Pogledao sam LE PASSE Ashgara Farhadija, ovogodišnjeg festivalskog favorita kog potpisuje Iranac osvajač oskara za najbolji strani film. U ovom ostvarenju Farhadi se etablira kao prevashodno francuski reditelj i persijski odnosno arapski aspekt je sveden samo na fusnotu kroz likove nekoliko emigranata. Kao i ranije okupio je powerhouse cast za francuske, ali i internacionalne prilike, tu su Berenice Bejo i Tahar Rahim.
Nažalost, LE PASSE je prilično konvencionalna melodrama koju je Farhadi sa potrebnih stotinak minuta naduvao na sto trideset izborivši bez ikakve sumnje status art house filma. Međutim, u samom korenu filma LE PASSE leži pre svega jedna konvencionalna melodrama o preljubi i njenim posledicama koja bi kao takva pristojno funkcionisala kao repertoarski film. Izbacivši takvu priču u jedan tako ekskluzivan format filma koji traje preko dva sata, Farhadi ga je izmestio u art house u domen u kome ova priča ipak nema šta da pruži.
Naprosto LE PASSE ne donosi ništa novo ili barem provokativno što već u ovom domenu nismo videli. No, Farhadijeva zvezda još uvek dovoljno sija da se ovakvi utisci ipak prikriju. Očigledno je LE PASSE jedan od onih filmova koji svojim trajanjem kupuju status, i spada u vrlo specifičnu "kulturu dugačkog filma" koji se po tome automatski izdvaja i naglašava da "ima nešto da kaže". Međutim, upravo stvaranje takve pozornosti najviše šteti filmu LE PASSE.
Pored trajanja koje priča ne može da izdrži, kao jedna od slabosti filma izdvaja se glavni lik Ahmada i to ne samo na nivou scenarija već i na nivou glumačke interpretacije koju nudi iranski glumac Ali Mossafa. Naprosto svi likovi ali i glumci koji ga okružuju su zanimljiviji od njega i on upada u tipičnu klopku pasivnih glavnih likova koji nemaju da ponude mnogo više od moralne ispravnosti i nekakvog fiktivnog "etičkog težišta" filma.
Farhadijev film je više francuski nego iranski, dakle ipak više igra na estetizaciju i pripovedanje nego na čistu kontemplativnost, pa u tom domenu i pruža najviše. Ipak, upravo ti aduti su se mogli mnogo bolje istaći da je film bio umereniji u svom formalnom zamahu.
* * 1/2 / * * * *
Nažalost, LE PASSE je prilično konvencionalna melodrama koju je Farhadi sa potrebnih stotinak minuta naduvao na sto trideset izborivši bez ikakve sumnje status art house filma. Međutim, u samom korenu filma LE PASSE leži pre svega jedna konvencionalna melodrama o preljubi i njenim posledicama koja bi kao takva pristojno funkcionisala kao repertoarski film. Izbacivši takvu priču u jedan tako ekskluzivan format filma koji traje preko dva sata, Farhadi ga je izmestio u art house u domen u kome ova priča ipak nema šta da pruži.
Naprosto LE PASSE ne donosi ništa novo ili barem provokativno što već u ovom domenu nismo videli. No, Farhadijeva zvezda još uvek dovoljno sija da se ovakvi utisci ipak prikriju. Očigledno je LE PASSE jedan od onih filmova koji svojim trajanjem kupuju status, i spada u vrlo specifičnu "kulturu dugačkog filma" koji se po tome automatski izdvaja i naglašava da "ima nešto da kaže". Međutim, upravo stvaranje takve pozornosti najviše šteti filmu LE PASSE.
Pored trajanja koje priča ne može da izdrži, kao jedna od slabosti filma izdvaja se glavni lik Ahmada i to ne samo na nivou scenarija već i na nivou glumačke interpretacije koju nudi iranski glumac Ali Mossafa. Naprosto svi likovi ali i glumci koji ga okružuju su zanimljiviji od njega i on upada u tipičnu klopku pasivnih glavnih likova koji nemaju da ponude mnogo više od moralne ispravnosti i nekakvog fiktivnog "etičkog težišta" filma.
Farhadijev film je više francuski nego iranski, dakle ipak više igra na estetizaciju i pripovedanje nego na čistu kontemplativnost, pa u tom domenu i pruža najviše. Ipak, upravo ti aduti su se mogli mnogo bolje istaći da je film bio umereniji u svom formalnom zamahu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment