Sunday, June 28, 2009

MURDER BY MOONLIGHT

Pogledao sam izuzetno interesantan televizijski film MURDER BY MOONLIGHT Michael Lindsay-Hogga. Lindsay-Hogg nije neki naročit reditelj, ali je ipak čovek sa respektabilnim opusom. Pored izuzetno značajnih rokenrol, naročito koncertnih, filmova, ubeležio je i neke legitimne igrenjake. MURDER BY MOONLIGHT je TV film koji je proizvela London Weekend Television u saradnji sa američkim Viacomom. Stoga je na TV filmu radila kvalitetnija ekipa no inače. DP je bio redovni Lesterov saradnik David Watkin a muziku je pisao Trevor Jones koji je peakovao početkom devedesetih.

Ono što svemu daje bizarnu dimanziju i što čini najveći problem filma je glumačka podela. MURDER je priča o ubistvu koje se desilo na Mesecu, unutar američkog rudarskog kompleksa koji je lociran u sovjetskom sektoru. Stoga ubistvo istražuju sovjetski i američki istražitelj.

Sovjetskog istražitelja sjajno igra Julian Sands i ovoj futurističkoj comic book postavci nudi sjajnu ulogu Rusa sa tvrdim akcentom engleskog i pronicljivim ledenim pogledom uz obaveznu transformaciju i otopljavanje kako priča odmiče. Sandsova glma je stilizovana i stripovska sa vrlo očiglednim postupcima ali to sjajno odgovara materijalu koji je vrlo pulpy. Sandsovog starešinmu igra Brian Cox.

Ono gde problem nastupa jeste to što američkog istražitelja igra Brigitte Nielsen. Nielsenova je zaista groteskna pojava i njena celokupna telesnost je toliko bizarna da se njena gluma čini još kao najmanji problem. Sve dok se pojavi ona u sedmom minutu, MURDER deluje kao izgubljeni klasik a od sedmog minuta zbog nje stvar odlazi dođavola pošto u filmu nema Slya ili Arnieja da joj pariraju nenormalnošću svog izgleda. Iako ni Julian Sands ne izgleda baš svakodnevno, on u odnosu na nju deluje savršeno normalno.

Ipak, negde oko polovine gledalac se navikne na Brigitte jer dizajn stanice i priča koja je jednostavna, ali efektna, nepretenciozna ali politički osvešćena, nastavljaju da drže film na okupu.

Ovaj TV film bi se najbolje mogao definisati kao police procedural ili murder mystery i praktično ima samo par ripper sekvenci, no Lindsay-Hogg nudi nešto carpenterovske atmosfere zahvaljujući dugim kadrovima, proleterskoj atmosferi lunarne kolonije i synth skoru Trevora Jonesa.

Ono što mi se naročito dopalo je to što se priča u skladu sa svojim mogućnostima i budžetom osvrće i na elemente lunarne realnosti kao što su bestežinsko stanje i vakuum. Naravno, unutar stanice postoji "veštačka gravitacija" ali ovi neprijateljski uslovi imaju svoju ulogu u priči.

Futuristički look sovjetske ekipe je vrlo cool i minimalistički kako na nivou kostima tako i samih ambijenata koji deluju pulpy ubedljivo.

Ovaj TV film u kome SAD i SSSR žive u Hladnom ratu i u dalekoj budućnosti, izašao je 1989. godine kada je verovatno delovao prilično passe. Danas, međutim, crpi poseban kvalitet iz tog retro elementa.

GOAL

Treći deo serijala GOAL koji je režirao Andy Morahan, predstavlja verovatno jedan od najdekadentnijih sequela u istoriji filmskih franšiza. Čitava postavka serijala GOAL je od starta bila prilično dekadentna i u to nema sumnje. Teško je film koji su sponzorisali FIFA i Adidas mogao da bude išta u suštini zdravo. Međutim, prvi film Danny Cannona je bio pristojan i predstavljao je fudbalski film nove generacije sa nekim dobrim rešenjima i glossy egzekucijom, i naravno određenim neuralgičnim tačkama vezanim za same scene fudbala. Drugi deo je više pošao putem ENTOURAGE smeštenog u svet fudbala, za razliku od prvog koji je više bio ROCKY. Ipak, kao ni Britanac u prvom delu, ni Španac Serra u drugom nije uspeo da u potpunosti reši problem fudbalskih scena.

Međutim, treći deo pokazuje da su posle relativnog neuspeha prvog i totalnog neuspeha drugog dela, producenti digli ruke, tako da čak ni ono što je bilo suština filma, a to je praćenje glavnog junaka Santija, od meksičkog geto fudbala u LA, preko Njukasla i Madrida do svetskog prvenstva, biva promenjeno i u trećem delu je Santi samo sporedni lik, koliko god to suludo zvučalo.


Naravno, kada franšiza ode dođavola, jedan od prvih koji je napušta je glavni glumac, međutim, u ovom konkretnom slučaju, Kuno Becker je taj glumac, dakle glumac koji nema šta mnogo pametnije da radi inače, pošto uglavnom glumi u nekim daytime soapovima i sl.

Sve to daje utisak da je treći GOAL zapravo samo snimljen da bi se ispunila forma, da bi se ispoštovao ugovor koji porazumeva tri filma, i potpuno je neverovatno da je došlo do ovolikog pada nivoa filma. To je još čudnije pošto ga režira Andy Morahan, našoj publici poznat kao reditelj filma HIGHLANDER 3 koji svakako nije vrhunsko umetničko ostvarenje ali je nesumnjivo bio theatrical film u svoje vreme. Ako tome dodamo da je Morahan bio vrhunski reditelj muzičklih spotova, šokira totalna tehnička nekompetentnost ovog filma. GOAL 3 nije mnogog iznad nivoa britanskih fudbalskih soap opera kao što su DREAM TEAM i sl.

E sad ono što je poseban element ludila jeste to što je film povezan sa Svetskim prvenstvom u Nemačkoj 2006. Kada je sniman prvi film, to prvenstvo je delovalo kao odliačn termin za zaključenje trilogije ali danas je bliže prvenstvo 2010. i Južnoj Africi nego 2006. a pokušaju da igrači budu ubačeni u utakmice koje smo gledali je ne samo šokantno tehnički loš (tek za nijansu bolje od ONA VOLI ZVEZDU) nego je i besmisleno jer ih čini delom mečeva za koje znamo kako su se završile.

I ENTOURAGE ima tih događaja koji su se zaista desili u koje se ubacuju fikcionalni likovi, ali tamo je to mnogo veštij izvedeno nego ovde.

Konačno, čini se da je posle prvog filma koji je obratio pažnju na tamnu stranu fudbala u vidu povreda, noćnog života, žena, droge i sl. drugi i treći film se mnogo buše bave tim aspektom. Ceo treći film je potpuno apsurdno antifudbalski, ali ne na neki suštinski način, nego pre svega na nivou loše napisane sapunske opere. Ja volim sportske filmove koji se završavaju porazom, meni je to OK i u ANY GIVEN SUNDAY i u FRIDAY NIGHT LIGHTS, međutim serijal GOAL je ozbiljno zalutao.

Ne samo dakle što je film grozan i silom snimljen, ne samo što je gori od televizijskih i boljih DTV proizvoda, nego je na tom putu apsolutno izgubio suštinu koja je činila seriju. Ja ne znam tačno šta je bio originalni plan za treći film sa Kuno Beckerom, dok je Lawrence Bender još uvek vodio show, ali kladim se da ideja nije bila ovo.

Pomeranje akcenta sa fudbalskog puta na melodramu među junacima nije loša intencija. Najbolji sportski filmovi se i oslanjaju na priče o likovima, ali ovde se izgubio fudbalski fokus, utakmice su maltene potpuno lišene uticaja na junake, a melodrama je besramno plitka.

GOAL 3 je prošao potpuno nezapaženo, za razliku od prvog dela koji je imao veliki hype. Međutim, na fenomenološkom nivou, GOAL 3 je možda i potentniji za analizu od prethodna dva jer puno govori o surovosti filmskog biznisa i sudbini oportuno koncipiranih filmova. Sada se inače kod nas sprema jedan film ovog tipa, o Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. i plašim se da bi mogao biti vrlo oportun.

RX

Pogledao sam RX Ariela Vromana. To je indie triler o troje mladih koji odlaze da kupe drogu u meksiku i onda zbog svoje nesposobnosti dolaze u sukob sa lokalnim dilerima.

U tom smislu, film je inovativban jer su glavni junaci sami sebi najveći protivnici a kriminalci su samo surovi katalizator nesreće koju su sami izazvali.

Drugi dosta solidan element filma su glavni junaci i njihova interakcija. Igraju ih Eric Balfour i Colin Hanks. Hanks je sjajan i slojevit kao oportuni ortak koji poveže Balfourovog lika sa meksičkim dilerima i šteta je što njegov lik nestane na polovini filma. Balfour je pak vrlo konzistentan u ulozi čoveka koji nije po svom mentalnom sklopu kriminalac ali je primoram da se okuša u tom miljeu i konstantno primenjuje rezone iz običnog života na nešto što je vrlo neobično.

Meksički narkodileri su takođe postavljeni mimo očekivanja, kao par gejeva koji žive u zabiti i u slobodno vreme organizuju maskenbale na kojima se gosti preoblače u naciste i likove iz bajki. Scene sa dilerima imaju izvesnu svežu atmosferičnost.

OSnovni problem filma je u tome što ima prilično ravno i konfuzno finale u kome i negativci i glavni junaci počinju da se ponašaju upadljivo čudno. U toj fazi film postaje nepredvidljiv samo utoliko što je neubedljiv.

Ni sa zaokruženijim rešenjima na nivou priče, RX ne bi bio vrhunski film ali bi barem bio celovit indie triler malog dometa. Ovako, međutim, RX je više skup odličnih detalja unutar jednog osrednjeg koncepta koji ne čini zadovoljavajuću celinu. Postavljen u kontekst showcasea za talente koji su ga radili, međutim, RX sasvim završava posao, pre svega za Hanksa.

* * 1/2 / * * * *

Friday, June 26, 2009

ALL MY FRIENDS ARE LEAVING BRISBANE

Pogledao sam ALL MY FRIENDS ARE LEAVING BRISBANE Louise Alston, australijski indie romcom koji se bavi velikim očekivanjima koja mladi Australijanci vezuju za dvogodišnji boravak u Britaniji koji im je omogućen kao članovima Komonvelta. Na neki način, za ovaj film bi se moglo reći da se bavi temom emigracije što deluje dosta čudno iz naše vizure pošto Australija nama deluje kao cilj za emigraciju a ne kao mesto iz koga bi se neko selio. Naravno, jasno je da film zastupa ideju kako treba ostati u Australiji, ali je isto tako zbog svoje teme i dometa pre svega lokalan. Glumci su solidni, šarmantni ali bez nekog većeg potencijala radi kog bi ih uvezli Britanija i Holivud a inscenacija je na razmeđi između modernih britanskih TV serija i totalnog low budget minimalizma. U principu, internacionalna kritika je vrlo dobro primila ovaj film ali izuzev engleskog na kome junaci govore, ne postoji ništa naročito internacionalno relevantno ili komunikativno u njemu.

* * 1/2 / * * * *

FIRED UP

Najzad sam pogledao FIRED UP Willa Glucka, najhypovaniju teen komediju ovog proleća.

Iako film nije ostavio tako snažan utisak koji je premisa o dva jocka koji se infiltriraju u kamp za cheerleadersice nudila, pošto je reč o high conceptu koji bi trebalo da obećava AMERICAN PIE dimenzije hita, Gluck je snimio prilično solidnu teen komediju koja nije naročito sveža niti nepredvidljiva, ali je u onome što jeste, vrlo kompetentno realizovana.

Nicholas D'Agosto i Eric Christian Olsen su odličan par komičara i oni su prva instanca na kojoj se ovaj naslov izdvaja. Njih dvojica su pružili sjajne uloge i odlično funkcionišu kao tandem, pojednostavljena, omladinska varijanta Vince Vaughna i Owena Wilsona.

Drugi aspekt su pojedine ekscentrične scene od kojih je gledanje filma BRING IT ON svakako highlight. Međutim, takvih scena i likova nema previše kako bi se FIRED UP nametnuo kao izrazito natprosečna teen komedija. Štaviše, čini mi se da duboku konvencionalnost scenarija i režije, pre svega uspevaju da prevaziđu Olsen i D'Agosto. Ipak, zahvaljujući njima, film je konstantno engaging, i nema veće padove u intenzitetu koji su karakteristični za ovaj žanr.

Ipak, ako se uzme u obzir da su ćak i među DTV naslovima počeli da se pojavljuju sjajni naslovi poput BETA HOUSE ili SPRING BREAKDOWN, čini se da FIRED UP nije onoliko cutting edge koliko je Screen Gems očekivao. Interesantno je da se očigledno i teen komedija poput akcije polako seli na DTV.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, June 25, 2009

KNOWING

Pogledao sam KNOWING Alexa Proyasa. Očekivanja su mi bila snižena i ne spadam među one koji misle da je Proyas nešto više od reditelja koji je u masi bezličnih uspeo pomalo da se izdvoji, no uprkos svemu ovaj film me je neprijatno iznenadio.

Ghoul je već elaborirao svoje ideološke probleme s ovim filmom, te u tom smislu, mislim da bi ga trebalo sagledati iz jednog drugog ugla. Naime, nije osnovni problem ovog filma što je glup, to se negde u ovoj vrsti filma i podrazumeva. Mislim, ovo je film o čoveku koji je našao papir star 50 godina na kome su zapisane cifre koje najavljuju velike nesreće-u startu je to nezgodan teren i zaplet koji može da skrene u glupost. No, i kad je skrenuo, ne bi to bilo problematično da film nije dodatno zaglupljen time što pokušava da bude pametan.

Ova vrsta paradoksa dopunske gluposti proistekla je iz pametovanja koji nije samo uznemirujuće zbog toga što film pretenduje da je pametan a glup je. Svakako da je i to problem ali još su veći problem forme u kojima ovaj film pokušava da istakne svoju pamet. Tako je recimo glavni junak profesor MITa, njegov sin je pasionirani gledalac Discovery Channela, svi oko njega su šarmantni i pametni, Proyas nam nabija na nos koliko je ovo upmarket milje, koliko je ovo film koji se navodno izdvaja. A onda u tom miljeu slede scene tipa, Nicolas Cage sedi, pije viski i razmišlja dok u pozadini svira klasična muzika. Više se ni RTSove emisije o kulturi ne služe toliko izanđalim klišeima. Scena u kojoj Cage otkrije povezanost brojeva sa tragedijama je na nivou Braće Zucker. Ne samo što je prvi broj 9/11/01 nego zato što Cageu tobože taj raspored brojeva ne pada prvi na pamet. Nego on malo luta gledajući u 91101 razmišljajući da li je to možda 91/101 ili šta je...

Da ne govorimo o trojici spodoba izbeglih iz DARK CITYja koje su tu da nas podsete da Cageov pronalak pročkih brojeva poseduje i onostranu dimenziju, što nama inače ne bi palo na pamet.

U pokušaju da ovo bude film koji će prevazići žanr, Proyas paradoksalno pribegava najklišetiziranijim karakterima a onda to sve predato Cageu u ruke dobija produbljenost u formi junakove nesigurnosti i mucanja koje bi trebalo da znači da je reč o atipičnom liku i jednom vrhunskom filmu pošto tipični filmski junaci inače ne mucaju i umeju da se izražavaju kao normalne osobe.

Zaljubljenost u vlastiti film nesumnjivo može da pruži autoru određeno samopouzdanje i da filmu doda čak i klasu više. KNOWING je upravo suprotan slučaj. Što je Proyas ambiciozniji prema materijalu, to je film slabiji.

KNOWING se u izvesnoj meri može smatrati rimejkom Shymalanovog SIGNS. U oba slučaja, glavni junak je čovek koji je izgubio veru posle gubitka žene u nesreći, i u oba slučaja je sam lom koji dovodi do gubitka vere potpuno besmislen. Međutim, isto tako, u oba slučaja, vanzemaljci su katalizator junakovog povratka veri. Koliko god suludo zvvučalo, koliko i Shymalan i Proyas imali sličan motiv pri gubitku vere, Shymalan ima bolje i logičnije koncipiran povratak vere. Naime, u njegovom filmu žena na samrti kaže Melu Gibosnu nešto što on smatra bulažnjenjem i usled toga smatra da život nema smisla jer bi mu, da Smisla ima, ona rekla nešto smisleno na kraju svog životnog puta. Mešđutim, u finalu filma, to što mu je ona rekla zapravo ima ključnu ulogu u situaciji obračuna sa vanzemaljcima.

U KNOWINGu pak, junak počinje ponovo da veruje u poredak u trenutku kada počne da veruje u nešto sasvim iracionalno. Iako vera sama po sebi jeste iracionalna, KNOWING je apsurdan po tome što u njemu iracionalna vera biva nagrađena nečim ultraracionalnim a to je učešće u projektu novog nastanka sveta posle apokalipse koji moderiraju vanzemaljci.

U tom smislu, KNOWING jeste film o veri ali je i film o tome kako su u stvari vanzenmaljci ta viša sila u koju inače verujemo. I toj rascepljenosti između vere kao ozbiljne i pretenciozne teme i pulp premise denikenovskog usmerenja, Proyas baulja u bezmalo dva sata ovog filma.

Vanzemaljci nisu po prvi put bili zamajac za film o veri, setimo se Zemeckisovog filma CONTACT, ali taj je film je neupordivo taktičniji od ovoga.

Ono što se Proyasu ne može uzeti za zlo jeste barem da film nije dosadan i da se sporadično naleti na poneku zgodnu scenu. Međutim, uprkos tome što nije dosadan, potreban je priličan mazohistički da se edalaca probije kroz ovaj nesrećni spoj pretenzije i pulpa.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, June 24, 2009

TRANSFORMERS: REVENGE OF THE FALLEN

Pogledao sam TRANSFORMERS: REVENGE OF THE FALLEN Michaela Baya i moram priznati da me je ovaj film pre svega naterao da pomislim neke stvari za koje sam mislio da ih nikada neću pomisliti.

To se pre svega odnosi na smisao rada na drugom delu TRANSFORMERSa. Da se razumemo, smisao mi je sasvim jasan, kad je reč o producentima. Isto tako, ni meni kao gledaocu smisao gledanja drugog dela nije izmakao. Međutim, TRANSFORMERS 2 je kao i prvi deo film monumentanlnog tehničkog zahvata koji se radi jako dugo, jako naporno i nije mi jasno kako Michaela Baya ne mrzi da po drugi put radi manje ili više isti film.

Što se prvog dela tiče, meni se dopao i štaviše mislim da je to bio vrlo interesantan film upravo u tom smislu što je uspeo da pretvorii priču o Transformersima u zabavan igrani film, i da koliko-toliko prevaziđe apsurdnost same premise.

Drugi deo, radi to isto, s tim što se priča odvija u univerzumu za koji nije potreban preveliki uvod. Kempi draž drugom delu daju razvijeniji karakteri robota, i karakterna interakcija među robotima koje je bilo manje u prvom delu, a u suštini ona jeste jedan od osnovnih elemenata upečatljivosti animirane franšize. Koncept transformrsa kao mašina sa ljudskim slabostima biva razvijeniji u drugom delu, ali ipak to je nedovoljno da bi se odagnao utisak već viđenog.

Lošem utsku doprinosi otvaranje filma u Šangaju koje deluje prilično mlako i jeftino. Veliki akcioni filmovi se ne odlikuju po tome šta se dešava u prvom planu već po onome kako reditelj i ekipa rešavaju drugi plan. Uvek je taj drugi plan zapravo onaj konac koji delo krasi. A u TRANSFORMERSu 2, nažalost u prvoj sceni taj drugi plan potere šangajskim autoputem čine kola koja se kreću pravolinijski, kao da putem ne ide ogromni robot na velikom točku koji ruši i gazi sve. U inspirisanijm akcijašu, kola bi stala, narod bi izašao iz njih i razbežao se po drugom planu, ponašao bi se ubedljivije u rediteljevom pokušaju da tu scenu učini što uverljivijom koliko god ona bila apsurdna. Cameron je najveći reditelj akcionih filmova ne samo zato što se u TRUE LIES Arnie rve sa teroristom na Harrieru, već i zato što kada puca iz topa, vidimo rikošete kako otkidaju parčiće zgrade i završavaju u moru. Bay je ranije imao strpljenja da e bavi ovakvim detaljima, u TRANSFORMERSU 2 nema. Ovaj film je na akcionom planu dosta flah. Nesumnjivo ima par sjajnih scena, ali sve ono što su bile neuraggične tačke prvog filma u smislu inscenacije CGI-heavy akcije ponavlja se opet.

Štaviše, reklo bi se da se Bay u pojedinim detaljima ponavlja. Recimo ima scenu slučajnog konzumiranja droge sličnu kao u BAD BOYS 2, u par navrata koristi tipične BAD BOYS kadrove kada kamera kruži oko prenapaljenih junaka, a donosi i dosta sličnih scena preuzetih iz ARMAGEDDONa. Meni je to kao Bayovom fanu okej, ali čini mi se da u ovom filmu to samo služi kao podsetnik na njegova bolja izdanja.

Štaviše junak u sobi ima poster iz BAD BOYS 2, ali i CLOVERFIELD i čini mi se V FOR VENDETTA...

Ono što je najuspelije u filmu jeste humor. Humora ima dosta i uglavnom je smešno. Ljudi po svom šarmu dominiraju nad robotima, slično prvom filmu, s tim što je ovde humor još naglašeniji.

Iako manje skladan od prvog filma, TRANSFORMERS 2 uglavnom funkcioniše kao celina. Sigurno bih znatno bolje reagovao da je ovo PRVI film o Transformersima. Glupo je reći da je trebalo da se zadrže na jednom filmu o Transformersima pošto mitologija izmišljena oko ovih igračaka nije Sveto pismo, međutim, suštinski, da, Transformersi su bili izazov i da na taj izazov je uspešno odgovoreno. Posle prvog filma je u suštini trebalo da se krene dalje. Drugi deo neće baciti senku na prvi, ali čini mi se da će naprosto biti znatno slabije prihvaćen jer ne odlazi ni korak dalje od prvog.

U tom smislu sam upitan nad Bayovom odlukom da potroši godinu i po-dve svog života radeći ovaj film, ne zato što mislim da bi on to vreme proveo radeći nešto što ima više smisla nego zato što mi se čini da bi prirodnje bilo da pred sebe postavi neki novi izazov. TRANSFORMERS 2 je film bez ikakvog izazova, u najboljim deonicama ponavljanje prvog dela.

Kada je McG pozvao Michaela Baya početkom letnje sezone na dick measuring contest, niko nije ni slutio da će McG svakako biti moralni pobednik. Mislim, okej, kako može neko ko ima toliko ogromne eksplozije i leteće džinovske robote i Megan Fox da izgubi bilo koji dick measuring contest? Naravno da ne može, ali McG ima neuporedivo bolji film na nivou celine.

Inače, teško nemati simpatije za film u kome glavnog junaka zavede zla Deseptikonka u ljudskom obliku.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, June 23, 2009

SECRET DEFENSE

Pogledao sam SECRET DEFENSE Philippe Haima, film koji mi je spadao među očekivanije. Kritika iz Screen Dailyja je sugerisala da je reč o francuskom odgovoru na BODY OF LIES. Tome sam se neobično radovao, pre svega zbog neobične tišine francuskih filmmakera prema temi islamskog terorizma. Ta tišina je očekivana pošto je jedino Francuska zapravo podložna tome da u njoj Al Kaida zaista postane masovni narodni pokret, te ima smisla što filmmakeri nisu hteli da čačkaju kad ih već teroristi zaobilaze.

Haimov film je opisan kao topical u Screen Dailyju iako bih ja pre rekao da je reć o vrlo stilizovanom špijunskom trileru smeštenom u klasičan movie reality. Štavoše, rekao bih da je BODY OF LIES daleko realističniji od SECRET DEFENSE. Navodno učešće oravih eksperata DGSE u nastanku filma nije doprinelo stvaranju iole višeg stepena realizma.

Ne samo da teroristi planiraju da izvedu plot sa neurotoksinom koji izgleda kao flourescentno žuta tečnost spakovana u upadljivi srebrni koferčić nego je i HAimova egzekucija više na liniji nekog TV proizvoda tipa 24 ili STATE WITHIN nego HURT LOCKERa. U tom smislu, Screen Daily je žešće dezinformisao.

THE KINGDOM Peter Berga i BODY OF LIES Ridley Scotta su nedostižni uzor za SECRET DEFENSE između ostalog i zato što Haim uopšte ni ne pokušava da se oslno na tipična oružja francuskog žanrovskog filma kao slični naslovi LES PATRIOTES ili AGENTS SECRETS već forsira američki pravac u kome realno jedva da dobacuje do TV nivoa.

Nekoliko tačnih namedropovanja u smislu Muslim Brotherhooda ili Abu Nidala ipak ne mogu da daju naročit kredibilitet priči, pošto na svakom koraku njena ubedljivost u prikazu modus operandija terorističke organizacije biva dezavuisanja. Tako recimo glavni terorista u filmu više liči na Hani Pashu iz BODY OF LIES nego na pravog kontrolora iz senke.

Film je nesporno dinamičan i ima nekoliko sjajnih scena, međutim Haim definitivno nije reditelj koji je sposoban da američkim oružjem razbija holivudsku hegemoniju u domenu repertoarskog filma.

Stoga, SECRET DEFENSE ostaje kao film za ljubitelje priča o bliskoistočnim teroristima ili one spremne da se zabave slabijim prepevom BODY OF LIES. Da je Haim pokušao da preradi nešto kao što je SYIRANA manje bi pogrešio.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, June 21, 2009

OORLOGSWINTER

Pogledao sam OORLOGSWINTER Martina Koolhovena, holandski WW2 film koji se dobro uklapa u ceo trend novih filmova o Drugopm svetskom ratu koji nastaju kako u Evropi tako i u Americi. Ono što je vrlo interesantno kroz celu istoriju filma u Holandiji jeste traumatizovanost Holanđana Drugim svetskim ratom. Njih su snažno traumatizovali ne samo nemački zločini, pitanja pokreta otpora i Holokausta već i odnos samih Holanđana prema okupatorima.

Sasvim jasna istorijska distanca prema vremenu okupacije omogućila je Holanđanima da se prema okupaciji ponašaju relaksiranje, nema potrebe za nekom tipičnom demonmizacijom Nemaca koja je u suštini posle prvih nekoliko decenija WW2 filmova i dovela do toga da su nacisti maltene prepoznatljiviji kao negativci iz filmova nego kao osobe koje su zaista postojale. Novi evropski trend takvih filmova upravo pokušava da malo više prikaže tu sivu liniju, međutim to mnogo više radi u domenu prikazivanja kolaboracionista nego samih Nemaca. Očigledno je da u Zapadnoj Evropi ipak ne postoje dileme o tome da su Nemci bili negativci u Drugom svetskom ratu i čini se da novi talas filmova o okupaciji možda još i efektnije pokazuje sve aspekte nemačkog projekta dominacije u Drugom svetskom ratu, i da sve deluje još strašnije onda kad je sivo.

OORLOGSWINTER je kao apgrejdovana verzija jugoslovenskog filma o deci koja pomažu oborenom američkom pilotu. U ovom slučaju holandski tinejdžer pomaže oborenom britanskom pilotu, i pošto je svestan da su Nemci infiltrirali pokret otpora odlučuje da mu pomaže sam što se ispostavlja kao vrlo komplčikovana akcija.

Martin Koolhoven je snimio vrlo energičan i moderan film smešten u epohu, i ovaj naslov spada među one poput FLAMMEN OG CITRONEN koji se služe modernijim izražajnim sredstvima da prikažu jednu već dosta filmovanu epohu. Koolhoven relativno uspešno uspeva da balansira između avanturističke ratne priče i realističke drame, ima pojedinih scena koje su bliže blago dignutoj realnosti ratnog akcionog filma, međutim mladi protagonista u centru svih događaja ne gubi svest o konzistenmtmosti lika i njegova sjajna glouma drži ceo film na okupu.

Koolhoven je dao svež pogled na sve već poznate elemente i iako OORLOGSWINTER ne donosi ništa suštinski novo WW2 filmu, pokazuje kako se radi savremeni evropski repertoarski film na tu već dosta potrošenu, ali ništa manje atraktivnu temu.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, June 20, 2009

THE BOAT THAT ROCKED

Beogradski bioskopski repertoar je baš postao uzbudljiv ovih dana. Sinoć sam pogledao Richard Curtisov THE BOAT THAT ROCKED i mogu reći da ovaj film isporučuje onu vrstu visokokalorične britanske dramedije koja se očekivala još od Curtisovog filma LOVE ACTUALLY. U LOVE ACTUALLY se od naslova, preko Curtisovog scenarističkog i rediteljskog potpisa, očekivalo da bude definitivna romantična komedija, da bude spoj svih svojih delova, All-Star glumačke podele koja se inače ne pojavljuje u takvom broju osim u ponekom indie filmu, Curtisovog pisanja koje po prvi put tumači on sam i same teme za koju se pretpostavljalo da je Curtis poznaje do same srži. Međutim, film na kraju nije bio toliko kvalitetan, pre svega nije bio kompaktan, i više se radilo o pokušaju punom pogodaka i promašaja.

THE BOAT THAT ROCKED je film koji ima veliku ambiciju. Očigledno je da se Curtis prihvata režije samo ako ako scenario ima pretenziju da bude definitivna priča o nečemu, međutim krajnji rezultat je neuporedivo superiorniji od LOVE ACTUALLY.

Kao i LOVE, i BOAT ima All-star podelu koja igra brojne važne likove u priči o piratskom radiju koji je tokom šezdesetih emitovao rokenrol ukotvljen u Severnom Moru kako bi zadovoljio slušaoce koji za vreme zlatne ere rokenrola nisu dobijali više od 45 minuta ove muzike dnevno sa BBCa. Međutim, iako su likovi brojni, Curtis među njima pravi jasnu hijerarhiju, postoji glavni lik i postoji generalni okvir priče koji on maestralno uspeva da uspostavi i da ih provede vrlo konsekventno od početka do kraja. Iako se za samo finale filma može reći da je suvišno u nekom strogo formalnom smislu, čini mi se da je Curtis smestio idejnost filma upravo u tu deonicu, i da je to onaj iracionalni element koji poseduje svaki filmski klasik.

O Curtisovoj scenarističkoj veštini ne treba trošiti reči, od provokativne satirične komedije do najpopularnijih romantičnih komedija, on je već dokazao da je vrhunski pisac a THE BOAT THAT ROCKED je samo još jedna potvrda toga. Samo vrlo iskusan pisac može da se snađe sa ovolikim brojem karaktera i motiva a da svi ostanu podjednako zanimljivi i da se ne izgubi generalna pripovedačka ideja o celini. Ipak, u ovom domenu vladanja celinom treba pohvaliti i rad montažera Emme E. Hickox. Ovaj film je delom pravljen na papiru ali u znatnoj meri i u montaži, i na planu korišćenja filmskih izražajnih sredstava, nesumnjivo je korak napred u odnosu na LOVE. Inače, ljubiteljima B-filma će biti drag podatak da je Emma Hickox kćer Douglasa Hickoxa i sestra Anthonyja Hickoxa!

Drugi superioran segment je fotografija Danny Cohena koja je konzistentna u tonu, sa znatno zrelijom kompozicijom kadra nego u LOVE, i ako imamo u vidu Curtisov scenaristički background, sasvim je sigurno da je Cohen na ovom filmu imao još veći doprinos nego što ima na filmovima koje snimaju reditelji sa jačom filmskom ili vizuelnom kulturom. Cohen je sjajno savladao scenografiju broda, i pomogao Curtisu da se iznenađujuće dobro snađe u vrlo napetim i spektakularnim scenama pred kraj filma.

Glumačka poela funkcioniše kao tim. Niko se ne izdvaja, i svako će imati svoje favorite. Bill Nighy je začuđujuće smiren u glavnoj ulozi vlasnika broda, Rhys Ifans je koncentrisan kao DJ superstar, Phil Seymour Hoffman je napravio lik koji se nadovezuje na Lestera Bangsa iz ALMOST FAMOUS a Rhys Darby i Nick Frost su se nametnuli po prvi put i kao glumci u mejnstrim komediji. Keneth Branagh i Emma Thompson su se evidentno ludo zabavili, a meni je Emmina uloga iako je manja mnogo zanimljivija od Kennethove.

Poređenje sa ALMOST FAMOUS nije bez osnova, pre svega zato što ponovo imamo fikcionalizovan prikaz fenomena koji je zaista postojao, ponovo je posmatran kroz lik mladića koji ulazi u svet rokenrola, s tim što se ALMOST FAMOUS fokusira na aspekt turneja 70s bendova a THE BOAT THAT ROCKED na posao radio DJa.

Ukoliko uzmemo u obzir spoj teme radio DJa čiju stanicu hoće da zatvore i broda na kome se odvijapriča, moglo bi se reći da THE BOAT THAT ROCKED spaja premise dva nezaboravna ostvarenja Darka Bajića, CRNI BOMBARDER i NA LEPOM PLAVOM DUNAVU.

Soundtrack kombinuje vrlo poznate sa nekim manje poznatim grupama i numerama, međutim, sve ključne psme za priču su ipak vrlo poznati klasici. To sigurno može smetati onima koji su skloni cratediggingu, ali s druge strane, film zaista jeste smešten u epohu kada je nastalo verovatno najviše klasika, u vreme najveće produktivnosti najvećih bendova u istoriji rokenrola, tako da meni nije smetalo što film ne nudi previše deep cutova, iako ima i toga.

U svakom slučaju, THE BOAT THAT ROCKED je uz THE HANGOVER film koji trenutno zaslužuje najveću pažnju i treba ga pogledati što pre pošto čini mi se da narod uopšte nema predstavu o čemu se zapravo radi i sva je prilika da bi film ubrzo mogao nestati iz bioskopa. Isto tako, ne obazirite se na strane kritike koje su dosta mlako primile film pošto ta argumentacija zaista ne stoji i ponovo se čini kao da nisu gledali isti film kao i mi.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, June 19, 2009

SPRING BREAKDOWN

Pogledao sam SPRING BREAKDOWN Ryana Shirakija. Reč je o iznenađujuće kvalitetnoj DTV teen komediji koja je sudeći po glumačkoj podeli u kojoj su Amy Poehler, Parker Posey i Amber Tamblyn. Film je izašao za Warner Premiere, i sudeći po dosta slabo napravljenoj špici, poluskupom soundtrackom, čini se da je ovaj naslov možda u nekoj fazi trebalo da bude theatrical pa da je Warner tokom procesa odustao od toga.

U svakom slučaju, ono što je recimo osnovna razlika ovog filma u odnosu na THE HANGOVER je to što SPRING BREAKDOWN na nivou realizaciju ima svu bahatost komedije. Dakle, sve je flah na nivou dizajna, vidi se da ekipa iz kamere nije imala prevelike pretenzije sa ovim filmom. Ne samo po priči, koja je na neki način ženski rimejk OLD SCHOOLa, nego i po tehničkog egzekuciji, film podseća na 80s komedije.

Međutim, gluma je iznad proseka. Tri glavne glumice su sjajne a Parker Posey igra potpuno atipičnu ulogu za svoje standarde, pošto ovaj film nimalo nije indie.

S druge strane, sasvim je moguće da je Parker upravo zbog tog izvrtanja konvencija mislila da film možda i ima neku polemičku crtu u odnosu na tradiciju teen komedija, ko zna...

Ono što je najbitnije da dobra gluma i solidan scenario dovode do toga da je film duhovit i dinamičan. 83 minuta su prava mera da tempo nikada ne opadne i da se sve zaokruži kako treba.

U svakom slučaju, smatram da ljubitelji i poznavaoci ne treba da propuste ovaj naslov.

* * * / * * * *

GP-506

Pogledao sam GP-506 Su-Chang Konga.

Slutim da će Zekin upcumming projekat NEPRIJATELJ biti nešto na ovoj liniji, doduše sa manje protagonista. U svakom slučaju mislim da mu može biti zanimljivo da pogleda ovaj film.

GP-506 ima dosta dobrih stvari i tri problema koja ga degradiraju kao celinu. Pre svega, mešavina prospektivnog i retrospektivnog izlaganja priče čini da film ide dosta ravno i da se nijedna od priča, ni ova sadašnja ni ona prošla ne razviju u potpunosti, i to ne u smislu samog sklopa događaja već pre svega na nivou intenziteta i narativnog zamajca. Dakle GP-506 je prilično ravan.

Sama premisa nije najoriginalnija. U suštini, iako film nema originalnost, dragoceno je barem to što nije reč o priči koja je već milijardu puta snimljena i obesmišljena, odnosno s jedne strane to je večiti motiv horor filma koji se uvek da reintrerpretirati, a s druge strane iako Kong ne daje sad neku najsvežiju interpretaciju, njegov put kojim ide je solidno realizovan.

Treći problem je vojnički milje koji dovodi do toga da nama Korejanci vrlo slično izgledaju i nastupa konfuzija kada krenu da se smenjuju sadašnjost i flešbekovi, iako moram priznati da te smene same po sebi nisu rđavo postavljene. U tom smislu, čudno je da Kong nije više poveo računa o izvoznim kapacitetima filma pošto barem Korejanci u poslednje vreme nastoje da kastuju različite ljude, farbaju ih u plavo i sl. Doduše, vojnički milje onemogućuje te modne detalje. Čini mi se da je samo pojedine likove baš kroz kostim Kong označavao, ali to nepažljivom i nestrpljivom gledaocu nije dovoljno. Stoga, pvaj problem je najpre primedba subjektivnog zapadnog gledaoca.

Sve ostalo u filmu je na prilično dobrom nivou i zaista je reč o jpš jednoj classy korejskoj produkciji. GP-506 mi je pored očiglednih referenci kao što su THING, INVASION OF THE BODY SNATCHERS i sl. podsetio i na McTiernanov BASIC pre svega po strukturi. i upravo bi Kong najviše mogao da nauči od McTa kako se gradi dimanika u filmu ove vrste, naročito jer je GP-506 čak i sadržajniji od BASICa. Međutim, McTjevo vladanje filmskim sredstavima i dinamikom izlaganja, čini BASIC daleko snažnijim i efektnijim filmom.

Kongova egzekucija je vrlo kompetentna, i film zaista sjajno izgleda, potpuno je na nivou holivudskog filma ovog tipa, ne samo na nivou fotografije i scenografije već i efektnih scena pucnjave, kao i vrlo solidne glume. Po svom stilu GP-506 spada u red već pomenutih korejskih repertoarskih filmova koji na ozbiljniji način od Amerikanaca danas rade neke njihove žanrovske matrice.

Strana kritika je u više navrata poredila GP-506 sa Chan Wook Parkovim JSA. Ipak, to su različiti filmovi i GP-506 ima sličnosti sa JSA koliko i sa KARAULOM Rajka Grlića. Sva tri su filmovi o izolovanim graničarima, ali se svaki ipak znatno razlikuje po svojoj ambiciji.

Iako kao JSA, GP-506 smrtno ozbiljno uzima svoju premisu, ipak je u svom polazu mnogo više exploitation i idejna pretenzija o virusu nasilnosti koji obuzima vojnike je tu više radi obligatory horor metafore nego što je GP-506 film sa tezom.

U svakom slučaju, GP-506 je solidan žanrovski film sa ogromnim izvoznim potencijalom na nivou izvedbe i određenim ograničenjem na Zapadu zbog glumačke podele koja u spoju sa složenijim tretmanom vremena čini film konfuznim manje pažljivom zapadnom gledaocu.

* * * / * * * *

Thursday, June 18, 2009

THE HANGOVER

Pogledao sam THE HANGOVER Todda Phillipsa.

Do believe the hype. Odavno Holivud nije isporučio ovakvu raspojasanu buddy komediju, koja zaista uživa u svom R-rejtingu, i još važnije tretira svoju priču ozbiljno u svakom smislu. Pored sjajnih glumaca, duhovitog scenarija i svega što je potrebno za uspešnu komediju, poseban adut filma je to što ga Phillips ne ispušta u rediteljskom smislu kao što bi bilo tipično za komediju. Ovo nije komedija sa nekom flah scenografijom, kadriranjem koje se svodi na beleženje dešavanja i sl. Ne, ovo je film koji je slikan i dizajniran kao najozbiljnija priča i u tom smislu, THE HANGOVER u startu odaje utisak classy projekta. Na svu sreću takvih filmova je sve više i čini se da R-rated komedija posle WEDDING CRASHERSa dobija sve zanimljivije reditelje.

Film je strukturiran kao triler o amneziji i osnovni kvalitet scenarija je u tome što bi film verovatno bio interesantan čak i da nije smešan, što je najveći kompliment za savremenu komediju. Priča se stalno razvija, otkrivaju se novi detalji, i u u sklopu sa kako već rekoh ozbiljnom inscenacijom THE HANGOVER povremeno zaliči na ultrabizaran triler.

Što se humora tiče, ne samo da je iznenađujuće ekstreman, i to ne samo u smislu gross outa, nego generalno, da sam zaista u nekoliko navrata hteo da se zacenim od smeha. Svakako ću ovaj film pogledati opet baš zbog toga. Na svu sreću, ekstremnost humora ne kvari komunikaciju gledalaca sa likovima.

Prethodni klasik na ovu temu je VERY BAD THINGS Petera Berga, film koji neizmerno volim, i THE HANGOVER mu se pridružuje u toj liniji momačkih filmova. Ono što je razlika između VERY BAD THINGS i THE HANGOVER je što je VERY BAD THINGS crna komedija koja je krajnje over the top. THE HANGOVER ima over the top momenata, ali svako ko se ikada napio na nekom mestu daleko od kuće, imao amnezije posle određenih pijanstava ili imao problem sa agresivnim albanskim pimpom na Kritu, dok gleda ovaj film oseća kako to sve uopšte nije daleko od istine. I smatram da je to dodatni kvalitet THE HANGOVERa.

Što se Bradley Coopera tiče, ovo je starmaking uloga ali on je već bio na putu da bude zvezda. Ipak, pored njega veliku korist od ovog filma imaće Ed Helms i Zach Galifianakis koji će zahvaljujući njemu dobiti zasluženo mesto kao komičari koji su raspoloženi da eksperimentišu. Osnovna razlika između THE HANGOVER i WEDDING CRASHERS je upravo u konceptu glmačke podele. Naime, CRASHERS insistira na zvezdama i njihovom magnetizmu, baziran je oko njihovog izvarednog šarma i figura koje besprekorno ivode, dok je THE HANGOVER kao horor u kome igraju nepoznati glumci i sve je mnogo nepredvidljivije u njihovoj igri.

Kao veliki fan Todda Phillipsa, oduvek sam znao da je on istinski autor, i drago mi je da se ta klasa više u odnosu na ostale pokazala sada i na blagajnama i da se u potpunosti vratio u igru posle neuspeha filma SCHOOL FOR SCOUNDRELS. Štaviše, THE HANGOVER je postao pravi fenomen, ne samo zbog svog skora nego i zbog slobode koju je Todd izborio tako da se nadam da će sada nastaviti da radi interesantne projekte.

U svakom slučaju, jasno je da je THE HANGOVER the komedija ove godine, sa punim pravom.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, June 16, 2009

STRANDVASKAREN

Sa velikim zakašnjenjem pogledao sam STRANDVASKAREN Mikaela Hafstroma. ONDSKAN sam gledao još u ono vreme kad se pojavio na VHSu, a ovaj sam propustio kad je bio kod nas u bioskopima, čini mi se u Domu Omladine.

Nije ni čudo da je Hafstrom završio u Holivudu pošto je već u ovom filmu u pojedinim deonicama pokazao da je profi vrhunske klase. Završne deonice na jezeru su apsolutno na holivudskom nivou a i čitav tok filma pre toga je vrlo glossy.

Što se samog vođenja priče tiče, STRANDVASKAREN je vrlo konfuzan film koji nije dovoljno ekspresivan na nivou horora da bi istrpeo toliku količinu nejasnoća i dramaturških rupa. Ovo je vrsta filma koja upravo zbog svoje holivudske mejnstrim fakture treba da bude jasan, ili da na drugi način zasluži pravo na aljkavu dramaturgiju.

Međutim, na mikro planu, Hafstrom manje-više dobro vlada materijom. Koliko god film bio šupalj kao celina, on je uspeo da osmisli nekoliko vrlo kvalitetnih scena koje po svojoj egzekuciji vrlo dobro spajaju tekovine glossy komercijalnog i upmarket art filma u pojedinim delovima.

Ne samo da scenaristički problemi čine da na kraju priča filma teško koga može zadovoljiti već i tokom samog dešavanja, čini se da je ono formalno moglo biti postavljeno na veštiji način. Ipak, STRANDVASKAREN zbog ukupne zanatske solidnosti stoji kao solidan primer skandinavskog repertoarskog horora sa internacionalnom ambicijom.

* * 1/2 / * * * *

Monday, June 15, 2009

DACHIMAWA LEE

Pogledao sam DACHIMAWA LEE Seong-wan Ryooa. Od Ryooa sam prethodno gledao ARAHAN i taj film mi je bio simpatičan, čak razmišljam da ga ponovo repriziram, premda nije bio ujednačen.

DACHIMAWA LEE je Bond-spoof. Lokalni Bond-spoofovi generalno imaju tendenciju da internacionalno prepoznatljive miteme Bond-filmova spoje sa lokalnim temama, i u tome je njihova suština. Lokalni Bond-spoofovi pre svega oslonac grade na spoju visokostilizovanih Bond okolnosti sa lokalnom bizarnošću. U tom smislu, bilo mi je dosta teško da ispratim sve slojeve filma DACHIMAWA LEE jer sam siguran da je obilovao lokalnim referencama i etničkim stereotipima (Kinezi, Japanci) koje ja nisam mogao da razumem. Sasvim je moguće, dakle, da je ovaj film mnogo efektniji Korejancima nego što je bio meni.

S druge strane, kad je reč o tehničkoj egzekuciji, DACHIMAWA LEE nimalo nije ispušten kao što se čsto dešava komedijama. U tehničkom smislu, reč je o ozbiljnom repertoarskom filmu koji se može meriti sa sličnim spy spoofovima sa drugih tržišta kao što su AUSTIN POWERS ili OSS 117.

U nekim kritikama sam video da DACHIMAWA LEE referiše i na neki podžanr korejskih akcionih filmova iz sedamdesetih. Sa tim arhaičnim pravcem nisam upoznat. Možda je to pitanje za Shoza.

Upravo zato, mislim da su me nepoznavanje korejskog mentaliteta i izvesnih tradicija tamošnjeg filma u priličnoj meri hendikepirali u razumevanju ovog inače vrlo pristojnog naslova.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, June 14, 2009

THE GREAT BUCK HOWARD

Pogledao sam THE GREAT BUCK HOWARD Sean McGinlyja i neobično uživao. Reč je o jednom vrlo nepretencioznom filmu koji bi inače bio major release ali je verovatno zbog indie-friendly podele procenjeno da će bolje proći ako krene kroz indie circuit.

Nisam siguran koliko ovaj film suštinski ima indie atributa jer je reč o maestralno realizovanoj oldfashioned holivudskoj priči iz showbiz miljea i jedina stvar koja bi se mogla izdvojiti kao indie jeste atmosfera na tragu David Mameta i njegovih ranijih filigranskih tekstova kao što je recimo bio WATER ENGINE. Drugi nslov koji mi pada na pamet je THAT THING YOU DO! Toma Hanksa.

Tom Hanks je dosta prirodna referenca pošto je THE GREAT BUCK HOWARD njegova produkcija a on igra i oca glavnog junaka kog inače glumi njegov sin Colin Hanks. Ja sam već poznat po tome što izuzetno cenim Hanksov producentski i rediteljski rad i THE GREAT BUCK HOWARD je tipičan primer toga.

Već od sjajne špice, Sean McGinly pokazuje da nas čeka classy ride. Potom maestralno vodi jednostavnu i nepretencioznu priču o momku koji se oseća otuđeno na koledžu i ne raduje se studijama prava a onda odluči da okrene novi list i postane asistent poznatog ali ocvalog mađioničara.

John Malkovich i njegov upečatljivi izraz deluju sasvim ubedljivo u naslovnoj ulozi Great Buck Howada. Ovo je idealna rola za glumca koji je odavno počo da prerasta svoje likove i svoje deonice pretvorio u sopstveni show - iz prostog razloga što je reč o junaku kome je show popio život. Colin Hanks je u starmaking ulozi zbunjenog momka i posle ovog filma svakako zaslužuje pažnju. Mametovski i u krajnjoj liniji mađioničarski kredibilitet donosi Ricky Jay.

Sean McGinly i Tak Fujimoto su u vizuelnom smislu sjajno koncipirali film. Kadriranje i fotografija u sprezi sa kostimom i scenografijom čine da film bude potpuno temporalno izmešten. Naime, film se dešava sada ali cela atmosfera je retro u skladu sa životnom pričom naslovnog junaka koji je realno čovek prošlog vremena i funkcioniše u ambijentima čije je vreme prošlo.

Izvesna sentimentalna i feelgood nota u spoju sa tradicionalističkim optimizmom starog Holivuda ume da učini ovaj film deplasiranim ovog trenutka. Međutim, svi ti elementi su vrlo vešto realizovani i čini mi se da je ovo film odlično odmerenih i potpuno ispunjenih ambicija i potencijala, tako da ima svoje mesto.


Posle ovog naslova, Sean McGinly i Colin Hanks se svakako nameću kao tipovi koje treba pratiti.

* * * * / * * * *

Saturday, June 13, 2009

HITNA POMOĆ

Volim kada me neki film opovrgne u crnim slutnjama. Od filma HITNA POMOĆ sam očekivao da će biti strahota, da će biti jedan od onih filmova koji će probuditi sakrivenog pisca saopštenja Hezbolaha i poslati me na jednu sesiju suicidalnog blogovanja, što su donekle potrkepljivale i najave sa nekih internih projekcija.

I onda kada sam pogledao film, ne mogu reći da mi je dobar, ne mogu reći da mi se dopao, niti da bih ga opet pogledao, ali svakako bih rekao da je ovo legitiman vid problematičnog filma.

Kada sam izašao sa projekcije, sreo sam Purišu Đorđevića koji je potpuno otkinuo na film i bio iz fazona da je ovo najbolji film u poslednjih nekoliko godina. Purišine filmove ja teško i da mogu da gledam, ali ne mogu da kažem da nemam nikakvo poštovanje za stvari koje je radio niti da sporim da je to nekada & nekome imalo smisla. Isto tako potpuno mogu da poštujem njegov stav i da ga smatram nekom vrste potvrde utiska koji sam ja izneo sa ovog filma.

Naime, HITNA POMOĆ je pre svega film koji u sebi sadrži nešto što se inače u filmovima podrazumeva a to je da postoji neka vrsta kadriranja, u smislu da događaj nije samo zabeležen nego i da se vodilo računa o tome gde stoji kamera i odakle snima koju situaciju. Imajte na umu, ne kažem da je HITNA POMOĆ vizuelni spektakl, daleko od toga, ali jeste film u kome reditelj pokušava da bude pismen, da snima neke kadrove koji su konsekventni i čine neku celinu ne samo pukkim smenjivanjem planova, nego i nekim pomeranjima u odnosu na ugao snimanja. Kao što rekoh to VEĆINA NORMALNIH filmova ima, i teško da će to iko ko nije duboko zagazio u mulj srpskog filma primetiti, ali oni koji malo pšromišljaju film svakako hoće.

Gornja konstatacija je naravno tužna, jer ni u jednoj normalnoj kinematografiji HITNA POMOĆ ne bi bila posmatrana kao film bilo kakve vizuelnosti, ali mi smo spali na to da je već pismen film apsolutni izuzetak.

Zatim, priča. Film se negde od polovine potpuno raspada u paramparčad. Iako ne dolazi do potpunog gubitka uverljivosti filmskog prizora kao kod Puriše, kapiram da je Puriša digovao ou drugu polovinu. Međutim, prva polovina je sasvim cool i donosi neke ingeniozne scene i neke vrlo kompetentne delove.

Ingeniozne deonice su u segmentu u kome se osuđuje NGO sektor kroz reinterpretaciju čuvenog događaja sa edukatorom maslačkom i onim seks skandalom koji se desio u NGO kampu. Kod Radovanovića postoji čitav plotline o tome koji je užasno zanimljiv, na neki način čak i kinky te verujem da će oni koji uživati u objektifikovanju dečjih tela u ovome naročito uživati. Agenda osude NGO sektor anije kao u MILOŠU BRANKOVIĆU gde je to srovedeno dosta direktno i agresivno, koz stilizovane likove zlih NGO lezbijki, dočim je kod Radovanovića to dosta ozbiljnije i smešteno je u jedan širi politički plot u kome sam se moram priznati i ja izgubio.

Naime, Radovanović ubacuje dosta dokumentarnog materijala u film. Priča počinje pred 5. oktobar i privodi se kraju recimo 2005. godine. U toj priči, gledamo slom Miloševićevog režima oličen kroz potpunu agoniju starih prvoboraca i odmazdu prema voditeljki RTSa iz Miloševićevog doba, gde nekako s jedna strane, radovanović prikazuje da je režim bio truo ali s druge strane ne uživa u tim scenama odmazde, štaviše, meni te scene odmazde ni ne liče na nešto što se dešavalo. Ovde recimo ima scena šišanja deteta. Koliko se sećam nekom SPSovcu jeste bilo ošišano dete, da li Bojiću ili tako nekom, ali kada se to prikaže u filmu izdvojeno onda se stvori utisak da je to generalna sudbina Miloševićevih ljudi.

U dokumentanim snimcima koji su uneti prati se dosta i Điniđićev rad u tranzicionoj Srbiji, njegova smrt je bitan plot point u jednom trenutku. S jedne strane, količina Đinđićevih dokumentrnih snimaka zaista može zasmetatai svakom koji nije poštovalac, ali s druge strane, Radovanović u istom tom delu filma pokazuje jedan sunovrat u Srbiji, NGO koje vršljaju sa nekim besmislenim pa čak i perverznim programima, prikazuje sudbinu dvojice dečaka izbeglih sa Kosova kojima su tamo ubijeni roditelji,. i na kraju ja zaista ne znam da li je to unošenje Đinđićevih snimaka neka prođinđićevska ili antiđinđićevska agenda.

Iako se film toliko do detalja bavi politikom da se definitvno može okarakterisati kao politički film, mislim da mu je politička agenda konfuzna, što je možda i u redu jer su razna čitanja moguća. Međutim, ako je žleo neko jedno konkretno čitanje, Radovanović onda nije uspeo.

Glumci su ujednačeni. Nema tu sad nekih izvanrednih uloga niti odskakanja od nekog nivoa koji je ranije uspostavljen kod tih glumaca. Deca su sporadično solidno, a nekada malo poziraju, no to je rizik sa kojim se mora računati. Drago mi je da je Tanasije Uzunović ostvario još jednu vrlo solidnu ulogu i da ima neku vrstu comebacka. On je sjajna filmska pojava, kao uostalom i Miki Krstović i što se mne tiče on je sledeći za resurrection!

HITNA POMOĆ u krajnjem zbiru nije sad neki naročito značajan art house film, ali za razliku od arhaičnih i prizemnih gluposti poput TURNEJE koje su art samo zato jer su suviše nevešta za mejnstrim, HITNA POMOĆ jeste kakav takav art house, ili kako bi to naši neuki novinari rekli "autorski film". To što meni takav film može da prija samo ako je jako kvalitetan, to je moj problem, ali ovo jeste ta vrsta filma, i mislim da će imati svoju publiku, mahom na festivalima, na kojima neće imati neki značajan uspeh, ali će biti isto ono što je i 40% filmova na FESTu a to je neki osrednji domet.

* * / * * * *

Thursday, June 11, 2009

DEPS

DEPS Antuna Vrdoljaka je nastao u periodu kada su se Dragan Nikolić i Bekim Fehmiui još uvek nadmetali za poziciju najvećeg badassa u jugoslovenskoj kinematografiji.

U ovom filmu Bekim igra hrvatskog delinkventa koji je kroz vezu sa pohotnom Srpkinjom (igra je Milena Dravić) kojoj čak nije strana ni prodaja ljubavi bacio rukavicu na koju će 15 godina kasnije Gaga Nikolić odgovoriti scenom sa pohotnom autostoperkom iz MONCE. Film prati priču naslovnog junaka, delinkventa čiji je otac bio politički obeležen a majka mu je bila prostitutka (takođe je igra Milena Dravić) i njegov mentalni dvoboj sa inspektorom (igra ga Fabijan Šovagović) koji želi da ga smesti iza rešetaka.

U stilskom smislu, Vrdoljak je vrlo konfuzan u tretmanu ove priče. Naime, u filmu se smenjuju pristupi filmskom prizoru, kako na nivou mizanscena tako i ritma. Pojedine reminiscencije traju kratko a neke se protežu na maltene trećinu filma i na kraju se gubi jasna ideja o čemu ovaj film zapravo govori. Da li je to biografija jednog prestupnika, priča o potrazi jednog marginalca za ljubavlju ili žestoka psihoanalitička provokacija ako imamo u vidu njegovu ljubavnu priču sa ženom koju igra ista glumica kao i njegovu majku.

Očigledno je Vrdoljak upao u jednu od čestih klopki koje su čekale naše reditelje tog vremena a to je želja da krenu iz žanra i obuhvate sve moguće aspekte a na kraju su završavali ne obradivši nijedan.

U konkretnom slučaju DEPSa, film je i najzanimljiviji zbog ljubavne priče između muškarca i žene koja deli istu profesiju i lik kao i njegova majka. Ako imamo u vidu edipalnu dimenziju majčinog bavljenja kurvanjem, onda to svemu daje vrlo interesantnu dimenziju koje je Vrdoljak morao biti svestan.

Šta je onda problem u tom veoma zanimljivom domenu? Hm, pa problem je u tome što ishodište te priče ljubavi sa majkom/devojkom ne proističe iz njihovog fatalnog odnosa nego se priča završi iz spoja kriminalno-socijalnog motiva koji je vezan za Depsovo bavljenje kriminalom.

Kao što znamo još od James Cagneya i WHITE HEAT, poznati su primeri snažne edipalne vezanosti lika gangstera za majku. U tom smislu DEPS nije izuzetak niti novina, osim u jugoslovenskim okvirima. Međutim, isto tako, u fikcionalnim filmovima o usponu i padu gangstera obično ulazak žene u život glavnog junaka dovodi do njegovog sloma ili krize.

I na Depsa utiče žena, i to prilično blagotvorno, ali teško je reći da njen ulazak u njegov život ima ikakav uticaj na rasplet ove priče.

Vrdoljak je u ovom periodu već bio označen kao nepodoban zbog svog nacionalizma i povezanosti sa "proljećem". Film se završava optimistično zahvaljujući tome što Deps i njegova izabranica odlaze iz zemlje. Vrdoljak se u filmu bavi čitavom serijom likova i nekima koji su nebitni za priču daje značajnu ulogu i vreme čime potpuno razbija ionako labavu formu. ono što su tisci iz te priče je da socijalistički Zagreb trune, vladaju malograđanština, lažni moral, prostitucija, ljudi su spremni za okretanje vidžilantizmu (jedan od junaka koji čekaju na isleđivanje sa Depsom je vigilante koji se preoblači u kauboja) i društvo je generalno nespremno da rehabilituje gubitnike i odbačene svake vrste. Politička nepodobnost Depsovog oca sasvim sigurno nije slučajan motiv, na njoj se ne insistira ali ne može se reći da je sasvim nevažna.

Relja Bašić je takođe interesantan u psihoanalitičkom smislu. On naime predstavlja sve ono što Deps prezire, grotesknog alkoholičara, uličnog filozofa, džeparoša i skitnicu. Međutim, ono što je jedina transformacija Depsa kroz film jeste to što on u finišu filma shvati da je njegova budućnost da se jednog dana pretvori u lik Relje Bašića i to saznanje ga prelomi da krene drugim putem.

DEPS je film pun vrlo zanimljivih elemenata. Izuzev deonica u kojima Milena Dravić groteskno našminkana igra Depsovu majku gluma je solidna. Vrdoljakovi dijalozi su pretenciozni i često prekomplikovani ali Bekim i Milena uglavnom uspevaju da ih savladaju, kao i Fabijan, koji je uostalom dobar špreher, to se zna.

Bekim i Milena uspevaju da stvore utisak o ubedljivom odnosu iako taj odnos suštinski nije produbljen. Ipak, njih dvoje su dovoljno harizmatični glumci da ga učine ubedljivim i da izazovu emociju u gledaocu.

Bekim luči coolness u ulozi Depsa i šteta je što nije imao više uloga na ovoj tough guy/krimos liniji, jer definitivno ima sjajan attitude i izdvaja se sa svojim izuzetnim izgledom

U svakom slučaju, izuzev ljudi koje zanimaju curio naslovi ili neki od motiva koje sam naveo, DEPS svakako nije film koji bi trebalo da reprizira šira publika.

* * / * * * *

Wednesday, June 10, 2009

I LOVE YOU, MAN

Pogledao sam I LOVE YOU, MAN Johna Hamburga, čoveka koji je poznat kao scenarista filma MEET THE PARENTS i reditelj solidne komedije sa Ben Stillerom ALONG CAME POLLY.

Kao i uvek kad je Hamburg umešan reč je o high concept romantičnoj komediji. U ovom konkretnom slučaju reč je o čoveku koji je oduvek lepo komunicirao sa ženama ali nije imao puno bliskih muških prijatelja. Kako bi to prevazišao, on kreće da traži novog čoveka za ulogu najboljeg prijatelja i kada ga nađe oni postaju najbolji prijatelji ali to prijateljstvo počinje da ugrožava njegovu bsprekornu vezu sa verenicom.

Moram priznati da sam za vreme ovog filma bio malo dekoncentrisan, tome su doprineli neki događajii neposredno pre projekcije, a i sama sala bioskopa Kolosej u kojoj se čuo ton TERMINATOR SALVATIONa iz susedne sale kao i vrlo bučan klima uređaj. Iako sam odrastao gledajući filmove u groznim bioskopima i uopšte nemam fetiš za te nove fensi bioskope, ukoliko neko insistira na tome da je napravio jako kvalitetan bioskop onda bi bilo lepo da on zaista bude takav. Projekcija dakle nije uspela da me fokusira na film, tako da mi je utisak o filmu I LOVE YOU, MAN to da je smešan, ali nekako i tanak na nivou onog nekog suštinskog katarzičnog dejstva koje savremene komedije obično nose.

Naime, nove komedije koje stižu u Holivuda su upravo i potentne zbog tog nekog terapeutskog dejstva koje imaju i koje je smešteno ispod gegova. Ovaj film pak je smešan ali je u suštini prazan čemo doprinose i vrlo bledi glumci u glavnim ulogama.

Paul Rudd i Jason Segel su ipak drugopozivci iz sveta Judd Apatowa i sa njihovim likovima uvek imam problem u tome što me ne zanimaju i ne navijam za njih, iako to priča traži od mene. Kao i FORGETTING SARAH MARSHALL (Segelov vehicle) koji je kudikamo čak i bogatili u tom suštinskom smislu, ili ROLE MODELS (Ruddov vehicle), i I LOVE YOU ostaje na pola puta.

Štaviše, čini mi se da je ovo film koji bi tu željenu dubinu svakako dobio da je njemu zaigrao Jim Carrey jedan od najvećih shrinkova savremene američke komedije.

Uostalom, i sam Hamburg je svoju reputaciju igradio radeći sa Stillerom, jednom nadmoćnom glumačkom zvezdom.

Na svu sreću taj nedostatak produbljenosti verovatno neće smetati publici koja nema prevelika umetnička očekivanja od bioskopske komedije, o čemu svedoče i solidan box office i solidne američke kritike ovog filma.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, June 9, 2009

WORLD TRADE CENTER

Sa tri godine zakašnjenja pogledao sam film WORLD TRADE CENTER Olivera Stonea. Ovaj film se davao u vreme kada sam bio u bolnici. Dok sam stao na noge, izašao je iz bioskopa. Potom sam imao neku piratsku kopiju koja je iz razumljivih razloga bila neupotrebljiva pošto se film većim delom dešava u tami. Onda mi je nestao sa radara uprkos tome što sam veliki Stoneov fan i smatram ga jednim od najvećih aktivnih američkih reditelja.

Konačno sam pogledao film i mogu reći da je WTC verovatno najbliže što je Stone prišao lošem filmu računajući i njegove početničke horore THE HAND i SEIYURE. Stone je u svojoj karijeri svakako snimao filmove koje su neki smatrali lošim ali su jako retko ti filmovi imali izražene zanatske probleme, izuzev već pomenutih THE HAND i SEIZURE. Za razliku od ova dva početniča, niskobudžetna filma, WTC nema problem na nivou puke egzekucije koliko na nivou same koncepcije.

Ideološka pregnantnost 11. septembra je nesporna, i do nje se kao predmeta analiza Stoneovog filma neumitno mora doći. Međutim, osnovni problem filma WTC je dramaturško-rediteljski.

Naime, reč je o filmu po istinitoj priči te su likovi i radnje pre svega definisani onim što se stvarno desilo. A likovi o kojima se priča su policajci se na glavu srušio WTC i oni su ostali zaglavljeni u ruševinama a drugu liniju čine likovi članova njihovih porodica.

Tu nastupaju dva problema. Prvo, zaglavljeni ljudi u ruševinama su zatočeni u tami i nepomični su. To stanje nije filmično i podesno je za neku dramu apsurda ili polemičku dramu, s tim što istinita priča ne dozvoljava beckettovski ili sartreovski dijalog. tako da su njihove diskusije predviljdive i banalne, kao i život sam. Možda bi u nekim drugim uslovima, dva junaka zaglavljena u ruševinama bili sjajna premisa. U okvirima ove istinite priče naprosto nisu.

Drugo-porodice koje čekaju ishod njihove situacije su u toliko dramatičnoj poziciji da se ona sasvim prirodno jako teško može dočarati u formi istinite priče, kroz radnje likova baziranih na stvarnim ličnostima.

Šta radi čovek u tako dramatičnoj situaciji? U principu, isto što radi i neko kome nije toliko dramatično.

Ono što je sveobuhvatan osećaj jeste da je stvarnim ličnostima koje su prošle kroz ovu životnu dramu sigurno bilo mnogo zanimljivije nego nama kao gledaocima. I to je veliki poraz za Stonea.

Ono što se u svemu ovome Stoneu ne može prebaciti jeste to da manipuliše emocijama. Iako je njegov rediteljski postupak uvek vrlo direktan i bez previše diskretnih zahvata, u ovom filmu Stone više ide linijom Gus Van Santa i gomilanja događaja koji bi valjda trebalo da ostave nekakav ukupan utisak kod gledaoca, nego što istinski vodi priču sa razvojem likova, dramskim sukobom i sl.

Ipak, što se mene tiče, ukupan utisak je da je Andrea Berloff napisao najmanje zanimljivu od svih priča koje su se desile 11. septembra. Interesantno je to da su dva filma o 11. septembru, UNITED 93 i WTC zapravo vrlo slični po tome što pokušavaju da se bez većih intervencija fokusiraju na "male priče" koje su se zbile tog dana, s tim što je Greengrassova ipak kudikamo bitnija.

U ideološkom smislu, interesantan je taj fokus na "malu priču", na stradanje pojedinaca, i kod Stonea i kod Greengrassa. Naime, obojica su poznati kao politički angažovani autori i očigledno je da su se oni našli zbunjeni 11. septemborm. s jedne strane, sve o čemu su ranije pričali se obistinilo, a s druge strane, osetili su se da su deo kolektiva koji je ušao u "pustinju realnog". osetivši potrebu da se obojica izjasne o 9/11, oni su se opredelili za "male priče"-možda ubeđeni da se "veliku priču" već ranije ispričali.

Međutim, unutar te male priče, ono na šta nisu udarili jeste upravo odgovornost malih ljudi za 9/11, i činjenica da je taj gest cena koju je Amerika morala da plati za svoju političku i ekonomsku dominaciju koja je omogućila poslove i prihode protagonistima svih tih "malih priča". Elementa krivice te vrste nema ni kod Greengraasa ni kod Stonea. Razlika je samo u tome što je Greengrass snimio dobar film a Stone nije.

* 1/2 / * * * *

Monday, June 8, 2009

THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD

Pogledao sam Joheunnom nabbeunnom isanghannom Kim Ji-Woona, poznatiji pod naslovom THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD.

Poznato je da sam ja prema prethodnim Kimovim filmovima imao prilične rezerve, TALE OF TWO SISTERS mi je ostavio utisak dosta kičaste reakcije na japanske horore, a BITTERSWEET LIFE mi je bio mediokritetska, ponovo kič reinterpretacija najprežvakanijih klišea HK krimi filma.

THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD mi je u tom smislu korak napred za Kima, iz prostog razloga što se u ovom konkretnom slučaju bavi žanrom koji je legitimnije reciklirati (dočim su TALE i LIFE bili više u domenu imitacije jer nijedan od datih žanrova nije retro) a pošto mu je primarna potreba da polemiše sa špageti vesternom, dakle sa jednom aproprijacijom izvornog vesterna, ovde je reč o znatno održivijoj žanrovskoj pozajmici. Naime, kada se imitiraju konkretne miteme već poznate u žanrovskim, a u slučaju špageti vesterna i širim, okolnostima, onda je jako bitno da se film jasno pozicionira u svojim namerama. Ili se radi o rip-offu čija je ideja da se preuzme aktuelna ili uspešna žanrovska matrica i da se predstavi na novi, svežiji način koji bi bio konkurentan na žanrovskom tržištu (što je u neku ruku Kim radio sa svojim prethodnim filmovima, ali realno nije bio bolji od onih od kojih je pozajmljivao) ili se ekshumira neka poznata matrica koja se onda ili ponovo oživljava ili interpretira unekom drugom ključu. Izvorni špageti vesterni su bili exploitation koji je u pojedinim izdanjima postajkao vrhunska umetnost (naročito u radu Sergio Leonea). Kim preuzima špageti vestern kao polazište i od njega pravi film koji istovremeno želi da bude i omaž žanru ali i kurentan exploitation, i u tome uglavnom uspeva.

Leone je reditelj koji je danas mezimče čak i najpretencioznijih art reditelja. U tom smislu, Kimu nije teško da svaki njegov omaž Leoneu bude prepoznat kao hvale vredan umetnički zahvat. Ipak, isto tako, na leonoevsku konstrukciju, Kim je nadogradio odlično postavljene akcione sekvence i dinamičnu priču koji danas imaju itekakvu exploitation vrednost o čemu najbolje svedoči sjajan rezultat sa južnokorejskih blagajni. Jedina stvar koja vuče na art u filmu jeste skor koji je i najslabiji deo filma sa nekonzistentnim konceptom koji je u rasponu od nekih bregovićevskih polki, do morikoneovskih tema pa čak i hip-hop beatova, s tim što taj miks nije tako vešt kao recimo u KILL BILLu u kome je i izbor muzike umetničko delo. Izvesna ironija izražena u muzici na svu sreću uglavnom ne remeti sada već poznatu južnokorejsku pefrekciju u tehničkoj izvedbi.

Iako se ponovo radi o žanrovskoj matrici koje se Holivud ne bi latio sa ovim stepenom budžetske i zanatske ozbiljnosti, što sam već ranije pepoznao kao jednu od karakteristika južnokorejskog repertoarskog filma, u konkretnom slučaju THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD važno je napomenuti da je prošle godine baš Holivud imao jedan film sa vrlo uporedivom poetikom. To je bio četvrti INDIANA JONES, koji u poređenju sa THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD izgleda kao inferioran proizvod nastao u jednoj manje razvijenoj kinematografiji.

Po osmišljenosti pokreta kamere i montaže u akcionim scenama kao i na nivou egzekucije stuntova THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD je na vrhunskom nivou, naročito ako imamo u vidu konkretan milje u kome se sve dešava a to je Mandžurija u svojim vestern aspektima. Nekih 40ak godina posle izvornih špageti vesterna, Kim daje u tehničkom smislu ultimativnu interpretaciju te estetike.

Jedino što Kimu nedostaje u odnosu na špageti vesterne jesu američki glumci koji su obeležili ključne Leoneove naslove. Iako ni Kimovi nisu loši, on je jedan od poslednjih internacionalno afirmisanih korejskih reditelja čiji se likovi ponekad ne razlikuju, gledano iz vizure zapadnog gledaoca. Ipak, čini mi se da je to mnogo manje nego ranije.

S druge strane, to što nema američkih glumaca, u startu je onemogućilo ovaj film da bude interacionalna bioskopska senzacija kao što su bili Leoneovi vesterni. Naravno, nisu azijski glumci jedina prepreka. Kim ima odeđenu azijsku iracionalnost u ambiciji svog filma, kako u trajanju tako i u količini događaja, i čini mi se da su savremeni blokbasteri svedeniji od ovoga. Iako se ne može reći da THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD dosadan, može se konstatovati da je malo presadržajan i da su izvesni delovi mogli biti uklonjeni.

Primetna je tendencija raznih vanameričkih kinematografija u poslednje vreme da se izražavaju kroz filmove koji su pravljeni po matricama određenih vesterna. Kod nas su najbolji primeri toga DUST, ČARLSTON ZA OGNJENKU i SVETI GEORGIJE, a THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD je sjajan primer kako se to radi.

Iako se formalno reći da THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD donosi nešto novo u tehničkom i formalnom smislu (kao što se moglo reći za THE HOST), činjenica je da se jako etko viđaju akcinose sekvence realizovane sa takvom pažnjom i ambicijom, i da je Kim očigledno jedan od retkih savremenih reditelja koji akciju smatra umetničkom formom, pa za to zaslužuje sve pohvale.

* * * / * * * *

Saturday, June 6, 2009

THE MIRACLE

Pogledao sam sinoć THE MIRACLE Neil Jordana. Uprkos velikoj ljubavi prema ovom reditelju, taj konkretan naslov mi je uvek delovao prilično nezanimljivo i stalno mi je promicao. Sada sam se naterao da ga pogledam i smatram da je reč o minornom naslovu u opusu ovog velikog reditelja.

Jedina stvar koja se može izdvojiti kao značajna u ovom filmu jeste to što Neil Jordan u njemu dotiče neke od svojih opsesija koje će biti prisutne u kasnijim (ali i ranijim) filmovima, tematizaciju atmosfere džez klubova (kao u DANNY BOY), sklonost ga grotesknoj prirodi izvođačkih umetnosti i crikusa, pregnantnim ljubavnim pričama itd.

Ono što ubija ovaj film baziran na relativno interesantnoj premisi koju neću iznostiti da je ne bio spoilovao, jeste pretncioznost Jordanovog postupka u kome on pokušava da prikaže coming-of-age priču o odrastanju dvoje mladih savremenih Iraca pod uticajem francuskog Novog talasa, italijanskog neorealizma pa čak i noira. Sve te uticaje pre svega integriše u scenario i čini likove krajnje neuverljivima i antipatičnima i priča se ruši upravo pod tom pretenzijom.

Ako pored toga još imamo u vidu, da Jordan uprkos svojim pretencioznim kontinentalnim Euro uticajima, na kraju krajeva obično drži tempo holivudskog filma i da THE MIRACLE uprkos svojoj sporadičnoj ispraznosti, ima dosta pitak ritam, onda film ne uspeva da bude čak ni dosledna arty gnjavaža.

* * 1/2 / * * * *

Friday, June 5, 2009

BRONSON

Pogledao sam BRONSON Nicolasa Winding Refna.

Opus ovog reditelja je bogat i sjajnim filmovima i promašajima a BRONSON je jedan od njegovih najambicioznijih promašaja. Nije reč o promašaju koji ga degradira kao reditelja, štaviše pre bih rekao da je reč o promašaju koji ga reafirmiše kao reditelja sklonog eksperimentima, što je za svaku pohvalu, ako imamo u vidu da je vrlo lako mogao da se prepusti formulama koje su mu uspevale.

U ovom filmu, Refn pokušava da ide stazama koje su pre njega prešli Kubrick, Fassbinder i mnogi tanki pozorišni reditelji, uzima priču o prestupniku koji sebe doživljava kao umetnika i zabavljača i proučava njegovu priču.

Refn pokušava da film postavi u tri ravni, kao rekonstrukciju događaja iz Bronsonovog života, kabare u kome on priča životnu priču i okvir u kome se on direktno obraća publici. Ta rešenja već sama po sebi ističu da Refn u ovom filmu donosi nekakav rediteljski postupak, i Refn tretira taj postupak sa velikim P. Otud na svakom koraku pokušava da nam pokaže kako ovo nije običan film i kako je Postupak na delu, otud intenzivna upotreba klasične muzike a potom, i plesne elektronske muzike, bez ikakvog naročitog opravdanja pošto ukoliko je želeo da spaja sliku i zvuk u neku vrstu video rada, u tome svakako nije uspeo pošto je na nivou inscenacije BRONSON krajnje mediokritetski film, sa dosta ravnim i konvencionalnim, čak tromim kadriranjem, sporadičnim pokušajima krajnje banalne simobolike u kompoziciji kadra, ali ni u tome nije konzistentan.

Sama Bronsonova priča je po svom karakteru repetitivna, a film zbog svoje fassbinderovske stilizacije ne nudi čak ni dokumentarnu dimenziju cele priče. Događaji se ponavljaju, on divlja na prvom, drugom, trećem, četvrtom mestu, lik se ne razvija, i na kraju se sve završi tamo gde se i počelo. Bronson je bio i ostao idiot ali čak nemamo ni istorijski pregled njegovog idiotizma, koji je verovatno impresivan čim je od 34 godine robije, 30 proveo u samici, niti postoji neka iole smislena politička dimenzija priče, sukob njega sa sistemom, ili bilo šta.

Čak ni ta banalnost BRONSONa ne može da bude servirana na efektan način zbog neobično suvog rediteljskog pristupa i krajnje konvencionalne vizuelnosti koja se graniči sa arhaičnošću. BRONSON se po svojoj ispraznosti može porediti sa sličnim britanskim filmom McVICAR s tim što ovaj film Toma Clegga barem ima neke dobro režirane suspense scene kojima pokriva tu banalnost.

BRONSON se pojavljuje u trenutku kada su se jdan za drugim pojavili filmovi o Andreasu Baaderu, Jacques Mesrineu i Vladi Vailjeviću, trojici elinkvenata iz sedamdesetih koji su svaki na svoj način manipulisali medijima, ponašali se iracionalno i postali zvezde. BRONSON ne liči ni na jedan od ova tri filma po Postupku, ali je istovremeno i neuporedivo slabiji i besmisleniji od sva tri.

Tom Hardy je u glavnoj ulozi na nivou imitacije. U njegovoj bučnoj interpretaciji teško da se može govoriti o izgrađenom karakteru, on se samo transformisao u persiflažu Bronsona i to je to.

No, kako rekoh, čini mi se da Refn nije uzalud potrošio vreme snimajući ovaj film i smatram da se nije ni mnogo ponovio. Nadam se da će mu sledeći eksperiment biti uspešniji.

Thursday, June 4, 2009

TAE-POONG

Pogledao sam TAE-POONG Kwak Kyung-taeka, akcioni film koji je važio za najskuplji u istoriji južnokorejskog filma, sa budžetom od 15 miliona. Na korejskim blagajnama je zaradio oko 25 miliona dolara što je solidan skor ali nije uspeo da postigne značajniji internacionalni uspeh, o čemu će biti reči nešto kasnije.

TAE-POONG spada u red holivudizovanih južnokorejskih akcionih filmova. Zahvaljujući visokom budžetu, on i izgleda kao vrlo solidan američki akcioni film. Južnokorejski holivudizovani žanrovski filmovi su najbolji onda kada sa većom ozbiljnošću od samog Holivuda prilaze nekoj žanrovskoj matrici koja bi tamo inače bila rutinski odrađena bez truda, novca i inspiracije. U slučaju, TE-POONGa, bave se matricom koja je možda za današnji Holivud malo prevaziđena ali kada se radila, bila je tretirano vrlo ambiciozno. U tom smislu, TAE-POONG ostavlja sličan utisak kao SHIRI ili TUBE, impresionira svojom mogućnošću falsifikovanja holivudskog ugođaja, ali ti filmovi su ipak, pre svega na nivou priče korak nazad.

Naravno, TAE-POONG je za klasu iznad prve generacije ovih epigonskih filmova kao što su bili PAHNTOM SUBMARINE i sl.

Međutim, za razliku od SHIRI i TUBE, TAE-POONG pokušava i da unese neke korejske toucheve u celu priču iako je okosnica i dalje rip-off američkog filma (PACEMAKER i THE ROCK). Korejska dopuna svemu tome je teška melodrama na korejski način kojom se objašnjava motivacija glavnog negativca. Naime, negativac je pokušao da kao dete da pobegne sa Severa na Jug, međutim diplomate Južne Koreje su ih izigrale u Pekingu, porodica je vraćena na Sever i on i sestra su jedva izbegli pokolj ali su pošli putem koji ih je koštao raznih poniženja, a nju i zdravlja.

Središnji deo filma i završnica ulaze u weepie teritoriju sa svim mogućim touchevima korejske patetike, uključujući i objektifikaciju sablasno lepe sestre na umoru u OLDBOY maniru. Posle akcione završnice, sledi još jedna deonica teške melodrame, i na neki način tu Kwak i poentira ključnu karakteristiku svog akcijaša, a to je da je reč o filmu sa jasnom političkom porukom koja ne samo da je data implicitno, već i vrlo agresivno, ne samo kroz tu gotovo incestuoznu melodramu već i kroz glavnog junaka koji shvata negativca kao svog zabludelog prijatelja (premda film suštinski ne nudi nikakav mannovski ili wooovski dualizam).

A šta je politička poenta? Pre svega, Sever je naravno mesto potpunog zla, beznađa i gladi. To je uzeto kao aksiom pa film ni ne polemiše sa tim. Zatim, Južna Koreja nije dovoljno učinila za braću sa Severa i ne sme da prestane da misli na njih-njihove muke su strašne i niko im zapravo ne može pomoći osim Juga. Film nameće da treba još agresivnije razmišljati o tome kako da im se pomogne jer administracija ponekad zaboravi na njih kako bi vodlila globalnu politiku. I konačno, treće, Amerika se peviše meša, ona jeste saveznik ali je Jug je mnogo kompetentniji da rešava svoje probleme od njih.

U principu, antiameričko raspoloženje je sasvim legitimno u južnokorejskom filmu, uostalom zar THE HOST nije jedan od simbola antiamerikanizma u recentnoj produkciji.

E sad, ono što čudi je da je TAE-POONG u jednom trenutku uzeo da distribuira DreamWorks u Americi. Ovaj film ima production values i to nije sporno, ali realno, nije reč o nekom cutting edge žanrovskom filmu koji bi bio interesantan Dream Worksu. U to vreme je bila i priča o rimejku, što je tek potpuno besmisleno, jer upravo je TAE-POONG rip-off Dream Worksovog PEACEMAKERa.

Čini mi se da iza odluke da tako ugledan distributer plasira film u Americi stoji neka vrsta lobističke priče pošto ni mnogo uspešniji & kvalitetniji korejski filmovi nisu imali tako moćnog distributera.

Film je vrlo loše prošao u Americi, zaradio je tek 100ak hiljada dolara. Kritika ga je primila dosta polovično, premda je bilo onih kojima se umereno dopao. Međutim, razlog za neuspeh je vrlo jasan, iako TAE-POONG nije dosadan, s jedne strane na nivou akcije nije naročito senzacionalan a s druge, sa tom depresivnom melodramom naprosto nije zabavan. Ljubitelji azijske akcije vole kada im je film začinjen nekom vrstom patetike i melodrame, ali ovde su ti weepie delovi malo izdvojeni iz celine, i zaista deluju nametljivo. Štaviše, neki od tih flešbekova su lako mogli biti uklonjeni.

Stoga, TAE-POONG je holivudizovani akcijaš preopterećen svojom političkom agendom. Kwak je postigao istorijski uspeh sa svojim filmom FRIENDS a posle toga je dosta lutao sa naslovima poput CHAMP i TYPHOON. Čini se da se sa novim filmom vratio u formu, ali taj još uvek nisam pogledao.

Iako TAE-POONG nije loš film, čini se da je zapadna kritika od njega ipak više očekivala.

U svakom slučaju, ukoliko se spremate da gledate ovaj film očekujte nešto kao apgrejdovanu, sentimentalniju verziju SHIRIja.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, June 3, 2009

OSMA VRATA

Pogledao sam OSMA VRATA Nikole Tanhofera.

Nikola Tanhofer je jedan od zanimljivijih reditelja ex-SFRJ filma, reč je o vrhunskom stilisti jugoslovenskog filma sa izraženom nakolonšću ka suspense filmu i noir zahvatima.

OSMA VRATA je drama sa elementima suspense trilera smeštena u vreme okupacije i po tome je vrlo sličan Novakovićevom VETAR JE STAO PRED ZORU koji je izašao iste godine.

Ova dva filma su filmovi blizanci. Oba govore o starom profesoru zarobljenom u deliktanoj situaciji jer mu je unuka/ćerka povezana sa ilegalcima a kvislinška policija joj je na tragu.

Oba filma su stilski na vrhunskom nivou, sa ubedljivom crno-belom fotografijom, i oba donose likove harizmatičnih agenata Specijalne Policije. Kod Novakovića u toj ulozi briljira Branko Pleša, kod Tanhofera igra je Jovan Milićević, vlika noir faca našeg filma.

Tanhoferov kolaboracionista čak i ima nedićevsku retoriku, govori o napaćenoj Srbiji, redu koji mora da se uspostavi u njoj, i tome kako Srbi po okupacijom moraju da se ispomažu kako bi preživeli okupatore koji hoće da ih satru. Međutim, iz Milićevićeve glume je jasno kako je to samo jedan od pokušaja zlog kvislinga da prevari glavnog junaka.

Glavno težište filma je dilema glavnog junaka, penzionisanog peofesora peplašenog ratom ako da reaguje kada mu tokom najobičnije vožnje tramvajem, ilegalac u bekstvu odradi hand-in-hand i prosledi osetljivi dokument koji bi mogao kompromitovati celu organizaciju. Profsor ne želi da bude potkazivač ali se plaši posledica ukoliko to bude tajio pred policijom i drama kreće sartreovsko-camusovskim putem.

Ono gde je Tanhoferov film u izvesnoj prednosti u odnosu na Novakovićem jeste to što se u principu ne ulazi u odnose unutar partizanske organizacije tako da ni nema tipične naivnosti i plemenitosti partizana koja kvari ovu vrstu zaoštrene moralne drame. Novaković je pak jači u tom domenu akcije jer je njegova priča raspoređena na više lokacija dok je Tanhofer dominantno smešten u profesorov stan.

Ipak, Tanhofer donosi u film dve briljantne sekvence. Prva je potera za tramvajem koja je onako vintage chase u našoj kinematografiji a druga je suspense sitiuacija sa kolicima za bebu koja pokazuje da Tanhofer ima (odnosno da je imao) cluzotovski dar za napeto.

Te dve sekvence su antologijske. Ako tome dodamo da izuzev izvesne preterane kamernosti srdišnjeg dela, film nema većih nedostataka, mislim da su OSMA VRATA jedan od važnijih filmova o urbanim ilegalcima za vreme NOBa.

Što se istorije našeg žanrovskog filma tiče, treba naglasiti da su asistenti režije na filmu bili Miki Stamenković i Stipe Delić.

* * * / * * * *

PUSH

Pogledao sam PUSH Paul McGuigana. Od ovog reditelja sam jako mnogo očekivao još od njegovih engleskih dana, međutim, trebalo mu je dosta dugo da se nađe i pokaže svoj potencijal ne samo na nivou nego i na nivou celine.

Konačno je to uspeo da radi. Naime, PUSH je TAKEN za ovu sezonu. Doduše, PUSH se dosta razlikuje od TAKENa po tome što nema tako jednostavnu, rudimentarnu priču, štaviše vrlo je složen na nivou same mehanike zapleta, međutim, može se porediti po toj underdog poziciji iz koje se odjednom pojavljuje izuzetno energičan akcioni film koi nudi odgovor na pitanje kako raditi superherojski film u realističnim okolnostima.

Paul McGuiganov film se u tom smislu porediti po impactu sa BLADEom Stephena Norringtona s tim što je Norringtonov film pored intergracije superheroja u stvarnost bio bitan i zbog nekih drugih stvari.

S druge strane, McGuigan pre svega nudi integraciju superheroju u jednu zanimljivu, ali suštinski vrlo gritty fakturu smeštenog u Hong Kong i to u Hong Kong koji više liči na ono što gledamo lokaciju u HK filmovima nego u američkim, sa jednim pristupom lokaciji koji je mene u pojedinim deonicama podsetio na Assayasa u filmu BOARDING GATE.

Zatim, McGuigan je snimio sjajno osmšljen film u kome se sve vreme koriste supermoći junaka (junaci poseduje razne vrste telekinetičkih moći) a one imaju kako fizičke, tako i mentalne i optičke manifstacije, i onda kroz niz sitnih detalja pokazuje efekat njihove snage. Ti sitni detalji čine da priča u tim okolnostima bude uverljiva.

Ako se izuzme relativno bleg glavni glumac Chris Evans, koji je simpatičan i hunky ali nije prvorazredni materijal još uvek, glumačka podela je sjajna. Dakota Fanning je vrlo atipična, neslatka tinejdžerka, Camilla Belle je grungy love interest, a negativac je Djimon Hounssou kriminalno slabo korišćen personality actor koji sve češće nalazi svoje mesto u produkcijama koje distribuira Summit.

McGuiganova režija je sjajna, film je snimljen za 38 miliona a deluje znantno skuplje. Da ga kritika nije otpisala u startu jer očigldno nije bio pimpovan film koji je pravljen da bude kvalitetan i da je neko preuzeo odgovornost da ga hypuje, mislim da je mogao imati ubedljiviji rezultat.

McGuigan prevazilazi budžetsko ograničenje upravo kroz lucidno korišćenje manjih detalja, dinamičnu inscenaciju dramskih scena u kojima se osećaju najpozitivnije tradicije britanske škole, i odličnu upotrebu lokacija koje i bez velike destrukcije daju filmu naročit production value.

Neki uticaju deep cut HK akcijaša su očigledni u McGuiganovom hip pristupu, i u ovom konkretnom slučaju činjenica da je McGuigan hip upravo daje klasu projektu. Taj HK tocuh se naročito oseća na planu izbora lokacija, koje u mom sećanju evociraju uspomene na remek-dela poput BEYOND HYPOTHERMIA, BLACK MASK i sl.

PUSH verovatno neće iznedriti franšizu što je šteta, mislim da je mogao. Ipak, ovaj film će sigurno nekada biti otkriven kao akcijaš vredan pažnje.

Iako se po svom zahvatu ovaj film kreće u domenu filmova koji kod mene teško imaju iznad * * *, McGuigan će biti ocenjen ipak nešto jačom ocenom zbog odličnog prevazilaženja ograničenja jednog dosta prisutnog žanra.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, June 2, 2009

CRUSH AND BLUSH

Pogledao sam CRUSH AND BLUSH Kyoung-mi Leeja. To je ekscentrična korejska romantična komedija koju je producirao i pisao Chan Wook Park, a zanimljiv detalj je i to da je među scenaristima filma i Eun-kyo Park, saradnik na scenariju na novom Bongovom filmu MOTHER.

CRUSH AND BLUSH nudi Chan Wookov pogled na tipičan kanon romantične komedije na tragu BRIDGET JONES, obogaćen nekim tipično korejskim dodacima pre svega u formi neobično opsesivnih likova koji čine da junakinja koja bi inače u tipičnom zapadnom romcomu bila ružno pače, u ovom postane neka vrsta monstruma koja ni ne zasluži, niti dobije hepiend.

Zapadna kritika je hvalila prvu polovinu filma a imala je problem sa opadanjem tempa i ispovednim situacijama u drugoj, međutim, meni je upravo ta druga polovina ono po čemu se ovaj naslov izdvaja. Situacija suđenja na kraju tokom koga junaci pričaju šta su radili i njihove postupci se procenjuju počinje kao serija tipičnih Richard Curtis-ispovsti a onda se pšretvara u chanwookovsku situaciju kada se otkriva plot behind the plot. Ono što je osnovna razlika jeste to što bi kod Chan Wooka tu imali revelation nečega što ne znamo a u ovom slučaju se onome što znamo i što nam deluje kao niz tipičnih romcom radnji daje nova dimenzija.

Za razliku od većine azijskih komedija u mom slučaju, CRUSH AND BLUSH mi je bio zanimljiv pre svega zato što se ne oslanja previše na gegove, a one situacije koje su u širem smislu smešne prevazišle su kulturološku barijeru. Tempo je dobar a posebno drag touch su cameo uloge Chan Wook Parka i Bong Joon Hoa u filmu.

Film nema vizuelnu ekspresivnost Bongovih i Chan Wookovih filmova ali sasvim dobro izgleda i mislim da ima crossover potencijal i za Zapad.

* * * / * * * *

РОССИЯ 88

U sklopu industrijske špijunaže povodom ŠIŠANJA, pogledao sam ruskog učesnika berlinskog festivala Россия 88 Pavela Bardina.

Mislim da je ovo film po Son of Manovom ukusu, pošto problemu skinheda prilazi dokumentaristički, odnosno pseudo-dokumentaristički pošto je koncipiran kao lažni dokumentarac sačinjen od snimaka koji beleže doživljaje grupe ruskih skinheda. Ipak, unutar toga postoji neka vrsta labave priče koja sve ovo vodi ka nekoj vrsti zaključenja. Son of Man je u odnosu na ŠIŠANJE imao sasvim legitimnu primedbu da je taj film isuviše movie, i na svu sreću, evo filma na tu temu koji nije nimalo movie.

Skinhedi su neobična grupacija tako da oni ne deluju realistično ni u stvarnosti sa svojom hiperdizajniranošću. Ipak. Bardin uspeva da uhvati njihov autentičan look i da bez mnogo dubinskog objašnjavanja prikaže ovaj fenomen.

Ono što je problem jeste to što njihovi autentični doživljaji nisu dovoljno zanimljivi da bi funkcionisali kao film, a isto tako ima nekih situacija za koje ne deluje da bi iko dopustio da budu snimljene što samim tim devalvira pseudodokumentarni pristup priči.

U tom smislu, Россия 88 liči na neku vrstu lutajućeg metka u ideološkom smislu, pošto uprkos svom realizmu zapravo seže vrlo plitko u fenomen kojim se bavi. Mislim da ga skinsi vrlo lako mogu gledati kao video pismo svojih drugara iz Rusije, a da ga levičari mogu gledati kao dokument o zabludelim marginalcima. Možda Bardin nije ni imao neku jasniju ideju od toga, ili ja pak baš to želeo, ali čini se da koliko god postupci junaka bili "teški" i sirovi, smisao im nekako izostaje.

U svakom slučaju, u odnosu na stilizovanost i filmski jezik ŠIŠANJA, Россия 88 nudi nešto potpuno drugačije. Po bilbordu za film MAMMA MIA inače rekao bih da je počeo sa snimanjem posle ŠIŠANJA.

U poređenju sa MADE IN ENGLAND, koliko god taj film pretendovao da bude realističan, Россия 88 je još ekscesivnija u tome. Glumci i reditelj su solidno obavili taj zadatak. Ipak, čini mi se da je trajanje od 103 minuta ipak preambiciozno za ovu formu i da ovakvom filmu pre priliči nekih 90 minuta trajanja i manje.

* * / * * * *

Monday, June 1, 2009

TRUCK

Pogledao sam TRUCK Hyeong-jin Kwona.

Odlučio sam da nastavim za pozitivnim trendom korejskih filmova, i sa TRUCKom sam koliko-toliko nastavio tu seriju. Iako TRUCK ima određenih problema pre svega na nivou prenategnute motivacije likova, koja je prenapadna, kao i zbog nekih neuverljivih reakcija glavnog junaka koje prilično razbijaju iluziju, opet je reč o vrlo solidnom korejskom žanrovskom filmu čije je osnovno svojstvo da se ponovo radi o tipu filma koji niko drugi sem Korejanaca ne bi radio sa tolikom umetničkom i produkcionom ambicijom.

Ovako mala priča o očajničkom pokušaju siromašnog kamiondžije da sakupi novac za kćerkinu operaciju bacajući leševe za mafiju i njegovom susretu sa serijskim ubicom, nigde ne bi bila ovako maštovito i glossy realizovana.

U tom smislu, kao i u slučaju sa MARIN BOIjem i još nekim filmovima, Južna Koreja stoji kao bastion vrlo specifičnog i ambicioznog pristupa žanru.

Izvan rediteljske ambicije, TRUCK je vrlo kompetentno vođen i solidno režiran, tako da izvesne greške na nivou scenarija, preduga ekspozicija sa vrlo očiglednim ishodima određenih scena i sl. mogu da se oproste. Štaviše, TRUCK ima natprosečno interesantne odnose među karakterima ako imamo u vidu da je glavni negativac serijski ubica sa krajnje generic backstoryjem.

* * 1/2 / * * * *

METASTAZE

Branko Schmidt je lako mogao postati junak knjige KAKO JE REDATELJ BRANIO HRVATSKU, ako imamo u vidu njegov nacionalistički angažman u vreme odvajanja zemlje. Otud je njego politički korektan film METASTAZE poprilično iznenađenje, i to ne samo na isključivo ieološkom nivou.

Naime, što se ideologije tiče, METASTAZE su tipična pseudo-realistička priča o grupi Bad Blue Boysa i njihovom potonuću u svet heroina, alkohola i gubljenja vremena, bez nekog dubljeg istraživanja manipulacije istim tim ljudima, dolaska heroina na tribine i njegove funkcije i sl. U duhu nedavnih Peranovićevih pustolovina, interesantan detalj je svakako lečenje jednog od junaka u katoličkom rehab centru u Španiji gde se skidao sa paje. Na planu scenarija, METASTAZE su recimo dosta bliske filmu SUTRA UJUTRU Olega Novkovića, s tim što je Schmidtov ambijent nešto zanimljiviji, ili je pak Zagreb nama neko inostranstvo, majka mu stara, pa nam deluje kao nešto novo tj. ne znamo koliko Schmidt fejkuje.

Kako god bilo, scenario je koncipiran tako da priču podređuje likovima, ali da istovremeno ima i likove i priču, i mislim da je taj balans dobro napravljen. Što se samih likova i priče tiče, Schmidtov defetistički pristup deluje dosta iskonstruisano, i likovi u suštini spadaju u klišee. Nerazumevanja i sukobi među junacima su generic, i jedino što je novo jeste pristup realizaciji.

A novina u realizaciji je ono sledeće iznenađenje, a to je da Schmidt koji je do sada bio prepoznat kao reditelj sa vrlo akademskim pristupom, u ovom filmu pokušava da bude vrlo trvd, prljav, da snima iz ruke i u tom pristupu je konsekventan. Iako, naravno, tako prljavo snimljen film u Hrvatskoj više liči na Beogradsku Hroniku nego na neku fotku Barry Ackroyda, za svaku je pohvalu što je matori barem pokušao da doslednije primeni jedan od rediteljskih koncepata koji su jako dugo prisutni u svetskom filmu a kod nas se o njime mnogo više priča nego što se rade.

U ideološkom smislu najciničnije je svakako Schmidtovo vrlo uporno akcentovanje ksenofobije, naconalizma i rasizma kao velikog problema hrvatskog društva, koji su dopunjeni problem veterana Domovinskog rata i tim sukobom kao traumom. Kao neko ko je podžravao zakuvavanje te situacije, čudno je da se Schmidt toliko preokrenuo, naročito ako imamo u vidu da je pored hrvatskog nacionalizma njegov output u nezavisnoj Hrvatskoj bio i vrlo antikomunistički.

Gluma je pristojna. U pojedinim fazame je neubeljiva, vidi se da neki glumci ne mogu da se snađu o konceptu kadar-sekvnce, pre svega Ivo Gregurević. rene Bitorajac pak, iako ne donosi najbolju, pružu barem najenergičniju ulogu. Kao i ranije, glavni junak, onaj sa kojim jašemu - u vstren rečniku, dosta je pasivan. najubedljiviji svakako je Robert Ugrina kao Kizo.

U svakom slučaju, METASTAZE uprkos svim ovim kontradikcijama stoje kao pristojan i solidan film za lokalnu upotrebu, i kao znak da nas Hrvati iz godine u godinue u proseku sustižu. Mladen, Jovan i Spaske su ove godine malo digli letvicu, ali hrvatski mejnstrim je trenutno jači od našeg.

* * 1/2 / * * * *