CHAIN REACTION

Pogledao sam CHAIN REACTION Ian Barryja, jedan od navodno cenjenijih Ozsploitationa. Reč je o filmu koji je u Maltinu bolje ocenjen od Andrew Davisovog imenjaka, koji je loš, ali ipak je visoka ocena (u Maltinu koji nije naklonjen Ozploitationu) obećavala.

Nažalost, Davisov film je ma koliko loš ipak bolji.

Izuzev činjenice da je film producirao George Miller, tata australijskog žanrovskog filma, i da ga je slikao Russell Boyd, jedan od eminentnijih lokalnih snimatelja, kao i da se Mel Gibson pojavljuje na kratko kao jedan od mehaničara u radionici glavnog junaka, što su sve kurioziteti, THE CHAIN REACTION nije ništa više od solidno realizovanog pokušaja da se sa ozbiljnošću Alana Pakule radi besmislen exploitation sa junakom vozačem trkačkih kola kakav bi radio neko poput Hal Needhama.

U tom spoju Pakule i Needhama, ni jedna ni druga struja nije zadovoljena. Film je prejednostavan da bi bio na liniji ozbiljnog zavereničkog trilera sedamdesetih, a premalo je akcije da bi se nametnuo kao upotrebljiv exploitation.

Ako svemu tome dodamo, seriju besmislenih lirskih pasaža koji su potpuno van konteksta, gotovo kao kultna scena sviranja klavira u filmu USLOVNA SLOBODA (i ovde ima sviranja klavira), jasno je da ovde ne samo da imamo posla sa slabim filmom, nego i sa autorom koji pokušava da prevaziđe konvencije nečega što ni sam nije sposoban da dostigne.

Ti pokušaji genre bendinga kod neveštih autora su mi jako odbojni, a kod Barryja ih ima.

Šteta je što film nije bio bolje osmišljen pošto je Boyd uspeo da prilično solidno uslika priču i da joj da te neke karakteristike exploitationa snimanog van Amerike u kome se oseća da se ekipa mnogo više trudi nego u američkom explitationu. Ipak, na snimanju se ne mogu popraviti neke greške napravljene u pripremama.

* 1/2 / * * * *

BLEDI MES

Smokijeva vizija da snimi seriju filmova koji će pričati jednu veliku priču i čine veću celinu je poprilično suluda u našim uslovima. Iako postoje serije filmova u kojima pojedinačni nastavci nemaju autonomiju kao samostalni filmovi, svaki od tih naslova nudi nešto atraktivno čime se nameće.

Međutim, kada je reč o generic melodrami najjeftinijeg tipa kojom se bavi Smoki onda ti pojedinačni naslovi nemaju previše smisla pošto im nedostaje zaokružena priča, a u melodrami ovog tipa upravo je zaokružena priča koja uspeva da izmuze neke suze jedini eventualni adut.

Ipak, posle prvog filma, njegovi nastavci sa recastovanim glavnim glumcem su najpre pratili od toga što su bili krajnje lapidarni, bez razvijene priče, bez ikakve zaokruženosti. Delovali su kao epizode neke ne previše zanimljive TV serije koja sporadično ima film look.

Smokijeva old school ekspertiza omogućila je i KONJIMA VRANIMA pa i BLEDOM MESECU da na nivou glumačke igre budu bliži oprobanim formulama srpskog šunda od jalovih pokušaja koje su doneli predstavnici istočnoevropske fondacijske struje u našem filmu. Paradoksalno, baš zbog tog old schoola lakše je gledati Smokija od Stefana Arsenijevića.

Ipak, odustvo zaokružene priče i name casta dovelo je do toga da KONJI VRANI krahiraju na blagajnama, a BLEDI MESEC je overio festivale a nije ni stigao da se nađe u bioskopima. Ne znam tačno šta je ripovano kako bi ova kopija dostigla do mene, no u svakom slučaju, film je overio hrvatsku televiziju u formi TV serije.

U regionalnom kontekstu, zbog film looka kome stremi Smoki, verujem da ovo može da prođe kao upmarket proizvod. BLEDI MESEC je na nivou priče prilično nerazvijen, međutim interesantniji je od KONJA VRANIH pošto uvodi motiv ljubavnog trougla i junaka koji razmišljaju o tome da se zbog ljubavi međusobno ubijaju, kao da ih već nije dovoljno postradalo u prvom filmu.

U svakom slučaju BLEDI MESEC je na nivou scenarija pristojniji od KONJA VRANIH, ali i dalje nije na nivou da stoji kao samostalni film. međutim, isto tako Smokiju se mora odati poštovanje zbog pokušaja da čuva duh old school rutine u filmmejkingu.

U BLEDOM MESECU se čini da je Đorđe Milosavljević čak malo opustio svoje scenarističke mišiće u žanrovskom ključu tako da je recimo ubacio subplot o tome kako Aničin ljubavnik pokušava da ubije njenog muža, zatim verovanje Aničinih sluga da im je mlin naselio vampir, pa i završnicu sa velikim plot revelationom koji se završava ubistvom. U tom smislu i Miladin Čolaković je imao priliku da ubaci neke interesantnije shotove nego što je inače imao kod Olega i Smokija ranije.

Overall, BLEDI MESEC je samo za kompletiste srpskog filmskog taloga, ali nije lišen prijatnih momenata.

Dakako, franšiza će samo napredovati pošto će se Marta Uzelac pretvoriti u Mirku...

* 1/2 / * * * *