravog girl on girl fighta u kome bi to zaigralop već Dredd ubije Lenu.
Nasilja u filmu ima dosta, što je takođe bila jedna od želja fanova i ono je tu uglavnom bez nekog pokrića u brutalnim odnosima među likovima. Ta vrsta prenaglašenog naslja je imala niz simpatičnih instanci kao što je recimo PUNISHER: WAR ZONE ili CRANK ali ovde je sprovedena na jedan antipatičan način jer se od svake situacije pravi big deal. Uostalom jedan od završnih kadrova filma jesto slo-mo olupavanja glave Lene Headey, sa kojim Travis valjda želi da zaključi film, da nam pokaže kako je zapravo krvoproliće u slo-mou i 3Du zapravo bilo svojevrsna poetna ovog filma, s tim što mi nije jasno da li on to želi da parodira, prikaže nam tehničku veštinu ili šta već.
Pete Travis je štićenik Paul Greengrassa koji je za razliku od svog učitelja došao u Holivud i shvatio da tamošnji hleb ima sedam kora. Travis se posle OMAGHa odlučio za putanju sličnu Grengrassovoj sa smenjivanjem političkih i exploitation filmova ali na mnogo nižem nivou, i ne znam tačno šta je mislio da će postići DREDDom. Da li je on možda poverovao da će DREDD zahvaljujući prisustvu DNA Filmsa, Anthony Dod Mantlea i Alexa Garlanda biti njegov 28 DAYS LATER?
Svakako da je britanska produkcija ekranizacije britanskog propertyja bila mudar potez, mada u slučaju DNA Films ove godine smo imali film po SWEENEYu u kome se pokazalo da su oni jak brend samo kad je tu Danny Boyle ili barem Kevin Macdonald i da inače ne garantuju kvalitet. No, sve u svemu, DNA Films sa svojom ekipom jeste bio prava adresa za ovakav projekat.
Naravno, rezultat DREDDa u bioskopima je bio bedan. To nije neočekivano ako imamo u vidu kakav je film ali jeste ako se uzme u obzir da publika u principu voli čistu nepretencioznu akciju koja ne mora da se javlja u fomi dobrog filma. Očigledno da je snažno bavljenje zaostavštinom stripa u "stručnoj" javnosti stvorilo lažnu sliku o tome koliko ovakav film stvarno ikoga zanima. U svakom slučaju, sam strip opet nije dobio svoju "definitivnu" ekranizaciju, iako je ova hvaljenija od prethodne i ne bi bilo čudno da naiđe neka nova za petnaestak godina.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment