Saturday, May 31, 2008

DVOSTRUKI OBRUČ

Žika i ja smo juče komisijski pogledali film DVOSTRUKI OBRUČ Nikole Tanhofera.

Reč je o vrlo zanimljivom filmu iz NOBa koji bi se mogao podvesti pod žanr akcionog trilera. Scenario je napisao Ivo Štivičić čiji sam BRISANI PROSTOR nedavno gledao i mogu reći da je Ivo potpuno neočekivano pravi majstor pisanja akcijaša sa teroristčkim elementom. Naime, Iva znamo iz nekih potpuno drugihb konteksta.

DVOSTRUKI OBRUČ govori o bekstvu komunističkog ilegalca koji je na poternici u NDH. Na mestu sastanka u nekoj krčmi biva prepoznat i lokalne ustaše odlučuju da ge zarobe. Međutim, da bi to uradili potrebna im je pomoć ljudi koje zanima isključivo novac.

Ilegalca sa poternice igra Severin Bijelić koji uspeva da nas ubedi zbog čega je on toliko bitan i daje svom inače pasivno postavljenom liku izvesnu težinu. Partizane iz njegove ekipe igraju Bata Živojinović i Boris Dvornik u jednom od svojih ranijih partnershipa. Boris Dvornik je mlad i izgleda fenomenalno, daleko od karikature u koju će se kasnije pretvoriti.

Međutim, što se glumaca tiče, show krade jedan od mojih omiljenih ex-yu glumaca Bert Sotlar, slovenački Trintignant i Heston u jednom, jedan od najupečatljivijih villaina jugoslovenskog filma koji je igrao dosta, a opet nedovoljno da se iskoristi njegov fenomenalan izgled i disciplinovan underplay, podvučen slovenačkim izgovorom srpskohrvatskog jezika. Naravno, daleko je Sotlar od autsajdera jugoslovenskog filma. On je ipak igrao dosta i bio je priznat glumac, međutim danas je prilično zaboravljen a takav tip glumca je gotovo istrebljen iz naših regionalnih kinematografija.

Štivičićev scenario nije ništa epohalno, međutim nudi jednu zaista dobro postavljenu hostage situaciju, vrlo je kameran i iako se bavi već dosta puta rabljenom temom nije dosadan. Što se samog formalnog sklada tiče, čini mi se da ga remeti uvod u kome se relativno brz smenjuju lokacije da bi praktično druga dva čina bila smeštena na jednom mestu što remeti protok vremena. Isto tako backstory Dvornikovog lika je redundantan pošto ni u jednom momentu ne zaigra to što je on novopridruženi član ekipe. Međutim, ovo su sad sve primedbe koje su ma koliko važne u suštini samo unapređivanje jednog vrlo solidnog scenarija, nastalog 1963. godine što mu samo daje na kvalitetu, imajući u vidu uzore kojima je Štivičić tada raspolagao.

Tanhoferova režija je vrlo disciplinovana sa dosta dobrih pokreta kamere koji su još uvek bili dosta ekskluzivni u tadašnjem jugoslovenskom filmu. Direktor fotografije bio je najčuveniji jugoslovenski DP Tomislav Pinter i po ovom filmu je jasno kako je kasnije izrastao u velikog maga. Akcione situacije su mahom solidno urađene na nivou inscenacije iako u pojedinim slučajevima glumci nisu dorasli zadacima koje pred njih postavlja Tanhofer.

DVOSTRUKI OBRUČ je NOB triler vredan pažnje koji treba nabaviti za svoju kolekciju.

* * * / * * * *

Friday, May 30, 2008

ELECTRIC DREAMS

Pogledao sam ELECTRIC DREAMS Steve Barrona, courtesy of Ginger.

Reč je o fascinantnom filmu britanskog reditelja koji je prektično učinio muzičke spotove onim što su danas i što su počeli da bivaju početkom osamdesetih. Barron je jedan iz seeder generacije, mnogo pre nego što su Ficher i ekipa proslavili reditelje spotova. Pre ekipe formirane oko Propagande iz koje dolaze Fincher, Sena i sl. bili su Britanci poput Alana Parkera, Braće Scott, Adrian Lynea i Steve Barrona.

Barronov najveći filmski hit bio je TEENAGE MUTANT NINJA TURTLES i njegov holivudski opus je nezasluženo mali. On danas pretežno radi visokobudžetne bajke za Hallmark na smenu sa hermetičnim art filmovima pošto posle naslova kao što je CONEHEADS očigledno nije uspeo da funkcioniše u mejnstrimu.

Međutim, ELECTRIC DREAMS je autentično umetničko delo u pravom smislu te reči pošto je relevantan na ogromnom broju nivoa. Na bazičnom nivou, to je već dobrano oprobana ljubavna priča između momka, devojke i komopjutera koji isprva pomaže momku pa se onda i sam zaljubljuje. Pre svega zahvaljujući Barronovoj režiji i magnetizmu Virginie Madsen ova ljubavna priča uspeva da generiše i iščekivanje i emocije.

S druge strane, nijedna epoha kao osamdesete nije uspela da iskaža fascinaciju računarima i strah od njih. Danas su računari često tema filmova, međutim samo u devedesetim oni su imali gotovo bajkovite atribute, iako tehnika istovremeno i jeste i nije uspela da dostigne i prevaziđe ono što su autori anticipirali. U tom smislu, poput TERMINATORa, ELECTRIC DREAMS uspeva da sublimira dane potpune fascinacije računarima. U osamdesetim su računari po poslednji put imali svoj karakter.

Sama muzika u filmu je posebna priča. Naime, potpisao ju je Giorgio Moroder koji je radio skor za SCARFACE, a na soundtracku se može naći razni electro pop iz tog vremena. Međutim, i sama muzika se poigrava sa tim elementom kompjutera sukobljenog sa klasičnim instrumentima. Ako imamo u vidu da su osamdesete još uvek bile period kada je praktično elektronska muzika još uvek bila usko vezana za na napredak u tehnici (primer za to je fetišizam određenih modela sintisajzera u tome periodu, sličan fetišizaciji gitara u rokenrolu) Moroderov skor i ostale pesme odlično korespondiraju sa bazičnim konflitima u filmu.

U rediteljskom smislu, Barron koristi brojne trikove iz spotova. Međutim, to nisu stvari kojima će Fincherova i Bayova generacija definisati “spotovsku režiju”, to je više jedan gotovo ejzenštajnovski pogled na vizuelno i na pripovedanje kao eventualno segment te vizuelnosti. Vizuuelnost ranih video klipova nije bila bazirana na tehničkoj napadnosti, brzim rezovima, već više na stvaranju jednog apartnog univerzuma unutar spota vezanog za temu pesme, bend, priču spota ili lokaciju na kojoj se dešava. Barron se služi tim sredstvima na odgovarajućim mestima u filmu i koristi ih kao produžetak klasičnih narativnih tehnika.

Barron sjajno postiže bajkovitu atmosferu unutar ove ljubavne priče, tako da maltene u njemu osamdesete izgledaju kao neka imaginarna decenija. Stoga ni ne čudi da se Barron i kasnije bavio bajkama, prelascima u neke iracionalne dimenzije i sl. Ja sam uvek imao veliko poštovanje prema autorima koji su uspevali da konstituišu ubedljive svetove u svojim filmovima bilo da su bazirani na realizmu ili bajkama a Barron je jedan od njih.

Kao jako zanimljiv film neblagoslovljen talentom velikih zvezda, ELECTRIC DREAMS je danas više curio nego mejnstrim ljubavni film što bi u suštini trebalo da bude.

* * * 1/2 / * * * *

INDIANA JONES AND THE KINGDOM OF THE CRYSTAL SKULL

NDIANA je film u kome se ponovo vidi Spielbergov fušerski rad kada se okreće populističkim, žanrovskim projektima. Taman kad sam pomislio da se vratio u formu sa odličnim MUNICHom, on je snimio film koji po nivou ispod već prilično jadnog WAR OF THE WORLDS.

Reći da je scenario loš je undersatetement. Scenario Davida Koeppa je tekst kome fale neki obavezni delovi. Svi holivudski filmovi su manje više prepoznatljivi po tome što imaju početak, kraj i dva plotpointa između. Neki imaju bolja, neki lošija rešenja, ali u svakom ćeš to prepoznmati. INDIANA to nema. On nema plotpointe.

INDIANA samo počne i traje dok se neumitno ne završi.

Odnosi između likova ne postoje. Ne postoji nikava dinamika među njima a tobožnji preokreti tipa Shia je Fordov sin su flah i što je najgore od svega nisu dobro iskorišćeni čak ni u komične svrhe.

Ono po čemu su filmovi o Indiani poznati su i scene iznenadnih izdaja i sl. Ovde ima samo jedna i desi se na početku, sve do kraja ostaje status quo među likovima.

U čitavom filmu postoje možda dva uspela one-linera.

Misterija je napisana bukvalno kao u LAVIRINTU. Zagonetke su uvredljivo jednostavne a rešenja su nedostojna savremenog filma i potpuno proizvoljna. Međutim, čak i u LAVIRINTU Gaga Nikolić i Leka imaju dilemu hoće li skrenuti levo ili desno. U INDIANI takvih dilema nema. Kao i sam film tako i svi lavirinti imaju samo jedan smer.

Međutim, tek sada dolazimo do režije koja je kardinalna. Ako bi se poredio sa ranijim INDIANAma, ima scena koje su slične, međutim razlika je u tome što su u ono vreme to snimali sa pravim ljudima i to je scenama davalo čar. U četvrtom delu, specijalni efekti su preočigledni i sve akrobacije su potpuno neuverljive, pošto u nekim momentima, jasno vidimo da glumci nisu videli tu lokaciju ni na fotografiji.

U mnogim scenama, efekti su preočigledni.

Ono što iznenađuje jeste da pored nekih scena koje su underdirected, ima scena koje su baš heavyhanded. U tome se izdvaja tuča na groblju sa nekim neobjašnjivim bizarnim gimpovima koja je onako baš sramotno urađena.

Kada kažem underdirected daću primer. Kada posle potere koju smo inače videli u mnogo boljoj varijanti u DIE ANOTHER DAY, Indiana i Indidanina dinastija padaju niz vodopade u ruskom amfibijskom vozilu, njihov pada vidimo u totalu. Kamera nikada ne uđe u vozilo da vidimo borbu na život i smrt, kako to da nisu ispali iz vozila i sl.

Isto tako, u nekim scenama, fale najzanimljivije faze neke akcije, tipa skočili su, rez, pali su. Nema onog najuzbudljivijeg dela kad padaju i sl.

Kad se sve uzme u obzir, novi INIDANA pre svega liči na LAVIRINT pošto se postavlja pitanje šta je u ovom filmu toliko dugo spremano i kakav su tobožnji visoki stndard Lucas i Spielberg decenijam pokušavali da dostignu, ukoliko smo na kraju završili sa ovim promašajem.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, May 28, 2008

NOZ W WODZIE

U ciklusu repriziranja evropskih filmova koji mi se nisu dopali odgledao sam opet NOZ W WODZIE Romana Polanskog. Na prvo gledanje bio mi je nepodnošljiv ali sam imao više vremena za kontemplaciju.

Naime, na novo gledanje, ubeđen sam da je NOZ W WODZIE potpuno pogrešno pročitan film. Naime, dominantno čitanje ovog filma i glavni atribud je to što je reč o svedenoj igri tri karaktera, snažnoj spihološkoj studiji i sl. Međutim, ovaj film je zapravo dokaz o superiornosti akcionog, avanturističkog i kriminalističkog filma. Sve ključne dramske situacije proističu iz sukoba junaka i njihove jedrilice sa prirodom, olujom i zločinom.

S druge strane, sve situacije bazirane na sukobu između karaktera, psihološkim nijansama i tenzijama nimalo ne funkcionišu. Dakle, u njemu je najslabije ono po čemu je najčuveniji. Iako, ne mogu da kažem ni da je avanturističko-kriminalistički segment naročito jak, činjenica je da je taj deo barem inspirativan pa ne čudi da su potom snimljeni slični ali znatno efektniji naslovi poput DEAD CALM Phil Noycea.

Kao mali disclaimer dodao bih da ovaj stav nisam napisao kako bih ikoga šokirao ili nervirao, provocirao i sl. Ovi utisci mi u stvari čak i ne deluju kao neko naročito otkriće. Kad sam gledao film činili su se sasvim očigledni.

* * ½ / * * * *

Monday, May 26, 2008

O NAKAZAMA I LJUDIMA

Odlučio sam da za promenu malo repriziram evropske filmove koji mi se nisu dopali.

Za početak reprizirao sam Balabaonovljev O NAKAZAMA I LJUDIMA koji mi je bio upadljivo odvratan kad sam ga prvi put gledao, više se ni ne sećam gde, da li na Festivalu autorskog filma ili tako negde. Moram priznati da mi se na drugo gledanje nije popravio utisak.

Prvo šokira me da film traje devedesetak minuta pošto ostavlja utisak dvočasovnog filma. Balabanov je očigledno pokušao da maksimalno uspori temo, valjda u cilju referisanja na epohu nemog filma, uostalom ni u njegovim drugim filmovima, tempo nije jača strana, ali u tome porpilično promašuje stvar pošto su nemi filmovi zbog brzine snimanja i broja sličica u sekundi mahom uglavnom brži od savremenih filmova, a drugo nemi su, dok je Balabanovljev film krajnje verbalan.

Tako da taj sam koncept je više gimmick nego što ima neku funkcionalnost i moram priznati da meni to liči na neku Makavejevljevu liniju i neke slične susrete proučavanja ontologije filma, seksa i poltitike. Međutim, politika ovog filma je dosta mutna. Osim dekadencije visokih klasa i zamene uloga između sluga i gospodara do koje su dovele izopačene želje gospodara, neke ozbiljnije politike tu nema. Kad je reč o seksu, to su isto sve manje-više neka opšta mesta bez naročite eksplicitnosti prikaza, a opet i bez ozbiljnijeg emotivnog odjeka proisteklog iz odnosa među likovima.

Konačno, u svemu ovome nema neke dokumentarne težine, tako da na kraju sve ovo opstaje jedan prilično besciljan kuriozitet. Doduše, balabanovljeva ambicija da bude bizaran je za svaku pohvalu, tako da ovo nije jedan od onih besmislenih filmova za koje mislim da ne treba da postoje. Iako mu se nije dopao i ne nudi neku naročitu vrednost, ne osećam se oštećenim što sam ga dva puta pogledao.

* * / * * * *

Saturday, May 24, 2008

HISTORY OF VIOLENCE

Kad je reč o Davidu Cronenbergu, povremene reprize njegovih filmova su okrepljujuće i poučno iskustvo, čak i onda kada se radi o njegovim promašajima. Iako nisam siguran šta bih mogao naučiti iz ponovnog gledanja HISTORY OF VIOLENCE, sigurno bi se tu nešto moglo naći. Naime, isto tako sam mislio za M.BUTTERFLY koji je u stvari prvi veliki Cronenbergov misstep u karijeri. Međutim, sad kad sam ga reprizirao došao sam do raznih uvida.

Pre svega, ja kao neko sklon pop izrazu, uopšte ne mislim da ima išta loše u ponavljanju formula. I čini mi se da je prva Cronenbergova greška bila u tome što je odlučio da M. BUTTERFLY ne radi u svom suštinski kliničkom (iza kamere) ali vrlo eksplicitnom (ispred kamere) maniru. Sasvim je jasna, a i racionalno opravdana, ideja da on u M. BUTTERFLY ne gradi priču na senzacionalizmu već da će njena snaga izbiti kroz najkonvencionalniji mogući pristup. U ovoj nameri nema ništa loše. Uostalom, izuzev stvari koje se dešavaju u samom kadru, skoro svi Cronenbergovi filmovi donose sasvim konvencionalan storytelling. U tom smislu, potencijalna subverzivnost romanse između francuskog diplomate i Kineza trandžiranog u opersku divu mnogo veći potencijal sadrži ako bi se uradila u maniru arhaizirane melodrame tipa SAYONARA sa Marlon Brandom. Cronenberg je dakle naizgled mudro žrtvovao jedan od aduta nadajući se većem dobitku.

Zašto je dobitak izostao? Pa zato što je M. BUTTERFLY u suštini anti-cronenbergovski projekat koji toliko liči na Cronenberga da je i njega samog zavarao.

Cronenbergova osnovna karakteristika je apsolutno racionalan tretman iracionalnih postavki. Međutim, opredelivši se za melodramu kao žanr i određenu stilizaciju, pre svega oličpenu kroz sentimentalnost, Cronenberg se odrekao racionalnog tretmana ove iracionalne preiče.

Koliko god bio sposoban da nemoguće stvari učini uverljivim u ranijim filmovima, u M. BUTTERFLY je jednu moguću stvar učinio krajnje neuverljivom. Uostalom, svako uključivanje razuma u ovaj slučaj definitivno bi razbio svaku sentimentalnu auru ili bi je pak razgradio na drugim osnovama.

Odrekavši se razuma i prešavši u ravan sentimentalnosti, Cronenberg odjednom deluje šuplje, tromo i inferiorno u odnosu na druge manje vredne reditelje koji mnogo bolje vladaju sentimentalnošću.

Ipak, sama kontemplativnost ovog istinitog slučaja, čini da u skupu Cronenbergovih promašaja, M. BUTTERFLY stoji kao najdostojanstveniji, možda baš zato što je sentimentalnost generalno cenjenija na filmu od vigilantizmai gangsterizma.

Međutim, ukupno uzev u M. BUTTERFLY nalaze se slične greške u postupku kao u HISTORY OF VIOLENCE ili EASTERN PROMISES. No, M. BUTTERFLY je izašao u trenutku kada je kritika još imala snage da koriguje Cronenberga te se on posle ovog promašaja vratio u red, i isporučio svoje poslednje remek-delo CRASH. Nažalost, posle HISTORY OF VIOLENCE i EASTERN PROMISES, kritika je samo produbila Cronenbergove zablude.

* * / * * * *

Wednesday, May 21, 2008

WHAT HAPPENS IN VEGAS

Pogledao sam WHAT HAPPENS IN VEGAS Tom Vaughna.

Ovaj film je prvobitno trebalo da režira srpski zet Julian Farino, muž Branke Katić, koji inače radi HBO serije. Međutim, na kraju je uzet drugi reditelj, vrlo sličan Farinu. Tom Vaughan je takođe britanski reditelj. Takođe je prošao HBO školu i nedavno sam gledao njegov coming-of-age film STARTER FOR TEN koji je imao svoje probleme.

WHAT HAPPENS IN VEGAS je znatno usavršenije delo. Dana Cox potpisuje jednu jasnu high concept romantičnu komediju sa elementima gross outa, a Vaughan je odlično realizuje sa sjajnim izborom glumaca i odličnim komičarskim tajmingom.

Kritika je osporila ovaj film kao ponavljanje formule i taj stav jasno nije bez osnova. Međutim, Vaughan je realizovao delo koje na superioran način ponavlja formulu i to ne bi smelo da mu se osporava.

Inače, krajnje curious detalj za ljubitelje srpskog filma jeste mali omaž HADESRFILDU kada AshtonKutcher skine vrata sa kupatila u stanu koji deli sa Cameron Diaz. Divan touch.

* * * / * * * *

CLOAK AND DAGGER

Reprizirao sam CLOAK AND DAGGER Richarda Franklina, courtesy of Ginger.

Reč je o jednom od klasika mog detinjstva, briljantnoj integraciji špijunskog i dečjeg filma, sa obiljem citiranja Hitchcocka za odrasle, savršenim naslednikom u filmu MONSTER HOUSE Gil Kenana.

Franklin je pre svega, imao odličnu polaznu osnovu u izvanrednom scenariju Tom Hollanda, koji je ne samo jedan od ključnih scenarista osamdesetih već je i u nekoliko navrata pokazao kako ume da izvanredno integriše konvencije omladinskog filma sa tradicijama trilera i horora. U tom smislu naročito bih istakao Winnerov manje poznati film SCREAM FOR HELP.

U CLOAK AND DAGGER, Hollandov odličan, moderan koncpet u kome se starinska hitchcockocvska intriga meša sa klincima i novim tehnologijama biva realizovan u jednom pregnantnom hitchcockovskom maniru u kome se susreću ingeniozno osmišljeni mininalizam inscenacije u skladu sa svim konvencijama suspensea sa izlivima najmračnijih podsvesnih strahova.

Primer maestralno postavljene hitchcockovske scene je situacija u kolima kad se otkrije da su baba i deda negativci. To je stvarno majstorski postavljena i realizovana situacija, odličan rad kakav se retko sreće.

U tom smislu je šteta što CLOAK AND DAGGER još uvek nije uvršten u panteon klasika osamdesetih.

* * * * / * * * *

Sunday, May 18, 2008

BOOT CAMP

Pogledao sam BOOT CAMP Christiana Duguaya, courtesy of Ginger.

Iako spadam među verovatno najređi soj ljui koji cene Duguaya kao reditelja i dočekuju njegove filmove sa punom pažnjom, izuzev možda kanadskij i američkih televizijskih producenata, više nisam siguran koji bi bili eventualni parametri njegovog uspeha.

Naime, BOOT CAMP je film koji po svemu sudeći neće biti theatrical, a nema ni žanrovsku jednostavnost svojstvenu DTVu i čini mi se da će najbolju sudbinu imati na malom ekranu. Ova kontemplacija nema puno veze sa kvalitetom samog filma, koji je vrhunski, već naprosto sa mojim razmišljanjem kojim bi putem Duguay mogao doapeti do pozicije da potpisuje dela neke šire relevantnosti.

I BOOT CAMP pokazuje da Duguay ima vrhunski kvalitet i da donosi neodloljivu energiju, high production value i gloss svakom materijalu.

BOOT CAMP je ekspoze o Tough Love boot kampovima koji postoje još od sedamdesetih i kroz koje su prošle stotine hiljada mladih ljudi a nekih 40 je u njima ostavilo kosti.

Naravno, odmah na um padaju naslovi LORD OF FLIES, BATTLE ROYALE i BEACH, međutim, Duguay za razliku od njih svoju priču smešta u jednu sivu zonu. Niti su zatočena deca sasvim nevina, niti je čovek koji vodi kamp sasvim zao. Naravno da kako film odmiče, totalitarni eksces vođe kampa počinje da opravdava decu. No ipak, nu u jednom trenutku vaspioštač be prestaje da iskreno veruje da radi pravu stvar.

U tom smislu, iako se bavi već eksploatisanom temom i jednim velikim opštim mestom, BOOT CAMP se ne zadržava previše na opštim mestima i ponaša se kao da zna da smo sve to već gledali.

Ko voli Milu Kunis, obradovaće se da ona u ovom filmu pokazuje grudi. Ko prati Peter Stormarea primetiće da njegov lik ponavlja zaposlenje iz HAPPY CAMPERSa. Ko analizira Duguaya, konstatovaće da režira k'o mladić, poletno, ambiciozno, dosta slično Peter Bergu u FRIDAY NIGHT LIGHTS, sa odličnim akcentima, uglovima kamere kojima nadoknađuje sterilnost ambijenata i uopšte uz upotrebu svih trikova koje jedan B-reditelj danas može da koristi kako bi unapredio neki materijal.

Otud se nadam da će Duguay uskoro imati priliku da se potpiše na nečemu što će prrivući veću pažnju.

* * ½ / * * * *

Thursday, May 15, 2008

WAR INC.

Pogledao sam svoj nesuđeni holivudski debi, WAR INC. Kritika ga je unisono napušila, naravno, s pravom i sada se vidi da je Srđan bio u pravu kada je napusrtio projekat. Ipak, isto tako sasvim je jasno da su Cusack i kompanija bili u ozbiljnoj zabludi kada su se opredelili da pođu ovim putem i dopuste da Srđan ode, prepuštajući projekat u ruke Cusackovom jaranu Joshui Seftelu.

Prva Seftelova greška softverske prirode je u tome što je prihvatio apsolutno sve Cusackove kreativne težnje koje su krajnje ograničene u estetskom smislu, bez puno razdvajanja važnog od nevažnog.

Druga Seftelova greška je hardverske prirode a to je što se pomirio sa tehničkim standardima koje pruža Avi Lernerova bugarska posada. Srđan nije pristao na ta ograničenja pošto je shvatio da se sa njima teško može snimiti ambiciozan američki film smešten u izmaštanu blisku budućnost. Sa njima se mogao snimiti odličan film u koji bi reditelj uložio neku vrstu evropskog senzibiliteta kako bi dočarao zadatu priču i mislim da je Srđan bio sposoban za to. Nažalost, nisu se razumeli.

Na planu scenarija, ono što smo Srđan i ja napisali bilo je uzbudljivije i dramatičnije. Nije bilo tih flah plakatskih deonica sa kojima se američki reditelji inače loše snalaze.

Od naše ekipe najbolje se pokazao Zoran Popović Pop koji je radio kao DP. On je već postao ozbiljan DP u Americi, radio je neke zanimljive stvari i nadam se da će povremeno svoju ekspertizu pozajmljivati srpskim filmovima.

Monday, May 12, 2008

CRVENI UDAR

CRVENI UDAR spada u red partizanskih pop filmova koji su imali probleme sa režimom što samo pokazuje koliko su naslovi ovog profila bili smatrani za potencijalno subverzivne, iako ih danas svi uglavnom percirpiraju kao lagodno snimane režimske filmove.

Reč je o partizanskom filmu na liniji Hajrudina Krvavca u kome se obrađuje partizanska, diverzantska borba trepčanskih rudara koji su vršili brojne diverzije u ovom rudniku ne bi li sprečili iskopavanje olova koje je nošeno u Nemačku i imalo uticaj na proizvodnju municije.

Golubović je snimio ovaj film u fazi kada partizanski akcioni film ulazi u svoju dekadentnu fazu. Treba imati na umu da je iste godine izašla i UŽIČKA REPUBLIKA i da u ovom času ni Hajrudin Krvavac nije više u punoj snazi.

A Golubovićev film je upravo na Krvavčevoj liniji s tim što za razliku od vrlo disciplinovanog Šibe koji je pre svega na liniji Brian G. Huttona, Golubović unosi i malo Sergio Leonea u miks, dajući CRVENOM UDARU izvesnu razbarušenost.

Iako je kosovski milje karakterističan pre svega za Žiku Mitorvića, Golubović u ovom filmu ne referiše previše na njega. Za razliku od Žike koji je koristio Kosovo kao prostor za vestern sa fantastičnim krajolikom i filmičnim okolnostima, Golubović dosledno ide Krvavčevim stopama-CRVENI UDAR je guys on a mission flick. Meta koju treba da unište, poput mosta u istoimenom Krvavčevom filmu za koji je Golubović pisao scenario preuzima ulogu junaka i kao lokacija odlično uspeva da zaigra.

Kao što u MOSTU imamo lik inženjera koji je patriota ali ne može da uništi svoje delo, tako u CRVENOM UDARU imamo lik nemačkog oficira koji je pre rata bio rudar, štrajkač, i koji pokušava da očuva proizvodnju u rudniku kroz što manju represiju nad rudarima što se na kraju ispostavlja kao greška.

Dakle, pored tehnike i rudarska etika ima jako važnu ulogu u ovom filmu. Pitanja rudarske etike su dosta često tretirana u našem filmu i rudari su uvek uzimani kao simbol socijalizma.

Ipak, ono što se ispostavlja kao mana filme jeste dosta sporednih događaja u priči koji su uvedeni u film i koji uprkos pokušajima da deluju kao produbljivanje karaktera samo ubijaju tenziju i mute fokus priče. isto tako, Bizetićeve akustičarske patriotske numere koje otvaraju i zatvaraju film su zanimljive kao fetiš ali dosta nevešto pokušavaju da povežu tadašnju akciju sa aktuelnim političkim trenutkom.

Kada je reč o političkim problemima, o njima sve piše u Tirnanićevoj knjizi CRNI TALAS. Međutim, sam film se izvan neke dosta blage političke korektnosti izražene kroz podvlačenje činjenice da su se svi zajedno borili porotiv okupatora uopšte ne opterećuje nacionalnim atipičnostima tog kraja. Nemci u jednom momentu pomisle da nacionalno podele rudare i okrenu ih jedne protiv drugih ali se potom ta linija priče zabašuri. U filmu nema kolaboracionista, jedini negativci su Nemci.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, May 11, 2008

WRONG IS RIGHT

U sklopu pripreme za gledanje mog nesuđenog holivudskog debija, pogledao sam film WRONG IS RIGHT Richarda Brooksa.

Ovaj film, tada već vremešnog veterana Brooksa, snimljen 1982. godine, kroz satiru o spletkama američke admistracije sa jednom arapskom državom bogatom naftom, na najneverovatniji način anticipira stvari koje će se dešavati sa američkim angažmanom u Iraku. Ono što je neverovatno, svakako je neshvatljivo podudaranje detalja koji su se zbili 20 godina kasnije ali 1982. apsolutno nisu delovali realno.

Iako je sam motiv rata za naftu, sasvim jasno, bio očigledan i tada, situacija da je WMD biti glavno opravdanje za napad, i da će traženje WMD biti osnovni problem kada akcija krene, da će teroristi napasti Njujork što će pokrenuti ceo rat, zaista deluje neverovatno, i ponekad se učini kao da je ova satira snimljena prošle godine, recimo.

Međutim, ne, reč je o satiri iz 1982. koja pokušava da bude STRANGELOVE za osamdesete, u čemu estetski ne uspeva ali zato, paradoksalno, ideološki funkcioniše mnogo bolje od Kubrickovog klasika.

* * / * * * *

Friday, May 9, 2008

DOOMSDAY

Pogledao sam DOOMSDAY Neil Marshalla.

Iako znam da postoji ogromno interesovanje za ovaj film, nisam stigao da odmah odreagujem sa komentarom.

Neil je snimio povratnički film sa kojim se, što se mene tiče, iskupio za DESCENT. E sad, sasvim je moguće da će upravo fanovima DESCENTa ovaj film biti totalno srozavanje.

Ovaj film na neki način i jeste srozavanje pošto se u njemu Marshall, u principu, odrekao sve one ozbiljnosti koja je karakterisala njegove prve filmove. Ovde se on bavi grindhousičnim pastišarenjem, koje ide to potpune parafraze određenih scena iz filmova kao što su ROAD WARRIOR, ALIENS, ESCAPE FROM NEW YORK, 2019: THE FALL OF NEW YORK. I Neil to ni ne krije. Štaviše, moglo bi se reći da ovaj film ne nudi ni citate ni parafraze ni rimejkovanje već rekonstruisanje određenih situacija.

Ono što njegov patiš čini superiornijim u odnosu na GRIND HOUSE jeste smrtna ozbiljnost sa kojom on tretira ovu priču. Neil se uopšte ne šali kada pred publiku lansira svoje razne eksplicitne citate i bizarne fetiše. Naravno, sasvim je jasno da iza ovakve rekonstrukcije raznih situacija nema puno prilike za bilo kakvu psihološku ili sociološku relevantnost koju u principu nose filmovi o apokalipsi, čak i kad su najstilizovaniji.

Paradoksalno, baš zbog tog retro-populizma, DOOMSDAY postaje hermetičan pošto u principu mladađa moviegoing ekipa verovatno ne razume svet koji posle svog smaka dođe dotle da ulicama vladaju bande obučene kao iz postapokaliptičnog filma osamdesetih dakle nećega što se sudeći po timelineu filma dešavalo pre ravno pola veka. A opet, oni koji to razumeju, imaju nešto više godina i nešto više zahteve. Dakle , DOOMSDAY je pravljen kao film koji bi trebalo da bude najbolji film na svetu za trinaestogodišnjake ali teško da ga neki trinaestogodišnjak razume.

Ipak, upravo ta sklonost ka citatu ima svoj koren u postapokaliptičnom podžanru pošto su ti filmovi u principu bazirani na derivativnosti, tu se ne zna ko je od koga kada šta peuzeo, gde su Italijani krali od Holivuda i kada se išlo obrnutim putem. Ako bi trebalo u jednoj rečenici definisati DOOMSDAY, onda je to najbolji rip-off u istoriji žanra baziranog na rip-offovima.

U svakom slučaju, DOOMSDAY ma koliko nudio novine, sveže detalje i sl. upravo jeste ono što su tražili svi oni ljudi (u to uljučujem u sebe) koji su trošili svoje vreme na gledanje italijanskih rip-offova a nikada nisu dobili.

* * * / * * * *

Thursday, May 8, 2008

IRMA VEP

Ponovo sam pogledao IRMU VEP Olivier Assayasa, courtesy of Ginger.

Reč je o revivalu novotalasovske filmofilije ali sada u sasvim novom ključu kritičara koji su radili u Cahiers du cinema tokom sedamdesetih i osamdesetih kada su izvorni novotalasovci već dostigli punu zrelost pa čak i obajatili.

Assayasova IRMA VEP je DAY FOR NIGHT za devedesete. Leaud igra burnt out novotalasovskog reditelja koji za televeiziju radi rimejk LES VAMPIRESa (po definiciji dekadentna kinotečka aktivnost) za koji angažuje hongkonšku glumicu Maggie Cheung (koja inače igra sama sebe).

Assayas se na jednako zanimljiv način kao i Truffaut bavi odnosima u filmskoj ekipi s tim što u konkretnom slučaju njega dosta zanima i filmofilija i politika autora u odnosu na finansijere, aktuelno stanje u svetskom filmu, snalaženje multientičke ekipe, glumca koji pokušava da spozna svoj lik i sl. dok je Truffaut detaljnije tretirao sam rad raznih sektora filmske ekipe i njihovih frustracija.

Assayas uspeva da stvori odličan snimateljski i rediteljski koncept pseudodokumentarnosti u onome što je realnost priče, da bi potom sasvim drugačije tretirao ono što je “film u filmu”, a da pri tom sve izgleda koherentno i nema prevelikih skokova.

U svakom slučaju, najbitnije je da Assayasov film nije fah-idiotski, da je podjednako zanimljiv i za filmske radnike, i za filmofile i za običnu publiku.

* * * / * * * *

IRON MAN

Pogledao sam IRON MAN Jon Favreaua i mogu vam reći samo da don't believe the hype.

Favreau još uvek nije novi Peter Berg. Iako je sigurno želeo da to postane. Trejler za Bergov HANCOCK nudi mnogo više uživanja od dva sata IRON MANa.

Ono što je u IRON MANu novo u odnosu na dosadašnje filmove o superherojima jeste da glumci poput Downeya nisu igrali glavne uloge i da on unodi jednu posebnu spontanost u glavni lik što jeste kontra u odnosu na monolitne i fokusirane glumce koji inače pokušavaju da u rolu superheroja unesu preciznost.

Isto tako, ono što je novost IRON MANa to je da se zaista radi o origin filmu u kome se praktično samo i elaborira origin priča i prva akcija ovog superheroja. To je isto negde u redu i bolje je urađeno od BATMAN BEGINS pošto je stilizacija doslednija.

Međutim, sama inscenacija Jon Favreaua je troma, arhaična, film deluje kao malo bolji minorni 80s film sa današnjim efektima, kao nižerazredni ROBOCOP za decu. Ne želim da ulazim u pitanja koliko je sam IRON MAN kao strip uticao na ROBOCOP, međutim, kada se podvuče crta u svojim najboljim momentima IRON MAN izgleda kao ROBOCOP 2 za decu.

Dakle, Favreau uopšte nije isporučio vizuelni spektakl koji bi trebalo da bude jedino opravdanja zašto se pravi film sa ovako istrošenom i što je još važnije ludicrous stripovskom premisom.

U svakom slučaju, nema ni govora o velikom letnjem filmu, niti o klasiku.

* * / * * * *

Tuesday, May 6, 2008

HALO TAXI

Kunac i ja smo u krnjem sastavu večeras pogledali film HALO TAXI Vlaste Radovanovića.

Reč je o jednom od campies jugoslovenskih krimića, koji je u pojedinim segmentima nedopustiv a u pojedinim je intrigantan.

Jedan od zanimljivih apskeata ovog filma jeste njegova narkofobna priroda. Jugoslovenski film iz vremena titoizma je bio izrazito narkofoban. U tim filmovima je droga bila prikazivana kao najkraći put do moralnog i ljudskog srozavanja. Sve od trave do heroina, opijuma i morfina je prikazivano kao strašna pretnja i neraskidivi deo kriminalne scene. U međuvremenu su se stvari promenile i danas imamo autore poput Dragojevića (mislim na Srđana ne na Žarka) ili Raše Andrića u čijim filmovima uživanje opijata predstavlja simpatičnu radnju.

U ovom filmu ženu jednog taksiste, inače bivšeg boksera koji ne voli miliciju, zli krimosi navlače na drogu a zatim planiraju da je ofarbaju u plavo i pimpuju Arapima pošto su prethodnoe njeno telo oni sami izgustirali uzimajući ga u zamenu za opijate.

Sama banda je strukturirana tako da su krimosi osobe sa pozadinom na Zapadu, što ima logike pošto je Tito izvozio svoje krimose i naši krimosi iz tog vremena su prevashodno operisali po Evropi. U ovom filmu za razliku od drugih krimića gde se kriminalci krilu po nkim slumovima, ovi se kreću slobodno, imaju svoj kafić u kom se okupljaju i što je najvažnije, policija zna za njih.

Među taksistima pak vladaju neka nepisana ulična pravila. Kodeksi solidarnosti, vatrenog krštenja prilikom uvođenja u grupu. Gorica Popović igra ženu-taksistu koju grupa prvo ne prihvati da bi se kasnije ona ispostavila kao heroj. Naravno, žene koje taksiraju su često pominjan kuriozitet a bilo ih je u jugoslovenskom filmu ranije.

Bata Živojinović igra larger than life samuraja beogradskog asfalta, bivšeg boksera, pravog usamljenika, kome banda uzme jedino što je želeo & voleo. Međutim, ono što je apsurd cele situacije jeste dramaturška postavka u kojoj sama banda zapravo nije previše zla, naročito ne prema Bati. Štaviše, Bata je kudikamo agresivniji od njih, a u povremenim situacijama i vragolastiji.

Vlastina inscenacija je u većini slučajeva besramno heavy handed. Čak i za srpske standarde.

Skor Kornelija Kovača je dosta nekonzistentan sa pastišom raznih koncepcija koje su korišćene u tadašnjim filmovima. Ipak, Koki je uradio bestidno senzualnu treš psmu za Zanu Nimani koja je tema filma.

* 1/2 / * * * *

Sunday, May 4, 2008

SLEUTH

Pogledao sam kennethov rimejk SLEUTHa Josepha Mankiewitza, courtesy of Ginger.

Lično mislim da ni izvorni SLEUTH nije neka naročita svetinja i da je sasvim s pravom mogao biti rimejkovan. Drama Anthony Shaffera je bila solidno napisan, duhovit komad, na tragu Agathe Christie i Harolda Pintera, štaviše, moglo bi se reći da se radi o pinterovskom apdejtu starog klasika.

U tom smislu, jako je zanimljivo da je sam Pinter radio novu adaptaciju što je i bilo izvor sasvim solidnog hypea i Pinterovog insistiranja da pre pisanja scenarija nije čitao ni dramu niti je gledao film.

U svakom slučaju, Pinter je napisao tekst koji nosi niz njegovih obeležja, pre svega političku opsesiju klasnim podelama, uticajem novca na moralno tkivo, apsurdni dijalog i sl.

Međutim, isto tako se može reći da ovaj scenario ne sadrži nimalo onih kvaliteta koji su Pintera u masi sličnih pisaca učinili klasikom. Naime, nema tu nekog potencijala sa druga čitanja, od Pintera je ostala samo ljuštura, odnosno hardver njegovog pisanja. Unutar ovog scenarija ne postoji apsolutno nijedna deonica koja odaje utisak ikakve piščeve zainteresovanosti za materiju.

Štaviše, Pinterov dijalog, poznat po svojoj muzikalnosti, istovremenoj stilizacji i realističnom prizvuku, u ovom scenariju biva sveden na tehničko sredstvo koje vuče stvari do sledećeg plotpointa i slabo šta van toga. Paradoksalno, iako je reč o filmskom scenariju, Pinterov tekst nikada nije zvučao ovako mehanički.

Međutim, iznad Pintera svakako stoji rediteljski koncept. Uprkos pokušaju da tretira ovaj film kao tehnološki, generacijski apdejt starog filma, Branagh u supštini ne čini previše da ga modernizuje.

Naime, mobilni telefon praktično ne igra nikakvu realnu ulogu u zapletu, niti se radnje likova istinski vezuju za bilo koji od tehničkih pronalazaka koji su promenili dramaturgiju. Ono na čemu Branagh insistira jeste da stari junak više ne živi na lokaciji koja podseća na Agathine trilere nego u hipermodernoj kući.

Međutim, kuća u kojoj Caine živi je toliko apsurdno moderna da prosto ne mogu da verujem da iko u njoj može da živi niti ona po bilo kom detalju odaje utisak da u njoj neko može da živi.

Uvođenje surveilance kamere u priču, ne samo da nikada ne zaigra u priči nego potpuno apsurdno služi kaop bi Branagh imao što više pozicija kamere iz kojih će snimiti besramno konvencionalan mizanscen.

Pošto je Pinterov tekst, kao i Shaferov, pre svega pozorišni, ne treba se čuditi da SLEUTH liči na filmovano pozorište. Prosto neumesno je optuživati ga za to. ja čak ne bih išao toliko daleko da se upitam zašto izgleda kao loše snimljeno loše ppozorište, pošto u principu dobro pozorište ne može da se snimi, dakle osnovni uslov da bi se snimalo pozorište jeste da bude daleko od relevantnog pozorišnog izraza.

Međutim, ako već imamo dosta artificijelno raskadriranu pozorišnu predstavu starog kova pred sobom, zašto je gluma tako loša? Ipak su tu Michael Caine i Jude Law i režira ih čuveni glumac?

Dok je Caine još manje više okoštao u svojoj glumačkoj personi, Jude Law je kardinalan u ulozi lukavog mladog neafirmisanog glumca i ni u jednom trenutku ne uspeva da bude ubedljiv. Kada pola glumačke podele ne funkcioniše u slabo napisanom i slabo realizovanom filmu, onda dolazimo do trainwrecka kakav je SLEUTH.

Sama radikalnost koncepta, koji nije nov ali se ne primenjuje često u ovako budžetiranom filmu, čini da SLEUTH ostane curio i izbegne svu brutalnost moguće kritike. Naprosto, pošto je reč o formi koja se ne koristi svaki dan, on dobija izvesne atribute eksperimenta.

S druge strane, SLEUTH je zanimljiv za analizu pošto sroski autori i producenti sanjaju o ovaki visokokonceptualizovanim hiperkamernim pričama koje bi štedele budžet. Iako još uvek nisu preduzimani koraci u pravcui da se takav film snimi, ovaj rimejk je dosta dobar putokaz kakve sve klopke čekaju na tom putu.

* 1/2 / * * * *

Friday, May 2, 2008

GUERREROS

Posle pet godina čekanja, najzad sam pogledao film GUERREROS Daniel Calparsoroa, courtesy of Ginger.

Reč je o filmu iz 2002. godine koji govori o španskim vojnicima KFORa na Kosovu koji tokom jedne rutinske misije zalutaju i krene da im se dešava SOUTHERN COMFORT.

Slično PUSHERu 3, reč je o jednom od najboljih srpskih filmova koji nažalost nisu snimljeni u Srbiji.

Kada je reč o uzimanju strana, film je u principu neutralan, i tretira i jedne i druge sa solidnom dozom kulturrasizma, odnosno prikazuje kako civilizovani ljudi postaju zveri kada se nađu u sred zverskog sukoba. Ovih dana u Srbiji, čini se, delu populacije je malo teže da prihvati kako se to Srbija u političkom smislu pretvara u Palestinu, međutim ne samo da Srbija jeste Palestina nego to i stranci vide pa samim tim GUERREROS nosi u sebi nešto atmosfere SOUTHERN COMFORTa ali ima tu dosta i BLACK HAWK DOWNa.

Ovaj film je prilično nepoznat u Srbiji, iako je prikazan na palićkom festivalu, koliko znam nije imao ni legalno izdanje na DVDu niti je bio na TV, iako bi mislim imao mesta na oba vida distribucije.

Dakle, film govori o jedinici KFORa koja polazi na zadatak da popravi trafo stanicu u nekoj varošici koju su Srbi zauzeli isteravši Šiptare. Međutim, na putu do tamo, usled nekog nesporazuma, zarate sa OVK da bi zatim potpuno zalutali i konačno se obreli zarobljeni u gradu koji kontrolišu Srbi koji nemaju naročite simpatije prema KFORu.

GUERREROS nudi pravu estetiku B-filma, energičnu režiju koja maksimalno koristi limitiran budžet, odlične pokrete kamere i montažu koji čine da ne izgubi previše u poređenju sa američkim akcijašima i da samo potvrdi da je španski film verovatno najbliži američkom po zanatskom nivou.

Edurado Noriega je glavna zvezda filma iako nema neku naročito dominantnu ulogu, tako da glavne dramske scene prepušta drugim glumcima.

Film je sniman delimično i na samom Kosovu, pa otud unekoliko čudi sporadično klišetiziran orijentalni kostim u šiptarskim selima,. S druge strane, ima i finih detalja, recimo Srbin koga Šiptari ubiju u stanu ima kalendar sa Slobinim likom a srpske paravojne formacije nose majice sa dvoglavim orlovima.

* * * / * * * *