Wednesday, February 29, 2012

IN THE LAND OF BLOOD AND HONEY

Pogledao IN THE LAND OF BLOOD AND HONEY ozloglašeni antisrpski film kojim nas je počastila Angelina Jolie.

Koliko shvatam leakovao je VOD rip ali isto tako čujem da je reč o "engleskoj" verziji filma. U tom smislu, ipak preporučujem gledanje srpske verzije koja je sada u bioskopima pošto je ovaj film toliko dostojan podsmeha da bi još i podsmeh zbog naših glumaca koji sriču engleski bio i previše.

Podsmeh uopšte ne mora da ima veze sa ideologijom koja je u slučaju ovog filma van spora i bilo kakve diskusije. Podsmeh može početi već od toga kako je film realizovan. Dean Semler je bio direktor fotografije na Melovom remek-delu APOCALYPTO i moram priznati da se LAND može posmatrati kao Angelinin APOCALYPTO - film snimljen sa urođenicima na njihovom jeziku. Za razliku od Melovog filma međutim, ni Semler ne može da joj pomogne u njenom krajnje nemuštom rediteljskom postupku koji izgleda maltene kao bosanski film koji bi snimila Mirjana Karanović kao reditelj, sa nekim regionalnim snimateljem i ekipom.

U tehničkom smislu, LAND OF BLOOD AND HONEY je tanak film i to me je moram priznati iznenadilo. Snimljen je krajnje balkanski a sasvim sigurno je bilo još prostora za popravku u montaži.

Na nivou vođenja priče, Jolie je krajnje nevešta i film je konfuzan, ne samo na planu sklopa događaja već i protoka vremena. Ono što je recimo osnovna ideja filma a to je da se prikaže srpski prilaz sistematskim silovanjima kao delu vojne strategije. Na kraju od toga u filmu nema ništa - ispada da su Srbi silovali Muslimanke usput pod uticajem alkohola i narodne muzike, pre svega jer su im se našle pri ruci bez ikakvog plana, sistema i sl.

Osnovna priča je zapravo ljubav između srpskog oficira i Muslimanke koju je sreo pre rata a onda kada je zarobio došlo je do mogućnosti da se njihova ljubav produbi. Iako, ova groteksna postavka deluje kao zaplet dostojan Liliane Cavani ili slične evropske provokatorke, Jolie ga nije realizovala u tom ključu i njihova melodrama više deluje kao neki nižerazredni Rajko Grlić recimo nego Liliana Cavani ili Lina Wertmuller. Ni kao reditelj ni kao scenarista, Jolie ne uspeva da u potpunosti istakne tu svoju priču.

Na kraju, paradoksalno, natpis o silovanju Muslimanki kao temi filma deluje potpuno deplasirano jer je taj motiv zaista ispušten, načet pa odbačen, kao što je uostalom i u medijskoj histeriji ta priča delovala najnaivnije.

Međutim, to što Angelina Jolie nije uspela da se sabere da prikaže srpska sistematska silovanja ne znači da film nije besramno rasistički. Dakle, Srbi su prikazani kao potpune protuve bez grama morala tako da čak i glavni Srbin ne sumnja kako je potrebno obračunati se sa Muslimanima s tim što on misli da njegova mezimica treba da bude pošteđena. S druge strane, Muslimani su prikazani kao ekstremno tolerantni tako da recimo kada Muslimanka kojoj su Srbi bacili dete kroz prozor kaže kako ih mrzi, drugi je upozori da ne govori tako i da nisu svi Srbi isti.

Inače, Srbi ubijaju civile na sve moguće načine, ne samo tako što ih streljaju i zatrpavaju bagerima već i tako što ih ubijajju randomly po ulici, ili kada ih iznerviraju prilikom isterivanja iz kuće, ali svakako je najgnusije to kada bace bebu kroz prozor. To je momenat posle koga nekako u gledanju ovog filma vrag odnese šalu.

Koliko sam shvatio ljudi najčešće izlaze sa filma kada počne govor Radeta Šerbedžije, njegov prvi od četiri monologa i to je zaista tačka u kojoj čovek ne zna da li je više politički ili estetski zgrožen. Šerbedžija je već igrao u filmu GO WEST Ahmeda Imamovića, dakle njemu rasistički sadržaji nisu strani ali ovde je potpuno negledljiv - loš i samouveren što je paklen spoj. Šerbedžija igra srpskog generala koji iznosi razne teorije kojima objašnjava srpski genocid nad Muslimanima ali pošto je toliko karikaturalan gledaocima verovatno nije jasno da li te stare rane koje on planira da zaleči nanoseći nove u stvari zaista postoje ili je to plod njegove mašte. Da je Angelina postavila likove iole veštije i ubedljivije onda bi možda Šerbedžijina priča o Srbima koji opet postaju dželati da ne bi bili žrtve imala smisla. Ovako kako sada izgleda, Srbi deluju kao preveliki sadisti da bi zaista imali neku neizlečivu traumu.

Ako je Šerbedžija najprominentniji bednik i izdajnik, onda je tehnički najveći broj Muslimana u filmu pobio Miloš Timotijević koji u svom klasičnom bad ass maniru igra jednog man of few words sociopatu u uniformi.

Nikola Đuričko ima besmislenu ulogu, skoro pa statira a Goran Jevtić manje-više bukvalno statira tako da je njihopva "godina antisrpskog življenja" rezultirala prilično slabom afirmacijom a za Đurička je zaista jako teško imati razumavenja jer posle HUMAN ZOOa ovo mu nije prvi antisrpski film a tek treba da vidimo šta je napravio u TOP JE BIO VREO.

Inače, zanimljivo je kako u VOJNOJ AKADEMIJI najosvedočeniji zločinci iz antisrpskih filmova igraju nastavnike - Branislav Lečić iz HUMAN ZOO i Miloš Timotijević iz LANDa - bilo bi zanimljivo napraviti YT viral u kome bi junaci iz VOJNE AKADEMIJE imali sećanja na zločine i time uspostavili jedan istorijski kontinuitet.

Kad je o continuityju reč, Srbi u RS nose oznake Vojske Jugoslavije, sa sve republičkim zastavama koje se ujedinjuju u zajedničkoj i sve sem pušaka je pogrešno. Između ostalog, srpski štab stoluje u nekoj katoličkoj katedrali. Međutim, neverovatno je kako su uspeli da omaše vrlo karakteristično oružje kod Francuskih SFORovaca. Dakle, film je tehnički dosta neubedljiv i deluje drsko da kad već osuđuju Srbe barem nisu pogledali neke video snimke kako su izgledali i kakvu su opremu imali.

Kada je snimljen film WE WERE SOLDIERS Randalla Wallacea, imali smo slučaj vijetnamskog glumca Dunog Dona koji je imao dosta neprijatnosti za mnogo manje provokativnu i reklo bi se dostojanstveniju ulogu severnovijetnamskog oficira. Ovo što su naši glumci je bedno i nečuveno a to naročito važi za one koji su poput Đurička ipak zvezde. Ostale možda i mogu da razumem jer Timotijević, Đurica i ostali ne dobijaju neke veće uloge u našim filmovima ali Đuričko nije smeo da sebi dozvoli ovako nešto.

Ovo je film koji svi treba da vide kako bi bar malo sagledali koliko strašna slika se o nama plasira. Srećom, film je kao i većina političkih pamfleta tog tipa uspeo da se uguši u histeriju i neznanju vlastitog autora.

Na kraju kada se sve završi sa bizarnom Google Translate špicom LAND ostaje jedan pre svega neobičan eksces.

Otud, kao i svaki put kada nekoga tako histerično pokušavaju da ocrne Srbi u ovom filmu na kraju počinju da deluju cool jer neko koga toliko besomučno i neubedljivo optužuju prosto mora biti heroj.

IL PLEUT SUR SANTIAGO

Pogledao sam francusko-bugarsku produkciju IL PLEUT SUR SANTIAGO koju je 1976. godine snimio čileanski reditelj u egzilu Helvio Soto. U ovom filmu, u maniru Coste Gavrasa on prikazuje prve i poslednje dana vlasti Salvadora Allendea i dolazak vojne hunte na vlast. Ako imamo u vidu da je film sniman u Bugarskoj, Soto u priličnoj meri uspeva da rekonstruiše atmosferu Čilea pred vojnu huntu i oseća se taj tipičan istočnoevropski trud u pokušaju da se dočara ambijent sa velikim brojem statista i raznim drugim logističkim adutima.

Glumačku podelu čine francuski i bugarski glumci s tim što naravno Francuzi imaju glavne uloge, premda najveća zvezda ovog filma Jean Louis Trintignant ima prilično sporednu ulogu.

Sotov osnovni problem je u tome što on podrazumeva da publika zna o događajima u Čileu koliko i on što je paradoksalno jer ceo film je i pravljen sa idejom da se afirmiše Allendeov režim i žrtva čileanske poštene inteligencije, radnika i studenata. U nizu melodramskih scena, Soto ilustruje njihovu žrtvu, međutim isto tako prilično je konfuzan kada dođe do toga da nam se razjasni kada se šta desilo i kako su tekle stvari.

Otud u filmu se smenjuju zanimljifvi detalji, propaganda, patetični izlivi junaštva a cela slika ostaje tek da se nazire. Meni je slučaj Allendeovog svrgavanja koliko-toliko poznat pa mi je Sotov film više poslužio kao simpatičan dodatak i korektno realizovan prikaz atmosfere. Zaista ostaje pitanje koliko bi mi išta bilo jasno da se po prvi put upoznajem sa ovim slučajem.

Komunističke zemlje su jako retko pravile filmove o aktuelnim pitanjima a još ređe su direktno učestvovale u nastanku političkih filmova koji govore o aktuelnim temama i namenjeni su zapadnom tržištu. Mora se priznati da je Sotov film bio u trendu i da je vrlo brzo reagovao u odnosu na ono što je Costa Gavras tada već radio.

Iako je i Costa Gavras umeo da bude vrlo atmosferičan i neodređen u filmovima poput ETAT DE SIEGE, izlazak na globalno tržište i rad u Holivudu su ga usmerili da bude znatno konkretniji u načinu na koji je koncipirao svoje filmove. Otud je njegov film MISSING ipak i dalje ostao kao kanonski rad o ovim događajima.

* * 1/2 / * * * *

BANGKOK KNOCKOUT

Pogledao sam BANGKOK KNOCKOUT Panne Rittikraija, stručnjaka odgovornog za stubntove u filmovima Prachye Pinkaewa. Nažalost BANGKOK KNOCKOUT je rad u kome se slabosti tajlandskih reditelja akcionih filmova na nivopu vođenja pričće i likova dovode na potpuno nov nivo neznanja i neukusa. S druge strane, BANGKOK KNOCKOUT ima jako duge deonice između tuča i poptrebno je jako veliko strpljenje ili ubrzano gledanje da bi se stiglo od set-piecea do set-piecea. Kad je o akciji reč ona je korektna ali Rittikrai je u mnogim drugim filmovima, naročito kod Pinkaewa ili u radovima koje je imao sa Tony Jaaom pravio znatno bolju akciju. U tom smislu BANGKOK KNOCKOUT je predosadan da bi služio kao showreel ili showcase za ono što mogu da izvedu tajlandski kaskaderi a uostalom oni su imali i znatno moćnijih nastupa od ovoga.
Naravno, BKO nudi ponešto uživanja za najzagriženije ljubitelje i poznavaoce, ali njih je ipak prilično malo.

* 1/2 / * * * *

THE BEAST

Pogledao sam korejski B-film THE BEAST Hwang Yoo Sika. Ovaj B-film je vrlo jednostavan, precizan i jedino je šteta što nije naročito zanimljiv. Za razliku od tipičnih korejskih žanrovskih filmova koji obično imaju nešto širi pripovedački polaz i karakterizaciju koja u sebe uključuje dosta detalja, THE BEAST je vrlo jednostavan, sveden i pravolinijski. Priča prati mladog vojnika koji pre odlaska na mirovnu misiju u Avganistan mora da reši problem sa unutrašnjim neprijateljem - ozloglašeni lanac pornografa mu je oteo sestru i planira da je iskoristi u gnusnom online videu. Uz pomoć njene drugarice, vojnik kreće u akciju da je spase.

Zaplet je rudimentaran a glavni junak voli da protivnike dobije "na ruke" tako da je film baziran na seriji tuča, mahom u zatvorenim prostorima i postavljenim u bornovskom maniru, dakle bez wire fu letenja i sličnih vidova estetizacije. Kad je reč o bizarnom nasilju svojstvenom korejskim trilerima, ovde ga ima u samo jednoj sceni. Ostatak akcije je krajnje strejt.

THE BEAST je kao korejski B-film ipak zadržao dosta tehničke preciznosti i svežine svojstvene korejskom filmu i u tom smislu je svakako zanimljiviji od većine američkih DTV radova.

* * 1/2 / * * * *

Monday, February 27, 2012

CHRONICLE

Pogledao sam CHRONICLE Josha Tranka i stvarno mislim da je reč o izuzetno moćnom debiju koji imajući u vidu činjenicu da reditelj ima 26-27 godina može biti ili uvod u jednu veliku karijeru ili u svojevrsnu stagnaciju koja se nažalost često dešava posle moćnih ulazaka u industriju. CHRONCILE je u osnovi niskobudžetni gimmick film koji je izvanredno urađen i ono što daje Tranku za pravo je činjenica da je CHRONICLE jako dobro realizovan u nekim fundamentalnim aspektima koji gotovo pa garantuju da je Trank vrlo ozbiljan reditelj.

Naime, ako ostavimo po strani vrlo vešto i smisleno iskorišćen found footage momenat i tehničku virtuoznost sa kojom je on realizovan gde se na istom mestu spajaju inventivnost, snalažljivost low budget filmmakera i tehnička perfekcija, CHRONICLE je pre svega jako ozbiljno glumljen film. Michael B. Jordan je već potvrđen u seriji FRIDAY NIGHT LIGHTS ali je zato Andrew De Haan pravo otkriće, i sva trojica glavnih glumaca će posle ovoga imati otvorena vrata za bioskopske radove. U tom smislu zanimljivo je naglasiti da CHRONICLE u svojoj drugoj polovini postaje akcioni film o dva suparnika sa nadljudskim moćima ali da je dotle ovo nešto što bi se najpre moglo žanrovski definisati kao melodrama o ljudima sa nadljudskim moćima.

Spadam među one koji ne vide nikakav problem u prelasku iz prve u drugu polovinu filma i ta transformacija mi uopšte nije bila strana. Skliznuće Da Haanovog lika u ludilo je jasno naznačeno i potpuno ubedljivo a akciono finale stilski ne odudara od ostatka filma iako ga naravno diže na nivo nezaboravnog spektakla.

Isto tako, uprkos tome što u jednom trenutku stvari više ne mogu da se rade u klasičnoj found footage formi, Trank i Landis pronalaze opravdanje kako su kadrirane sve situacije i moram priznati da je ovo film u kome je svaki found footage kadar opravdan, a samo sporadično ta opravdanja nisu baš uverljiva. Recimo, DISTRICT 9 je imao čitavu deonicu u kojoj Blomkapmp potpuno zaboravi da je reč o dokumentarcu, ovde toga nema, između ostalog zato što svi prisutni imaju barem mobilni sa kamericom.

Ono što je međutim najzanimljivije jeste što je CHRONICLE zapravo kao neka omladinska varijanta rimejka DOMA ZA VEŠANJE samo što umesto jednog imamo tri Perhana i umesto Roma imamo američke blue collar likove sa svojim socijalnim i porodičnim problemima. Isto tako, na nivopu postavke likova (naročito odnos prema roditeljima i pordična trauma) pa i estetike CHRONICLE malo evocira uspomenu i na KLIP ali to je više u domenu detalja.

CHRONICLE definitivno treba pogledati u bioskopu što retko važi za found footage filmove. Još od HANCOCKa nismo imali posla sa ovako efektnim tumačenjem superherojskog mitosa van okvira stripovske licence.

* * * * / * * * *

Saturday, February 25, 2012

SAFE HOUSE

Pogledao sam SAFE HOUSE Daniela Espinose i radujem se što je ispunio moja očekivanja. Espinosa je napravio izuzetno uspešan i promišljen holivudski debi. Izabrao je formu u kojoj su se poslednjih godina izražavali Tony Scott i Paul Greengrass i napravio je film koji je bolji od njihovih recentnih radova na tu temu. MAN ON FIRE i BOURNE SUPREMACY su bili prvi filmovi tog tipa i ostali su primer inovacije - SAFE HOUSE se nadovezuje na to, međutim, uspeva da pruži dovoljno svežine i da ne bude potpuni rehash tih naslova.

Scenario David Guggenheima je bio na Black Listu, međutim prošao je izvesne transformacije, jedan rewrirte je recimo radio i Terry George, na putu do finalne verzije. Prvobitno priča je bila smeštena u Rio, sada se dešava u Južnoj Africi, i scenario sam po sebi nije nešto sa čim se ranije nismo sretali, čak možda i u boljim izdanjima. U svakom slučaju, ni prvobitna verzija koju sam čitao ne deluje kao materijal koji bi zaslužio mesto na Black Listu, mada, činjenica jeste da je reč o tekstu prema kom bi malo koji producent ostao ravnodušan jer je odmah jasno da je jako blizu toga da se radi.

Espinosa međutim ni ne stavlja scenario u prvi plan. Likovi su taman dovoljno razvijeni da Denzel Washington i Ryan Reynolds imaju šta da igraju i njihov buddy chemistry je evidentan, i osvežen time što likovi nikada ne smeju da u potpunosti poveruju jedan drugom. Izvrsna glumačka ekipa koja ih okružuje poput Sam Sheparda, Vere Famige, Brendana Gleesona i Roberta Patricka više ima pojedinačne arije nego što produbljuje Denzelov i Ryanov odnos. U tom smislu, možda je najzanimljivije videti kako je Espinosa efektno iskoristio svoje saborce iz SNABBA CASHa Joela Kinnamana i Faresa Faresa koji su ostvarili male ali upečatljive uloge i Kinnaman će sada imati i američku karijeru.

S druge strane, uprkos tome što Ryan i Denzel imaju razvijen odnos, Espinosini junaci su još hladniji od Bournea u egzekuciji svojih namera i SAFE HOUSE je kao i Greengrassovi BOURNE filmovi pun dužih ćutanja u kojima se junaci vraćaju svojim "radnim zadacima".

Osim ovih glumaca, Espinosa nije dovodio druge ljude iz Švedske, tako da mu je DP Oliver Wood, čovek koji je obeleŽio kako akcioni film osamdesetih i devedesetih tako i sadašnju fazu krtoz saradnju sa Greengrassom. Wood po prvi put sa SAFE HOUSEom biva prepoznat i od strane obične kritike kao bitan faktor u razvoju savremenog akcionog filma a Espinosa mu omogućuje da napravi čudo i još dodatno izoštri svoj hiperkinetički stil.

SAFE HOUSE ima bar tri izuzetna akciona set-piecea i tenzija je na nivou sve vreme uprkos tome što trajanje filma uopšte nije nežno.

U svom holivudskom debiju, Espinosa nije pokušao da Amerikance uči pameti i tome kako se pravi film, ali je zato snimio film u kome je pokazao da zna sve što i oni zanatski najveštiji kod njih. Ako su u poslednje vreme Denzel i Ryan nailazili na prepreke, i ako se publika malo odvojila od njih, SAFE HOUSE je film koji pokazuje kako se ta formula tačno sprovodi.

* * * 1/2 / * * * *

APFLICKORNA

Očekivao sam mnogo više od švedskog filma APFLICKORNA koji je bio najavljivan kao švedski BLACK SWAN, priča o fatalnoj konkurenciji i patološkoj vezi dve devojke koje se bave akrobatskim jahanjem. Nažalost, rediteljka Lisa Aschan je snimila prilično mlad, spor i u krajnjoj liniji dosadan film u kome umesto karakterizacije više postoji neka arty poza. Otud je i čudno da je APFLICKORNA bio dosta prepoznat baš na Tribeci na kojoj se ipak više ceni konvencionalniji pristup filmu.

Jedino što drži ovaj film gledljivim jeste globalno visok nivo švedske kinematografije koja je tehnološki i na nivou sistema rada dovoljno razvijena da ne proizvodi baš totalne besmislice.

* 1/2 / * * * *

Thursday, February 23, 2012

GAAMER

Pogledao sam ovogodišnji film GAAMER Olega Svjencova. Reč je o filmu koji je sličan R U THERE Davida Veerbekea i govori o ukrajinskim klincima koji zapuštaju školu i svakodnevni život ne bi li postali šampioni u QUAKEu. To je otpirlike cela priča i ovaj film spada u novi trend art house filma koji se više bavi stanjem mladih nego nekim njihovim konretnim pričama. Na nivou kadriranja, Svjencov je vešt i prilično konvencionalan, naročito kad je reč o načinu na koji prilazi ritmu. Uprkos tome što je ovo film sa dosta kadar sekvenci, dosta atmosferičnih situacija, dijaloga i sl. - Svjencov želi da film ima dinamičan tempo koliko god je moguće. Uprkos tome što je reč o filmu stanja i činjenici da Svjencov na neki način zaista formuliše zaokružen dramaturški osnov svog filma, ipak ovakav ishod priče nije zadovoljavajući. Jasno je da ovu generaciju reditelja više zanima da zarobe trenutak nego da ispričaju priču ali ovde deluje kao da je taj trenutak morao trajati nešto duže ili nešto kraće. Film naprosto traje i posle tačke u kojoj junak iscrpi osnovnu premisu filma.

Zanimljiv detalj pored dosta klipova iz same igre jeste i dosta skup soundtrack na kome se čuju System of a Down, Linkin PArk i Apocalyptica kao ilustracija miljea u kome junaci egzistiraju i koji je vrlo ubedljivo dat. Neobično je da ekipa ukrajinskog filma priušti ovako skup soundtrack.

Na ovu temu nastala je srpska pozorišna drama HALFLAJF Filipa Vujoševića i igrana je 2005. godine. Prava je šteta što nikada nije ekranizovana. Koga zanima može da ga pročita ili skine odavde https://docs.google.com/document/d/1FK6emapRf-EDV3T5dgI0coQEEvNf1mbt4ODtk_UAVlk/edit?pli=1

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, February 22, 2012

DER SCHWEIGENDE STERN

Pogledao sam DER SCHWEIGENDE STERN Kurt Maetziga, istočnonemačko - poljsku koprodukciju iz 1960. godine bazoranu na romanu Stanislawa Lema ASTRONAUCI. Ovaj film iz 1960. godine deluje campy, ali nije baš naročito zabavan pre svega zato što Lemov pristup temi iako u okvirima ovog scenarija krajnje pojednostavljen uopšte nije tako jednostavan. T odovodi do osnovnog problema u recepciji ovog filma. Naime, reč je o istočnonemačko-poljskom SFu starom 52 godine što svemu daje nesumnjivu campy notu. Međutim, isto tako ni sam Maetzig nije bežao od toga da na nekom nivou snima svojevrsnu space operu i tu nema nikakve sumnje. Otud Lemova ozbiljnost opterećuje space operu a sa druge strane Maetzig samo nagoveštava Lemovu pretenziju i onda ne služi kao nadgradnja već više kao opterećenje i izvor problema u ovom filmu.

Kao i u mnogim starim SFovima a naročito onim nastalim iza Gvozdene zavese, iam specijalnih efekata koji su sporadično totalno old school a povremeno i off the wall. U svakom slučaju, Maetzig nije previše insistirao na ubedljivosti ali sam dizajn nije nezanimljiv na svoj goofy način.

Priča je smeštena u 1970. godinu, dakle deset godina posle vremena kada je film prikazan a ako imamo u vidu da je u to vreme let u svemir tek bio u povoju i da ljudi još nisu bili poslati, sam prikaz putovanja svemirskim brodom i konstrukcija broda su potpuno neubedljivi i nemaju nikakve veze sa pravim tehnologijama. Ipak, za svako poštovanje je to što u nekoliko scena Maetzig prikazuje bestežinsko stanje za razlčiku od drugih space opera tog vremena.

* * / * * * *

Monday, February 20, 2012

BRAKE

Pogledao sam BRAKE Gabe Torresa koji se, koliko god to bizarno zvučalo, može posmatrati kao svojevrsni rip-off Cortesovog BURIEDa. Naravno, teško je olako nazivati film rip-offom kada izađe tako brzo posle "originala" jer je u teoriji mogao nastajati i simultano, ali čini mi se da ovo nije vrsta filma koji je jako dugo nastajao.

BURIED je bio zanimljiv na nivou koncepta ali Cortes nije uspeo da taj koncept u potpunosti kapitalizuje. S druge strane BRAKE je potpuno nepretenciozan i rekao bih da je scenario znatno relaksiranije prišao ovom konceptu. Stephen Dorff igra ono što je Ryan Reynolds igra u BURIED i podjednako je gledljiv kao i ovaj A-lister i umesto u grobu "sahranjen" je u staklenoj kutiji u prtljažniku nekog automobila kojim ga terorristi voze da bude detoniran kao suicide bomb.

Ono što sugeriše da je BRAKE rip-off je i to što Torres uspeva da unapredi neke od situacija koje su se javljale kao problem u BURIEDu, da stvori mnogo više situacija u kojima junak ipak može nešto da uradi umesto držanja protagoniste u potpunoj pasivnosti. BURIED je u tom smislu imao sličan problem kao i WORLD TRADE CENTER a BRAKE to definitivno uspeva da prevaziđe.

Neki od preokreta koje reditelj i scenarista Timothy Mannion vide kao veliki adut nisu potpuno neočekivani ali su potpuno OK i daju smisao nekim krupnijim neuverljivostima iz dotadašnjeg toka.

BRAKE je pravi primer B-filma kakav bi trebalo da nastaje u DTV okolnostima.

* * * / * * * *

THE WHISTLE BLOWER

Pogledao sam THE WHISTLE BLOWER Simona Langtona, po romanu John Halea. Ovaj film je izašao u slično vreme kao i serija EDGE OF DARKNESS i u tom smislu čak i da je mnogo bolji bio bi potpuno deplasiran. Nažalost, THE WHISTLE BLOWER nije naroočito dobar. Langton je uspeo da solidno dočara atmosferu, Michael Caine je stara kuka i tu nema greške, on zna šta radi (premda je premlad da bi bio otac Nigelu Haversu) ali na nivou vođenja priče, THE WHISTLE BLOWER ne funkcioniše kao triler ili misterija a sporadično postaje i krajnje neuverljiv.

Sama zavera koja je dovela do sinovljevog ubistva je zanimljiva i John Hale je literarno vrlo dorbo obuhvatio anksioznost britanske tajne službe posle Bluntove izdaje. U stvari, kako se u samom filmu i kaže, sve ovo jeste na neki način grč izazvan Blunotvim činom, i svakako da je iz ovog motiva morao da proistekne znatno zanimljiviji film. Uostalom, propuštena je prilika da se nešto značajnije uradi sa Blunt-olikim likom kog igra John Gielgud.

Antiamerički sentiment koji krazi britanski conspiracy film i TV u ovom periodu prisutan je i ovde, međutim dopunjen je skepsom prema ljudima iz Bluntovog miljea.

Šteta je dakle što se čini da je Hale imao šta da kaže ali očigledno da scenarista Julian Bond i Langton nisu uspeli da se snađu sa materijalom koji im je ponudio.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, February 19, 2012

BU-DANG-GEO-RAE

Pogledao sam BU-DANG-GEO-RAE Seung Wan-Ryooa, po scenariju Hoon Jung Parka koga znamo kao pisca Kim Ji Woonovog I SAW THE DEVIL. U ovom filmu Hoon je mnogo inventivniji od I SAW THE DEVIL i umesto pastiša nečega što već znamo iz korejskih filmova nudi policijsku priču koja je istovremeno prepoznatljiva a opet ima i nešto sveže u sebi. Naime, korumpirani policajci su česti protagonisti korejskih filmova, međutim, THE UNJUST je studija sveopšte korupcije korejskog društva u kome je korupcija sama sebi tema a to što je vezana za slučaj serijskog ubice zapravo ne igra značajnu ulogu i potraga za zločincem nikada zapravo ne prene junake da se izvuku iz svog oportunog i korumpiramog stupora. U tom smislu, sa prikazivanjem kontingentnih događaja koji čine policijsku istragu, THE UNJUST na neki način postaje dosta ubedljiv i istinit prikaz funkcionisanja policija širom sveta.

Seung Wan-Ryoo nije reditelj koji može kao Bong Joon Ho u MEMORIES OF MURDER da prodre u suptilnije pore hipokrizije korejskog društva i jedne konkretne sredine. Njegov film ima izraženiju mehaniku i sporadično se oslanja na žanrovske konvencije umesto realističnih rešenja.

Pa ipak, Seung i Hoon vešto vode nekoliko paralelnih priča i u krajnjem zbiru THE UNJUST jeste film koji uvodi Seunga u viši rang od onog u kome je bio do tada sa svojim dosta eklektičnim opusom nesumnjivo prilično solidnih filmova koji ipak nisu dosezali dovoljno daleko. U periodu kada su korejski filmovi počeli da se dosta ponavljaju i da kroz stalne reinterpretacije interanacionalno uspelih formi postaju sve lokalniji, Seung uspeva da u konvencionalnijem ključu proizvede internacionalno relevantniji rad.

* * * / * * * *

SPACE TRUCKERS

Reprizirao sam SPACE TRUCKERS Stuarta Gordona i uživao verovatno i više nego kad sam ga prvi put gledao. Stuart Gordon je reditelj koji je uspeo da izgradi neverovatno moćan i raznovrstan opus radeći u često potpuno bizarnim okolnostima i najčudnijim produkcionim sklopovima. U tim okvirima on je ne samo uspeo da snimi dobre filmove već da se u nekoliko žanrova kao vrlo bitan reditelj bez koga je nemoguće sagledati istoriju datog žanra. Pored horora, indie filma, rada po Mametovim tekstovima u pozorištu i na filmu, Gordon je snimio nekoliko esencijalnih futurističkih filmova - ROBOT JOCKS, FORTRESS i SPACE TRUCKERS i spada među retke reditelje koji su se konzistentno bavili tim miljeom.

Gordnon je u ovim filmovima doneo odličan spoj svog dara za suspense i poznavanja osnovnih žanrovskih obrazaca sa prilično nestašnim smislom za crni humor i SPACE TRUCKERS je u tom pogledu vrhunac. Kad je o dizajnu reč, SPACE TRUCKERS je na pola puta između STARSHIP TROOPERSa i FIFTH ELEMENTa a snimljen je sa budžetom koji je verovatno pokrivao tek manji deo njihovih džeparaca.

Gordon je na nivou inscenacije i ideje kako da se nešto uradi prilično solidan, kao i inače, i što je još važnije nema problem s a tim da pokuša da ostvari čak i nešpto što možda budžet ne može da isprati. Tako recimo u mnogim scenama, Gordon kroz upotrebu jednostavnih efekata simulira bestežinsko stanje što ni mnoge skuplje produkcije ne rade već uvek na neki način objasne postojanje gravitacije, a nekim štosovima u najboljem charlesbandovskom smislu rešava pojedine scenografske probleme, recimo kao u kružnom rotacionom restoranu na svemirskom truck stopu.

Činjenica da je komedija vrlo značajan deo stilizacije i žanrovskog određenja ovog filma svakako pomaže da se opravda Gordnov bezobrazluk proistekao iz snimanja spektakularnih tvari na malom budžetu. Rad za Charlesa Banda na ROBOT JOXu ga je naučio snalažljivosti i tome da se pre tehničke egzekucije efekta ceni ideja, i Gordon se drži tih principa.

Otud je SPACE TRUCKERS po svojoj strukturi najpre kaminondžijska akciona komedija iz sedamdesetih izmeštena u svemir, sa blago anarhičnim otpadničkim duhom "nezavisnih" kamiondžija koji će radije švervovati robu nego raditi za establišđment i odlasku na opasnu marginu na koju ih gura odbijanje da se povinuju korporativnim pravilima.

Podela koja predvodi film je izvanredna - Dennis Hopper i Stephen Dorff čine potentan trougao sa Debi Mazar a George Wendt, Charles Dance i Vernon Wells su prava pratnja. Dorff je imao leading man potencijal ali je previše lutao, ovde je odigrao jednu od svojih solidnih buddy uloga što sjajno radi i do dan-danas - setimo se prošlogodišnjeg IMMORTALSa.

Sredina devedesetih je još uvek bila period kada su ovakvi filmovi mogli da se snime i imali svoje tržište. U tom periodu gordon je bio na raskrsnici bioskopske distribucije i DTVa i tada je još uvek postojao milje filmova koji u Americi idu na video a u bioskope u ostatku sveta. Danas to više ne postoji, čak je i obrnuto. Više filmova ide u američke bioskope nego što može da se plasira u oistatku sveta i izuzetak su neki glumci koji više nisu popularni u SAD ali jesu u internacionalnim okvirima, no takvi slučajevi se mogu lako pobrojati.

SPACE TRUCKERS je međutim ostao bez američke distribucije pre svega zbog nekih sporova među producentima, a potpuno paradoksalno, u vreme izlaska ovog filma i Stephen Dorff je negativno govorio o njemu u medijima. Gledano iz sadašnje vizure, Dorff je snimio dosta umetnički vrednih ostvarenja ali i još viđe đubreta a SPACE TRUCKERS će stajati kao vrlo solidno delo kad se jednom bude sumirala njegova filmografija.

Isto važi i za Gordona, on spada u red filmaša sa istančanim kinematografskim nervom, snalažljivošću i pripovedačkim darom, a SPACE TRUCKERS spada među naslove koji to dokazuju.

* * * / * * * *

Friday, February 17, 2012

IN THE LOOP

Pogledao sam filmski spin-off serije THE THICK OF IT nazvan IN THE LOOP iz 2009. godine. Ovaj film je postigao veliki uspeh a Jesse Armstrong, Simon Blackwell i ekipa su nominovani za oskara za scenario. Ipak, rekao bih da ovo nije referentan film u bilo kom smislu.

Čest je slučaj da se sitkomi upropaste u pokušaju da se od njih napravi film i IN THE LOOP nije takav slučaj. IN THE LOOP preuizima skoro celu glumačku podelu serije ali samo jednog junaka - to je Capaldijev Malcolm Tucker i neobično je da glumci iz serije ne igraju likove iz serije ali igraju likove koji su im jako slični.

Na nivou rediteljskog koncepta, Iannucci ponavlja prostup iz sitkoma i to doslovno. Ovo je kao specijal sitkoma od 100 minuta i u principu, to je jedan vrlo dobar specijal sitkoma.

Ono što je problem to je da koncept sitkoma na nivou ritma, pristupa režiji i glumi ipak ne funkcioniše kada traje 100 minuta. Film mora da ima svoje intervale, svoj ritam u izlaganju priče i predstavljanju likova a IN THE LOOP to radi kao što je radila serija.

Ako imamo u vidu da je film postigao izuzetno veliki uspeh, onda to sve očigledno nije smetalo ni publici ni kritici. Ne mogu da kažem ni da sam ja kao neko ko voli ovu seriju imao problem, ali čini mi se da bih definitivno imao da sam gledao ovaj film pre serije.

IN THE LOOP stoga se pre kvalifikuje kao vrlo prijatno gledalačko iskustvo nego kao film koji može sam po sebi da se meri određenim kriterijumima.

* * 1/2 / * * * *

STUART: A LIFE BACKWARDS

Pogledao sam STUART: A LIFE BACKWARDS svojevrsnu preteču BRONSONa koju je po scenariju i knjizi Alexander Mastersa snimio David Attwell za BBC i HBO. Tom Hardy u ovom filmu igra distrofičnog alkoholičara i narkomana koji posle traumatičnog detinjstva postaje troublemaker, serijski robijaš i beskućnik a Benedict Cumberbatch igra pisca Alexander Mastersa koji ga upoznaje tokom službovanja u skloništu za beskućnike.

Hardy igra Stuarta iz sve snage, i nudi jednu dosta ekspresivnu rolu u kojoj se služi svim sredstvima pošto igra junaka koji je neuračunljiv, fizički hendikepiran i ometen u govoru. Hardy zato mora da uposli sve ventile i to radi na jedan način u kome se oseća samozadovoljstvo bravurom koju stvara ali ipak na kraju se oseti i emocija koju taj junak izaziva.

Naravno da kao i u slučaju McVicara i Bronsona i Stuarta uvek ostaje prilično nejasna ta autodestrukcija, u ovom slučaju ona je jasnija zbog erozije junakovog tela koje je samo po sebi izvor njegovog izdvajanja u zajednici ali i pritiska na njega i otpora. Stuart je ipak čovek čiji je život od početka bio oročen, i Attwell dosta ubedljivo prikazuje tačke koje su ga odvele na stranputicu.

Stuartova biografija sama po sebi je poprilično ludilo i ona je strašna zato što je istinita, premda bi u nekoj fikciji delovala kao gotovo parodično opšte mesto. Međutim, reditelj Attwell se odmiče od opšteg mesta time što kombinuje tehnike - deo prikazuje kroz dijaloge, deo kroz rekonstrukcije, deo kroz svedočenja Stuartove porodice, a koristi se i animacijom tako da ako su neki događaji u domenu očekivanog ili opšte mesto, reakcija Stuartove okoline na njih svakako nije. Način na koji njegova okolina prihvata činjenicu da je Stuart zlostavljan u detinjstvu i to kako se potom ponaša je neverovatno pomirljiv i relaksiran.

Benedict Cumberbatch u ovim okolnostima treba da ude straight man u odnosu na Hardyjevog ekscentrika i on tu ulogu odlično igra, uspešno gradeći identitet u roli koja se bazira na suptilnim rešenjima i neprijatnim situacijama koje generiše drugi junak.

STAURT: A LIFE BACKWARDS je interesantan i ozbiljan televizijski film, istinita priča o čoveku koji je vrlo lako mogao ostati potpuno nepoznat.

Tuesday, February 14, 2012

CRIMES OF THE FUTURE

Reprizirao sam CRIMES OF THE FUTURE Davida Cronenberga i iz ove vizure čini mi se da je STEREO bolji i čistiji film. U CRIMES OF THE FUTURE, ideje koje Cronenberg bazira iz voiceovera ipak prevazilaze ono što se vidi na ekranu a mnoge situacije ulaze o domen prilične teatralnosti. Ideje izrečene u voiceoveru su intrigantnije nego u filmu STEREO ali je isto tako vizuelni aspekt manje precizan, uvođenje kolora, dodatnog broja protagonista, nedovoljno precizne stilizacije - sve to čini da CRIMES bude ne toliko znak da je Cronenberg manje zreliji nego kad je radio STEREO već više da se ova forma što se njega tiče potrošila i da mora da počne s nečim drugim.

APARELHO VOADOR A BAIXA ALTITUDE

Pogledao sam APARELHO VOADOR A BAIXA ALTITUDE Solveig Nordlung, adaptaciju kratke priče JG Ballarda LOW FLYING AIRCRAFT. Solveig Nordlund je rediteljka švedskog porekla koja radi u Portugaliji. Portugalci baš nemaju neku prvoklasnu kinematografiju i to se u ovom filmu itekako oseća.

Nordlund u principu snima film koji je po atmosferi i lokacijama jako blizak kanonskom Ballardu, međutim, s jedne strane, ni sa glumačkom podelom ni sa rediteljskim rešenjima ne uspeva da učini da film oživi, a s druge odlazi u pravcu neke hispano-groteske po kojoj je portugalski film poznat a to u ovom slučaju svakako nije pravi put.

Spoj neveštine i tih stvari koje portugalski film nosi po sebi dovodi do toga da ova Ballardova priča nije dovoljno estetizovana, ali istovremeno, na neki čudan način Nordlund kao da je razumela njegovu poetiku iz ove faze. Nažalost, njena sposobnost da je pretoči u film nije dovoljno velika da stvori samostalno i relevantno delo.

* * / * * * *

SIMYA-UI FM

Pogledao sam SIMYA-UI FM Sang Man Kima. Zanimalo me je da vidim šta je režirao ovaj "Stranac u raju" i kakog KOrejanca ćemo to ugostiti. SIMYA-UI FM u principu nije loš u domenu minornih korejskih serial killer filmova. Reč je o vrlo svedenom cat-and-mouse trileru o psihopati koji progoni popularnu radio voditeljku tokom emitovanja njene poslednje emisije pred selidbu u SAD.

Nažalost, SIMYA-UI FM propušta priliku da bude istinski napet i ostaje u domenu samo prijatnog za gledanje. Jedan od razloga je svakako i to što je serijski ubica istovremeno šizofrenik, genije za tehniku i uopšte master criminal pa je u tom smislu poprilično i neuverljiv i derivativan. Srećom, Sang Man Kim je efikasan i svestan je kapaciteta i dometa svoje priče, pa gotovo da nema praznog hoda.

No, Sang Man Kim radi sve uprkos derivativnosti sa punim ubeđenjem, Po ovom filmu, jasno je da nije (bar za sada) reč o velikom reditelju, ali svakako je dokazao kako se dobro snalazi u uslovima visokoorganizovane korejske kinematografije.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, February 11, 2012

THE BEYOND

Pogledao sam THE BEYOND Josepha Rusnaka, novi DTV triler sa Jon Voightom u glavnoj ulozi. Neobično je videti Voighta, uglednog glumca, nekadašnju zvezdu, u DTV filmu jer on je do sada ipak snimao filmove i ozbiljnije TV serije. Ipak, ovde je leading man u trileru sa supernatural premisom o detektivu koji je specijalizovan za pronalaženje otete dece. Rusnak je svakako jedan od najozbiljnijih reditelja u DTV miljeu i njegovi filmovi uvek deluju za klasu bolje od proseka. Tako i THE BEYOND sporadično deluje kao sasvim solidan televizijski rad, međutim, sam zaplet je toliko besmislen i scenario je toliko isprazan da ovo odlazi ispod nivoa savremene televizije. Nema sumnje da scenario ovog filma uspeva da održi neku servisnu funkciju, da održi neki tonus priče na elementarnom nivou. Međutim, iz današnje vizure stvarno je besmisleno gubiti vreme na snimanje i gledanje ovakvih stvari osim u popodnevnim terminima nekih siromašnih televizija.

* 1/2 / * * * *

99 AND 44 / 100% DEAD

Pogledao sam 99 AND 44/100% DEAD Johna Frankenheimera. Ovo je produkcija Joe Wizana, po scenariju Roberta Dillona, a to je tandem koji je stajao iza remek-dela Michael Ritchieja PRIME CUT. Otud ne treba da čudi pokušaj da se u Frankenheimerovoj režiji napravi kopija PRIME CUTa, samo sa Richard Harrisom umesto Lee Marvina i u velikom gradu umesto u varošici. Nažalost, FRankenheimer previše često kliza u grotesku kad je reč o stilizaciji i postavci situacija, a reklo bi se i da je Dillonov predložak za PRIME CUT bio čistiji i jednostavniji, i samim tim efektniji, iako se dosta istog DNK može naći i u ovom filmu.

Ono što filmu 99 AND 44/100% DEAD pre svega nedostaje jeste Ritchiejev element socijalne kritike i suštinskog konflikta sela i grada na kome on gradi svoju priču. Ritchie se bavi Amerikom, a Frankenheimer se svodi na pokušaj da gangsterske miteme učini neško grotesknijim i da ih po svaku cenu oneobiči, i na kraju u svemu tome ostaje bez dramskog sukoba, osim "mafijaškog rata" koji je osnov cele priče ali u sebi ne sadrži dramski sukob per se, ali i bez glavnog junaka koji egzistira isključivo na bazi Harrisove harizme.

To međutim ne znači da film ne funkcioniše na nivou same mehanike. Ni u tom pogledu, ni u tehničkom pogledu nikada ne doseže PRIME CUT, ali može da se pogleda. Drugo, to ne osporava da u filmu postoji dosta invencije i nekoliko jako simpatičnih detalja i scena po kojima se definitivno izdvaja iz mase krimića iz svog vremena i oni koje ovaj žanr zanima svakako da moraju da ga pogledaju.

U filmu ima nekoliko detalja koji su me podsetili na FRENCH CONNECTION 2, pre svega fobija od toga da se čovek navuče na heroin ako ga uzme jednom, i ne čudi da su Dillon i Frankenhermer kasnije upravo sarađivali na tom filmu.

U domenu produkcionog dizajna, ovde ima dosta lutanja, i reklo bi se da svet u kome se ovaj film dešava tek povremeno zaživi, između oistalog i zato što su ulice kojima se kreću junaci upadljivo puste, upravo suprotno dokumentarisičkom odnosu prema ambijentima i statistima koji gaji Ritchie.

Poređenja sa PRIME CUTom su očigledno iz niza razloga neumitna. I sva ona su nepovoljna po Frankenheimera. No, ipak, čak i kao zabluda, ovaj film zaslužuje da ga pogledaju ljubitelji ovog pogleda na kinematografiju.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, February 9, 2012

STEREO

Pogledao sam Cronenbergov srednjemetražni film STEREO iz 1969. godine. Duže vreme sam se pripremao da overim ove embrionalne Cronenbergove radove, ali sam onda obično birao da repriziram njegove u potpunosti razvijene klasike. Ipak, sada kad je došao već u fazu truljenja sa A DANGEROUS METHOD, možda je pravi trenutak za terapiju matičnim ćelijama.

I zbilja, STEREO jeste embrion onoga što će Cronenberg kasnije razviti u potpunosti u svojim kanonskim filmovima i što je još važnije taj embrion u sebi sadrži svu onu vitalnost koju sada u fazi truljenja više nema.

STEREO se može posmatrati kao embrion u tom smislu što u sebi praktično sadrži DNK svega onoga u šta će se Cronenberg razviti u svojim klasicima s tim što ga ne nudi u formi potpuno razvijenog zaokruženog filma već, sasvim sigurno zbog produkcionih ograničenja, u jednoj specifičnoj, raslojenoj formi. U svojim potpuno formiranim filmovima Cronenberg prepliće klasicistički pristup inscenaciji i kadriranju sa hladnom, kliničkom atmosferom, brutalističkim ambijentima i maštovitim organskim manifestacijama strahova i ideja, ovde su prisutni samo klasicizam i brutalistička arhitektura kao ambijent dok su ideje date iz off-prostora kroz voiceover. Međutim, sama koncepcija filma sa voiceoverom u priči o ljudima koji su telepate i ne moraju da komuniciraju deluje kao klasicistički postupak prvog reda i samo se na prvi pogled čini se da je reč o pretencioznom arty zahvatu.

Naravno da je STEREO svoju eksploataciju najpre morao da ima u arty okolnostima jer je ta publika spremnija na ovakve sadržaju, ali to je druga stvar.

Najvažnije je to da se u tragovima već u filmu STEREO prepoznaju ključne tačke Cronenbergove poetike. Ovaj film stoga može da bude dobar primer mladim autorima kako da svoje ideje prilagode no budget uslovima, snime film koji u tim okolnostima izgleda dobro i kasnije dođu do uslova u kojima će moći da ih ostvare u potpunosti.

LE COUPERET

Pogledao sam vrlo zanimljivu literarnu adaptaciju LE COUPERET Costa Gavrasa, nastalu po romanu Donald Westlakea. Iako ekranizacije amerričkih krimi pisaca nisu strane francuskim rediteljima, čak naprotiv, neke od kultnih filmova su snimili po toj literaturi, Costa Gavras ipak nije taj tip reditelja, njegovi politički filmovi, i kad su bazirani na istinitim pričama i kada su fikcija daleko su od žanrovskog filma po svojoj postavci i žanrovskim obrascima se koriste samo u formi narativne kičme. Otud se za Gavrasa može reći da je zapravo kroz svoju karijeru konstantno imao posla sa žanrovskim konvencijama a da mu one nikada nisu bile u prvom planu niti činile okosnicu filmskog izraza.

U slučaju Westlakea, međutim, činjenica jeste da iako ga znamo po holivudskim ekranizacijama u žanru krimića, i naslovima poput POINT BLANK, HOT ROCK i PAYBACK uz potcenjeni i meni izuzetno značajni THE SPLIT, on je jako puno sniman po Evropi, naročito u Francuskoj gde je uglavnom prisutan kroz krimi komedije.

I LE COUPERET je u osnovi krimi komedija. Costa Gavras otud zaista pokušava da se kreće tom žanrovskom putanjom, bolje se snalazi u krimiću nego u komediji na nivou gega, međutim u osnovi n prošušta da izvuče sav humor koji proističe iz situacije. Političko opterećenje koje donosi Gavras javlja se u formi socijalne kritike.

LE COUPERET je priča o otpuštenom inženjeru koji odlučuje da na osnovu CVjeva ubije sve potencijalne konkurente za radno mesto, i Costa Gavras bezmalo godarovski prikazuje nezadovoljstvo nezaposlenih u Francuskoj, naravno uvek se drži elementarne uverljivosti filmskog prizora. Costa Gavras u tom smislu jasno artikuliše problem svog junaka - on shvata da je pbuna kapitalista uzaludna i da su nezaposleni prisiljeni da se pobiju među sobom ne bi li došli do posla. Gavras čak ne propušta priliku da u jednoj sceni tu opservaciju i najdirektnije iznese iako je ona jasna iz same priče.

Međutim, Gavras je očigledno osetio strah pošto je film uspeo da žanrovski profunkcioniše i da se sa dosta uživanja prati kao priča o junacima, bez dovoljno hladnoće korz koju bi se nametnula politika. U tom smislu, ne smeta što se na takav način manifestuje rediteljev strah.

Uprkos tome što je mogao biti nekih dvadesetak minuta kraći i što ima par potencijalno intrigantnih pravaca kojima je sam Westlake mogao i gotovo pa morao proći a nije, LE COUPERET je vrlo efektan film iskusnog veterana koji je u veme kada ga je napravio već imao 72 godine. LE COUPERET deluje kao film znatno mlađeg i vitalnijeg čoveka.

* * * / * * * *

Wednesday, February 8, 2012

MIRAGEMAN

Posle odugovlačenja i gledanja Marka Zarora u UNDISPUTED 3, konačno sam odlučio da se upoznam sa radom Ernesta Diaz Espinoze, čileanskog reditelja žanrovskih filmova koji već godinama igra značajnu ulogu na žanrovskim festivalima. Espinoza definitivno nije reditelj koji na bilo kom nivou donosi tehničke inovacije i bravure. Njegov osnovni adfut je apsolutna naivnost pristupa obogaćena invencijom i razumevanjem okolnosti u kojima radi u sasvim dovoljnoj meri da ti filmovi udu sjajno ogledalo jedne jasno definisane socijalne grupa koja ih pravi i za koju se prave.

Prvi Espinozin film koji sam pogledao je MIRAGEMAN, priča o marginalcu kog igra Marko Zaror i njegovoj odluci da postane maskirani heroj kako bi čistio ulice od šljama i terapeutski uticao na svog brata koga je u detinjstvu silovala grupa bandita kojom prilikom su im ubijeni i roditelji. Pojava maskiranog heroja počinje pozitivno da deluje na brata koji je inače u duševnoj bolnici a ubrzo na sve reaguju i mediji koji istovremeno popularišu i ismevaju novog heroja.

Marko Zaror je temelj ovog filma. Ovaj nekadašnji duble Dwaynea Johnsona stvarno ima potencijala za akcionu zvezdu i pravo je čudo kako do sada nije više prigrljen od Avi Lernera i ostatka ekipe. UNDISPUTED 3 je bio dobar showcase za njega a on ima potencijala da bude i EXPENDABLE. Akcione scene u kojima učestvuje po vlastitoj koreografiji nisu radikalne ili inovativne kao ono što rade Prachya Pinkaew i Panna Rittikrai, ali su vrlo energične i vidi se da tu ima pravog udaranja i padanja.

Upravo u tom potpunom odsustvu estetizacije i inovacija leži ta snaga i autentičnost Espinozinog rada. Naime, u trenutku kada je borilački film prevazišao svojhe Grindhouse okvire, postao posle MATRIXa okosnica najskupljeg mainstreama, a posle CROUCHING TIGERa i raznih KIneza Pete generacije čak i art house stvar, došao je trenutak da se cela priča vrati na ulice svojim najiskrenijim naivnim korenima.

Ono gde Espinoza pravi ključni uspeh kao reditelj je to da njegov film nije idejno znatno ispred Gidrinog ROĐEN KAO RATNIK ali u suštini jeste bolje režiran, bez odlaska u estetizaciju i inovaciju ali sa sasvim dovoljno kompetencije da gledalac sa savremenom medijskom inteligencijom u tome može da uživa.

Otud nizak budžet, naivnost i apsolutno oslanjanje na Zarora nisu mana već znak pravog povratka korenima. E sad, naravno, ja sam u principu uvek skloniji nadgradnji, međutim povratak onome kako je sve počelo ponekad nije loš, naročito ako je tako šarmantno sproveden kao kod Espinoze i Zarora.

Zaror je naravno veliki kapital ovog filma i cela stvar ne bi imala smisla da nije njega kao akcionog heroja. On je već svojom pojavom film za sebe, slično kao The Rock, pa ne čudi da mu je bio dubler u Bergovom WELCOME TO THE JUNGLE. Rekoh već, zbunjujuće je da Zaror još uvek nije uspeo da se nametne u "američkim" akcijašima barem kao negativac, naročito ako imamo u vidu da je rok trajanja akcionih heroja kao što je on prilično ograničen.

* * * / * * * *

Monday, February 6, 2012

GREEN LANTERN

Sa namernim zakašnjenjem pogledam sam GREEN LANTERN Martina Campbella. Još mi je ovaj DC strip spadao među manje interesantne iz njihovog univerzuma, tako da u spoju sa trejlerom koji je bio zbilja grozan ovaj film se lako kvalifikovao da ga sačekam na nekom kućnom formatu. Sve izvan toga, od glumačke podele preko Campbella kao reditelja mi je delovalo vrlo zanimljivo i u principu bilo mi je krivo da se toliki talenat potroši na nešto što u korenu nije mnogo potentno a na kraju je i delovalo potpuno besmisleno. I zbolja, ako uzmemo u obzir da je Campbell već u odmakloj starosti, rekao bih da je GREEN LANTERN kraj njegove high profile holivudske karijere. Gotovo sigurno mu neće biti prepušten film od 200 miliona dolara.

S druge strane, Campbell nije kao Hodges uspeo da snimi promašaj dimenzija FLASH GORDONa koji će decenijama kasnije biti upamćen kao potpuni kemp. GREEN LANTERN u sebi ima sve predispozicije za takav status ali čini se da je studio ipak radio na tome da se materijal "uozbilji" i da ne bude tako upadljivo bizaran.

Otud GREEN LANTERN sačinjava nekoliko embriona za scene ali nije dna prava razvijena situacija, ni dramska ni akciona, dobri glumci koji sporadično urade nešto zanimljivo ali pokazuju da ovde nema filma u kome bi išta mogli da pruže.

* 1/2 / * * * *

Sunday, February 5, 2012

DEEP END

Pogledao sam DEEP END Jerzy Skolimowskog, film sniman u Nemačkoj, a smešten u London, sa kojim je Paramount u jednom trenutku čak želeo da zameni Polanskog na američkom tržištu kada su počele nevolje u njegovom životu. Film je snimljen 1970. a u eksploataciji je bio 1971. i na kraju je u Americi skončao kao B-film. Teško je reći da li je Skolimowski kao reditelj bio neko ko može da odmeni Polanskog, iako su oni stasavali i radili zajedno u Poljskoj, ali s druge strane, Skolimowski nije ni dobio priliku da radi u pravoj holivudskoj produkciji tako da nije dobio ni priliku za tu vrstu globalnog iskoraka, a ni u Evropi nikada do kraja nije uspeo da radi isključivo autorske projekte. U svakom slučaju, kad je o stilu reč Skolimowski je znatno razlikuje od Polanskog. U DEEP ENDu on kombinuje sklonost ka vizuelnim rešenjima kakvu srećemo kod Anrtonionija, naročito kad je reč o upotrebi boja; englesku nervozu i realističnu glumu kakvu su tada forisrali reditelji poput Lindsay Andersona; i dosta istočnoevropskog cinizma.

DEEP END je izvanredno dinamičan, Skolimowski je majstor vibrantnog prikaza situacija a osnovna lokacija u DEEP ENDu - javno kupatilo i bazen mu nude odličan osnov za izvanredan mizanscen i nezgodne situacije na koje se dosta oslanja.

John Moulder-Brown koji igra glavnu ulogu i u KING, QUEEN, KNAVE je u ovom filmu znatno bolji kao zaljubljeni mladi čovek koji pokušava da se dopadne nešto starijoj nadzornici u javnom kupatilu. Skolimowski u osnovi koristi niz konvencionalnih postavki, od one o low-tech iskrenosti (on vozi bicikl, nju udvarači voze kolima) do paralelnih svetova u kojima ona egzistira a on tek ulazi u njih (noćni klubovi, adult bioskopi) ali u svemu tome nalazi neku ekscentričnost.

Jane Asher koju pored glume, znamo i kao muzu Paul McCartneya od 1963. do 1968. godine, igra nadzornicu, a naročito je simpatično videti je u ovoj mladalačkoj ulozi posle uloge GILFa u seriji THE OLD GUYS.

DEEP END je u rediteljevom maniru izuzetno intenzivan, i naravno ne može se smatrati perfektnim ostvarenjem u nekom čisto akademskom smislu. Međutim, baš za razliku od KING QUEEN KNAVE uspeo je da izdrži zub vremena.

* * * / * * * *

Friday, February 3, 2012

KING QUEEN KNAVE

Sofisticirana arty komedija je jedan od žanrova koji su u sedamdesetim imali dosta slavnih predstavnika a da se ti naslovi potom nisu održali kao klasici. Deo Lesterovih radova, kao i mnogi naslovi Hillera i Mazurskog danas naprosto ne zauzimaju ono mesto koje su imali svojevremeno i postoji ogromno razilaženje između napisa o tim filmovima i onoga što ti filmovi danas postižu kao utisak. Otud teze da je KING QUEEN KNAVE Jerzyja Skolimowskog, čuvenog poljskog kinematografskog apatrida najnabokovljevskija od svih ekranizacija Vladimira Nabokova danas deluje potpuno apsurdno. I to ne samo u svetlu ekranizacije LOLITE koju je uradio Stanley Kubrick.

Naprosto KING QUEEN KNAVE deluje kao prilično plitka sex farsa koju Skolimowski obogaćuje raznim zanimljivim vizuelnim i rediteljskim rešenjima na nivou detalja ali gotovo da ne uspeva išta da reši na nivou celine. Štaviše, prenaglašenost pojedinih slapstick momenata i agresija u glumi glavnog junaka mnogo pre ostavljaju utisak vrhunski realizovanog Čalića nego Salvatorea Samperija ili narečenog Richarda Lestera.

Štaviše, rekao bih da su upravo naslovi kao KING QUEEN KNAVE nešto što je možda u glavi samog Čalića legitimisalo njegov rediteljski opus s tim što naravno on nikada nije posedovao rediteljsku veštinu ili produkcione uslove koji su bili dostupni Skolimowskom.

Isto tako, međutim, nesumnjivo je da u pojedinim scenama prepoznajemo da je Skolimowski reditelj razvijenog rukopisa i da je njegova klasa nešto što se oseća u ovom filmu i što može da impresionira kritičare iz zapadnih zemalja koje su ga importovale sa istoka. Ako tome dodamo činjenicu da je pre dve godine sa ESSENTIAL KILLINGom pokazao da je retko vitalan među rediteljima svoje generacije, Skolimowski nesumnjivo jeste jedna od najzanimljvijih figura svog vremena.

* 1/2 / * * * *

Thursday, February 2, 2012

CODE NAME: EMERALD

Pogledao sam dosta staromodan WW2 film CODE NAME: EMERALD koji bi više imao smsila kao televizijski film, mada ni u tom slučaju ne bi bio neko naročito značajno ostvarenje. Ronald Bass je u ovom filmu adaptrirao vlastiti roman i po ovom filmu se svakako ne bi reklo da će Bass kasnije postati jedan od najplaćenijih holivudskih scenarista a onda ubrzo biti i zaboravljen. Film je režirao Jonathan Sanger iz poznate producentske porodice i uprkos saradnji sa čuvenim DPjem i rediteljem Freddie Francisom nije pokazao ništa više od rutinske egzekucije.

Glumačka podela je interesantna, Ed Harris igra dvostrukog agenta poslatog da ne dozvoli zarobljenog Overlordu da oda Nemcima lokaciju iskrcavanja u Normandiji, a to radi tako što se pravi da za Nemce izvlači informacije od zarobljenog oficira. Bassov scenario je međutim prejednostavan i previše ravan da bi tu priču isterao na odgovarajući nivo.

Naročito je šteta jer Horst Buchholtz i Helmut Berger igraju SSovce a Max Von Sydow igra vojnog obaveštajca i njihovi likovi su mogli biti znatno slojevitiji od ovoga kakvi su napravljeni.

Na ovu temu, postoji mnogo bolji film 36 HOURS sa James Garnerom o kome smo naširoko pisali prošle godine.

* * / * * * *