Pogledao sam THE WOLF OF WALL STREET Martina Scorsesea u punoj bioskopskoj sali, na dan ulaska u srpske bioskope i taj ambijent je sasvim sigurno doprineo utisku kako film koji dolazi sa ozbiljnom reputacijom čak i kada nema veze sa prethodnim hitovima, popularnim stripovima ili igračkama, može da privuče premijernu publiku. Otud me čudi da holivudski studiji malo češće ne koriste taj impuls, naročito ako imamo u vidu da u većem delu sveta i samoj Americi imaju posla sa mnogo razvijenijom bioskopskom mrežom od srpske, u kojoj se posle zatvaranja Koloseja teško može naći termin čak i za holivudski blokbaster.
Pitanje termina upravo i jeste druga žalosna tačka koju treba prodiskutovati. Naime THE WOLF OWF WALL STREET je film na koji se računa ali to opet ne znači da ga je u beogradskim bioskopima baš lako videti jer u većini ima po jedan ili dva termina.
Ne želim da sada pravim neumesna poređenja sa tim na koji je film trenutno stavljen akcenat jer je moj loš animus prema LOTR i LOTRa uveocima dobro poznat, međutim, rekao bih da je prava šteta što će deo publike sasvim sigurno propustiti da vidi THE WOLF OF WALL STREET baš zato što nema zgodnih termina.
U svakom slučaju, ko ne pogleda kajaće se. THE WOLF OF WALL STREET je tročasovni praznik Martyjevog talenta, apsurdnih istinitih događaja, društvene kritike i obesti koja je utemeljena u faktima koliko i Henry Hill samo sa mozgom Tony Montane. Za razliku od Stonea i De Palme, Scorsese nije morao da traži inspiraciju u transponovanju Hawksovog gangstera i kokainski Majami, dovoljno je bilo da pogleda Wall Street i tamo pronađe ljudi koji su bili ekstremno lukavi i pohlepni, ali su istovremeno bili i obesni i izopačeni.
THE WOLF OF WALL STREET nudi tri sata priče koja se bez ikakve dileme može nazvati SCARFACEom novog doba. Odnosi su slični, junak pada because he gets high on his own supply, čak je i fizička ekstremnost pojedinih dešavanja vrlo bliska De Palminom klasiku.
Isto tako Di Caprio nudi ulogu svoje karijere, s tim što njegova profesija u ovom filmu nije toliko ikonična kao Al Pacinova u SCARFACEu da bi mogao postati globalna ikona. Uostalom, to mesto je u domenu Wall Streeta već preuzeo Gordon Gekko, još jedna Stoneova kreacija. Ipak, Gekko je u ovom filmu samo tip kog junaci namecheckuju kao fikcionalni lik sa kojim ih porede, i uopšte fikcija igra značajnu ulogu u ovoj istinitoj priči jer veliki deo konzumerizma koji izjeda junake kao i njihove žrtve upravo i proističe iz kulture koja ih je proizvela.
Dok je Pacinovog Tonyja u SCARFACEu publici približavalo pravilo da se gledalac prevashodno identifikuje sa žrtvom, sa nekim ko dolazi iz inferiorne pozicije, kod Scorsesea je nemoguće u potpunosti identifikovati se sa prdatorima koje on prikazuje. Njih ne štiti nikakav kodeks, čak ni naivnost žrtva njihove prevare. Njih jedino štiti infantilnost jer radi se o osobama koje ne znaju šta će sa sobom u društvu koje je takođe u vrlo sličnom raspoloženju.
THE WOLF OF WALL STREET je stoga vrlo obimna, vrlo dinamična priča o pohlepi koja je u svojoj osnovi ipak samo "mala priča" unutar "velike", šire priče o svetu koji je podivljao od pohlepe generisane iluzijama koje nudi finansijsko tržište.
Scorseseovo rediteljsko majstorstvo u vođenju ove tročasovne priče je besprekorno, film ni u jednom trenutku nije ni predug, ni prenatrpan ali je bez sumnje izrazito "kaloričan". Postoji nekoliko antologijskih scena u filmu ali njihovo izdvajanje bi podrazumevalo da se one izvlače van celine ali to nije slučaj, upravo su ti mali "zaokruženi" vrhunci jako dobro uklopljeni u celinu.
U slučaju filma THE WOLF OF WALL STREET je sve do te mere "veliko" da ga je olako proglasiti za film godine, ne zato što on to nije već zato što je on mnogo više od toga.
* * * * / * * * *
Pitanje termina upravo i jeste druga žalosna tačka koju treba prodiskutovati. Naime THE WOLF OWF WALL STREET je film na koji se računa ali to opet ne znači da ga je u beogradskim bioskopima baš lako videti jer u većini ima po jedan ili dva termina.
Ne želim da sada pravim neumesna poređenja sa tim na koji je film trenutno stavljen akcenat jer je moj loš animus prema LOTR i LOTRa uveocima dobro poznat, međutim, rekao bih da je prava šteta što će deo publike sasvim sigurno propustiti da vidi THE WOLF OF WALL STREET baš zato što nema zgodnih termina.
U svakom slučaju, ko ne pogleda kajaće se. THE WOLF OF WALL STREET je tročasovni praznik Martyjevog talenta, apsurdnih istinitih događaja, društvene kritike i obesti koja je utemeljena u faktima koliko i Henry Hill samo sa mozgom Tony Montane. Za razliku od Stonea i De Palme, Scorsese nije morao da traži inspiraciju u transponovanju Hawksovog gangstera i kokainski Majami, dovoljno je bilo da pogleda Wall Street i tamo pronađe ljudi koji su bili ekstremno lukavi i pohlepni, ali su istovremeno bili i obesni i izopačeni.
THE WOLF OF WALL STREET nudi tri sata priče koja se bez ikakve dileme može nazvati SCARFACEom novog doba. Odnosi su slični, junak pada because he gets high on his own supply, čak je i fizička ekstremnost pojedinih dešavanja vrlo bliska De Palminom klasiku.
Isto tako Di Caprio nudi ulogu svoje karijere, s tim što njegova profesija u ovom filmu nije toliko ikonična kao Al Pacinova u SCARFACEu da bi mogao postati globalna ikona. Uostalom, to mesto je u domenu Wall Streeta već preuzeo Gordon Gekko, još jedna Stoneova kreacija. Ipak, Gekko je u ovom filmu samo tip kog junaci namecheckuju kao fikcionalni lik sa kojim ih porede, i uopšte fikcija igra značajnu ulogu u ovoj istinitoj priči jer veliki deo konzumerizma koji izjeda junake kao i njihove žrtve upravo i proističe iz kulture koja ih je proizvela.
Dok je Pacinovog Tonyja u SCARFACEu publici približavalo pravilo da se gledalac prevashodno identifikuje sa žrtvom, sa nekim ko dolazi iz inferiorne pozicije, kod Scorsesea je nemoguće u potpunosti identifikovati se sa prdatorima koje on prikazuje. Njih ne štiti nikakav kodeks, čak ni naivnost žrtva njihove prevare. Njih jedino štiti infantilnost jer radi se o osobama koje ne znaju šta će sa sobom u društvu koje je takođe u vrlo sličnom raspoloženju.
THE WOLF OF WALL STREET je stoga vrlo obimna, vrlo dinamična priča o pohlepi koja je u svojoj osnovi ipak samo "mala priča" unutar "velike", šire priče o svetu koji je podivljao od pohlepe generisane iluzijama koje nudi finansijsko tržište.
Scorseseovo rediteljsko majstorstvo u vođenju ove tročasovne priče je besprekorno, film ni u jednom trenutku nije ni predug, ni prenatrpan ali je bez sumnje izrazito "kaloričan". Postoji nekoliko antologijskih scena u filmu ali njihovo izdvajanje bi podrazumevalo da se one izvlače van celine ali to nije slučaj, upravo su ti mali "zaokruženi" vrhunci jako dobro uklopljeni u celinu.
U slučaju filma THE WOLF OF WALL STREET je sve do te mere "veliko" da ga je olako proglasiti za film godine, ne zato što on to nije već zato što je on mnogo više od toga.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment