Monday, December 30, 2013

ALL IS LOST

ALL IS LOST je simpatičan mali egzistencijalistički film. To bi bilo dovoljno da učvrsti poziciju J.C. Chandora kao nove nade američkog indie filma koja zaslužuje prelazak u mejnstrim. Međutim, rekao bih da je ono što je najveća vrlina ovog filma zapravo osnovni razlog zbog kog Chandor još uvek ne zaslužuje poverenje. Naime, koncept filma ALL IS LOST je izvanredan, mada ne preterano originalan, i konsekventno je izveden čime se ovaj film automatski izdvaja. ALL IS LOST je film maltene bez reči o Neimenovanom brodolomniku koji posle oštećenja jedrilice upada u ozbiljne nevolje na pučini jednog od azijskih mora.

Robert Redford je u glavnoj ulozi i hrabro se suočćava sa izazovom koji mu je pružio Chandor. Sve vreme je u impozantnom underplayu i njegova rola je verovatno najubedljiviji deo ovog filma.

Čemu tolika sumnjičavost prema Chandorovom filmu koji očigledno funkcioniše? Pa sumnjičavost pre svega proiističe iz toga što ALL IS LOST kada bi mu se oduzeo koncept filma bez dijaloga o čoveku na nemirnom moru, i kada bi bio u iole konvencionalnoj postavci verovatno ne bi bio ništa naročito. Ideja koju je Chandor osmislio i koju snima je daleko zanimljivija od načina na koji je snima, gde je on pre svega konvencionalan ali solidan, ni više ni manje od toga.

Druga stvar je pozitivan i negativan apsekt podteksta koji Chandor nudi. Pozitivan primer podteksta koji nije peviše suptilan ali je očigledan u jednom zdravom obliku jeste pretpostavka da je ALL IS LOST film o starenju i smrti, priča o pokušaju čoveka da prevaziđe ono što je jače od njega, a to je more, zapravo protok vremena, neumitni kraj koji sledi posle svakog početka i sl. U tom pogledu, Chandor pravi fin spoj jednostavne melodrame i egzistencijalizma što je jedna od kanonskih karakteristika tog gledišta u dramskim umetnostima,

Negativan aspekt je manipulativan kraj, koncipiran kao Roršahova mrlja za gledaoce, takođ u izvesnom pogledu dat u duhu egzistencijalizma, ali u konkretnom slučaju sumnjivije estetizovan. Ovaj kraj više uspeva da dobije primedbe svojom ambivalentnošću nego što zaslužuje pohvale.

ALL IS LOST je film koji ipak, uprkos svim sumnjama, funkcioniše. Ipak, svako poređenje sa GRAVITYjem u kome se daje prednost ALL IS LOSTu je apsurdno, iznmeđu ostalog i zato što Cuaronov film ima radikalan koncept ali u njemu nema puno prostora za sakrivanje nekih inherentnih mana. U Chandorovom slučaju, reč je o filmu u kome je autor potpuno eliminisao mogućnost da ispadne glup što je istovremeno inteligentno ali ne i preterano hrabro.

Inače, zanimljivo je da i u GRAVITYju i u ALL IS LOST brodovi nastradaju posle sudara sa otpadom preostalim od drugih putnika. To su u slučaju ALL IS LOST i najmaštovitije scene sa najsnažnijom vizuelnom ekspresijom.

* * * / * * * *

Sunday, December 29, 2013

47 RONIN

Pogledao sam 47 RONIN Carla Rinscha. Ova nova Choshingura doživela je debakl u bioskopima koji je potpuno nezaslužen. Film sasvim sigurno nije remek-delo, a nije morao ni da košta toliko puno, međutim, reč je o jako solidnom samurajskom ostvarenju koja pokušava da koliko-toliko očuva integritet japanskog samurajskog filma uz određeni stepen vesternizacije. Možda je upravo u tome i bio problem za publiku, 47 RONIN nije japanski film, u naraciji Rinsch svakako vodi priču kao da je reč o slici Japana namenjenoj Zapadnjacima, povremeno zastaje da objasni pojmove i sl. ali sa druge strane sasvim sigurno nije ni američki film jer ima samo jednog američkog glumca okruženog Japancima, među kojima poneki ima holivudsko iskustvo.

Štaviše, meni čak ni najizraztitiji vesternizovani detalj po kome se ova Choshingura, lik "polutana" kog igra Keanu Reeves nije toliki problem, prvo zato što je Keanu već dosta duboko zagazio u azijsku kinematografiju i svog junaka ne igra kao "Zapadnjaka koji poučava inferiorne Azijate" već kao nekoga ko pokušava da se izbori za svoje mesto u "zabranjenom kraljevstvu". Druga specifičnost ove Choshingure je objašnjenje za događaje u Akou koje je bazirano na vradžbini i veštičarenju.

U svakom slučaju, 47 RONIN je solidna samurajska avantura koja pokazuje da Carl Rinsch možda nije reditelj koji zaslužuje toliku histeriju kakvu je izazvao posle svog kratkog filma THE GIFT ali da je sigurnije od mnogih uspeo da izvede ovu priču do kraja. Ono što doduše ne znamo jesu problemi koji su se dešavali u toku rada i naterali 47 RONIN da u određenom smislu postane ovogodišnji JOHN CARTER, film koji je postao promašaj jer je došao u bioskope sa reputacijom problematične produkcije. Otud ne mogu da anticipiram njegovu budućnost, ali ako bi ovo bio neki njegov standard, sigurno da ima svoje mesto u Holivudu.

47 RONIN uz sve nedostatke, i određenu sumu klišea, predstavlja vrlo solidan i zanimljiv film, zaokruženu priču koja u dobu rasparčanih trilogija i filmova-slikovnica nažalost ne može da se izbori za publiku.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, December 28, 2013

THE WOLF OF WALL STREET

Pogledao sam THE WOLF OF WALL STREET Martina Scorsesea u punoj bioskopskoj sali, na dan ulaska u srpske bioskope i taj ambijent je sasvim sigurno doprineo utisku kako film koji dolazi sa ozbiljnom reputacijom čak i kada nema veze sa prethodnim hitovima, popularnim stripovima ili igračkama, može da privuče premijernu publiku. Otud me čudi da holivudski studiji malo češće ne koriste taj impuls, naročito ako imamo u vidu da u većem delu sveta i samoj Americi imaju posla sa mnogo razvijenijom bioskopskom mrežom od srpske, u kojoj se posle zatvaranja Koloseja teško može naći termin čak i za holivudski blokbaster.

Pitanje termina upravo i jeste druga žalosna tačka koju treba prodiskutovati. Naime THE WOLF OWF WALL STREET je film na koji se računa ali to opet ne znači da ga je u beogradskim bioskopima baš lako videti jer u većini ima po jedan ili dva termina.

Ne želim da sada pravim neumesna poređenja sa tim na koji je film trenutno stavljen akcenat jer je moj loš animus prema LOTR i LOTRa uveocima dobro poznat, međutim, rekao bih da je prava šteta što će deo publike sasvim sigurno propustiti da vidi THE WOLF OF WALL STREET baš zato što nema zgodnih termina.

U svakom slučaju, ko ne pogleda kajaće se. THE WOLF OF WALL STREET je tročasovni praznik Martyjevog talenta, apsurdnih istinitih događaja, društvene kritike i obesti koja je utemeljena u faktima koliko i Henry Hill samo sa mozgom Tony Montane. Za razliku od Stonea i De Palme, Scorsese nije morao da traži inspiraciju u transponovanju Hawksovog gangstera i kokainski Majami, dovoljno je bilo da pogleda Wall Street i tamo pronađe ljudi koji su bili ekstremno lukavi i pohlepni, ali su istovremeno bili i obesni i izopačeni.

THE WOLF OF WALL STREET nudi tri sata priče koja se bez ikakve dileme može nazvati SCARFACEom novog doba. Odnosi su slični, junak pada because he gets high on his own supply, čak je i fizička ekstremnost pojedinih dešavanja vrlo bliska De Palminom klasiku.

Isto tako Di Caprio nudi ulogu svoje karijere, s tim što njegova profesija u ovom filmu nije toliko ikonična kao Al Pacinova u SCARFACEu da bi mogao postati globalna ikona. Uostalom, to mesto je u domenu Wall Streeta već preuzeo Gordon Gekko, još jedna Stoneova kreacija. Ipak, Gekko je u ovom filmu samo tip kog junaci namecheckuju kao fikcionalni lik sa kojim ih porede, i uopšte fikcija igra značajnu ulogu u ovoj istinitoj priči jer veliki deo konzumerizma koji izjeda junake kao i njihove žrtve upravo i proističe iz kulture koja ih je proizvela.

Dok je Pacinovog Tonyja u SCARFACEu publici približavalo pravilo da se gledalac prevashodno identifikuje sa žrtvom, sa nekim ko dolazi iz inferiorne pozicije, kod Scorsesea je nemoguće u potpunosti identifikovati se sa prdatorima koje on prikazuje. Njih ne štiti nikakav kodeks, čak ni naivnost žrtva njihove prevare. Njih jedino štiti infantilnost jer radi se o osobama koje ne znaju šta će sa sobom u društvu koje je takođe u vrlo sličnom raspoloženju.

THE WOLF OF WALL STREET je stoga vrlo obimna, vrlo dinamična priča o pohlepi koja je u svojoj osnovi ipak samo "mala priča" unutar "velike", šire priče o svetu koji je podivljao od pohlepe generisane iluzijama koje nudi finansijsko tržište.

Scorseseovo rediteljsko majstorstvo u vođenju ove tročasovne priče je besprekorno, film ni u jednom trenutku nije ni predug, ni prenatrpan ali je bez sumnje izrazito "kaloričan". Postoji nekoliko antologijskih scena u filmu ali njihovo izdvajanje bi podrazumevalo da se one izvlače van celine ali to nije slučaj, upravo su ti mali "zaokruženi" vrhunci jako dobro uklopljeni u celinu.

U slučaju filma THE WOLF OF WALL STREET je sve do te mere "veliko" da ga je olako proglasiti za film godine, ne zato što on to nije već zato što je on mnogo više od toga.

* * * * / * * * *

THE HUMAN RACE

Pogledao sam THE HUMAN RACE Paula Hougha, akcioni horor koji se oslanja na oprobane obrasce BATTLE ROYALEa, HUNGER GAMESa i slične bratije. Njegov glavni adut je Eddie McGee, glumac koji vrlo vešto prevazilazi svoj problem, naime izgubio je nogu zbog bolesti, i uspeva da bude neobični akcioni heroj. U tom pogledu, Eddie McGee je do te mere atipičan da je u određenom smislu neizbežno njegovo uključivanje u EXPENDABLESe u nekom trenutku.

Ostatak ekipe takođe čine i junaci sa raznim drugim bolestima i hendikepima, ali McGeejev lik se izdvaja iz konvencija invaliditeta koji su karakteristični i za akcioni film i za horor.

Nažalost, izvan nekoliko dobrih detalja, kako u pogledu inscenacije tako i odnosa među likovima, Hough ne uspeva da napravi efektnu celinu, i uprkos tome što prevazilazi znatan deo B-horor scene ipak ne uspeva da je u potpunosti preraste.

Nadam se da će Hough u budućnosti uspeti da napravi film u kome će ono što je dobro, i ono što je obećavalo u HUMAN RACE činiti veći deo trajanja a da će faulovi i razni klišei biti svedeni na minimum. Ipak, plašim se da on ima još puno da uči čim je sebi dopustio da napravi takve greške.

* * / * * * *

Tuesday, December 24, 2013

SAVING MR BANKS

SAVING MR BANKS Johna Lee Hancocka nije prvo veliko razočaranje ove sezone. Ipak, spada među krupnija. Od filma studija Disney koji govori o samom Waltu i njegovom pokušaju da otkupi prava za knjigu MARY POPPINS od svojeglave autorke P.L: Travers očekivao sam veličanstveni omaž starom Holivudu i njegovom najatipičnijem studiju, bez ikakvih ulazaka u mračnu stranu Waltove ličnosti, ali sa svim ključnim detaljima koji se mogu staviti u prvi plan u okvirima korporativne kulture i slavne istorije ovog giganta. Umesto toga, nismo dobili ništa drugo do monoton film televizijskog kalibra, u kome se Tom Hanks u ulozi Walta Disneya minimalno pojavljuje, a ličnost koju igra se minimalno rasvetljava, dočim Emma Thompson dobija da igra stereotipni sitkomasti lik namćoraste spisateljice zlatnog srca.

Problem je u tome što je i televizijska produkcija a to barem Hanks dobro zna, daleko otišla u odnosu na ovo što nam pruža Hancock i to po scenariju koji je proteklih godina bio izuzetno visoko rangiran.

Kao i mnoga druga dela bazirana na psihologiziranju i SAVING MR. BANKS polazi od pretpostavke da velike stvari nastaju iz problema - svemir iz praska, čovekova seksualnost iz Edipovog kompleksa itd. Tako i ovde imamo priču o Elektrinom kompleksu i traumatskom jezgru P.L. Travers koje je zbog teškog odnosa sa ocem rezultiralo knjigom MARY POPPINS. Priča o Pameli kao devojčici data je paralelno sa njenom holivudskom avanturom i čini ovaj film prilično napornim za gledanje jer pratimo dve paralelne priče od kojih je ona glavna, o Disneyu zapravo lošija.

Konačno, ni ne shvatam koji je to Veliki problem doveo do nastanka dela o kom govori sam film a to je Disneyeva ekranizacija, osim nekih površnih detalja kao što je Waltov lični odnos prema deci i njegov inspirativni govor na kraju koji mi je izazvao nelagodu po količini opštih mesta i zašećerenosti.

Ako imamo u vidu da je Hanks kao glumac i producent u filmu kao što je THE GREAT BUCK HOWARD podjednako elegično ali i inteligentno prikazao svet šoubiznisa, ekscentrika koji nailaze na nerazumevanje, sukob kapricioznih i preduzimljivih itd. čudi me da je u ovom znatno ambicioznijem filmu pristao na ovako pojednostavljenu monotonu i ispraznu sliku zanimljivih ličnosti i događaja.

Srećom, čini mi se da je i kritika prepoznala da su velika očekivanja od ovog filma mahom ostala neispunjena tako da se nadam da ovaj promašaj neće biti kanonizovan još i nekakvim "oskarima".

Poslednjih godina, Akademija rado nagrađuje filmove o Holivudu a i producenti ih sve češće rade. Ipak, kvalitet tih filmova varira, uprkos tome što se teme često ponavljaju. BANKS je imao priliku da bude prilično autentična priča u tom pogledu, kao priča o Disneyu koju podržava sam studio. Nažalost, u tome nije uspeo.

* * / * * * *

BATTLE OF THE DAMNED

Pogledao sam BATTLE OF THE DAMNED Christophera Hattona, DTV film sa Dolph Lundgrenom, mnogo bolji nego što bi trebalo da bude, i mnogo bezobrazniji nego što bi iko očekivao. Hatton definitivno nije reditelj koji je doneo neku apartnu poetiku ili autentičan kvalitet u DTV arenu, ali kao čovek sa predistorijom na SyFy kanalu, ima nerv za ekscentričnij pokušaje prevazilaženja niskog budžeta i zahvaljujući tome uspeva da snimi vrlo simpatičan C-akcijaš.

Dolph predvodi grupu komandosa poslatih u evakuisani grad kojim divljaju zombifikovani stanovnici, žrtve neuspelog biotech eksperimenta. Njegov zadatak je da odatle izvuče kćer jednog moćnika.

Tokom akcije, on će upoznati grupu preživelih koji su organizovali komunu ali i naići na grupu robota poslatih da obave isti posao.

U ovom skupu gde imamo Dolpha, robote, zombije i mladu junakinju koja se opire autoritetima, rekao bih da je zapravo Dolph pružio najmanje. Umesto da iskoristi ovu neobičnu priliku da u DTV talogu napravi nešto zanimljivo, Dolph se ponaša nešto letargičnije nego inače, pokazujući da su ga godine gotovo sasvim samlele.

Ipak, ukupan zbir utisaka je povoljan. Hatton nije reditelj kog će posle ovog filma prepoznati veliki studiji i dati mu priliku da radi. Dolph posle njega neće postati manje potrošen nego što već jeste. Ali BATTLE OF THE DAMNED će ostati kao primer DTV filma u kome su autori bili dovoljno bezobrazni da pokušaju nešto drugačije.

* * 1/2 / * * * *

Monday, December 23, 2013

NINJA: SHADOW OF A TEAR

Pogledao sam NINJA: SHADOW OF A TEAR Isaaca Florentinea, nastavak dosta neupečatljiovopg DTV ostvarenja u kome je Scott Adkins koliko se sećam više pucao nego što se tukao, ali možda me sećanje i vara. Kako god bilo SHADOW OF A TEAR je bolji film. Ima više tuče i efektnija je a Scott Adkins u domenu borilačkih scena pokazuje sve one atribute zbog kojih je i pozvan da nastupa, a to je pre svega fizička spremnost i akrobatska veština.

Ono što je osnovni cilj ovog borilačkog filma, Isaac Florentine uspeva da ispuni. Ipak, ne ispunjava ono što bi trebalo da bude takođe značajno a to je dramski temelj za borilačke scene.

Naime, film pored tuče ima i nekakve dramske scene u kojima se uspostavljaju likovi, njihovi odnosi i motivi. Naravno, ne treba naglašavati da je to sve krajnje ukalupljeno i pojednostavljeno i rečju, nezanimljivo, i da se uostalom ova vrsta filma ni ne gleda zbog toga.

Međutim, uprkos tome što su ninja filmovi oduvek bili neka vrsta akcione pornografije, barem u tom pogledu što im priča nije bila na prvom mestu, stariji filmovi su ličili na bioskopske porniće a novi Florentineov rad ne može da se otme utisku da ponajviše liči na sadašnje DTV porniće u kojima više nema ni trunke pokušaja da se napravi nekakva priča koja će učiniti da zaliče na film.

Florentine je od kolovođa DTV preporoda, očigledno u međuvremenu izgubio ideju o tome kako bi ti filmovi trebalo barem da simulirajunekakav integritet i da se ne pretvaraju u puke platforme za borilačke scene.

Ako tome dodamo da ovi filmovi sada više nemaju apsolutno ništa ekskluzivno u tematskom pogledu. Prvi talas ninja filmova je recimo mogao da se osloni na maltene potpuno dosustvo ove mitologije u holivudskom mejnstruimu, dočim danas imamo jako skupe filmove sa ninja tematikom, imamo filmove u kojima se biju ozbiljni karakterni glumci itd. sama DTV scena je morala da napravi korak napred. I ona ga je i napravila. Prošlogodišnji UniSol film DAY OF RECKONING je bio upravo to. Ipak, rekao bih da Isaac Florentine više nije frontmen tih kretanja koja daju dignitet DTVu.

Scott Adkins u glavnoj ulozi ponovo pokazuje da ima jako veliki potencijal, naročito kada krene borba. On je do sada na najrazličitije načine već overio veliki ekran, od epizode kod Kathryn Bigelow do uloge henchmana u EXPENDABLES 2 a igraće i antičkog vladara u HERCULESu Renny Harlina gde će mu dobro doći britanski akcenat. Ipak, nijedna od tih uloga kao da ne dobacuje do njegovog potencijala i Boyka odnosno DAY OF RECKONING ostaju njegovi najznačajniji dometi koje nikako da ponovi i uspostavi kao standard.

* * / * * * *

Sunday, December 22, 2013

THE SET-UP

THE SET-UP Roberta Wisea iz 1949. godine je klasik bokserskog filma, egzistencijalistička priča bazirana na poemi Josepha Moncure Marcha.

Wise je u formi B-filma napravio film koji je školski primer za razne postupke, od smeštanja priče u realno vreme trajanja filma, pa sve do čiste vizuelne ekspresije ali i kamernog izraza, ali povrh svega ovaj film je škola suptilne dramske ironije.

THE SET-UP prati priču boksera veterana koji je već decenijama one punch away od uspeha ali nikako da ga dosegne. Okolina je umorna od njegovih pokušaja da zada taj potrebni udarac i postigne uspeh. Pred novi meč u kom se očekuje njegov poraz, kontemplira o poziciji nižerazrednih profesionalnih boksera ali kada uđe u ring, kreće bespoštedna borba u kojoj prima puno udaraca ali oseća da bi ovo mogla biti ta borba u kojoj će pobediti. Problem je u tome što ne zna da je borba nameštena, da treba da izgubi ali da mu to nije rečeno jer se njegov poraz očekivan od svih ljudi koji ga okružuju.

Wiseov film traje 72 minuta, izuzetno je precizan, bez viškova, reč je o školskom primeru onoga zašto su pojedini B-filmovi obeležili istoriju kinematografije.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, December 21, 2013

LE PASSE

Pogledao sam LE PASSE Ashgara Farhadija, ovogodišnjeg festivalskog favorita kog potpisuje Iranac osvajač oskara za najbolji strani film. U ovom ostvarenju Farhadi se etablira kao prevashodno francuski reditelj i persijski odnosno arapski aspekt je sveden samo na fusnotu kroz likove nekoliko emigranata. Kao i ranije okupio je powerhouse cast za francuske, ali i internacionalne prilike, tu su Berenice Bejo i Tahar Rahim.

Nažalost, LE PASSE je prilično konvencionalna melodrama koju je Farhadi sa potrebnih stotinak minuta naduvao na sto trideset izborivši bez ikakve sumnje status art house filma. Međutim, u samom korenu filma LE PASSE leži pre svega jedna konvencionalna melodrama o preljubi i njenim posledicama koja bi kao takva pristojno funkcionisala kao repertoarski film. Izbacivši takvu priču u jedan tako ekskluzivan format filma koji traje preko dva sata, Farhadi ga je izmestio u art house u domen u kome ova priča ipak nema šta da pruži.

Naprosto LE PASSE ne donosi ništa novo ili barem provokativno što već u ovom domenu nismo videli. No, Farhadijeva zvezda još uvek dovoljno sija da se ovakvi utisci ipak prikriju. Očigledno je LE PASSE jedan od onih filmova koji svojim trajanjem kupuju status, i spada u vrlo specifičnu "kulturu dugačkog filma" koji se po tome automatski izdvaja i naglašava da "ima nešto da kaže". Međutim, upravo stvaranje takve pozornosti najviše šteti filmu LE PASSE.

Pored trajanja koje priča ne može da izdrži, kao jedna od slabosti filma izdvaja se glavni lik Ahmada i to ne samo na nivou scenarija već i na nivou glumačke interpretacije koju nudi iranski glumac Ali Mossafa. Naprosto svi likovi ali i glumci koji ga okružuju su zanimljiviji od njega i on upada u tipičnu klopku pasivnih glavnih likova koji nemaju da ponude mnogo više od moralne ispravnosti i nekakvog fiktivnog "etičkog težišta" filma.

Farhadijev film je više francuski nego iranski, dakle ipak više igra na estetizaciju i pripovedanje nego na čistu kontemplativnost, pa u tom domenu i pruža najviše. Ipak, upravo ti aduti su se mogli mnogo bolje istaći da je film bio umereniji u svom formalnom zamahu.

* * 1/2 / * * * *

Friday, December 20, 2013

THE SPECTACULAR NOW

Pogledao sam THE SPECTACULAR NOW Jamesa Ponsoldta, film snimljen po romanu Tima Tharpa, jedno od onih ostvarenja za koje se upitam da li smo američki kritičari i ja gledali isti film. Ovo je priča o mladom provincijalcu koji voli da zivi u "sadašnjem trenutku" tj. da bekrija dok je mlad i slobodan. Upoznaje devojku koju ranije nije primećivao i ona postaje pozitivan uticaj na njega, potom oni zajedno sreću njegovog oca koji je takođe želeo da tako živi i sada je matora propalica...

I sve to je upakovano u film u kome nam sat i po vremena junaci sve vreme govore ono što bi trebalo da razumemo iz radnje i dijaloga o drugim stvarima. Ponsoldtov film u sebi nosi prejviše mejnstrim uticaja a junaci su mu previše pojednostavljeni da bi opravdali ovu vrstu neprekidne banalne introspekcije, neprekidne priče o tome kako se osećaju i kakvi su im porodični odnosi, želje i očekivanja. A opet po tome koliko odstupa od neke ustaljene mejnstrim dramaturgije koja jeste jasna ali nikada nije toliko napadno eksplicitna, možda zaslužuje neki indie tretman koji mu izmiče.

THE SPECTACULAR NOW po tome šta junaci izgovaraju deluje kao dekonstruckija filma Camerona Crowea u kome junaci talk small and thing big. Ovde they talk big and think big, isto govore, misle i rade a to je nedopustivo na čisto školskom nivou.

Miles Teller je interesantan mlad glumac i u ovoj ulozi je pristojan iako ne može da pobegne od pogrešno koncipiranog teksta. Kyle Chandler se pojavljuje u efektnoj, maloj ulozi, ali ni njegov lik ne uspeva da se odmakne od osnovnog problema ovog filma a to je preeksplicitno verbalno artikulisa je problema junaka.
Da nam nije iz minuta u minut saopštavao o čemu govori, ovo je mogao biti simpatičan primerak omladinske indie melodrame. Ovako, ostaje silan promašaj koji ostavlja utisak ozbiljnog neznanja na delu.

* 1/2 / * * * *

ARME RIDDERE

Pogledao sam ARME RIDDERE Magnusa Martensa, nastao po priči vrlo traženog norveškog krimi-pisca Jo Nesboea. Jo Nesboe je poznat po filmu HODEJEGERNE koji je lansirao Mortena Tylduma a ARME RIDDERE je bio sekundarni projekat po njegovom pisanju baš u to vreme. Reč je o slabijem filmu od HODEJEGERNE, lokalnog dometa, ali svakako internacionalno razumljivog senzibiliteta. U norveškom maniru tehnički kompetentnog ali ne naročito inspirisanog filma, pretežno televizijski reditelj Magnus Martens nudi post-tarantivnovsku krimi-komediju sa obiljem crnog humora koji je više formalan nego istinski duhovit, ali mu se ne može prebaciti puno jer film koji traje 82 minuta zbilja zna svoje mesto.

Za razliku od mnogih derivata kako Tarantina tako i Guy Ritchieja koji je sigurno još odgovorniji za ovaj film, Nesbo i Martens barem nude norvešku preciznost, ne rasplinjuju se i smeštaju film u relativno zanimljiv i svež ambijent na granici Norveške i Švedske. Ipak, čini mi se da su mogli još više da iskoriste lokalnu specifičnost.

* * / * * * *

Tuesday, December 17, 2013

CZETRY NOCE Z ANNA

Pogledao sam CZETRY NOCE Z ANNA Jerzy Skolimowskog. Ovaj film je prethodio izvanrednom ESSENTIAL KILLINGu, i rekao bih da sada u osmoj deceniji života Skolimowski ostaje primer kako evropski veterani treba da snimaju filmove. Ako imamo u vidu da i mi egzistiramo u jednoj kinematografiji koja izuzetno poštuje debitante ali da su isto tako najveći uspesi postizani decenijama ranije što je formiralo svojevrsnu gerontokratiju, Skolimowski snima daleko zanimiljivije filmove od većine svojih vršnjaka u Evropi a naročito na Istoku. Štaviše, pošto je Skolimowski u određenom smislu bio saigrač a potom i pandan Polanskom i ovaj ga je u svakom smislu nadmašio kada su bili na vrhuncu, sada bih rekao da Skolimowski radi zanimljivije filmove, sa lakoćom i tematskim fokusom kakav nije imao ni kada je bio na vrhuncu, barem u pogledu životnog doba.

Kao što je ESSENTIAL KILLING imponovao svojom jednostavnošću i energijom i nametnuo se kao jedan od najznačajnijih filmova na temu Rata protiv terorizma, ali i vrlo zanimljiva priča o opstanku, tako je CZETRY NOCE kriptičan, apsurdni pogled na neke od već poznatih tema evropskog filma, bizarna intimistička priče smeštena u poljsku provinciju, o marginalcu nevino optuženom za silovanje koji međutim nije sasvim lišen perverznih navika.

Skolimowski gradi lik glavnog junaka kao simpatičnog gubitnika i margialca, nikada ne gubeći iz vida njegovu asocijalnu dimenziju i bez oslanjanja na jednostavne efekte kojim bi ga učinio potpuno prihvatljivim ili proizveo identifikaciju. Ipak, uprkos tome što u filmu nema likova sa kojima se gledalac može identifikovati, CZETRY NOCE nije film lišen topline.

U vizuelnom pogledu Skolimowski se dosta koristi kadar-sekvencama i kao i uvek nudi izuzetno energičan prilaz tom rešenju. Iako formalno ovo nije dinamičan film, Skolimowski stvara prizore koji su puni energije i u tom pogledu je reč o masterclassu za ovu vrstu filmmakinga.

Ova potentna faza svoj vrunac postiže film kasnije u ESSENTIAL KILLINGu ali CZETRY NOCE ostaje naslov koji itekako zaslužuje pažnju.

* * * / * * * *

Monday, December 16, 2013

PIONEER

Pogledao sam PIONEER Erika Skjoldbjaerga, nevoljnog norveškog povratnika iz Holivuda koji se izgleda još uvek nije u potpunosti oporavio i vratio u onu formu koju je imao kada ga je originalna INSOMNIA lansirala u internacionalne okvire. Nolan je posle rimejka njegovog filma samo ređao uspehe, a Skjoldbjaerg je u Americi snimio samo dugo odlagani PROZAC NATION i na kraju se vratio u Norvešku gde je kombinovao rad na televiziji i relativno bezlične ali visokobudžetne filmove. U međuvremenu su doduše neki drugi Norvežani zauzeli njegovo mesto i čini se da će Morten Tyldum ili Andre Oevredal pre postići njegov uspeh.

PIONEER nije priča o njegovom pionirskom odlasku u Holivudu već o norveškim roniocima koji su radili na zavarivanju podvodnog gasovoda u Severnom moru u vreme otkrivanja bogatih nalazišta nafte i gasa koja su promenila život Norvežana. Skjodbjaerg je snimio conspiracy triler o tome kako su ronioci bili izloženi opasnim materijama u gasovima koji su im davani za disanje na velikim dubinama.

Zavera o kojoj film govori nažalost nema pravi odjek jer govori o sumnjivim postupcima unutar jednog visokorizičnog posla usled kojih se junacima nije desilo ništa znatno dramatičnje od onoga što bi ih moglo zadesiti i u normalnim okolnostima. Iako se oslanja na istinitu priču, za razliku od dosta zanimljivo koncipiranog NOKASa, ovde Skjolbjaerg podleže već prevaziđenim konvencijama ove vrste filma i na kraju, uprkos ozbiljnoj produkciji, i solidnoj egzekuciji završava sa falsifikatom američkog pristupa bez naročite autentičnosti.

* * 1/2 / * * * *

ДОБРО ПОЖАЛОВАТ

Pogledao sam ДОБРО ПОЖАЛОВАТ Elema Klimova, tatijevsku komediju smeštenu u milje dečjeg kampa. Klimov je ovaj film očigledno postavio kao kritiku sovjetskog sistema, njegove neefikasnosti a sve je smestio u benevolentnu dečju avanturu sa priglumpim vaspitačima i snalažljivim pitomcima. Nažalost, ovo je vrsta humora i rediteljskog pristupa koji je zaista stvar ukusa, ali i stvar svog vremena. Rekao bih da možda, u skladu sa afinitetom za tatijevsku komediju, ovaj film može dobiti nešto više poštovanja od drugih nego od mene, ali rekao bih da je reč o estetski minornom delu koje je više zanimljivo kao fusnota u istoriji sovjetskog filma.

* 1/2 / * * * *

THE IMMIGRANT

Pogledao sam THE IMMIGRANT Jamesa Graya, vrlo zanimljiv slučaj potpune degeneracije forme unutar pogrešnog produkcionog konteksta. Naime, James Gray je poznat kao jedan od najistaknutijih klasicista savremenog američkog filma koji je postepeno od oboda glavnog toka klizao prema indie vodama. Konačno, kada se našao potpuno u indie miljeu snimio je THE IMMIGRANT, film sa pričom koja više dolikuje nekoj seriji Ljubiše Samardžića nego ozbiljnog filma i rediteljskim postupkom koji pokušava da bude sofisticiran iako je jednostavan do tačke banalnosti.

THE IMMIGRANT je film sa poznatim, i velikim, glumcima kao što su Marion Cotillard i Jeremy Renner tako da ga je moguće podneti, ali nije toliko zanimljiv za analizu sam po sebi. Ipak, kao simptom je vrlo značajan.

Naime, u Holivudu je nastupila kriza ozbiljnog storytellinga. Osim Scorsesea sve je teže naći reditelja koji ume da smisleno ispriča neku priču koja u sebi nema izraziti žanrovski pečat ili nekakav high concept. Naravno, još uvek ima takvih filmova ali većinu odlikuje neka specifičnost u rediteljskom konceptu, ili inspiracija u istinitoj priči i sl. Dakle, kriza je i idejna i realizatorska.

Gray je zapravo pokazao simptome te krize. Prvo je ozbiljan storytelling gurnut u indie vode, a onda je tamo potpuno izgubio pripovedačku disciplinu koja odlikuje ozbiljno producirane filmove. I tako nastaju promašaji kao THE IMMIGRANT. Uprkos tome što je reč o konvencionalnoj priči, ona je isterana van prirodnog ambijenta i samim tim je mutirala u nešto pogrešno što ni Gray kao reditelj niti sama priča mogu da iznesu.

* 1/2 / * * * *

FRUITVALE STATION

Pogledao sam FRUITVALE STATION Ryana Cooglera, istinitu priču o Oscaru Grantu, momku kog je obezbeđenje železničke stanice ubilo tokom rutinske intervencije koja se pretvorila u rasistički ispad. Coogler na raspolaganju ima Michaela B. Jordana koji se potvrdio sjajnim ulogama u antologijskim serijama THE WIRE i FRIDAY NIGHT LIGHTS a poslednjih nekoliko godina redovno overava i veliki ekran, recimo u Trankovom pogotku CHRONICLE. Jordan donosi veliku harizmu u ulozi Oscara Granta, međutim ipak ne uspeva da prevaziđe Cooglerovu rediteljsku nesigurnost.

Coogler pretenduje na rekonstrukciju poslednjeg dana u Grantovom životu i nama samo ostaje da pretpostavljamo da je ove događaje on zaista skrupulozno prikazao i protumačio. Međutim, u svom neujednačenom rediteljskom postupku koji luta između mejnstrim ispoliranosti i indie neposrednosti, Coogler pre svega uspeva da konstruiše neubedljivu celinu. S jedne strane, događaji u Grantovom životu tog poslednjeg dana graniče se sa krajnje neuverljivim, ali čini mi se da bi ta neuverljivost bila prevaziđena kroz tvrđi indie postupak. Ipak, Coogler ga vrlo često "umekšava" i FRUITVALE STATION u pojedinim fazama deluje kao prilično mejnstrimizovana priča o ljudskim pravima koja teško može da prođe u aktuelnim tokovima. No, očigledno su osetljiva tema i Jordanova odlična uloga uspele da prikriju ovaj nedostatak pred znatnim delom javnosti.

Ipak, čini mi se da FRUITVALE STATION neće ostati preterano bitan film na duže staze čak ni u okvirima radova posvećenih odbrani ljudskih prava.

* * / * * * *

Wednesday, December 11, 2013

DELIVERY MAN

Pogledao sam DELIVERY MAN Kena Scotta, rimejk kanadskog filma STARBUCK koji je prethodno dobio i svoju kontinebntalnu francusku verziju i spadak u redak slučaj filmova koji su pre Amerike rimejkovani i u Evropi. U ovom filmu Vince Vaughn pravi mudar potez, istovremeno ostaje sigurno oslonjen u romantičnoj komediji ali eksperimentiše i sa nešto sentimentalnijom dramom što čini DELIVERY MAN dosta rizičnim poduhvatom, no Scott i Vaughn od početka do kraja uspevaju da se održe u ravnoteži i da ne skliznu ni na jednu stranu.

Iako, DELIVERY MAN nije veliki film koji će promeniti način na koji doživljavamo Vaughna, u čitavom nizu aspekata proširuje njegovo područje delovanja i uvodi izvesne rizike, zalazeći sa jedne bezbedne holivudske teritorije na mnogo rizičniji prostor kojim se svojevremeno bavio Billy Wilder.

U tom pogledu DELIVERY MAN najviše podseća na Wilderove filmove poput THE FORTUNE COOKIE u kojima junak mora da se suoči sa vlastitom savešću u sred velikih iskušenja koja mu naizgled donose relativno jednostavan i ne previše amoralan način da zaradi novac. Vaughn u izvesnom smislu preuzima titulu savremenog Waltera Matthaua, iako je na nju spravom pretendovao Billy Bob Thornton posle filma BAD SANTA.

Chris Pratt pruža nešto konvencionalniju komičarsku podrlšku Vaughnu a Scottova režija je neupečatljiva ali u osnovi prilično sigurna, naročito u pogledu tona.

* * * / * * * *

Monday, December 9, 2013

THE CONSPIRACY

Pogledao sam THE CONSPIRACY Christophera MacBridea, vrlo intresantan found footage triler o ekipi dokumentarnog filma koja snima priču o teoretičarima zavere i tokom oistraživanja naiđe na jednog zanimljivog pojedinca koji posle nekog vremena misteriozno nestane. U pokušaju da istraže njegov nestanak, filmaši polako shvataju kako se njegove teorije možda u sebi nosile ponešto istine.

Sama premisa o teoriji zavere koja se ispostavlja kao istina nije nova i koncept u kome je to tema dokumentarnog filma nije najsvežiji. Međutim, Christopher MacBride uspeva da napravi vibrantan a u pojedinim deonicama čak i istinski napet film a da pritom nikada ne odstupi od izvornog found footage koncepta. To je rezultiralo i priličnim uspehom ovog filma koji će sada možda dobiti i mejnstrim rimejk.

MacBride odlično pronalazi opravdanje za ovakav koncept, ubedljiv je u objašnjenju zašto i kako se sve snima a iz glumačke ekipe je izvukao izvaredne interpretacije.

THE CONSPIRACY u krajnjem skoru nije pomerio granice, ali ako imamo u vidu da je reč o found footage filmu sa mock doc strukturom, kada je "dokumentaran" onda je efektan kao dokumentarac a kada pređe u domen formi svojstvenijih fikciji efektan je kao žanrovski film.

* * * / * * * *

Sunday, December 8, 2013

ODUMIRANJE

Pogledao sam ODUMIRANJE Miloša Pušića u bioskopu Roda sa još pet-šest ljudi u sali što svedoči o tome da je reč o filmu koji neće baš privući publiku. Ovo je isto tako jedan od retkih filmova tokom kojih sam video gledaoce kako igraju Angry Birds na mobilnim telefonima što svedoči o tome da publika nije pogrešila što se nije pojavila.

Kako bih ostao do kraja sinhronizovan sa poetikom ovog filma u kome dominira patos, kako u emotivnom tako i u scenografskom pogledu, rekao bih da mi je najpre evocirao uspomenu na esej Danila Kiša "Homo poeticus, uprkos svemu" u kome se veliki pisac bavio time kako pisci iz "malih" zemalja nemaju pravo da se bavim temama koje inspirišu umetnike iz "velikih" kultura već da prođšu najbolje mogu izboriti tako što će svoje pisanje posvetiti lokalnim efemenrim fenomenima, naročito onim koji će tim strancima delovati egzotično. Esej se ne bavi samo time, i ne svaljuje krivicu samo na ove uspostavljene kulturne hegemonije, ali je to bitan deo teze.

ODUMIRANJE je upravo to, jedna mračna, pornografska priča iz artificijelnog srpskog sela koje je leglo najstrašnijeg užasa, potpuno lišena bilo kakvog pokrića ilie stetizacije. Momčilo Nastasijević se takođe bavio ovom temom u VEČITOJ SLAVINI ali na neuporedivo superiorniji način. ODUMIRANJE je po estetskim dometima na nivou lošijih drama Siniše Kovačevića i televizijskog repertoara iz sedamdesetih, sa zapletom u kome niti ima pravog dramskog sukoba niti ima iole uverljivih karaktera.

Ako je na srpskom selu, stvarno ovako, a sebe ne smatram pozvanim da sudim, mada po onim ljudima sa sela koje poznajem - nije, onda ne treba snimati film o tome nego pisati krivičnu prijavu. A ako nije ovako, onda je potrebno imati jako puno hrabrosti i takvu fabrikaciju prikazati kao istinu.

Odumiranje srpskih sela jeste realan problem ali je u ODUMIRANJU Miloša Pušića i Dušana Spasojevića taj problem balkanizovan. On se ne dešava zbog raznih specifičnih procesa industrijalizacije i deindustrijalizacije, neumitnih emancipacijskih uticaja i globalizacijskih stremljenja u kojima je jako teško očuvati motivaciju za život na selu, već pre svega zbog usuda, zato što tamo žive degenerisane budale koje su nesposobne da se odpuru kako svojim niskim strastima tako i svakom nadražaju koji dolazi sa strane. Dakle, srpsko selo odumire jer ga naseljavaju ljudi koji su usled nekih iracionalnih okolnosti osuđeni na propast a ovaj film to registruje.

Pošto je očigledno namenjen inostranoj publici jer mi se čini da ovako nešto može da prođe samo kod najradikalnijih autošovinista kod nas, ne znam tačno da li postoji išta osim agende da se kroz usiljenu egzotiku steknu nekakvi poeni.

U estetskom pogledu,. Pušić se kreće stazama evropskog art house, sa dosta pokušaja kroz kadriranje akcentuje stvari u čemu ponekad pretera, naročito kada "ključne" replike daje u ekstremno krupnim planovima, i u određenom smislu ovaj film se vizuelno nadovezuje na ono čime se bavi Srdan Golubović.

Ipak, Srdan Golubović u svom crnilu nikada ne kliza u autošovinizam, kao ni Oleg Novković, ali ovde postoji slična vrsta crnila. Razlika je u tome što kod Novkovića predlošci Milene Marković u sebi imaju više uticaja klasične tragedije ili Brechta, a Spasojevićev tekst se više bavi "modernom" tragedijom, dakle katastrofa je sadržana u tome što junak nastavlja sa svojom besmislenom i bolnom egzistencijom i ne umire.

Ipak, ODUMIRANJE referiše na BELI BELI SVET utoliko što pesma u njemu ima značajnu ulogu i to ne kao brehtovski song kojim se radnji daje distanca i omogućava promišljanje već pre kao sugerisanje atmosfere. Šaban Šaulić je ključni autor na soundtracku i čini se da dešavanja na ekranu u priličnoj meri korespondiraju sa njegovim najekstremnijim mitskim vizijama. Otud ovaj film na neki način možda sugeriše da je Šabanova mitologija istinitija nego stvarnost, ali u tome nije do kraja eksplicitan.

ODUMIRANJE je jedan od filmova koji bi u okolnostima neka nove cenzure bili zreli za zabranjivanje jer su u svojoj suštini pornografski, ako se poslužimo onom Warhiolovom definicijom da je pornografija ono što "nema priču". Ovo je upravo to, film koji ima nekakvu fabulaciju, ali zapravo nema ničega unutar njega, nema "prave" priče.

Ipak, kada se u filmu pojavi jedna od evergrin scena silovanja u štali, što je obavezna figura SFRJ filma, učini se da bi se priča mogla zaključiti jednim sočnim vešanjem koje na kraju ipak izostane. No, pošto je Pušić uradio revival silovanja u štali, čekamo mladog reditelja koji će obnoviti slavnu tradiciju silovanja na pruzi, nadam se pre nego što ih Kinezi osavremene.

* * / * * * *

Saturday, December 7, 2013

STALJINGRAD

Pogledao sam STALJINGRAD Fjodora Bondarčuka, veliki ruski blokbaster koji je uspeo da prevaziđe samo ruske okvire i da krene sa uspešnim prikazivanjem u Kini i drugim teritorijama. Film je vrlo zanimljiv za analizu, nažalost nije toliko zanimljiv za gledanje.

Sam film je na nivou ambicije u tehničkom smislu upečatljiv. Ipak, sama priča na koju se fokusira je dosta "mala" i ne bih rekao da zarobljava grandioznost staljingradske bitke i njenog prelomnog uticaja na rat. Naravno, ideja da se "velika priča" ispriča kroz "malu priču" može biti legitimna, ali STALJINGRAD u tom pogledu nije preterano ubedljiv.

Film nosi stripovsku stilizaciju i u estetskom pogledu najviše podseća na film 300 Zacka Snydera. U principu "lošiji" Snyder iz filmova 300 i WATCHMEN bi se mogao uzeti kao glavna referenca. Posle odličnog MAN OF STEEL, Snyderovo ime nema isto značenje kao pre, ali ovo je film koji pre svega podseća na njegovu "raniju" fazu.

Bondarčuk jako insistira na scenskim aranžmanima koji su u super slow motionu i imaju snagu više kao statični prizori nego kao pokretne slike,. Ako tome dodamo da je scenografija takođe u duhu stripovske stilizacije sa obiljem detalja i visoke estetizacije, STALJINGRAD više podseća na jednu umrtvljenu reklamu nego na punokrvni ratni film.

Samo je otvaranje, u duhu SAVING PRIVATE RYAN ali slabije od njega, uspelo da zarobi visceralnost rata, sve ostalo je kako rekoh visoka estetizacija čiji smisao u pojedinim momentima ne samo da izmiče već slikama daje potpuno drugu "mogućnost čitanja".

Sam zaplet o ratu u gradu u kome sovjetske snage zauzimaju kuću do nemačke zgrade i spremaju se da je preuzmu vrvi od naivne karakterizacije i kič rešenja, a scene interakcije među karakterima takođe nose istu vrstu artificijelnosti.

Ono što svemu daje naročitu političku dimenziju jeste priča koja uokviruje staljingradski deo a to je akcija spasavanja u Japanu tokom koje narator priča o bici nemačkoj devojčici zarobljenoj ispod ruševina. taj Bondarčukov statični, reklamdžijski pristup stvarima najbolje rezultate upravo daje u scenama smeštenim u Japan koje zapravo nemaju dramsku funkciju. Njihova funkcija nije naročito značajna ni za narativ jer film bi se manje-više razumeop bez naratora iako je zbunjujuće koliko informacija o likovima umesto od likova dobijamo od naratora. No, politička funkcija je jasna i dosta podseća na sovjetske filmove. Poenta je da su događaji iz staljingradske bitke omogućili Rusiji da danas bude globalna sila u jednom izmenjenom svetu i taj uvod ima zadatak da upravo to podvuče, ali i da potom podseti na sovjetsku ulogu u temeljnim istorijskim događajima savremene civilizacije.

U poređenju sa velikim sovjetskim filmovima o Drugom svetskom ratu i spektaklima na druge teme u čijoj je režiji briljirao njegov otac, Fjodor Bondarčuk pravi veliki zaokret. Naime, njegov film nema eneriju i umetničku autonomiju jednog Elema Klimova koji je postavio standard za sovjetske filmove o Drugom svetskom ratu u umetničkom pogledu ali isto tako nema ni tu čistu fizičku spektakularnost koju su imali pojedini filmovi Mihaila Kalatozova ili njegovog oca. Naime, kod Bondarčuka ima spektakla ali je realizovan "racionalno" na način na koji bi to uradili Amerikanci, sa dosta trikova i CGI, nema one monumentalnosti kada se u kadru nađu desetine hiljada statista, ili kada se za potrebe filma mobiliše vojska. Za razliku od ranijih filmova kada su Amerikanci snimali filmove uz pomoć svih dostupnih tehnika a Sovjeti (i Jugosloveni) velike freske sa rekonstrukcijama za čiju se cenu ne pita, Fjodorov STALJINGRAD je ipak običan movie, a kao takav je očekivano slabiji od nečega što bi na sličnu temu mogli isporučiti Amerikanci ili čak Južnokorejanci.

STALJINGRAD je film kakav ne viđamo svaki dan, ali definitivno nije veliki sovjetski spektakl koji će odoleti zubu vremena.

* * / * * * *

Friday, December 6, 2013

ENEMIES CLOSER

Pogledao sam ENEMIES CLOSER Petera Hyamsa, novi DTV film sa Van Dammeom u kome sarađuje sa veteranom koji je obeležio njegov mejnstrim uspon iz sredine devedesetih. U međuvremenu, Hyams je radio kao DP na filmovima svog sina Johna sa kojim je Van Damme uradio svoj najbolji povratnički film UNIVERSAL SOLDIER: DAY OF RECKONING ali i neke od najgorih radova. Nažalost, tata Hyams, reditelj koji je nekada bio perjanica američkog mejnstrima snimio je film koji spada u dno Van Dammeove ponude.

Tom Everett Scott i Orlando Jones igraju heroje, dvojicu sukobljenih ljudi koje veže trauma iz prošlosti a Van Damme igra kanadskog narko dilera koji želi da ih ubije jer su svedoci njegove narko operacije.

Osim nekoliko pristojnih tuča, prilično svedenog zahvata i kratkog trajanja, ENEMIES CLOSER se manje-više svodi na nemušto lutanje dve grupe junaka po šumi, garnirano ispraznim pokušajima katarze između Scotta i Jonesa odnosno somnabulnim monolozima Van Dammeovog karikaturalnog negativca.

Sve u svemu, ovo je film koji je možda bio potreban Van Dammeu kako bi sa raznim drugim opskurnim naslovima nastavio da mu plaća račune ali Hyamsu, sada već sedamdesetogodišnjaku svakako nije...

Monday, December 2, 2013

SWEETWATER

Pogledao sam SWEETWATER Logana Millera, jednog od blizanaca Miller koji su na enigmatičan način od samog početka karijere uspeli da privuku holivudsku elitu da im učestvuje u projektima. SWEETWATER je vestern u kome igraju January Jones, Ed Harris, Jason Isaacs i Eduardo Noriega, dakle sjajna ekipa. I sam rezultat je meni bio vrlo simpatičan iako se film stalno kreće tankom linijom između diletantizma i ozbiljnog postupka, ipak nudi jednu vrstu sirovosti koja je svojstvena vesternu, i nudi širok katalog onoga što su danas moguće interpretacije ovog žanra, od revolveraške campy ekstravagance kao što je bio QUICK AND THE DEAD, preko teže karakterne drame - kao što je većina sadašnjih vesterna, do kritike Dust Bowl kulture verskih fanatika.

Ipak, Miller to uspeva da sklopi u zanimljivu celinu i film definitivno nije zaslužio ukop kadkav je doživeo posle prikazivanja na Sundanceu, naročito jer uz sve mane, ipak nije reč o hermetičnom iživljavanju grupe morona već filmu koji bez sumnje može da se isprati.

January Jones je svedena i dobra u glavnoj ulozi bivše prostitutke a sada prerijske supruge; Jason Isaacs dobija priliku da se raspusti u ulozi ludog propovednika; a Ed Harris nudi naizgled prenaglašenu ali na kraju ubedljivu sliku provincijskog šerifa ekscentrika.

Filmu se može naći puno mana, međutim, unutar savremenih reinterpretacija vesterna ima svoje mesto pre svega zato što sa punim ubeđenjem otvara exploitation dimenziju koja je u tom žanru oduvek postojala da bi sa krizom američkog vesterna nestala i gurnula ga više u pravcu istorijske rekonstrukcije ili prema pretencioznoj melodrami.

Paradoksalno, ovaj film u sebi sadrži exploitationa dovoljno za neki špageti hibrid kao što je HANNIE CAULDER a nastao je u indie produkciji jer danas vestern ni kad je exploitation ne može biti deo glavnog toka.

* * * / * * * *