Pogledao sam francusko-bugarsku produkciju IL PLEUT SUR SANTIAGO koju je 1976. godine snimio čileanski reditelj u egzilu Helvio Soto. U ovom filmu, u maniru Coste Gavrasa on prikazuje prve i poslednje dana vlasti Salvadora Allendea i dolazak vojne hunte na vlast. Ako imamo u vidu da je film sniman u Bugarskoj, Soto u priličnoj meri uspeva da rekonstruiše atmosferu Čilea pred vojnu huntu i oseća se taj tipičan istočnoevropski trud u pokušaju da se dočara ambijent sa velikim brojem statista i raznim drugim logističkim adutima.
Glumačku podelu čine francuski i bugarski glumci s tim što naravno Francuzi imaju glavne uloge, premda najveća zvezda ovog filma Jean Louis Trintignant ima prilično sporednu ulogu.
Sotov osnovni problem je u tome što on podrazumeva da publika zna o događajima u Čileu koliko i on što je paradoksalno jer ceo film je i pravljen sa idejom da se afirmiše Allendeov režim i žrtva čileanske poštene inteligencije, radnika i studenata. U nizu melodramskih scena, Soto ilustruje njihovu žrtvu, međutim isto tako prilično je konfuzan kada dođe do toga da nam se razjasni kada se šta desilo i kako su tekle stvari.
Otud u filmu se smenjuju zanimljifvi detalji, propaganda, patetični izlivi junaštva a cela slika ostaje tek da se nazire. Meni je slučaj Allendeovog svrgavanja koliko-toliko poznat pa mi je Sotov film više poslužio kao simpatičan dodatak i korektno realizovan prikaz atmosfere. Zaista ostaje pitanje koliko bi mi išta bilo jasno da se po prvi put upoznajem sa ovim slučajem.
Komunističke zemlje su jako retko pravile filmove o aktuelnim pitanjima a još ređe su direktno učestvovale u nastanku političkih filmova koji govore o aktuelnim temama i namenjeni su zapadnom tržištu. Mora se priznati da je Sotov film bio u trendu i da je vrlo brzo reagovao u odnosu na ono što je Costa Gavras tada već radio.
Iako je i Costa Gavras umeo da bude vrlo atmosferičan i neodređen u filmovima poput ETAT DE SIEGE, izlazak na globalno tržište i rad u Holivudu su ga usmerili da bude znatno konkretniji u načinu na koji je koncipirao svoje filmove. Otud je njegov film MISSING ipak i dalje ostao kao kanonski rad o ovim događajima.
* * 1/2 / * * * *
Glumačku podelu čine francuski i bugarski glumci s tim što naravno Francuzi imaju glavne uloge, premda najveća zvezda ovog filma Jean Louis Trintignant ima prilično sporednu ulogu.
Sotov osnovni problem je u tome što on podrazumeva da publika zna o događajima u Čileu koliko i on što je paradoksalno jer ceo film je i pravljen sa idejom da se afirmiše Allendeov režim i žrtva čileanske poštene inteligencije, radnika i studenata. U nizu melodramskih scena, Soto ilustruje njihovu žrtvu, međutim isto tako prilično je konfuzan kada dođe do toga da nam se razjasni kada se šta desilo i kako su tekle stvari.
Otud u filmu se smenjuju zanimljifvi detalji, propaganda, patetični izlivi junaštva a cela slika ostaje tek da se nazire. Meni je slučaj Allendeovog svrgavanja koliko-toliko poznat pa mi je Sotov film više poslužio kao simpatičan dodatak i korektno realizovan prikaz atmosfere. Zaista ostaje pitanje koliko bi mi išta bilo jasno da se po prvi put upoznajem sa ovim slučajem.
Komunističke zemlje su jako retko pravile filmove o aktuelnim pitanjima a još ređe su direktno učestvovale u nastanku političkih filmova koji govore o aktuelnim temama i namenjeni su zapadnom tržištu. Mora se priznati da je Sotov film bio u trendu i da je vrlo brzo reagovao u odnosu na ono što je Costa Gavras tada već radio.
Iako je i Costa Gavras umeo da bude vrlo atmosferičan i neodređen u filmovima poput ETAT DE SIEGE, izlazak na globalno tržište i rad u Holivudu su ga usmerili da bude znatno konkretniji u načinu na koji je koncipirao svoje filmove. Otud je njegov film MISSING ipak i dalje ostao kao kanonski rad o ovim događajima.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment