Tuesday, January 31, 2017

SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA

Pogledao sam SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA dvodelni televizijski film Gorana Markovića, po scenariju Vuleta Žurića koji će biti spojen i izjedna prikazivan na našim filmskim festivalima. U određenom smislu, kao televizijski program, Markovićev film ima zaista niz prednosti u odnosu na ono što je RTS prikazivao. Za početak, odabir teme je osvežavajući, fokus je na Petru Kočiću, značajnom srpskom piscu o kome bi trebalo da se još više zna. Zatim, film je smešten u period Velikog rata u vreme pada Beograda po okupaciju, u duševnoj bolnici gde je Kočić boravio zbog svojih neuroloških tegoba.

Ono što se ispostavlja kao ključni problem filma koji je uspeva da prevaziđe jeste to što Petar Kočić ne uspeva da se nametne kao protagonista, niti zapravo film uspeva da se fokusira na njega pa bar da njegovu priču ispriča preko sporednih likova. Naprosto, Kočić nije dovoljno u fokusu ove priče, i u tom pogledu SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA ne uspeva da u potpunosti ispouni svoju komemorativnu funkciju. Ako tome dodamo da je Kočić u bolnici već bio u prilično teškom stanju koje je daleko od reprezentativnog, sasvim je jasno da ovako zanimljiva figura mora da dobije još neki filmski prikaz.

Drugiproblem filma je neujednačen nivo glume, pre svega ima nekoliko relativno bitnih junaka koji su slabo odigrani, pre svih su podbacili Radoje Čupić i Aleksandar Đurica, s tim što se u Đuričinu korist mora naglasiti i da su njegove scene najslabije napisane. Ostali glumci su u principu vrlo solidni a Marković je u ovom televizijskom projektu u boljoj rediteljskoj formi nego u nekim skorašnjim bioskopskim filmovima.

Izuzmemo li nedostatak Kočićevog ličnog i biografskog protagonizma kao sine qua nona ovog projekta, a što je vrlo krupan problem, Žurićev dugometražni scenaristički debi je vrlo solidno napisan, sa nekoliko dobro osmišljenih situacija, i jasnim odnosima među likovima. Za moj ukus u scenariju ima nekih "istina" koje nije bilo neophodno naglašavati na takav način, recimo da su branioci Beograda seksualno opštili sa pacijentkinjama duševne bolnice, ali to je već krivica i Javnog servisa što takve skarednosti dopušta u svom programu.

SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA naravno možemo posmatrati i kao još jednu rezigniranu priču o tome kako Srbi drže svoje umetnike u ludnici, ali ja to ipak nisam video na taj način.

U određenom smislu, kroz saradnju koju je ostvario sa mladim direktorom fotografije Đorđem Arambašićem, Goran Marković je u ovom delu napravio svoj svojevrsni kambek i otkrio format koji mu odgovara.

PERICLE IL NERO

Pogledao sam PERICLE IL NERO Stefana Mordinija, ekranizaciju romana Giuseppea Ferrandina. Ovaj bizarni krimić počinje maltene takashimiikeovski da bi potom prešao u domen melodrame koja uvek zadržava izvesnu dimenziju bizarnosti ali isto tako odudara od onoga kako se otvara film. Možemo slobodno reći da su Ferrandinove vizije dosta snažne i da prelazak iz jedne u drugu umnogome liči na prelazak iz filma u film.

Mordinijev rediteljski koncept je dosta sveden, jednostavan i žanrovski dosta neutralan. Vrlo je zanimljivo da su među producentima filma Braća Dardenne iako ovaj naslov nema puno veze sa njihovim "suvim" realizmom. Faktor evropske koprodukcije je umnogome oslabio utisak filma jer kretanja između Italije, Belgije i Francuske nisu do kraja uverljiva.

Da je Mordinijev rediteljski koncept konkretniju u bilo kom smeru, film bi svakako bio efektniji i imao bi jasniji fokus. Ovako ostaje tek zanimljiv i blago ekscentričan ali i sa nekoliko deonica koje vuku u pravcu italijanskog televizijskog filma.

* * 1/2 / * * * *

Monday, January 30, 2017

TISZTA SZVVEL

Pogledao sam TISZTA SZIVVEL Attile Tilla, izuzetno zanimljiv mađarski pokušaj da se snimi ekscentrični krimić na tragu Matthew Vaughna i Nicolasa Windinga Refna. Till u većem delu filma radi sve kako treba ali onda na nekoliko mesta pravi greške koje se na kraju ispostavljaju kao fatalne. Ne fatalne da u potpunosti obezvrede sve što je do tada izgradio, ali dovoljno ozbiljne da sve to jako devalviraju.

Attila Till nudi inovaciju u tome što je banda plaćenih ubica u njegovom filmu sačinjena od invalida koji jednim delom svoje nedostatke koriste kao prednost u borbi. Glavni junak je bivši vatrogasac u kolicima koji okuplja dvojicu autsajdera iz rehabilitacionog centra i sa njima se organizuje da nastavi sa radom za srpskog mafijaškog bosa visoke svireposti.

Till je snimio maštovit i vizuelno sugestivan film, kadriranje stvar dobru kombinaciju naturalizma i “povišenog realizma”, ali onda u nekoliko navrata kreće da iskače iz koloseka koji je sam zadao da bi u samom finišu proverbijalno “sebi pucao u noge”.

Završni preokret kvari dosta ali ne obezvređuje sve ono što je dotle u filmu bilo dobro. Međutim, svakako da dovodi u sumnju samog Attilu Tilla kao apsolutnog autora ovog filma i njegov autorski kredo.

Ovaj film će sasvim sigurno imati veliku budućnost na art house sceni, međutim, ne bi me čudilo da uskoro čujemo i za njegov holivudski rimejk. 

* * * / * * * *

Sunday, January 29, 2017

FLASKEPOST FRA P.

Pogledao sam FLASKEPOST FRA P. Hans Pettera Molanda, norveškog veterana koji nas je pre koju godinu obradovao filmom KRAFTIDIOTEN u kome značajnu ulogu igra naše podzemlje i naši glumci. Jussi-Adler Olsen ovde dobija treću ekranizaciju svoje serije romana o odeljenju za cold cases u kojima detektive-partnere igraju Nikolaj Lie Kaas i Fares Fares.

Ja sam do sada gledao prvi i treći film u seriji, i Molandov film je svakako bolji od Norgaardovog KVINDEN I BURET, ali rekao bih da ovde zaista literarni predložak pokazuje svoje limite. Naprosto, Jussi-Adler Olsen ne nudi krimić koji suštinski može da se izdvoji od drugih. Nema tu ni specifične Scandi Noir atmosfere ili inovacija, niti nekih opštih žanrovskih oseveženja. Misterije tog nivoa su nažalost odavno u domenu interesovanja televizije a ne filma.

Tako i Molandov pokušaj da svemu doda filmski intenzitet na kraju ipak rezultira dometom nešto ambicioznijeg televizijskog filma, naročito ako se uzmu u obzir rešenja u pogledu scenografije i odnosa među likovima koja mu je u amanet ostavio Norgaard, ipak bitno manje ambiciozan reditelj.

Lie Kaas i Fares su ponovo šarmantni ali je depresija Lie Kaasovog junakia usiljena i neubedljiva, kao što ni njegov "povratak u sedlo" nema dovoljno ubedljivost ili opravdanost. Isto tako cela priča o verovanju i ateizmu deluje više kao posledica prva sezone TRUE DETECTIVEa i prigodan tematski ukras nego organski deo lika.

* * 1/2 / * * * *

MOONLIGHT

Pogledao sam MOONLIGHT Barry Jenkinsa, daleko najsupešniji naslov u ovogodišnjem velikom povratku ghetto filma u žižu interesovanja. Nažalost, MOONLIGHT nije i najbolji film u tom talasu. Po mnogo čemu je ispod KICKSa, pa i nekih drugih. Ipak, Jenkinsov spoj priče o mladom homoseksualcu koji odrasta u getima Majamija, sa majkom navučenom na krek i estetizacije koja povremeno koketira sa lirskim prelivima evropskog art housea ispostavio se kao lukrativan.

Nažalost, Jenkins se uzdržava da se "istči" sa bilo kojim elementom kog se dohvatio i na kraju MOONLIGHT deluje kao nedorečen, ziheraški film koji ne proizvodi nijedan snažan efekat. Otud izbacivanje Jenkinsa u prvu ligu reditelja sa ovim filmom deluje kao pogrešan potez na duže staze, naročito ako imamo u vidu da je odmah dobio i nominaciju za oskara. Ne kažem da Jenkins neće u perspektivi nešto značajno postići ali ovaj film definitivno nije na dovoljno visokom nivou.

* * / * * * *

Saturday, January 28, 2017

LIVE BY NIGHT

Četvrti film Bena Afflecka LIVE BY NIGHT je ako imamo u vidu domete THE TOWNa a u nekoj meri i ARGOa, sasvim sigurno bio među najočekivanijim naslovima sezone. Nažalost, krajnji rezultat je razočarao na praktično svim nivoima i u zabrinjavajućoj meri. Pogrešno je misliti da je LIVE BY NIGHT vesnik nekakve Affleckove krize jer on ide postepeno ka Warnerovom cilju a to je da im bude novi Clint Eastwood, ali činjenica da je ovaj film slab čak i na nivoima na kojima u prethodna tri filma Affleck nije grešio poprilično iznenađuje.

Na nivou priče, Affleckova adaptacija Lehaneovog romana deluje kao da je prošla kroz ozbiljno rende u montaži, film ima jako problematičan ritam, uopšte nisu istesani akcenti i intervali, sve je interval, ne mogu da se prepoznaju glavne teme, glavni konflikti, nema odgovora na pitanje o čemu govori film. Daleko od toga da je LIVE BY NIGHT nerazumljiv, naprotiv, film je vrlo jasan, rekao bih čak i prejednostavan strukturalno, međutim unutar same celine ne postoje akcenti koji bi dali značaj pojedinim događajima koje film obrađuje. Po samom sklopu događaja, LIVE BY NIGHT deluje kao veliki gangsterski ep maltene scorseseovskog karaktera, ali po realizaciji više deluje kao <Warnerov gangsterski film iz tridesetih.

Film ima nekoliko ključnih motiva - osvetu, ljubavnu priču, culture clash, uspon i pad kriminalca, ali nijedna od tih tema nije izgrađena kao ključna što nas onda dovodi do niza problema. Za početak, ljubavna priča koja motiviše osvetu ima u sebi nekog neo noir štimunga ali ona koja je glavna okosnica filma data je potpuno površno, bez ikakve produbljenosti i snage da donese katarzu junaku. Isto važi i za niz manjih zapleta i prepreka koje junak doživljava u periodu bavljenja organizovanim kriminalom.

U pogledu priče, dakle LIVE BY NIGHT je film koji zaslužuje gledanje nekog drugog cuta jer je moguće da je ovog potpunog "poravnavanja" došlo baš usled pokušaja da se film uklopi u neki komercijalni format od oko dva sata i da je bio mnogo efektniji u dužoj verziji.

Voice-over koji deluje potpuno silom dodato, maltene bez ikakve jezgrovitosti ili verbalnog efekta, deluje kao poštapalica i što je još gore nimalo ne pomaže filmu jer elipse koje pokušava da prevaziđe nisu toliko zjapeće. Imprsivno je kako je voice-over loše iskorišćen i anemično realizovan.

Ono što je možda razlog pokušaja da se LIVE BY NIGHT skrati na trajanje THE ACCOUNTANTa jeste svest o tome da ni u dužoj varijanti ovaj film nije ništa naročito. Recimo, mnogo sam očekivao od saradnje Afflecka i Boba Richardona. Rezultat je film koji je vrlo neupečatljivo slikan i samo na početku positno gradi neku atmosferu, posle je uopšte i nema. Richardson je maestro koji je snimio neke od najekspresivnijih Stoneovih, Scorseseovih i Tarantinovih filmova ali ovo više liči na JAGODIĆE nego na njegove ranije radove.

Film je mizanscenski neinteresantan, postavke se ponavljaju, scene razgovora za stolom su do te mere monotone stilski da deluju skoro kao parodija. Isto važi i za obračune, uvodni u Bostonu ima snage ali završni u Tampi je vrlo slab.

Od glumaca jedina koja je napravila nekakav domet i jedini zanimljiv lik pružila je Elle Fanning. Nažalost, njen lik dobija nedovoljan prostor i prikazan je kroz nekoliko neobjašnjivo agresivnih elipsi u ključnim situacijama.

Da li ovo znači da je Affleck naprasno zaboravio da režira? Naravno da ne. Ali u ovom filmu nema onoga što je krasilo njegove ranije filmove - a to je pozicija glumca koji odlučuje da režira jer ima šta da kaže i usput ispada bolji reditelj nego glumac. LIVE BY NIGHT deluje kao film reditelja-veterana koje je snimio usput. LIVE BY NIGHT nije generic samo utoliko jer je smešten u epohu i u nekomercijalan žanr, ali za razliku od HACKSAW RIDGEa nije pokazao da tu epohu i nekomercijalnu formu može da plasira na nov i svež način.

Da li je LIVE BY NIGHT vaniuty project koji je Warner dopustio Afflecku u zamenu za njegovu ekspertizu u DCEU? Da li je on suviše rastretsen svojim komercijalnim obavezama da ozbiljnije radi svoj autorski projekat? Ne znam. Ali, ta pitanja se nameću.

Pre nekog vremena je Affleck zapazio kako ga svi pitaju kad će Batman a niko ga nije pitao za LIVE BY NIGHT. Na kraju ispada da su ovogodišnji filmovi u kojima je igrao Batmana daleko bolji od tog filma za koji ga niko nije pitao.

* * / * * * *

Friday, January 27, 2017

TENEMOS LA CARNE

Pogledao sam TENEMOS LA CARNE Emiliana Roche Mintera, apokaliptičnu viziju ljudskog sunovrata smeštenu u ambijent ruinirane zgrade. Minterovi junaci vrlo brzo tonu u pazolinijevsko ponašanje, dakle incest i druge vidove izopačenosti, moram priznati dosta proizvoljno i bez neke jače dramske osnove a što se mene tiče i značenjskog sloja. Minterov film deluje za početak zakasnelo. Sve ovo čime on pokušava da šokira, jeste i dalje relativno gadno ali ni na jednom nivou više nije provokativno, i ovo je jedan od onih filmova koji upinju da šokiraju i što se više trude sve više liče na nešto krajnje muzejsko.

Minterov film u pojedinim deonicama nudi zanimljiv ali ni po čemu inovativan, vizuleni koncept, baziran na veštom korišćenju niskog budžeta.

* 1/2 / * * * *

Thursday, January 26, 2017

CARNAGE PARK

Pogledao sam CARNAGE PARK Mickeya Keatinga, još jedan od savremenih žanrovskih filmova koji smeštanjem priče u epohu pokušavaj8u da evociraju atmosferu filmova tog perioda. CARNAGE PARK je smešten u 1978. i u grindhouse maniru tobože je inspirisan istinitim događajima, a po estetici podseća na filmove Wesa Cravena iz tog perioda, naslove poput HILLS HAVE EYES i sl. Nažalost, osim replike filmova iz tog vremena koja naravno iz mnogo razloga ne može biti potpuno autentična, CARNAGE PARK ne donosi apsolutno ništa drugo i ni na jednom nivou ne prevazilazi tu ideju o rekonstrukciji grindhouse ugođaja koga danas ima maltene i više nego što treba.

Keatingova egzekucija je vešta ali ni po čemu posebna. Po lokacijama i rekviziti se vidi da je radio vrlo pedantno i sa malim budžetom no u svemu tome nema ničeg dovoljno novog da bi se film mogao izdvojiti.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, January 25, 2017

JACKIE

Pogledao sam JACKIE Pabla Larraina. Ovo je jedan od onih filmova u kojima izgleda kao da su wsvi autori zajedno u kolektivnom ubeđenju kako snimaju "nešto posebno" i kako ostvaruju estetski proboj a zapravo nude jedan stagnantan, besmislen, skoro nepodnošljiv rad u kome je jedini spas upravo ono što je konvencionalno. Najveća žrtva ovog filma je Natalie Portman koja čak i ako osvoji oskara za ovu ulogu, sa ovim naslovom kreće jednom umetničkom stranputicom, na kojoj se rekao bih odavno nalazi. Njena uloga Jackie Kennedy je neurotična imitacija, zarobkljena u filmu koji je sam po sebi neurotična imitacija art housea.

U ovom filmu nažalost dakle sve deluje kao neuroza i imitacija, od centralne komponente a to je uloga Natalie Portman, preko Larrainovog rediteljskog koncepta čija je ideja da bazira na jako krupnim planovima, i na dugim kadar sekvencama bez bravura, osim onda kada mu to ne ide za rukom i kada osutaje od koncepta i snima konvencionalno čime sporadično razbija integritet filma. Na sve to dolazi scenario Noaha Oppenheima, čoveka koji je adaptirao ALLEGIANT i čiji scenario... pa, izgleda kao da ga je pisao adaptator ALLEGIANTa, dakle vrlo neinventivno, vrlo strejt. Ipak, Oppenheimov scenario ostaje jedina uzdanica ovog filma pošto sugeriše da će se ovo sve nekada završiti što po Larrainu i Natalie ne može da se prepozna.

Oppenheimov scenario je neverovatno konvencionalan, ima priču o Jackie u najdramatičnijem trenutku njenog života, kada je ubijen JFK, a sve to uokvireno je njenim čuvenim intervjuom, i ta struktura je gotovo parodično konvencionalno. Larrain pokupšava da razbije tu užasnu konvencionalnost oneobičenim krupnim planovima sagovornika koji sporadično deluju groteskno. Ipak, Oppenheim pored konvencionalne strukture ima i neka obeležja visokom kempa kao što je recimo monolog Jackie K. tokom razgovora sa sveštenikom o tome kakav je to bog mogao da uzme oca dvoje dece, i sličnim mudrolijama iz asortimana sapunskih opera.

JACKIE je tolika propast da ne čudi kako je morao da se afirmiše preko evropskih filmskih festivala. U Veneciji je privukao veliku pažnju i odatle krenuo put svog oskarovskog ishodišta popšto bi u bilo kojoj drugoj situaciji završio ismejan.

Ako je Jackie O žrtva ovog filma kao ličnost, ništa bolje nije prošao ni nesrećni Bobby koji ima svojm deo stupidnih monologa takođe.

Sve u svemu, JACKIE je odličan film za one koji ne misle dobro Natalie Portman.

* 1/2 / * * * *

Monday, January 23, 2017

NE GLEDAJ MI U PIJAT

Pogledao sam NE GLEDAJ MI U PIJAT Hane Jušić, veliki prošlogodišnji uspeh hrvatskog filma. Ova mlada rediteljka je uspela da debituje u jednoj od selekcija Venecijanskog festivala gde je dobila i FEDEORA nagradu. NE GLEDAJ MI U PIJAT je naslov koji zaslužuje pažnju i razlikuje se od drugih filmova mladih regionalnih debitanata pre svega po tome što je intelektualno i po odnosu prema junacima mnogo zreliji od sličnih priča koje se, naročito recimo u Srbiji, snimaju na temu beznađa mladih ljudi. Dok su TILVA ROŠ i KLIP filmovi koji imaju nezrele junake i generalno mladalački duh koji pokušava da iskomunicira njihovu izgubljenost kroz neposrednost iskustva, i sigurno bolje komuniciraju sa mlađom publikom, NE GLEDAJ MI U PIJAT je udržaniji prema svojim mlađim junacima, naročito glavnoj junakinji i u tom smislu je bliži VARVARIMA. Iako se film Hane Jušić ne može porediti ni sa jednim od ovih filmova per se jer za početak na ekranu ima neke relativno poznate glumce, i za razliku od ovih filmova čija je primarna snaga u radu sa naturščicima, oni bivaju izuzetno efektno iskorišćeni, svi oni govore o mladim ljudima koji se otuđuju od svoje porodice, ali u tom otuđenju nose itekako puno trauma iz porodičnog doma.

NE GLEDAJ MI U PIJAT je upravo u tim porodičnim scenama superioran, i otud uspeva da ponudi zreliju sliku sveta. Hana JUšić se bavi istočnoevropskim art houseom, ali se ne libi da vrlo pronicljivo posmatra porodičnu dinamiku i da iz nje izvlači karakteristične momente koji u sebi često nose zdravu dozu crnog humora i humanosti. Dakle, Hana Jušić ne beži od toga da se uhvati u koštac i glumački sa likovima roditelja. Ovo nije film o njima ali oni u njemu jesu aktivni protagonisti života glavne junakinje koja naravno dobija svoju očekivanu dozu snenih pogleda u daljinu, hodanja u širokom planu i grubog seksa, kako se uostalom i očekuje od filma ovog profila.

Uprkos tome što je devojka protagonistkinja seksa, glavno telo ufilmu je Zlatko Burić u ulozi strogog pater familiasa koji doživljava moždani udar, postaje oduzet, i gubeći moć govora i kretanja, pasivno svedoči situaciji u kojoj kćerka preuzima brigu o porodici. Burić je onaj sastojak debi filmova regionalnih arthouse omladinaca koji je nedostajao - glumac izuzetne harizme koji biva uklopljen u priču. Iako je Burić danas više deo danske kinematografije nego hrvatske, praktično ovo je prvi primer da su mladi regionalni arthouseaši efektno iskoristili adut naših filmova a to su harizmatični glumci starije generacije, a slično se može reći i za rolu Arijane Čuline koja igra majku.

NE GLEDAJ MI U PIJAT emituje snažne doze bezizlaza, beznađa i art housea ali čini mi se da je ovo film koji bi na duže staze mogao zaživeti i kod publike upravo zato što je prepoznao neke univerzalne porodične idiosinkrazije.

* * * / * * * *

Sunday, January 22, 2017

JUMPER

Reprizirao sam JUMPER Douga Limana, film koji me je užasnuo kada sam gledao u bioskopu, izazvao mi mučninu, tukao direktno u centralni nervni sistem. Međutim, sad na kućnom formatu, doduše i sedam-osam godina kasnije, ostavio mi je drugasčiji utisak.

Danas mi JUMPER izgleda kao CHRONICLE 1.0, u stvari prvi Foxov pokušaj da snimi comic book film koji nije baziran na stripu. Štaviše, JUMPER deli sa CHRONICLEom i radom Maxa Landisa jednu suštinsku sličnost. Oba polaze od pretpostavke da se obraćaju mladoj publici koja je malo prezupčila, i kojoj je klasična dramaturgija, a pod tim ne mislim samo na scenario već i na sve tehnike kreiranja drame, uključujući i vizuelne, postala dosadna. Ono što je CHRONICLE uradio savršeno jeste to što je izvršio pomak i u scenariju i u vizuelnosti, dočim je JUMPER pre svega na nivou tempa naracije i vizuelnih rešenja napravio odmak, ostavši zapravo vrlo konvencionalan u pogledu priče.

Međutim, Limanov film zbilja ima neverovatnu energiju. Sigurno da JUMPER nema one atribute koje treba da ima film od 85 miliona dolara, premda ne izgleda jeftino, ali nudi zanimljiv spoj indie vibrantnosti i bestidnog B-štimunga sa glazurom stripovske stilizacije u pogledu sugestivnog izgleda junaka i izbora ambijenata.

Za ovu vrstu populističke zabave, JUMPER nema neku osobinu harizme, ali tom blaog distancom u odnosu na glumce dobija iodređenu geeky auru. Isto važi i za strukturu u kojoj se neki bitni plotpointi dešavaju kasnije nego što smo navikli. Međutim, tu se vraćamo na onu priču o navikama publike i njenom predznanju. Ako analiziramo ta pomeranja plot pointa i priično kratko trajanje filma, možemo reći da u filmu nije bilo vremena za neke stvari. Ali, ako tumačimo utisak, rekao bih da smo u mešavini stimulusa koji nam daje film i našeg poznavanja konvencija dobili taman onoliko koliko nam je bilo potrebno.

Da li su Liman i scenaristi svesno pravili ta pomeranja ili je JUMPER trebalo da lansira franšizu pa da se posle neke stvari razrađuju, ne znam. Ipak, franšiza od Gouldovog romana nije nastala, a film kao standalone opet itekako funkcioniše. Štaviše, produženi završni obračun predstavlja nesvakidašnji nivo ludila čak i za standarde današnjeg comic book filma.

Plašim se ipak da bi mi JUMPER verovatno i danas bio naporan u bioskopu zbog jakog quick-cuttinga, ali isto tako ne mogu zbog te pretpostavke potceniti utisak ovog home video gledanja.

* * * / * * * *

Saturday, January 21, 2017

MY FATHER DIE

Deca Piercea Brosnana punila su stupce tabloida svojim eskapadama vezanim za alkohol i droge. Kao uzdanica i najispravniji među njima izdvojio se Sean Brosnan, i evo njegovog celovečernjeg rediteljskog debija. MY FATHER DIE je indie osvetnički triler smešten u močvare Misisipija i u određenom smislu se može povezati sa tim južnjačkim noir talasom koji predstavljaju filmovi poput COLD IN JULY. Nažalost, Sean Brosnan pravi prilično pretenciozan film koji na mikro nivou ima efektno realizovanih scena međutim do te mere je naseljen bizarnim spodobama da na kraju više niko od njih nije ni bizaran ni spodoba jer sve postaje besmisleno.

Priča prati grotesknu bayou porodicu čiji otac posle uvbustva starijeg sina izlazi iz zatvora i sada mlađi pokušava da ga locira i ubije. Dok sama završnica evocira Jima Micklea i COLD IN JULY ali mu nije ni blizu, delovi do tada podsećaju pomalo na Jeremy Saulniera, kada bi bio pretenciozniji nego što jeste. Ono što Sean Brosnan donosi kao nadgradnuju Micklea i Saulniera nažalost nije mnogo pomoglo, to su neki onirički akcenti, ubacivanje raznih materijala, kombinovanje tehnika, intervencija u koloru, raznih suštinski nepotrebnih efekata.

Pierce Brosnan je producirao ovaj film i šteta je što se nije pojavio u naslovnoj ulozi oca jer bi time sigurno pomogao glumačkom ansamblu koji nije baš briljantan i u kome nema previše prepoznatljivih faca izuzev Johna Schneidera koji je underused.

Da Sean Brosnan nije reditelj sa podrškom tako uticajnog oca, MY FATHER DIE bi koliko-toliko obećavao. No, kada imamo u vidu da su mu sigurno mnoga sredstva bila dostupna, ovo je ipak vrlo klimav debi.

* 1/2 / * * * *

Friday, January 20, 2017

TEENAGE COCKTAIL

Pogledao sam TEENAGE COCKTAIL Johna Carchiette, indie parafrazu WILD THINGSa snimljenu sa idejom da ne bude visokooktanski neo noir nego priča o druženju i ljubavi dve mlade devojke ali opet i sa namerom da se suptilno očuva exploitation element. Rezultat je prijatno estetizovan film koji nelagodno balansira između Gusa Van Santa i Johna McNaughtona i na kraju je prosto previše šupalj i previše “tanak” u pogledu sadržaja.

Ne mogu da kažem da je TEENAGE COCKTAIL u bilo kom pogledu pretenciozan film, ali rekao bih da je imao određene ambicije da progovori o mladima, o neobuzdanoj emoctivnosti i seksualnosti mladosti a malo i da se eksploatatorski omasti, no ovo prvo je primarni cilj. I taj primarni cilj ne možemo reći da je postigao.

Zato upravo TEENAGE COCKTAIL može najpre funkionisati kao upmarket exploitation, maskiran u arty film o mladima. Nagledali smo se francuskih filmova u kojima se trpi mnogo žvake zbog malo seksa. S tim što ovde nema seksa per se, više te moderne suptilne erotike spremne za TV. 

* * / * * * *

Thursday, January 19, 2017

THE BADGE

THE BADGE Robbyja Hensona je jedan od onih "izgubljenih" filmova koji u određenom smislu zaslužuju da budu rehabilitovani. Potpuno je jasno da u vizuelnom pogledu, u tehničkom smislu, ovaj film nije imao šanse da napravi nešto u bioskopima kada je snimljen 2002. godine. Međutim, gledan danas, na malom ekranu, zaista čudi da nije postigao veći uspeh na kućnim formatima i televiziji.

Reč je prljavom old school krimiću o južnjačkom šerifu kome zapadne da istražuje smrt transseksualca čije je telo nađeno u njegovoj varošici. Kao i iostali meštani i vlastodršci, šerif ne pokazuje preterani entuzijazam da reši slučaj, ali kada padne u nemilost lokalnih moćnika, i kada nasluti da im rešenje tog slučaja neće odgovarati, počinje da se trudi.

THE BADGE me je po pojeidnim detaljima podsetio na jedan od omiljenih jugoslovenskih romana SMRT DJEVOJČICE SA ŽIGICAMA Zorana Ferića, s tim što naravno ne stremi tom stilu već pre svega kriminalističkom pulpu.

Billy Bob Thornton, američki Radoš Bajić, izuzetan je u glavnoj ulozi šerifa, sklonog raznim porocima koji pada nisko i pronalazi iskupljenje. Thornton je već tada pokazao da je velemajstor za ovakve uloge i to će insitucionalizovati u raznim rolama, vrhuneći u seriji GOLIATH. Ko voli tu vrstu havarije, THE BADGE je prava stvar.

Billy Bob je okružen odličnom ekipom, Sela Ward mu igra bivšu ženu, Patricia Arquette igra femme fatale za koju bi Billy želeo da sazna da li je uopšte žena a William Devane, kotrljajući grom, igra Billyjevog mentora.

THE BADGE je bio problematična produkcija, proveo je neko vreme nepušten u bioskope i kada je izašao sahranili su ga i vlastiti producenti i kritika. Ali, film nije zaslužio tu sudbinu jer nudi pravi old school ugođaj, spoj južnjačke korozivnosti sa provincijskom percepcijom seksualne perverzije i emancipacije, sa dosta humora, napetosti i mišićavo plasiranih kriminalističkih klišea.

THE BADGE zaslužuje da bude ponovo otkriven na malom ekranu.

* * * / * * * *

THE BAYTOWN OUTLAWS

Pogledao sam THE BAYTOWN OUTLAWS Barry Battlesa, film u neo-Grindhouse stilu koji su u prvi plan izbacili Tarantino i Rodriguez svojim diptihom ali koji je realno prisutan kod niza reditelja kao što je recimo Rob Zombie.

THE BAYTOWN OUTLAWS je baziran na scenariju koji se u svoje vreme našao na Black Listu kao jedan od najboljih nesnimljenih scenarija ponuđenih Holivudu, dakle dolazi sa vrlo ozbiljnom reputacijom. Barry Battles je međutim snimio film koji je po svom ugođaju pravi grindhouse, i ovo je jedan od onih filmova koji su dobri i loši baš zbog istih stvari.

THE BAYTOWN OUTLAWS je smešten u današnje vreme, na američki Jug, gde tri brata, sociopate i bekrije zlatnog srca rade za šerifa koji voli da ukloni počinioce krivičnih dela i svaki rast kriminaliteta uguši u krvi. Ljude sa takvom reputacijom angažuje misteriozna neznanka da spasu njeno kumče od lokalnog krimi bosa. Kada otmu dečaka a ne ubiju bosa, on za njima šalje nekoliko bandi - jednu sa bajkerkama striptizetama, drugu sa crncima koji previše gledali MAD MAXa i treću u kojoj su bajkeri Indijanci.

Dakle, jasno je, Battlesov film je Grindhouse extravaganza koja naravno u odnosu na izvorne filmove ovog tipa iz sedamdesetih ima obilje "naknadne pameti" ali isto tako, za razliku od Tarantina nimalo nije pretenciozna. Jedna od karakteristika grindhouse filmova, i nju je Tarantino očuvao u svom odličnom DEATH PROOFu, bila je da nikada zapravo ne dobiješ ono što ti se obećava u potpunosti. I tu Barry Battles obrće situacije, kod njega se u potpunosti dobija ono što obećava, i to je to. Dakle, kad se pojave bajkerke striptizete, sledi zavođenje i nasilje, ne sledi dug monolog i veliko ništa.

Ko to voli, ovom filmu nema šta da zameri.

Istovremeno, THE BAYTOWN OUTLAWS nudi niz elipsi, pripovedačkih poštapalica i sličnih zahvata koji ga udaljavaju od kompozicionih ideala nečega što nazivamo "dobrim filmom". Međutim, ima u sebi jedan kvalitet koji mu umnogome daje za pravo. Naime, THE BAYTOWN OUTLAWS nije kao  FURY ROAD, pa i Tarantivno i Rodriguezov GRINDHOUSE sniman za enormno velike pare. Ovo je u suštini "jeftin" film i pokušava da to prevaziđe kako zna i ume. To mu daje dodatni kredibilitet.

* * * / * * * *

ZAVEŠTANJE

Pogledao sam ZAVEŠTANJE Ivana Jovića, jednoipočasovni dokumentarni film izmontiran iz materijala koji je zabeležen kako bi  bilo sačuvano sećanje na ustaške zločine u Jasenovcu. Preživeli svedoci su neposredne žrtve tih zlodela, današnji osamdesetogodišnjaci su tada bili deca, i to je jedna od osnovnih osobina po kojima se izdvaja ustaški projekat. Naime, pravili su poseban logor za decu koji je delom bio logor smrti a delom je bio prolazni logor za decu koja su kasnijne pokrštavana i davana hrvatskim porodicama.

Nacistički projekat sličnog profila nam je danas takođe poznat, dakle ustaše u svom naumu nisu bile potpuno originalne.

ZAVEŠTANJE u potpunosti zaobilazi postavljanje bilo kakvog istorijskog okvira za priču. Date su samo najosnovnije smernice, ali nema nikakvog preciznog postavljanja hronologije, ilustracije dešavanja kroz upotrebu arhivskog materijala ili rekonstrukciju, sve se svodi na talking heads ispovesti žrtava. Te ispovesti su potresne ali su vrlo slične jedna drugoj i nažalost uprkos tome što je sadržaj tih priča potresan i značajan, film vrlo brzo tone u konfuziju, upravo zato što ne nudi precizno definisanu hronologiju, kada su deca gde dovedena, gde su i kada nastupila pokrštavanja, šta je bilo posle.

Na kraju, sve priče preživelih se uklapaju u jednu veliku priču i ne uspevaju da se u dovoljnoj meri diferenciraju. Čini mi se da je konvencionalniji postupak ili sužavanje broja svedoka možda mogao da učini ove ispovesti efektnijim.

ZAVEŠTANJE ima neobičan vizuelni koncept. Žrtve su date u dosta agresivnoj crno-beloj kolor korekciji koja deluje kao neki vid estetizacije, i lišava film dokumetarne autentičnosti i neposrednosti. Ako se setimo protesta novotalasovskog kritičara kada je zapazio estetuzaciju stradanja u filmu KAPO Gilla Pontecorva, otvara se pitanje zašto su žrtve u ovom filmu estetizovane na ovaj način. Nemam odgovor ali čini mi se da to ne doprinosi filmu.

* * / * * * *

Wednesday, January 18, 2017

FLEUR DE TONNERRE

Pogledao sam FLEUR DE TONNERRE Stephanie Pillonce-Kervern. Ova glumica je pošla rediteljskim putem i FLEUR DE TONNERRE je ambiciozan pokušaj ekranizacije romana o slučaju Helene Jegado. Nažalost, takve priče smo gledali već dosta puta i to u mnogo veštijim interpretacijama. Pillonca-Kervern snimila je ravan film u kome nema značajnih transformacija junaka, nema nikakvih preokreta, sve je jasno i pravolinijski uprkos pokušaju da se uspostave dve vremenske linije. Na kraju, jedini adut filma jeste relativno pristojna tehnička realizacija. Paradoksalno, za većinu filmova koji su kompetentni ali nisu na visokom nivou, kao cilj se pominje televizija. Ovde međutim, možda čak neki festivali na kojima se okupljaju ljudi koji ne gledaju mnogo filmova nude bolju budućnost od televizije, jer baš smo se na malom ekranu nagledali ovakvih ostvarenja.

* * / * * * *

Tuesday, January 17, 2017

POD GLADINO

Pogledao sam POD GLADINO, novi film Klemena Dvornika. Njegov debi KRUHA IN IGER, snimljen za RTV Slovenije bio je odčian, duhovit televizijski film koji je uspeo da prevaziđe osnovnu televizijsku funkciju i završio je u bioskopima. Ako tome dodamo web-seriju PREPISANI koja je bila aktuelna u to vreme, Dvornik je delovao kao jedan od najperspektivnijih slovenačkih reditelja.

Dugo se čekao njegov drugi film i ponovo je snimljen u televizijskooj produkciji, iako nema sumnje da je po nivou realizacije i ambiciji, reč o ostvarenju za koje bi se moglo naći mesto na bioskopskom repertoaru. Dvornik je snimio ekranizaciju poznatog romana CIMRE Maje Novak, kriminalističku priču sa jakim melodramskim motivima o dva povezana ubistva za koje je osumnjičena jedna žena čija je najbolja drugarica advokat a advokaticin brat je inspektor koji istražžuje ubistvo. Ovo prepričavanje krije ključni, mada ne i jedini problem ovog filma. Naime, reč je o preteranoj povezanosti među likovima koja vrlo često čak i samim junacima filma postaje problematična, čak i oni razgovaraju o tome, a možemo lako pretpostaviti koliko to smeta gledaocima.

Nažalost, nisam čitao roman pa ne mogu da procenim da li se taj problem preneo iz proze, ali ono što je jasno jeste da Dvornik i scenaristkija Barbara Zemljič ne uspevaju da to kapitalizuju. Iz ovakve povezaosti junaka mogle su se izvući neke zanimljive stvari, neki uvidi u funkcionisanje "društva niske anonimnosti", o maloj sredini u kojoj svi imaju veze jedni s drugima, ali ta poenta izmiče filmu. zatim, ovaj film je mogao imati jednu autentičnu dimenziju - junakinju optuženu za ubistvo koju niko ne pokušava da okrivi već svi pokušavaju da joj pomognu. U tome POD GLADINO delimično uspeva, ali opet ni to nije izbačeno u prvi plan.

POD GLADINO čudno balansira između melodrame oko ubistva i whodunita koji je po senzibilitetu blizak Nordic Noiru, i onda na kraju ne razrađuje ni jedan od ta dva pristupa. Nika Rozman i Nina Ivanišin u glavnim ulogama nisu na onoliko visokom nivou koliko materijal zahteva, ali ključni problemi su ipak vezani za scenario.

Dvornikova realizacija je solidna, mada se ne ističe naročito. Nekoliko lokacija deluju neuverljivo, i to dva ključna stana, čime paradoksalno i glavne likove čine "izmeštenim" i lišenim balansa.

Imajući u vidu da je film sniman "filmski" i ambiciozno, on umnogome prevazilazi ono što bi se očekivalo od televizijskog filma. Zato mislim da na televiziji itekako može da se dobro plasira. Ipak, u odnosu na KRUHA IN IGER, ovo je korak nazad. Dvornik se sudeći po ovom filmu ne razvija na način kako bi trebalo.

* * / * * * *

CONTRATIEMPO

Pogledao sam CONTRATIEMPO Oriola Paule, španski triler iz howdunit podžanra. Oriol Paula je kompletan autor ovog filma i verujem da je ubeđen kako je snimio nešto izuzetno inteligentno. Nažalost, to uverenje je neosnovano, ali ne samo zato što su razne mahinacije u zapletu ugušile film svojim pokušajima da budu izuzetno pametne već pre svega zato što je u svojim pokušajima da konstruiše zaplet doveo do toga da se gledalac ne vezuje za junake.

Ovo je priča o čoveku koji se brani od optužbe da je ubio svoju ljubavnicu, a Paula ne samo da nam ne prikazuje suštinu njihovog odnosa kako bismo izgradili stav prema njemu već nam ne nudi mnogo materijala na osnovu kog bismo se identifikovali sa junacima. Njihovi ulozi su svakako veliki ali to nikada ne postaju i naši ulozi. Moram priznati da to nije samo pitanje potpune moralne identifikacije, uspostavljanja nekakve emocionalne bliskosti - ovaj junak čak nema ni neku impresivnu inteligenciju, pa ni korozivnost kojom bi se za početak izdvojio.

Na kraju CONTRATIEMPO ostaje u emotivnom pogledu prazna ljuštura u kojoj ima šta da se vidi jer Oriol Paula to sve jako fino estetizuje, fotografija i produkcioni dizajn, pa i sugestivnost dela glumačke podele su na vrlo visokom nivou. CONTRATIEMPO je valjano sklopljen produkt prema kome će publika biti receptivna jer će prepoznavati sve one žanrovske udice koje reditelj baca. Problem je što na udicama nema mesa ali one su tu i za veći deo publike dovoljno su primamljive da zagrize.

* * 1/2 / * * * *

Monday, January 16, 2017

LA LA LAND

Pogledao sam LA LA LAND Damiena Chazellea, veliki favorit kritike ali kako izgleda i publike, pred očekivano dobar nastup na "oskarima". Filmu sam prišao sa izuzetno pozitivnom predrasudom, Chazelle je u ovom filmu odlučio da napravi svoj masterpis, svoju posvetu holivudskom mjuziklu, sa dve izuzetno atraktivne zvezde - Ryanom Goslingom i Emmom Stone, i spolja gledano u tome je uspeo jer svi tako i percipiraju ovaj film.

Međutim, moj utisak je nešto drugačiji. Za početak ljubavna priča koja se nalazi u osnovi ovog mjuzikla naprosto nema dovoljan emotivni odjek. Mjuzikli se karakterišu suštinski jednostavnim zapletima, arhetipskim junacima, razradom opštih mesta, i LA LA LANDu ne zameram ništa od tih elemenata kojima obiluje. Ono što mu zameram je manjak smisla za humor, i krajnje površan odnos koji gradi kako između likova tako i prema osnovnim temama kojih se dotiče.

Ako tome dodamo da se film dešava danas ali da su muzičke numere retro, i da je junakova osnovna muzička opsesija džez, onda dolazimo do onog paradoksa koji sam često zapažao u savremenim hororima npr. a to je da se atmosfera filma određene epohe evocira uvođenjem njenih detalja, njene arhitekture ili rekvizite, umesto onim filmskim sredstvima koja su za nju bila karakteristična, odnosno primenom novih filmskih sredstava koja će dati identičan utisak.

Tako i LA LA LAND, želi da bude savremeni mjuzikl koji slavi ljubav i Los Anđeles danas. Ali, sve to ne gradi onim što postoji danas već evocirajući filmove od pre šezdeset i sedamdeset godina. Dakle, na tom fundamentalnom nivou, Chazelle potpuno promašuje.

U vizuelnom pogledu, film je povremeno zanimljiv, ali slično FURY ROADu, ovde imamo neke lepe scene za koje više nemamo sumnje "kako" su snimljene kada znamo da je danas sve moguće snimiti. U tom smislu, Chazelleov pokušaj da nas impresionira svojim koreografisanim kadar-sekvencama deluje gotovo kao jasni primer "zabašurivanja" slabosti sadržaja.

Film naročito odlazi dođavola na nivou priče u drugoj polovini kada Chazelle više ne uspeva da se snađe i relativizuje sve što je do tada izgradio.

Nema sumnje da je LA LA LAND samo u izvesnoj meri zanimljiv artefakt, ali rekao bih da su mnogi čak i savremeni mjuzikli bitno relevantniji od njega.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, January 15, 2017

DON'T LOOK BACK

Pogledao sam DON'T LOOK BACK, televizijski film HBO produkcije koji je režirao izvanredni novozelandski žanrovski operater Geoff Murphy. On je sredinom devedesetih snimio tri odlična filma za HBO i ovo je jedan od njih. DON'T LOOK BACK je nastao i izašao u vreme kada se Billy Bob Thornton podgrevao da postane glumačka i scenarističko/ rediteljska zvezda, ali u vreme rada na njemu još uvek to nije bio. Ipak, Thornton potpisuje scenario za ovaj TV film sa svojim scenarističkim partnerom Timom Eppersonom, po priči koju su smislili zajedno sa producentom Williamom Petrowichem. Međutim, u samom filmu igra uopečatljivu ali ipak sporednu ulogu glavnog negativca.

Epperson i Thornton su u tom trenutku već potpisali klasik neo noira ONE FALSE MOVE tako je DON'T LOOK BACK u izvesnom smislu bio njihov explotiation projekat jer se nadovezuje na seventies krimiće i na estetiku filmova o marginalcima koji lutaju američkim velegradima i upadaju u nevolje.

Ovde tog marginalca igra Eric Stoltz koji izgleda kao Axl Rose u ulozi propalog teksšakog doseljenika u LA navučenog na džank, sa gitarom na ramenu. Lutajući u potrazi za fiksom nailazi na drug deal koji je pošao naopako i uspeva da se dokopa kofera punog novca. Pošto su mu vlasnici novca za petama, beži u rodni Teksas...

Geoff Murphy svemu ovome uspeva da pruži old school pripovedačku jednostavnost, sa likovima koji su jasni, razmenama koje su efikasne, tempom koji ne opada i suspenseom koji u pojedinim scenama postaje opipljiv. Eppersonov i Thorntonov scenario mu pomaže. Naime, DON'T LOOK BACK jeste krimić ali je u osnovi priča o povratku bludnog sina u rodni grad i nudi dosta muške melodrame na tu temu. Istovremeno, kada se konačno dođe do situacije koja je u svemu ovome najveći kliše, a to je sukob sa kriminalcima koji jure glavnog junaka, tu Epperson i Thornton nude niz rešenja kojima osvežavaju klišee, i unose zdravu dozu humora koji proizilazi iz situacije.

Uz BLIND SIDE i THE LAST OUTLAW, DON'T LOOK BACK čini izvanredni Murphyjev HBO triptih trilera. Iako je i pre radio za HBO, u špijunskom filmu RED KING, WHITE KNIGHT ova tri filma čine koherentnu celinu u njegovom HBO opusu.

RED ALERT

Pogledao sam televizijski film RED ALERT koji je po romanu Harolda Kinga napisao Sandor Stern, prekaljeni televizijski scemarista. William Hale je izuzetno efektno režirao ovu televizijsku produkciju koja je imala veliki kapital u tome što je scene smeštene u nuklearnu elektranu snimala u postrojenjima NASAe. Kingova priča govori o superkompjuteru čiji je zadatak da rukovodi nuklearnom elektranom u Minesoti. Kada se desi jedna havarija, kompjuter napravi procenu koja je bitno drugačija od one koju imaju tehničari na licu mesta i to dovodi do žrtava. Par agenata zaduženih za bezbednost elektrane započinju istragu i ispostavlja se da je inicijalni problem bio sabotaža ali i da je kompjuter napravio fatalnu grešku. Sada moraju da se suoče kako sa planom sabotera tako i sa kompjuterom koji kontroliše ceo proces.

William Hale je u egzekuciji ove priče imao nekoliko jakih aduta. Pored lokacije koju je ustupila NASA, tu je i fotografija koju je radio Ric Waite, tada mlad snimatelj u punoj snazi koji je tek trebalo da bude angažovan na nekim od klutnih holivudskih filmova osamdesetih. Waiteova fotografija čini naraciju propulzivnom sa svojim veštim pokretima kamere i atmosferičnim osvetljenjem.

Glumačka podela koju predvode William Devane, Michael Brandon i Ralph Waite uz podršku M. Emmet Walsha takođe ne prepušta ništa slučaju i RED ALERT je sugestivan televizijski triler koji pojedine scenarističke probleme - pre svih višak generatora opasnosti  jer su saboter plus kompjuter zaista lobovanje - nadoknađuje atmosferom i suspenseom.

THE HIPPOPOTAMUS

Pogledao sam THE HIPPOPOTAMUS Johna Jencksa, ekranizaciju izvanrednog romana Stephena Frya. Reč je o komediji sa elementima misterije, o londonskom piscu alkoholičaru koji je odavno prestao sa poezijom i postao novinar, kog angažuje kćer bivše bliske prijateljice da ode na imanje bogatih prijatelja i istraži da li se na njemu nalazi izvor čudotvorne isceljujuće energije. Zadrigli skeptik odlazi na imanje i kreće da ljušti misteriju sloj po sloj.

Roger Allam se odlično snašao u naslovnoj ulozi i svojom interpretacijom umnogome nadoknađuje određene nedostatke scenarističke adaptacije romana. Naime, Fryev roman ima zanimljivu priču i vrlo je sceničan, pa i filmičan, međutim pisan je u epistolarnoj formi i jezičke bravure i humor pisane reči su jako važan adut knjige. Scenaristi su to pokušali da očuvaju pre svega kroz dijalog i ponešto kroz voiceover i u tome su delimično uspeli.

Fryev roman u ovoj varijanti naravno nije dobio svoj filmski ekvivalent. THE HIPPOPOTAMUS nije odličan i lucidan film, ali konvencionalna i skrupulozna ekranizacija svakako jeste. Ono što je verovatno najveći nedostatak filma nije toliko scenarističke prirode koliko rediteljske. THE HIPPOPOTAMUS ima relativno ravan ritam, i vizuelno je neinventivan, čima se približava ravni televizijskog filma.

Doduše, ovo je film baziran na velikim preokretima, a ja kao čitalac i fan romana sam ih znao unapred i sklon sam da poverujem kako mogu biti izuzetno moćni gledaocima kojima materijal uopšte nije poznat.

Ipak, ključna stvar vezana za ovu ekranizaciju jeste za početak da je komična i da se Fryeva duhovitost prenela, pre svega kroz Allamovu interpretaciju a zatim i da je očuvan balans crnila, pa i tragike u opštem crnom humoru ovog predloška.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, January 14, 2017

THE ASTRONAUT FARMER

Pogledao sam THE ASTRONAUT FARMER Michaela Polisha, koliko god to neverobatno zvučalo iz današnje vizure - major film koji su za Warner Brothers snimili 2006. godine. Po samoj premisi je jasno da blizanci Polish nisu morali da se "prodaju" kako bi radili za Warner. Ovo je priča spielbergovskog kalibra sa bizarnom, apsurdnom premisom o umirovljenom astronautu koji zbog porodičnih okolnosti nikada nije otišao u svemir koji pod stare dane odlučuje da napravi raketu i ode u Zemljinu orbitu.

Polishovi praktično kovačevićevski uzimaju ovu premisu i razrađuju je uglavnom racionalno, kao mešavinu sentimentalne Americane, kritike medijske kulture, establišmenta, priče o sanjarima i snovima kao životnom pogonskom gorivu. Kroz vešto postavljenu ekspoziciju datu kroz medijske izveštaje, Polishovi uspevaju da na neki način "spakuju" osnovnu neuverljivost premise, premda ko nije spreman da je kupi na nekom nivou, na ovom filmu nema šta da traži.

Naravno, put u kosmos je u ovom filmu samo metafora šire priče o snovima, o ostvarenosti, o istrajavanju u vlastitim odlukama, ali kroz samu temu odlaska u kosmos naravno govori o američkom kvintesencijalnom snu 20. veka koji ne nailazi na razumevanje u 21. veku.

Billy Bob Thornton u centru ove priče bez teškoća drži sve na okupu, a Virginia Madsen je izuzetno sugestivna u ulozi njegove supruge. Sa podrškom koju pružaju njuške poput Bruna, J.K. Simmonsa i Tim Blake Nelsona, uz Bruce Derna, u podeli nema slabih mesta. Polishovi sve realizuju jednostavno, akademski, ostavljajući prostora za glumačku igru, ambijente i detalje koji sve pojačavaju.

U izvesnom smislu THE ASTRONAUT FARMER je porodični film, inspiration tale. Ipak, bizarna premisa i anti-establišment stav čine ga unekoliko neobičnim ostvarenjem tog usmerenja. Otud je u vreme izlaska ostao na priličnoj margini.

Pa ipak THE ASTRONAUT FARMER je dragocen dodatak izuzetnmo značajnoj filmoteci studija Warner Brothers o putovanju u kosmos koja se proteže od THE RIGHT STUFF do CONTACTa u domenu prestige remek-dela i od SPACE COWBOYSa do THE ASTRONAUT FARMERa u domenu ekscesa, sa COUNTDOWNom Roberta Altmana negde u sredini.

* * * / * * * *

Friday, January 13, 2017

PATRIOTS DAY

Filmom PATRIOTS DAY Peter Berg zaokružuje svoj patriotski true story triptih sa Markom Wahlbergom i što se mene tiče, vreme je da pređe na nešto drugo. Istinite priče su bez sumnje obeležje Bergovog opusa, još od proboja sa filmom FRIDAY NIGHT LIGHTS, ali u određenom smislu, sada već počinje da tone u manirizam.

Ako imamo u vidu kome se Bergovi filmovi vrednosno obraćaju, a on se dosta lukrativno povezao sa američkom ako ne desnicom, a ono sa narodnjačkom strujom, rukopis recentnih filmova, koliko god bio različit od jednog do drugog, možemo posmatrati kao dosta arty. Negde 2007. odnosno 2008. uspostavila se dihotomija Kathryn Bigelow/ Peter Berg na osnovu filmova THE HURT LOCKER i THE KINGDOM. Naime, Bigelow je uvela arty, gotovo naturalisičke detalje u priču o deminerima u Iraku, a Berg je doneo spoj visoke estetizacije i multicam hvatanja glumačkih izvedbi u priči o agentima FBI u Saudijskoj Arabiji. Odmah je bilo jasno kako su Bigelow i Berg na različitim stranama barikade, ne samo estetski već i ideološki. Slično je bilo kad su se pojavili ZERO DARK THIRTY i LONE SURVIVOR, istinite priče o posledicama potrage za Bin Ladenom, međutim, tu se Berg pokazao da je u zaostatku u odnosu na ubedljivost i realizam koje je izgradila Bigelow u svoja dva filma. Pokazao je recidive visokoestetizovanih, gotovo petparačkih rešenja u pojedinim situacijama.

Ove godine su izašle dve Bergove istinite priče sa Wahlbergom. DEEPWATER HORIZON je bio sličan slučaj kao LONE SURVIVOR, pomešao je altmanovski realizam i visokooktanska uzbuđenja iz prikaza nesreće, i bio mi je odličan dok krene nesreća gde se gubila nit šta se zbiva. PATRIOTS DAY je ujednačeniji, nema tih lomova između celina, i film je grower u pogledu smisla koji imaju svi uneti elementi. Nažalost, mislim da je mogao biti bitno uzbudljiviji, i mnogo jače vezati publiku za dešavanja. I upravo u eventualnom poređenju PATRIOTS DAYa i ZERO DARK THIRTYja možemo prepoznati tu razliku u klasi između Kathryn Bigelow i Petea Berga, odnosno koliko je ulaskom u "realističke" vode podigao uloge koje ne može da isprati do kraja.

Berg prosto nije ni Kathryn a ni Oliver Stone da u takvom naizgled hladnom tretmanu priče, proizvede pravi efekat, i PATRIOTS DAY je neprekidno zanimljiv ali nikada ne prelazi na onaj nivo na kom bi trebalo da bude. Međutim, isto tako, upravo zato što je frustrirajuće blizu cilja, mora mu se priznati da je vredan pažnje. Uostalom, koliko god da je Stone generalno referenca za ovaj stil pripovedanja u filmovima kao što je ANY GIVEN SUNDAY, on se najviše obrukao baš u ekranizaciji potpuno slične priče - WORLD TRADE CENTER. Štaviše, ako imamo u vidu uporedive naslove, PATRIOTS DAY je iznad Greengrassovog UNITED 93 od kog je eventualno mogao naučiti lekciju o svedenosti jer PATRIOTS DAY nije dosadan ali bi mogao biti efektniji da je u montaži eliminisao pojedine segmente.

Ovog puta se čini kao da obilje materijala koje svojim multicam pristupom obezbeđuje Tobias Schleisser nije reflektovano samo u vizuelnoj fakturi filma već da i film ima blagi višak vizura i materijala. No, kada se podvuče crta, Bergov film funkcioniše i kada se gleda i kada se o njemu razmisli. Uprkos tome što u sceni pucnjave, Berg ubrizgava dosta adrenalina u dešavanja, uvek ostaje uverljiv i ne izbacuje gledaoca iz ključa koji je dotle gradio, što mu se dešavalo u LONE SURVIVORu i DEEPWATER HORIZONu.

Mislim da je PATRIOTS DAY razbarušeno delo koje vredi videti, i da pokazuje kako je Berg naučio lekcije koje su mu servirala prva dva true story filma sa Wahlbergom. Međutim, baš zato, ovo je film posle kog treba da pređe na nešto drugo.

* * * / * * * *

Thursday, January 12, 2017

THE RITZ

Pogledao sam THE RITZ Richarda Lestera, adaptaciju brodvejskog hita Terrence McNallyja. Komad je bio hit na Brodveju 1975. a već koliko 1976. snimljen je film sa istom glumačkom podelom. THE RITZ nije naročito dobar film, ali zanimljiv je i istorijski značajan.

McNally je jedan od bitnijih američkih pozorišnih pisaca a naročito je bitna figura LGBT pokreta. THE RITZ je komedija koja u sebi kombinuje gay panic humor sa prikazom jednog paralelnog sveta njujorške gej scene. Glavni junak je debeljuškasti mafijaški zet koji u bekstvu od tazbine beži u njugorški gay spa u kome se ispostavlja da ima nekoliko nezaustavljivih chubby chasera.

Ono što potom usledi je mešavina vodvilja i farse u kome se kroz često vrlo prljav humor i ismevanje pederske scene, njoj daje nova humana dimenzija. Zanimljivo je da prikaz gej scene nije bitno drugačiji od onoga što vidimo u CRUISINGu ali s druge strane, predznak koji sve dobija je bitno drugačiji, upravo zahvaljujući žanru. McNally uspeva da iste stvari prikaže kao manje preteće a sačuvao je atmosferu seksualne neumrenosti, fetišizma i ritualnosti.

U THE RITZu neprestano postoje šale na temu veneričnih bolesti, ali ovaj prikaz raspusnog života dobija potpuno drugačiji predznak kada ukalkulišemo epidemiju AIDSa koja je usledila neposredno posle ovog filma i predstave, ali sigurno uzrokovana i načinom života koji je ovde prikazan i karikiran.

Lester prepoznaje statičnost i one joke momenat ovog predloška i pokušava da iz sve snage gura slapstick, da izvlači gegove iz svega, to povremeno pomaže a povremeno odmaže filmu, odnosno više otkriva nego što prikriva probleme teksta.

Na Zlatnim Globusima, THE RITZ je bio izuzetno visoko vrednovan kada je izašao.

* * /  * * * *

Tuesday, January 10, 2017

УТОМЛЕНОЕ СОЛНЦЕ

Pogledao sam УТОМЛЕНОЕ СОЛНЦЕ Nikite Orlova i San Bok Paka, sovjetsko-severnokorejsku koprodukciju iz 1988. godine koja u pogledu glume izgleda kao da je iz 1938., u proseku egzekucije kao da je iz 1948. ali ima scena koje kao da su iz 1958. i te su najbolje.

Film ima duplu autorsku ekipu, svaki zadatak je radio po jedan Sovjet i jedan Severnokorejac, pa je u tom smislu zaista teško odrediti ko je bio frontmen u izradi ovog filma, naročito jer Nikita Orlov nije preterano plodan i značajan reditelj. U okvirima severnokorejske kinematografine San Bok Pak jeste značajan reditelj. Ali, ako bismo analizirali detalje, reklo bi se da su dramske scene sa severnokorejskim glumcima po svojoj arhaičnosti svojstvenije onome što se očekuje od njihove kinematografije, i po arhaičnom kadriranju i po prenaglašenosti glumačke igre u pojedinim momentima.

Najefektniji deo filma su svakako akcioni prizori, eksterijeri, scene u moru. U akcionim scenama, ima nekih malih ali solidnih old school stuntova, mada moramo imati na umu da je ovo 1988. da se već desio drugi RAMBO, tako da je sve to pitomo i arhaično. Međutim, i sama postavka potere sa sovjetskim diverzantima, na nivou karaktera nije loše postavljena, a japanski starešina kojih juri dat je kao lukav protivnik, pored toga što je naravno beskrupulozan.

Severnokorejski seljaci prikazani su kao solidarni, skloni da sve rešavaju na seoskim zborovima, sa jasnom patrijarhalnom hijerarhijom na čijem je čelu seoski starešina. Japanci su podmukli okupatori, bahati, ali sporadično i površni i nedisciplinovani dok ih starešina ne dovede u red.

U određenom smislu, priča o Mariji Cukanovoj, narodnom heroju SSSRa poslužila je kao okosnica ovog filma. Ako imamo u vidu da je ona bila pripadnik sanitetske službe na pacifičkom frontu, ovo je severnokorejsko-sovjetski HACKSAW RIDGE. Ono što istorija poznaje jeste njeno herojsko delovanje u periodu sovjetskog napada na Mandžuriju kojom prilikom je oslobođen i sever Koreje. Međutim, ovaj film prikazuje i njen raniji angažman u pokušaju da se spreče aktivnosti 731. japanske grupa koja je planirala operaciju "Sakura" i ubacivanje biološkog agensa na zapadnu obalu SAD. O samoj japanskoj operaciji sam našao informacije ali o sovjetsko-korejskom sprečavanju nisam, tako da mi deluje da su ovde autori uzeli sebi veliku slobodu u pogledu spajanja raznih istorijskih okolnosti i stvarnih ličnosti.

No, da su se zadovoljli sledećom pričom -
"Высадившись в порту батальоны сходу вступили в бой. Ефрейтор Цуканова своевременно оказывала медицинскую помощь раненым бойцам и офицерам, легкораненых перевязывала на месте, тяжелых вносила с поля боя в укрытие вместе с оружием. Почти за два дня непрерывных боев спасла жизнь 52-м тяжелораненым десантникам. Сама был ранена в ноги, но отказалась покинуть поля боя. Сделав себе перевязку, продолжала выполнять свои обязанности, с автоматом в руках отбивала атаки японцев. Вечером 15 августа, когда в неравном бою роте пришлось отступить, с группой бойцов осталась прикрывать отход. В этом бою погибла. "

- imali bi čistu anticipaciju HACKSAW RIDGEa.

Ono što deluje kao nesumnjiv sovjetski doprinos jeste zaista vrlo umereno trajanje filma od osamdesetak minuta, što severnokorejskom filmu često nije svojstveno, i u tom pogledu, svi nedostaci se lakše podnose a sve efektne scene deluju još upečatljivije. Na kraju, naravno, ostaje pitanje da li ovaj film pre možemo posmatrati kao sovjetski ili kao severnokorejski. Na to pitanje nemam odgovor, mislim da je on svakako značajniji za istoriju severnokorejskog filma nego za sovjetski. S druge strane, priča o Mariji Cukanovoj čini da sovjetska junakinja ima protagonizam, ali on se ne bi ostvario bez velike severnokorejske žrtve koja je prikazana u prilično zamršenom severnokorejskom maniru. Otud ovde možemo govoriti o autentičnom prožimanju kultura i estetika u formulisanju ratne propagande.

* * / * * * *

Sunday, January 8, 2017

NERDLAND

Pogledao sam NERDLAND Chrisa Prynoskog. Reč je o prilično tužnom ostvarenju za sve nas koji smo verovali da če Andrew Kevin Walker napraviti nešto zaista veliko u svojoj karijeri. Scenarista filma SE7EN, 8MM, SLEEPY HOLLOWa, čiji su minorni radovi bili maštoviti žanrovski radovi i kome su studiji prepuštali neke od najambicioznijih poslova, o čemu ne svedoći samo to što je on prvi pisao BATMAN VS SUPERMAN u vreme dok DCEU nije postojao, već i to što je u seriji ENTOURAGE on bio scenarista AQUAMANa Jamesa Camerona. Dakle, taj talentovani superstar-scenarista odavno nema neke realizovane projekte, a posle više od deset godina ovo je njegov prvi samostalno potpisan scenario. I šta smo dobili?

NERDLAND je infantilna, rekao bih čak kretenska socijalna satira, lošija verzija Beavisa’n’Buttheada u kojoj se ismevaju već bajata i odavno ismejana medijska kultura, kao i slacker/stoner kultura mladih čiji život stoji u mestu. Zvuči glupo kad se definiše tema ali je još gluplje kada se pogleda.

Prynoski je ovo uradio kao animirani film. Koristio se sirovim lo-fi stilom alternativnog stripa i TV serijala kao to su Beavis’n’Butthead ali to je sve prevaziđeno, i moralo bi da bude bazirano na superiornom scenariju, ali to nije ovaj Walkerov predložak.

Neverovatno je koliko Walkerov scenario apsolutno ništa ne nudi. Gegovi su predvidljivi do tačke koja izaziva nelagodu. Nikakvog ozbiljnog sadržaja ovde nema ni pripovedački, ni značenjski, i tekst odiše jednom neostvarenošću koja nije u koheziji sa evidentnim Walkerovim brodolomom.

Naime, Walker nesumnjivo nije ispunio svoj potencijal. Od traženog scenariste koji je too cool for school i o čijim se scenarijima ispredaju legende da su bili previše dobri da bi bili snimljeni, do čoveka koji povremeno biva pomenut kako piše nešto za svog dobrotvora Finchera, od čega redovno ne biva ništa, Walker je prošao za nekih desetak godina. I određena frustracija i osećaj neostvarenosti potpuno su očekivani. Međutim, NERDLAND deluje kao fantazija nekoga ko nikada ništa nije napisao, i kome nikada ništa sa razlogom nije ni realizovano.

Šta je privuklo Paula Rudda pa i Pattona Oswalta da rade na ovom filmu ostaje misterija, ali možda je baš to bilo Walkerovo ime. Međutim, ovaj scenario ne nosi nijedno obeležje Walkerovog rukopisa, dakle misterija nije rešena.

Sve u svemu, žalosno.

Saturday, January 7, 2017

WAR ON EVERYONE

Pogledao sam WAR ON EVERYONE John Michael McDonagha. Ovaj film je skoro pa enciklopedijski primer onoga što ne volim. Za početak, ovo je pokušaj da se parodira buddy cop film, jedan od mojih omiljenih žanrova, a na kraju reklo bi se da ga McDonagh nije ni najpovršnije razumeo a nekmoli prepoznao kontradikcije koje bi se mogle podvući ili elemente koji bi se mogli dekonstruisati. Međutim, WAR ON EVERYONE nije baš ni klasična parodija jer bi istovremeno želeo da bude i tarantinovska dekonstrukcija, da pomalo bude i reinvencija, i povrh svega, ako može hteo bi da bude "buddy cop film kakav je zamislio McDonagh". Ovaj opis deluje kao da je neko snimio film koji vrca od raznih sadržaja, raznih zahvata, u kome se ispostavlja da "više nije više" i sl. Međutim, sve ove ambicije ne rezultiraju velikim brojem zahvata i paradoksalno, svako od tih opredeljenja prisutno je više unutar po jedne scene nego na nivou celine.

Nas nivou celine WAR ON EVERYONE je izrazito oskudan film i po svom dometu ponajviše podseća na one minorne, da ne kažem užasne ekranizacije Elmore Leonarda kao što su LIFE OF CRIME ili FREAKY DEAKY. Jedina razlika je što su ti nesrećni filmovi po Leonardu mahom bili potpuno nepretenciozni. WAR ON EVERYONE nije lišen određenih pretenzija, i to u spoju sa priličnom neukošću i neinventivnošću daje neprijatan rezultat.

Zanimljivo je da i Johnov brat Martin, posle IN BRUGES u svojoj filmografiji ima sličan pad kada se okrenuo koketiranju sa žanrom - film SEVEN PSYCHOPATHS. WAR ON EVERYONE je na sličan način pad u odnosu na CALVARY.

Friday, January 6, 2017

OPERATION AVALANCHE

Pogledao sam OPERATION AVALANCHE, drugi film Matta Johnsona. Posle izvanrednog THE DIRTIES koji je kombinovao found footage sa izuzetno veštim prevazilaženjem niskog budžeta, OPERATION AVALANCHE je nešto ambicioznija realizacija te estetike. Nažalost, THE DIRTIES je imao bitno zanimljiviju priču od OPERATION AVALANCHE što se graniči sa neverovatnim ako imamo u vidu šta je tema novog filma. Naime, Matt Johnson i Owen Williams igraju dvojicu mladih harvardskih đaka koje je regrutovala CIA sa namerom da poveća IQ svog kadra. Oni dolaze na ideju da se ubace u NASAu i tamo pronađu "sovjetsku krticu". Tokom istrage shvataju da mogu da pomognu državi tako što će lažirati sletanje na Mesec.

Teorija da je Stanley Kubrick režirao sletanje na Mesec odavno je u opticaju, ima čak i jedan igrani film - MOONWALKERS - u kome se ona dekonstruiše na vrlo sličan način kao u OPERATION AVALANCHEu. Nažalost, Johnson i Boles kao potpisnici scenarija ne nude ništa naročito zanimljivo u odnosu na dosadašnje ekranizacije te teorije o Kubricku, izuzev što uvodeći motiv kinoamaterizma praktično rimejkuju vlastiti film THE DIRTIES.

Matt Johnson i Owen Williams su ponovo odlični u glavnim ulogama. Isto tako film je vizuelno vrlo zanimljivo realizovan a čak i detalji koji nisu tehnički perfektni imaju jedan specifičan šmek indie drskosti. I upravo šarm samog postupka čini da se OPERATION AVALANCHE nametne kao film koji prevazilazi svoju suštinski mlaku priču.

HJUSTON, IMAMO PROBLEM je daleko intrigantnije postavljen film sa zanimljivijom i znakovitijom pričom. To međutim ne čini IOPERATION AVALANCHE bezvrednim jer ono što nema u intrigantnosti priče nadoknađuje daljim razrađivanjem found footage pristupa kao narativne tehnike.

* * * / * * * *

Wednesday, January 4, 2017

THE MOUSE ON THE MOON

Pogledao sam THE MOUSE ON THE MOON, nastavak komedije THE MOUSE THAT ROARED. Prvi film po romanu Leonarda Wibberleya režirao je Jack Arnold a nastavak Richard Lester. Lester nije imao tu sreću da se osloni na Petera Sellersa kao osnovni motor komedije ali je zato u svom filmu forsirao ansambl.

U određenom smislu, ova hladnoratovska satira o mikro-mikro državi koja ulazi u svemirsku trku kako bi dobila kredit od SAD a onda zaista uspeva da napravi konkuretnu raketu, uslovno rečeno može da se posmatra kao preteča filma HJUSTOM, IMAMO PROBLEM Žige Virca. Formalne veze naravno nema, ali je inspiracija tu - svemirska trka je tretirana kao par excellence motiv koji izdvaja supersile u hladnoratovskom periodu. Za razliku od atomske bombe koja u to vreme već tretirana kao nešto što nije samo privilegija supersila i čega pokušavaju da se dokopaju i nedržavni entiteti, civilni svemirski program bio je svojstven samo SAD i SSSR. Otud, Virčev film možemo na neki način prepoznati kao deo iste linije sa Lesterovom komedijom.

U ovoj fazi, Lester još uvek nije imao kredibilitet kod producenata da stvari u potpunosti uzme u svoje ruke i da pravi film koji suštinski subvertira postulate komercijalnog filma. Međutim, ovo je Lester u punoj formi, gladan uspeha i donosi obilje tashlinovskog humora, odličnog dizajna kojim razigrava okoštale okvire ove suštinski skromno budžetirane komedije. Svaka scena je maksimalno obrađena u pogledu komike a dizajn sa retro elementom je konzistentan kroz ceo film.

THE MOUSE ON THE MOON je potcenjena hladnoratovska komedija koja će srećom naići na razumevanje zahvaljujući letsrovom kasnije izgrađenom autoritetu.

* * * / * * * *

FIRSTBORN

Pogledao sam FIRSTBORN Nirpala Bhorgala, britanskog televizijskog veterana. Osnovni aduti ovog filma su izuzetno harizmatična glumačka podela i vrlo izgrađen vizuelni koncept u kamernoj postavci. Ono što ne krasi ovaj film ali je sasvim korektno jeste limitirana horor invencija. Svojim adutima, Bhorgal uspeva da nadoknadi ono u čemu je film ostao tek konvencionalan i nenametljiv.

Antonia Thomas prenosi svu svoju potvrđenu harizmu iz MISFITSa u potpuno drugačiji lik brižne majka čija kćerka privlači pažnju nekih demonskih entiteta, i uz podršku Luke Norrisa u ulozi supruga i Jonathan Hydea kao njegovog oca-okultiste, gradi izuzetno snažnu glumačku postavu. Devojčica u naslovnoj ulozi je takođe izuzetna i dobro se nosi sa nezahvalnim likom.

Zahvaljujući odličnoj glumi i razrađenom vizuelnom konceptu FIRSTBORN uspeva da stvori izuzetnu atmosferu i da kroz likove i ambijente provuče tu više desetina puta viđenu priču o deci, demonima i okultistima koji sa njima pokušavaju da se izbore. Na kraju, na ovu prežvakanu temu, Nirpal Bhorgal - ispostavlja se - ima šta da kaže. Samo ne kroz scenario (koji je pisao sa Sean Hoganom) već kroz rad s glumcima i vizuelnu kulturu.

* * * / * * * *

COLLIDE

Pogledao sam COLLIDE Erana Creevyja sa Nicholasom Houltom u glavnoj ulozi. Nažalost, ova produkcija Joela Silvera prezendovala je da na autobahnu napravi mešavinu FAST AND THE FURIOUS i TAKENa, međutim rezultat je žestoko podbacio pa je sada prevashovno i dostupan u DTV formi. Ben Kingsley i Anthony Hopkins su besmisleno utrošeni kao negativci, mada ako imamo u vidu dubinu njihovog tezgarenja, verovatno nisu bolje ni zaslužili.

naslov ovog filma prvobitno je bio AUTOBAHN i to je dosta cool naslov, pa je šteta što nije nestao jer bi onda nešto u ovom filmu bilo i cool. Međutim, generic naslov poput COLLIDE oslikava ono što nam film pruža - neubedljivu i usiljenu melodramu koja pokreće sporadično pristojnu chase akciju, sa glumcima koji zaslužuju bolje i koji svojim kvalitetom ne samo da ne pomažu ovom filmu već nas neprestano podsećaju kako i mi i oni zaslužujemo bolje.

Nekoliko akcionih prizora se izdvaja, pre svih one-shot bekstvo iz garaže kada glavni junak prvi put uspe da se izbavi iza zatočeništva, i u principu kad god se zapuca stvari zažive. Nažalost, nisu ovakvi glumci dovođeni samo da bi se pucalo, i to je problem.

* * / * * * *