DVOSTRUKI OBRUČ

Žika i ja smo juče komisijski pogledali film DVOSTRUKI OBRUČ Nikole Tanhofera.

Reč je o vrlo zanimljivom filmu iz NOBa koji bi se mogao podvesti pod žanr akcionog trilera. Scenario je napisao Ivo Štivičić čiji sam BRISANI PROSTOR nedavno gledao i mogu reći da je Ivo potpuno neočekivano pravi majstor pisanja akcijaša sa teroristčkim elementom. Naime, Iva znamo iz nekih potpuno drugihb konteksta.

DVOSTRUKI OBRUČ govori o bekstvu komunističkog ilegalca koji je na poternici u NDH. Na mestu sastanka u nekoj krčmi biva prepoznat i lokalne ustaše odlučuju da ge zarobe. Međutim, da bi to uradili potrebna im je pomoć ljudi koje zanima isključivo novac.

Ilegalca sa poternice igra Severin Bijelić koji uspeva da nas ubedi zbog čega je on toliko bitan i daje svom inače pasivno postavljenom liku izvesnu težinu. Partizane iz njegove ekipe igraju Bata Živojinović i Boris Dvornik u jednom od svojih ranijih partnershipa. Boris Dvornik je mlad i izgleda fenomenalno, daleko od karikature u koju će se kasnije pretvoriti.

Međutim, što se glumaca tiče, show krade jedan od mojih omiljenih ex-yu glumaca Bert Sotlar, slovenački Trintignant i Heston u jednom, jedan od najupečatljivijih villaina jugoslovenskog filma koji je igrao dosta, a opet nedovoljno da se iskoristi njegov fenomenalan izgled i disciplinovan underplay, podvučen slovenačkim izgovorom srpskohrvatskog jezika. Naravno, daleko je Sotlar od autsajdera jugoslovenskog filma. On je ipak igrao dosta i bio je priznat glumac, međutim danas je prilično zaboravljen a takav tip glumca je gotovo istrebljen iz naših regionalnih kinematografija.

Štivičićev scenario nije ništa epohalno, međutim nudi jednu zaista dobro postavljenu hostage situaciju, vrlo je kameran i iako se bavi već dosta puta rabljenom temom nije dosadan. Što se samog formalnog sklada tiče, čini mi se da ga remeti uvod u kome se relativno brz smenjuju lokacije da bi praktično druga dva čina bila smeštena na jednom mestu što remeti protok vremena. Isto tako backstory Dvornikovog lika je redundantan pošto ni u jednom momentu ne zaigra to što je on novopridruženi član ekipe. Međutim, ovo su sad sve primedbe koje su ma koliko važne u suštini samo unapređivanje jednog vrlo solidnog scenarija, nastalog 1963. godine što mu samo daje na kvalitetu, imajući u vidu uzore kojima je Štivičić tada raspolagao.

Tanhoferova režija je vrlo disciplinovana sa dosta dobrih pokreta kamere koji su još uvek bili dosta ekskluzivni u tadašnjem jugoslovenskom filmu. Direktor fotografije bio je najčuveniji jugoslovenski DP Tomislav Pinter i po ovom filmu je jasno kako je kasnije izrastao u velikog maga. Akcione situacije su mahom solidno urađene na nivou inscenacije iako u pojedinim slučajevima glumci nisu dorasli zadacima koje pred njih postavlja Tanhofer.

DVOSTRUKI OBRUČ je NOB triler vredan pažnje koji treba nabaviti za svoju kolekciju.

* * * / * * * *

ELECTRIC DREAMS

Pogledao sam ELECTRIC DREAMS Steve Barrona, courtesy of Ginger.

Reč je o fascinantnom filmu britanskog reditelja koji je prektično učinio muzičke spotove onim što su danas i što su počeli da bivaju početkom osamdesetih. Barron je jedan iz seeder generacije, mnogo pre nego što su Ficher i ekipa proslavili reditelje spotova. Pre ekipe formirane oko Propagande iz koje dolaze Fincher, Sena i sl. bili su Britanci poput Alana Parkera, Braće Scott, Adrian Lynea i Steve Barrona.

Barronov najveći filmski hit bio je TEENAGE MUTANT NINJA TURTLES i njegov holivudski opus je nezasluženo mali. On danas pretežno radi visokobudžetne bajke za Hallmark na smenu sa hermetičnim art filmovima pošto posle naslova kao što je CONEHEADS očigledno nije uspeo da funkcioniše u mejnstrimu.

Međutim, ELECTRIC DREAMS je autentično umetničko delo u pravom smislu te reči pošto je relevantan na ogromnom broju nivoa. Na bazičnom nivou, to je već dobrano oprobana ljubavna priča između momka, devojke i komopjutera koji isprva pomaže momku pa se onda i sam zaljubljuje. Pre svega zahvaljujući Barronovoj režiji i magnetizmu Virginie Madsen ova ljubavna priča uspeva da generiše i iščekivanje i emocije.

S druge strane, nijedna epoha kao osamdesete nije uspela da iskaža fascinaciju računarima i strah od njih. Danas su računari često tema filmova, međutim samo u devedesetim oni su imali gotovo bajkovite atribute, iako tehnika istovremeno i jeste i nije uspela da dostigne i prevaziđe ono što su autori anticipirali. U tom smislu, poput TERMINATORa, ELECTRIC DREAMS uspeva da sublimira dane potpune fascinacije računarima. U osamdesetim su računari po poslednji put imali svoj karakter.

Sama muzika u filmu je posebna priča. Naime, potpisao ju je Giorgio Moroder koji je radio skor za SCARFACE, a na soundtracku se može naći razni electro pop iz tog vremena. Međutim, i sama muzika se poigrava sa tim elementom kompjutera sukobljenog sa klasičnim instrumentima. Ako imamo u vidu da su osamdesete još uvek bile period kada je praktično elektronska muzika još uvek bila usko vezana za na napredak u tehnici (primer za to je fetišizam određenih modela sintisajzera u tome periodu, sličan fetišizaciji gitara u rokenrolu) Moroderov skor i ostale pesme odlično korespondiraju sa bazičnim konflitima u filmu.

U rediteljskom smislu, Barron koristi brojne trikove iz spotova. Međutim, to nisu stvari kojima će Fincherova i Bayova generacija definisati “spotovsku režiju”, to je više jedan gotovo ejzenštajnovski pogled na vizuelno i na pripovedanje kao eventualno segment te vizuelnosti. Vizuuelnost ranih video klipova nije bila bazirana na tehničkoj napadnosti, brzim rezovima, već više na stvaranju jednog apartnog univerzuma unutar spota vezanog za temu pesme, bend, priču spota ili lokaciju na kojoj se dešava. Barron se služi tim sredstvima na odgovarajućim mestima u filmu i koristi ih kao produžetak klasičnih narativnih tehnika.

Barron sjajno postiže bajkovitu atmosferu unutar ove ljubavne priče, tako da maltene u njemu osamdesete izgledaju kao neka imaginarna decenija. Stoga ni ne čudi da se Barron i kasnije bavio bajkama, prelascima u neke iracionalne dimenzije i sl. Ja sam uvek imao veliko poštovanje prema autorima koji su uspevali da konstituišu ubedljive svetove u svojim filmovima bilo da su bazirani na realizmu ili bajkama a Barron je jedan od njih.

Kao jako zanimljiv film neblagoslovljen talentom velikih zvezda, ELECTRIC DREAMS je danas više curio nego mejnstrim ljubavni film što bi u suštini trebalo da bude.

* * * 1/2 / * * * *

INDIANA JONES AND THE KINGDOM OF THE CRYSTAL SKULL

NDIANA je film u kome se ponovo vidi Spielbergov fušerski rad kada se okreće populističkim, žanrovskim projektima. Taman kad sam pomislio da se vratio u formu sa odličnim MUNICHom, on je snimio film koji po nivou ispod već prilično jadnog WAR OF THE WORLDS.

Reći da je scenario loš je undersatetement. Scenario Davida Koeppa je tekst kome fale neki obavezni delovi. Svi holivudski filmovi su manje više prepoznatljivi po tome što imaju početak, kraj i dva plotpointa između. Neki imaju bolja, neki lošija rešenja, ali u svakom ćeš to prepoznmati. INDIANA to nema. On nema plotpointe.

INDIANA samo počne i traje dok se neumitno ne završi.

Odnosi između likova ne postoje. Ne postoji nikava dinamika među njima a tobožnji preokreti tipa Shia je Fordov sin su flah i što je najgore od svega nisu dobro iskorišćeni čak ni u komične svrhe.

Ono po čemu su filmovi o Indiani poznati su i scene iznenadnih izdaja i sl. Ovde ima samo jedna i desi se na početku, sve do kraja ostaje status quo među likovima.

U čitavom filmu postoje možda dva uspela one-linera.

Misterija je napisana bukvalno kao u LAVIRINTU. Zagonetke su uvredljivo jednostavne a rešenja su nedostojna savremenog filma i potpuno proizvoljna. Međutim, čak i u LAVIRINTU Gaga Nikolić i Leka imaju dilemu hoće li skrenuti levo ili desno. U INDIANI takvih dilema nema. Kao i sam film tako i svi lavirinti imaju samo jedan smer.

Međutim, tek sada dolazimo do režije koja je kardinalna. Ako bi se poredio sa ranijim INDIANAma, ima scena koje su slične, međutim razlika je u tome što su u ono vreme to snimali sa pravim ljudima i to je scenama davalo čar. U četvrtom delu, specijalni efekti su preočigledni i sve akrobacije su potpuno neuverljive, pošto u nekim momentima, jasno vidimo da glumci nisu videli tu lokaciju ni na fotografiji.

U mnogim scenama, efekti su preočigledni.

Ono što iznenađuje jeste da pored nekih scena koje su underdirected, ima scena koje su baš heavyhanded. U tome se izdvaja tuča na groblju sa nekim neobjašnjivim bizarnim gimpovima koja je onako baš sramotno urađena.

Kada kažem underdirected daću primer. Kada posle potere koju smo inače videli u mnogo boljoj varijanti u DIE ANOTHER DAY, Indiana i Indidanina dinastija padaju niz vodopade u ruskom amfibijskom vozilu, njihov pada vidimo u totalu. Kamera nikada ne uđe u vozilo da vidimo borbu na život i smrt, kako to da nisu ispali iz vozila i sl.

Isto tako, u nekim scenama, fale najzanimljivije faze neke akcije, tipa skočili su, rez, pali su. Nema onog najuzbudljivijeg dela kad padaju i sl.

Kad se sve uzme u obzir, novi INIDANA pre svega liči na LAVIRINT pošto se postavlja pitanje šta je u ovom filmu toliko dugo spremano i kakav su tobožnji visoki stndard Lucas i Spielberg decenijam pokušavali da dostignu, ukoliko smo na kraju završili sa ovim promašajem.

* 1/2 / * * * *

NOZ W WODZIE

U ciklusu repriziranja evropskih filmova koji mi se nisu dopali odgledao sam opet NOZ W WODZIE Romana Polanskog. Na prvo gledanje bio mi je nepodnošljiv ali sam imao više vremena za kontemplaciju.

Naime, na novo gledanje, ubeđen sam da je NOZ W WODZIE potpuno pogrešno pročitan film. Naime, dominantno čitanje ovog filma i glavni atribud je to što je reč o svedenoj igri tri karaktera, snažnoj spihološkoj studiji i sl. Međutim, ovaj film je zapravo dokaz o superiornosti akcionog, avanturističkog i kriminalističkog filma. Sve ključne dramske situacije proističu iz sukoba junaka i njihove jedrilice sa prirodom, olujom i zločinom.

S druge strane, sve situacije bazirane na sukobu između karaktera, psihološkim nijansama i tenzijama nimalo ne funkcionišu. Dakle, u njemu je najslabije ono po čemu je najčuveniji. Iako, ne mogu da kažem ni da je avanturističko-kriminalistički segment naročito jak, činjenica je da je taj deo barem inspirativan pa ne čudi da su potom snimljeni slični ali znatno efektniji naslovi poput DEAD CALM Phil Noycea.

Kao mali disclaimer dodao bih da ovaj stav nisam napisao kako bih ikoga šokirao ili nervirao, provocirao i sl. Ovi utisci mi u stvari čak i ne deluju kao neko naročito otkriće. Kad sam gledao film činili su se sasvim očigledni.

* * ½ / * * * *

O NAKAZAMA I LJUDIMA

Odlučio sam da za promenu malo repriziram evropske filmove koji mi se nisu dopali.

Za početak reprizirao sam Balabaonovljev O NAKAZAMA I LJUDIMA koji mi je bio upadljivo odvratan kad sam ga prvi put gledao, više se ni ne sećam gde, da li na Festivalu autorskog filma ili tako negde. Moram priznati da mi se na drugo gledanje nije popravio utisak.

Prvo šokira me da film traje devedesetak minuta pošto ostavlja utisak dvočasovnog filma. Balabanov je očigledno pokušao da maksimalno uspori temo, valjda u cilju referisanja na epohu nemog filma, uostalom ni u njegovim drugim filmovima, tempo nije jača strana, ali u tome porpilično promašuje stvar pošto su nemi filmovi zbog brzine snimanja i broja sličica u sekundi mahom uglavnom brži od savremenih filmova, a drugo nemi su, dok je Balabanovljev film krajnje verbalan.

Tako da taj sam koncept je više gimmick nego što ima neku funkcionalnost i moram priznati da meni to liči na neku Makavejevljevu liniju i neke slične susrete proučavanja ontologije filma, seksa i poltitike. Međutim, politika ovog filma je dosta mutna. Osim dekadencije visokih klasa i zamene uloga između sluga i gospodara do koje su dovele izopačene želje gospodara, neke ozbiljnije politike tu nema. Kad je reč o seksu, to su isto sve manje-više neka opšta mesta bez naročite eksplicitnosti prikaza, a opet i bez ozbiljnijeg emotivnog odjeka proisteklog iz odnosa među likovima.

Konačno, u svemu ovome nema neke dokumentarne težine, tako da na kraju sve ovo opstaje jedan prilično besciljan kuriozitet. Doduše, balabanovljeva ambicija da bude bizaran je za svaku pohvalu, tako da ovo nije jedan od onih besmislenih filmova za koje mislim da ne treba da postoje. Iako mu se nije dopao i ne nudi neku naročitu vrednost, ne osećam se oštećenim što sam ga dva puta pogledao.

* * / * * * *

HISTORY OF VIOLENCE

Kad je reč o Davidu Cronenbergu, povremene reprize njegovih filmova su okrepljujuće i poučno iskustvo, čak i onda kada se radi o njegovim promašajima. Iako nisam siguran šta bih mogao naučiti iz ponovnog gledanja HISTORY OF VIOLENCE, sigurno bi se tu nešto moglo naći. Naime, isto tako sam mislio za M.BUTTERFLY koji je u stvari prvi veliki Cronenbergov misstep u karijeri. Međutim, sad kad sam ga reprizirao došao sam do raznih uvida.

Pre svega, ja kao neko sklon pop izrazu, uopšte ne mislim da ima išta loše u ponavljanju formula. I čini mi se da je prva Cronenbergova greška bila u tome što je odlučio da M. BUTTERFLY ne radi u svom suštinski kliničkom (iza kamere) ali vrlo eksplicitnom (ispred kamere) maniru. Sasvim je jasna, a i racionalno opravdana, ideja da on u M. BUTTERFLY ne gradi priču na senzacionalizmu već da će njena snaga izbiti kroz najkonvencionalniji mogući pristup. U ovoj nameri nema ništa loše. Uostalom, izuzev stvari koje se dešavaju u samom kadru, skoro svi Cronenbergovi filmovi donose sasvim konvencionalan storytelling. U tom smislu, potencijalna subverzivnost romanse između francuskog diplomate i Kineza trandžiranog u opersku divu mnogo veći potencijal sadrži ako bi se uradila u maniru arhaizirane melodrame tipa SAYONARA sa Marlon Brandom. Cronenberg je dakle naizgled mudro žrtvovao jedan od aduta nadajući se većem dobitku.

Zašto je dobitak izostao? Pa zato što je M. BUTTERFLY u suštini anti-cronenbergovski projekat koji toliko liči na Cronenberga da je i njega samog zavarao.

Cronenbergova osnovna karakteristika je apsolutno racionalan tretman iracionalnih postavki. Međutim, opredelivši se za melodramu kao žanr i određenu stilizaciju, pre svega oličpenu kroz sentimentalnost, Cronenberg se odrekao racionalnog tretmana ove iracionalne preiče.

Koliko god bio sposoban da nemoguće stvari učini uverljivim u ranijim filmovima, u M. BUTTERFLY je jednu moguću stvar učinio krajnje neuverljivom. Uostalom, svako uključivanje razuma u ovaj slučaj definitivno bi razbio svaku sentimentalnu auru ili bi je pak razgradio na drugim osnovama.

Odrekavši se razuma i prešavši u ravan sentimentalnosti, Cronenberg odjednom deluje šuplje, tromo i inferiorno u odnosu na druge manje vredne reditelje koji mnogo bolje vladaju sentimentalnošću.

Ipak, sama kontemplativnost ovog istinitog slučaja, čini da u skupu Cronenbergovih promašaja, M. BUTTERFLY stoji kao najdostojanstveniji, možda baš zato što je sentimentalnost generalno cenjenija na filmu od vigilantizmai gangsterizma.

Međutim, ukupno uzev u M. BUTTERFLY nalaze se slične greške u postupku kao u HISTORY OF VIOLENCE ili EASTERN PROMISES. No, M. BUTTERFLY je izašao u trenutku kada je kritika još imala snage da koriguje Cronenberga te se on posle ovog promašaja vratio u red, i isporučio svoje poslednje remek-delo CRASH. Nažalost, posle HISTORY OF VIOLENCE i EASTERN PROMISES, kritika je samo produbila Cronenbergove zablude.

* * / * * * *

WHAT HAPPENS IN VEGAS

Pogledao sam WHAT HAPPENS IN VEGAS Tom Vaughna.

Ovaj film je prvobitno trebalo da režira srpski zet Julian Farino, muž Branke Katić, koji inače radi HBO serije. Međutim, na kraju je uzet drugi reditelj, vrlo sličan Farinu. Tom Vaughan je takođe britanski reditelj. Takođe je prošao HBO školu i nedavno sam gledao njegov coming-of-age film STARTER FOR TEN koji je imao svoje probleme.

WHAT HAPPENS IN VEGAS je znatno usavršenije delo. Dana Cox potpisuje jednu jasnu high concept romantičnu komediju sa elementima gross outa, a Vaughan je odlično realizuje sa sjajnim izborom glumaca i odličnim komičarskim tajmingom.

Kritika je osporila ovaj film kao ponavljanje formule i taj stav jasno nije bez osnova. Međutim, Vaughan je realizovao delo koje na superioran način ponavlja formulu i to ne bi smelo da mu se osporava.

Inače, krajnje curious detalj za ljubitelje srpskog filma jeste mali omaž HADESRFILDU kada AshtonKutcher skine vrata sa kupatila u stanu koji deli sa Cameron Diaz. Divan touch.

* * * / * * * *

CLOAK AND DAGGER

Reprizirao sam CLOAK AND DAGGER Richarda Franklina, courtesy of Ginger.

Reč je o jednom od klasika mog detinjstva, briljantnoj integraciji špijunskog i dečjeg filma, sa obiljem citiranja Hitchcocka za odrasle, savršenim naslednikom u filmu MONSTER HOUSE Gil Kenana.

Franklin je pre svega, imao odličnu polaznu osnovu u izvanrednom scenariju Tom Hollanda, koji je ne samo jedan od ključnih scenarista osamdesetih već je i u nekoliko navrata pokazao kako ume da izvanredno integriše konvencije omladinskog filma sa tradicijama trilera i horora. U tom smislu naročito bih istakao Winnerov manje poznati film SCREAM FOR HELP.

U CLOAK AND DAGGER, Hollandov odličan, moderan koncpet u kome se starinska hitchcockocvska intriga meša sa klincima i novim tehnologijama biva realizovan u jednom pregnantnom hitchcockovskom maniru u kome se susreću ingeniozno osmišljeni mininalizam inscenacije u skladu sa svim konvencijama suspensea sa izlivima najmračnijih podsvesnih strahova.

Primer maestralno postavljene hitchcockovske scene je situacija u kolima kad se otkrije da su baba i deda negativci. To je stvarno majstorski postavljena i realizovana situacija, odličan rad kakav se retko sreće.

U tom smislu je šteta što CLOAK AND DAGGER još uvek nije uvršten u panteon klasika osamdesetih.

* * * * / * * * *

BOOT CAMP

Pogledao sam BOOT CAMP Christiana Duguaya, courtesy of Ginger.

Iako spadam među verovatno najređi soj ljui koji cene Duguaya kao reditelja i dočekuju njegove filmove sa punom pažnjom, izuzev možda kanadskij i američkih televizijskih producenata, više nisam siguran koji bi bili eventualni parametri njegovog uspeha.

Naime, BOOT CAMP je film koji po svemu sudeći neće biti theatrical, a nema ni žanrovsku jednostavnost svojstvenu DTVu i čini mi se da će najbolju sudbinu imati na malom ekranu. Ova kontemplacija nema puno veze sa kvalitetom samog filma, koji je vrhunski, već naprosto sa mojim razmišljanjem kojim bi putem Duguay mogao doapeti do pozicije da potpisuje dela neke šire relevantnosti.

I BOOT CAMP pokazuje da Duguay ima vrhunski kvalitet i da donosi neodloljivu energiju, high production value i gloss svakom materijalu.

BOOT CAMP je ekspoze o Tough Love boot kampovima koji postoje još od sedamdesetih i kroz koje su prošle stotine hiljada mladih ljudi a nekih 40 je u njima ostavilo kosti.

Naravno, odmah na um padaju naslovi LORD OF FLIES, BATTLE ROYALE i BEACH, međutim, Duguay za razliku od njih svoju priču smešta u jednu sivu zonu. Niti su zatočena deca sasvim nevina, niti je čovek koji vodi kamp sasvim zao. Naravno da kako film odmiče, totalitarni eksces vođe kampa počinje da opravdava decu. No ipak, nu u jednom trenutku vaspioštač be prestaje da iskreno veruje da radi pravu stvar.

U tom smislu, iako se bavi već eksploatisanom temom i jednim velikim opštim mestom, BOOT CAMP se ne zadržava previše na opštim mestima i ponaša se kao da zna da smo sve to već gledali.

Ko voli Milu Kunis, obradovaće se da ona u ovom filmu pokazuje grudi. Ko prati Peter Stormarea primetiće da njegov lik ponavlja zaposlenje iz HAPPY CAMPERSa. Ko analizira Duguaya, konstatovaće da režira k'o mladić, poletno, ambiciozno, dosta slično Peter Bergu u FRIDAY NIGHT LIGHTS, sa odličnim akcentima, uglovima kamere kojima nadoknađuje sterilnost ambijenata i uopšte uz upotrebu svih trikova koje jedan B-reditelj danas može da koristi kako bi unapredio neki materijal.

Otud se nadam da će Duguay uskoro imati priliku da se potpiše na nečemu što će prrivući veću pažnju.

* * ½ / * * * *