Pogledao sam 99 AND 44/100% DEAD Johna Frankenheimera. Ovo je produkcija Joe Wizana, po scenariju Roberta Dillona, a to je tandem koji je stajao iza remek-dela Michael Ritchieja PRIME CUT. Otud ne treba da čudi pokušaj da se u Frankenheimerovoj režiji napravi kopija PRIME CUTa, samo sa Richard Harrisom umesto Lee Marvina i u velikom gradu umesto u varošici. Nažalost, FRankenheimer previše često kliza u grotesku kad je reč o stilizaciji i postavci situacija, a reklo bi se i da je Dillonov predložak za PRIME CUT bio čistiji i jednostavniji, i samim tim efektniji, iako se dosta istog DNK može naći i u ovom filmu.
Ono što filmu 99 AND 44/100% DEAD pre svega nedostaje jeste Ritchiejev element socijalne kritike i suštinskog konflikta sela i grada na kome on gradi svoju priču. Ritchie se bavi Amerikom, a Frankenheimer se svodi na pokušaj da gangsterske miteme učini neško grotesknijim i da ih po svaku cenu oneobiči, i na kraju u svemu tome ostaje bez dramskog sukoba, osim "mafijaškog rata" koji je osnov cele priče ali u sebi ne sadrži dramski sukob per se, ali i bez glavnog junaka koji egzistira isključivo na bazi Harrisove harizme.
To međutim ne znači da film ne funkcioniše na nivou same mehanike. Ni u tom pogledu, ni u tehničkom pogledu nikada ne doseže PRIME CUT, ali može da se pogleda. Drugo, to ne osporava da u filmu postoji dosta invencije i nekoliko jako simpatičnih detalja i scena po kojima se definitivno izdvaja iz mase krimića iz svog vremena i oni koje ovaj žanr zanima svakako da moraju da ga pogledaju.
U filmu ima nekoliko detalja koji su me podsetili na FRENCH CONNECTION 2, pre svega fobija od toga da se čovek navuče na heroin ako ga uzme jednom, i ne čudi da su Dillon i Frankenhermer kasnije upravo sarađivali na tom filmu.
U domenu produkcionog dizajna, ovde ima dosta lutanja, i reklo bi se da svet u kome se ovaj film dešava tek povremeno zaživi, između oistalog i zato što su ulice kojima se kreću junaci upadljivo puste, upravo suprotno dokumentarisičkom odnosu prema ambijentima i statistima koji gaji Ritchie.
Poređenja sa PRIME CUTom su očigledno iz niza razloga neumitna. I sva ona su nepovoljna po Frankenheimera. No, ipak, čak i kao zabluda, ovaj film zaslužuje da ga pogledaju ljubitelji ovog pogleda na kinematografiju.
* * 1/2 / * * * *
Ono što filmu 99 AND 44/100% DEAD pre svega nedostaje jeste Ritchiejev element socijalne kritike i suštinskog konflikta sela i grada na kome on gradi svoju priču. Ritchie se bavi Amerikom, a Frankenheimer se svodi na pokušaj da gangsterske miteme učini neško grotesknijim i da ih po svaku cenu oneobiči, i na kraju u svemu tome ostaje bez dramskog sukoba, osim "mafijaškog rata" koji je osnov cele priče ali u sebi ne sadrži dramski sukob per se, ali i bez glavnog junaka koji egzistira isključivo na bazi Harrisove harizme.
To međutim ne znači da film ne funkcioniše na nivou same mehanike. Ni u tom pogledu, ni u tehničkom pogledu nikada ne doseže PRIME CUT, ali može da se pogleda. Drugo, to ne osporava da u filmu postoji dosta invencije i nekoliko jako simpatičnih detalja i scena po kojima se definitivno izdvaja iz mase krimića iz svog vremena i oni koje ovaj žanr zanima svakako da moraju da ga pogledaju.
U filmu ima nekoliko detalja koji su me podsetili na FRENCH CONNECTION 2, pre svega fobija od toga da se čovek navuče na heroin ako ga uzme jednom, i ne čudi da su Dillon i Frankenhermer kasnije upravo sarađivali na tom filmu.
U domenu produkcionog dizajna, ovde ima dosta lutanja, i reklo bi se da svet u kome se ovaj film dešava tek povremeno zaživi, između oistalog i zato što su ulice kojima se kreću junaci upadljivo puste, upravo suprotno dokumentarisičkom odnosu prema ambijentima i statistima koji gaji Ritchie.
Poređenja sa PRIME CUTom su očigledno iz niza razloga neumitna. I sva ona su nepovoljna po Frankenheimera. No, ipak, čak i kao zabluda, ovaj film zaslužuje da ga pogledaju ljubitelji ovog pogleda na kinematografiju.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment