Pogledao sam W. Olivera Stonea.
Reč je o vrlo interesantnom pristupu temi koji
će siguran sam polarizovati gledaoce. Naime, potpuno je legitimno biti zgranut pristupom koji Stone ima prema ovoj temi, a isto tako moguće je i ceniti ga.
Kad je reč o zgražavanju, ono pre svega može da prositiče iz toga što je Stone snimio movie o Bushu. Ovo je film u kome je uzeta Bushova biografija i one je pretvoren u filmski lik koji ima svoju priču, svoju motivaciju, svoju melodramu. To nas dovodi do dva rizika, jedan je da se film iscrpljuje o pronalaženju motiva za njega kao čoveka, što se u filmu i dešava, drugi je da on dobija neku vrstu ljudskosti koja čini da ga razumemo što naravno automatski dovodi do toga da se izgubi iz vida objektivna istina o njegovoj pogubnoj vladavini, što je takođe istina. Dakle, sve ove rizike Stone je uspeo da ostvari.
Da, njegov Dubya zaista ima jasnu motivaciju baziranu na procesu sazrevanja, sukobu sa ocem, pokuušajima da se dokaže, neznanju, naivnosti, uticaju drugih koji njima manipulišu koristeći autoritet izgrađen na znanjima koja on nema. I da, njegov Dubya nakraju zaista ispada kao jedan reformisani bekrija koji je izmanipulisan u seriji događaja koji su ga zadesili kada je postao predsednik.
Međutim, istorvremeno, snimivši movie o Bushu, Stone je uspeo da pruži svež pogled na priču koja je u suštini do sada već dobrano dokumentovana kroz dokumentarne filmove a nije rađena kao movie. I što je još važnije, kroz razradu odeđenih motiva, iako nije pružio dokument pružio je jednu dozu "istine" . Naime, W. bi bio banalna melodrama o sukobu oca i sina i sinovljevom kompleksu da se ne dešava unutar porodice koja sticajem okolnosti vlada svetom.
U tom smislu, sva naizgled banalnost filma W. po meni govori mnogo više o apsolutnoj truleži američkog sistema u kome zapravo iza svega gotovo da ni nema ideologije.
S druge strane, Bush ne samo da je prikazan kao majstor populizma, on bukvalno jeste sve ono za šta se predstavlja. On je slika i prilika svojih glasača i svog naroda. Jedini je problem u tome što, dosta slično svom narodu prima instrukcije za rad od nekih vrlo nezgodnih i manipulativnih ljudi i nema ideološke naočare kao Roddy Piper u THEY LIVE da bi shvatio o čemu se tu zapravo radi.
U filmu W., Bush je čovek koji vlada najmoćnijom zemljom a usput pada na najbanalnije govore svojih savetnika, svoje odluke podržava emocijama koje je osećao prema svom ocu kada je donosio pogrešne odluke. Konačno, on je istinski iznenađen time što u Iraku nije bilo oružja masovnog uništenja a sve analizora iz vizure Texas Holdem Pokera.
Istovremeno, W. je pokazatelj sloma američkog konzervativizma koji reprezentuje Tata Bush i to sloma u kome se zapravo inhibiranost starog korumpiranog konzervativizma iza koga se krije liberalni kapitalizam zamenjuje mešavinom istinskog naivnog konzervativizma i makijavelističke manipulacije iza kojih se kriju interesi velikih korporacija.
W. je film o predsedniku kakvog Amerika zaslužuje i koji na kraju poput i samih Amerikanaca postaje jedna tragikomična figura.
Stone nije režirao film u svom stilu. Inscenacija je vrlo pitka, bliska klasičnoj melodrami, što je dobro ako imamo u vidu da je energija političkog filma sadržana u tome što je W. izašao još za vreme Bushovog mandata.
U toj brzini reakcije svakako se kriju razne klopke, međutim Stone je sa ovim filmom nesumnjivo postavio novi domaći zadatak u domenu visokokomunikativnog, zanatski zaokruženog političkog filma po kome je prepoznatljiv.
* * * / * * * *
Reč je o vrlo interesantnom pristupu temi koji
će siguran sam polarizovati gledaoce. Naime, potpuno je legitimno biti zgranut pristupom koji Stone ima prema ovoj temi, a isto tako moguće je i ceniti ga.
Kad je reč o zgražavanju, ono pre svega može da prositiče iz toga što je Stone snimio movie o Bushu. Ovo je film u kome je uzeta Bushova biografija i one je pretvoren u filmski lik koji ima svoju priču, svoju motivaciju, svoju melodramu. To nas dovodi do dva rizika, jedan je da se film iscrpljuje o pronalaženju motiva za njega kao čoveka, što se u filmu i dešava, drugi je da on dobija neku vrstu ljudskosti koja čini da ga razumemo što naravno automatski dovodi do toga da se izgubi iz vida objektivna istina o njegovoj pogubnoj vladavini, što je takođe istina. Dakle, sve ove rizike Stone je uspeo da ostvari.
Da, njegov Dubya zaista ima jasnu motivaciju baziranu na procesu sazrevanja, sukobu sa ocem, pokuušajima da se dokaže, neznanju, naivnosti, uticaju drugih koji njima manipulišu koristeći autoritet izgrađen na znanjima koja on nema. I da, njegov Dubya nakraju zaista ispada kao jedan reformisani bekrija koji je izmanipulisan u seriji događaja koji su ga zadesili kada je postao predsednik.
Međutim, istorvremeno, snimivši movie o Bushu, Stone je uspeo da pruži svež pogled na priču koja je u suštini do sada već dobrano dokumentovana kroz dokumentarne filmove a nije rađena kao movie. I što je još važnije, kroz razradu odeđenih motiva, iako nije pružio dokument pružio je jednu dozu "istine" . Naime, W. bi bio banalna melodrama o sukobu oca i sina i sinovljevom kompleksu da se ne dešava unutar porodice koja sticajem okolnosti vlada svetom.
U tom smislu, sva naizgled banalnost filma W. po meni govori mnogo više o apsolutnoj truleži američkog sistema u kome zapravo iza svega gotovo da ni nema ideologije.
S druge strane, Bush ne samo da je prikazan kao majstor populizma, on bukvalno jeste sve ono za šta se predstavlja. On je slika i prilika svojih glasača i svog naroda. Jedini je problem u tome što, dosta slično svom narodu prima instrukcije za rad od nekih vrlo nezgodnih i manipulativnih ljudi i nema ideološke naočare kao Roddy Piper u THEY LIVE da bi shvatio o čemu se tu zapravo radi.
U filmu W., Bush je čovek koji vlada najmoćnijom zemljom a usput pada na najbanalnije govore svojih savetnika, svoje odluke podržava emocijama koje je osećao prema svom ocu kada je donosio pogrešne odluke. Konačno, on je istinski iznenađen time što u Iraku nije bilo oružja masovnog uništenja a sve analizora iz vizure Texas Holdem Pokera.
Istovremeno, W. je pokazatelj sloma američkog konzervativizma koji reprezentuje Tata Bush i to sloma u kome se zapravo inhibiranost starog korumpiranog konzervativizma iza koga se krije liberalni kapitalizam zamenjuje mešavinom istinskog naivnog konzervativizma i makijavelističke manipulacije iza kojih se kriju interesi velikih korporacija.
W. je film o predsedniku kakvog Amerika zaslužuje i koji na kraju poput i samih Amerikanaca postaje jedna tragikomična figura.
Stone nije režirao film u svom stilu. Inscenacija je vrlo pitka, bliska klasičnoj melodrami, što je dobro ako imamo u vidu da je energija političkog filma sadržana u tome što je W. izašao još za vreme Bushovog mandata.
U toj brzini reakcije svakako se kriju razne klopke, međutim Stone je sa ovim filmom nesumnjivo postavio novi domaći zadatak u domenu visokokomunikativnog, zanatski zaokruženog političkog filma po kome je prepoznatljiv.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment