Wednesday, July 31, 2019

NEDJELJA

NEDJELJA Lordana Zafranovića je diplomski film ovog praškog 
đaka kao i njegovog kolege sa FAMU čuvenog direktora fotografije Predraga Pegu Popovića. Na špici je kao supervizoe potpisan profesot Elmar Klos koji je na FAMU bio praktično zadužen za naše studente.

Film je nastao u okviru Filmskog autorskog studija, zagrebačkog pandana beogradskom Kino klubu o NEDJELJA je delo koje je pokazalo da u jugoslovensku kinematografiju ulazi izuzetan talenat kakvog do tada nije imala. Lordan u ovom filmu starom pedeset godina pokazuje izuzetno energičan rediteljski postupak. Film je dinamičan, ima visok tempo, kadriran je sa puno pozicija iz ruke i kretnji kamere, jakim akcentima u formi krupnog plana i izuzetno vibranttnom staranju atmosfere kroz neprekidnu tenziju između junaka i ambijenata u kojima se nalaze. Ovde protagonizam ima grupa mladih nezadovoljnih ljudi koji idu kroz Split i gube vreme usput smišljajući razne psine iz kojih više proistiće ispuštenost nego nesputan duh.

U pogledu tog osnovnog zapleta, debitanski film Lordana Zafranovića spada među debitantske filmove o besmislenom ponašanju mlade omladine koji su bili vrlo česti u jugoslovenskom fimu, naročito u opusu “praške škole” ali onda isto spada i među besmislene filmove o toj pojavi. Nažalost, u NEDJELJI Lordan ne pravi karaktere od likova koji se pojavljuje, oni su mahom krokiji i kreću se od set-piecea do set-piecea gde se onda dešavaju nekakve njihove egzitencijalističke dileme.

E sada, u tim situacijama, Lordan i Pega su maestralni. Film je energčan, kreativan, maštovit a po potrebi da u svakoj sceni razigra neki problmem, i samu lokaciju da maksimalno zaplečati, Te kratke deonic ekoje ini film deluju kao male ispitne situacije koje Lordan fenomenalno rešava na putu do cilja.

NEDJELJA spada u red debitantskih filmova i diplomskih radova u kojima reditelj hoće da pokaže da sve ume. To je nedostatak. Ali, kada je reditelj Lordan Zafranović onda je barem zanimljivo za gledanje.

U glavnoj ulozi se pojavljuje Goran Marković na čiji kasniji rd KORDON podsećaju scene u gradu, naročito kada besposlena omladina uzme autobus. I KORDON je slikao Pega, ponovo sa energijom pravog mladića. Ponešto od NEDJELJE se može spoznati u finalnim autobuskim stolicama gde glumci definišu šta su sve izgubili a sve je bilo na dohvat ruke.


* * 1/2 / * * * *

Monday, July 29, 2019

ANTES DE LA QUEMA

ANTES DE LA QUEMA Fernanda Coloma je komedija o karnevalistima iz Cadiza koji odlučuju da u dogovoru sa lokalnim kriminalcem opljačkaju magacin u kom policija pohranjuje drogu zaplenjenu u celoj Andaluziji i sprema je za službeno spaljivanje.

Nažalost, Colomov film se na vrlo konvencionalan način i u pogledu komedije i u pogledu krimića bavi ovom idejom i na kraju ne uspeva da ponudi ništa novo osim toga što su junaci redovni učesnici kadiskih karnevalskih tačaka.

Značajnu ulogu u filmu igra Manuela Velasco koja je izbila u prvi plan sa filmom REC ali se tu nije mnogo zadržala. Sam Cadiz kao lokacija nije naročito raskošno iskorišćen i na kraju deluje kao bilo koji drugi španski grad.

* * / * * * *

Friday, July 26, 2019

THE INTRUDER

THE INTRUDER Deona Taylora je home invasion film snimljen po scenariju Davida Lougheryja, pisca koji je doktorirao ove vrste trilera zatvorene situacije u svojim saradnjama sa Josephom Rubenom. Uostalom, jedan od njegovih svežijih radova bio je pretposlednji Rubenov film, izuzetan triler sa Michelle Monaghan PENTHOUSE NORTH.

THE INTRUDER ima “radsnu komponentu”, dvoje glavnih junaka u afromarikanci iz više srednje klase koji kupuju kućui bankrotiralog belog domaćina koji je sada na finansijskoj nizbrdici. Kako vreme prolazi, ispostavlja se da posle kupovine on baš i ne želi da im prepusti kuću i da je njegova patološka vezanost dosta jača nego što bi se dalo očekivati.

Rasna komponenta je izražena samo u tome da je negativac belac a glavni junaci afroamerikanci. Zapravo, govrovo i da nema nekih drugih razrada te razlike među njima. Štaviše, glavnu junakunju koju igra Meagan Good u jednom trenutku glavni negativac krene i da seksualno simpatiše.

Loughery je stari velemastor u ovoj vrsti filma, uostalom pisao je Quaida u Rubenovom seminal filmu DREAMSCAPE, meuđutin, Deon Taylor nije uspeo da iskopa previše iz njegovog rukopisa. THE INTRUDER ostaje negde u rutinskim okvirima, a to nije dovoljno, naročito u svetu koji je video US Jordana Peelea.

Stoga, THE INTRIUDER je rad za mali ekran, televiziju, i hardkor fanove žanra. Zanimljivo je da će Taylor i Loughery ponovo sarađivati. Iako ovo nije neki briljantan rad, čini se da je svima u ovoj ekipi srce bilo na pravoj strani.

* * / * * * *

MIAMOR PERDIDO

Emilio Martinez Lazaro je reditelj koji je potpisao neke najznačajnije romantične komedije koje su učinile Danija Roviru zvezdom. MIAMOR PERDIDO je njihova nova saradnja, jedna izuzetno duhovita romantična komedija koja dodatnu dozu gegova dobija iz toga što su glavnu junaci koje igraju Dani Rovira i Michelle Jenner zapravo stand up komičar i neafirmisana pozorišna glumica.

Stoga, MIAMOR PERDIDO je duhovit ne samo kroz rad zapleta i kroz ispoljavamje karaktera već i kroz njihove profesije. Iako se čini da je možda to pumpanje količine humora znak nepoverenja u duhovitost same premise, čini mi se da je ona sama po sebi izuzetno uspela.

Rovira i Jennerova su odlični u glavnim ulogama. Ona je drugačija od Clare Lago u ranijim saradnjama Martinez Lazara i Rovire ali donosi nešto svoje i podjednako je efektna kao romatic lead.

Emilio Martinez Lazaro nije veliki vizuelni stilista, i ovo nije romantična komedija koja želi da kroz špansko izdanje potpuno izmeni lice žanra kao nedavni rad Mateo Gila, ali dinaična je i vizuelno duhovita.

Nažalost, kritika nije prihvatila film a nije ni publike, jednim delom jer je izašao u vreme dok je Rovira u SUPERLOPEZu punio španske bioskope. No, ljubitrlji španske romantične komedije u ovom naslovu definitivno imaju šta da vide.

* * * / * * * *

THE GREAT HACK

THE GREAT HACK Karima Amera i Jehane Nouajim je delo iz ere superdokumentarca, Netflixovo istraživanje slučaja Cambridge Anaytica urađeno sa velikim budžetom, ambicionom postprodukcijom koja dodatno amplifikuje atmosferu i fokusom na dve ličnosti koje su obeležile ovu aferu. Jedna je profesor David Carroll koji je pokrenuo priču o tome koje sve podatke o nama skladišti i proučava CA a druga je Brittany Kaiser koja se ispostavila kao najdugovečniji whistleblower iz ove firme.

Dok je David Carroll u domenu očekivanog kao profesopr i aktivista, uglađen i racionalan, Brittany Kaiser je razbarušena, zbunjena, i kao da tek kad je pukla tikva počinje da shvata kakve je posledice imalo njeno delovanje u firmi na stvarnost. Kaiserova je tipičan primer milenijalske okrenutosti sebi gde ona u besparici pronalazi posao koji je u potpunoj suprotnosti sa ličnim uverenjima, i od učesnice Obamine FB kampanje postaje službenik CA i aktivno radi kampanje Leave.EU i Trumpa, usput se učlanjujući u NRA i ponašajući se kao da je sve to samo vrhunsko zezanje.

Brittany Keiser do kraja filma ostaje whistleblower ali sa ogromnom senkom u pogledu toga da li štiti sebe ili zaista želi da raskrinka CA, i naravno, da li govori punu istinu.

Film ne otkriva ništa novo ili nešto što nismo znali ali uspeva da rekonstruiše atmosferu u kojoj se sve to dešavalo. Isto tako, čak i laicima uspeva da iskomunicira o kakvim rizicima se danas može govoriti kad je reč o Mreži. Naravno, ideja usmerenog marketinga sama po sebi ipak nije tako nepogrešiva i tako sposobna da aktivira potencijalne glasače kako ovaj film implicira, pa opet ne bih rekao da su autori ovom prilikom potonuli u paranoju. Moguće je da samo nisu dovoljno doveli u pitanje efikasnost oružja koji je osmislila Cambridge Analytica.

* * * / * * * *

Monday, July 22, 2019

DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ

Da DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ u režiji Dane Budisvaljević, koja Diani nije nikakav rod, ne govori o temi o kojoj govori, verujem da bi bio prepoznat i žestoko ismejan kao ono što jeste a to je jedan naivan, neizlečivo slab uradak, nekakva igrano-dokumentarna drama od Diani Budisavljević gde igrani delovi, snimljeni, statično, nevešto, sa glumom koja je ispod svakog profesionalnog nivoa, dominiraju trajanjem filma. Dati u groznoj crno-beloj digitalnoj slici, valjda zato da bismo mi shvatili da se to dešava u prošlosti, a iskreno se nadam da nije zato da bi se imitirao Spielberg, jer ovaj film je nedostojan njegovog imena, ti igrani delovi kao da su iz nekog ukrućenog televizijskog filma od pre pedeset godina. Naravno, savremeni festivalski film dopušta sebi razne vidove neznanja, pogledajmo osvajača nagrade za režiju na Berlinalu, ali u slučaju ovog filma, podsmeh je vrlo ozbiljan rizik jer može poslužiti i za ideološke obračune. U svakom slučaju, sve da ovo i jeste ozbiljan art house, a rekao bih da nije, teško da može ovu priču iskomunicirati do šire publike. Mogu da zamislim neke Srbe ili Hrvate primorane da ovo gledaju nekom školskom obavezom, porodičnom istorijom ili pijetetom, ali teško mi je da zamislim da ovakav film ikome može doneti “istinu” o ovom slučaju.

Dokumentarni delovi su tu da bi dali emociju, upoznali nas sa ambijentima, i u najboljem duhu modernog dokumentarca to su neke zbrda-zdola priče koje se ne bave činjenicama, nego emocijama, takođe su predstavljene u crno-beloj tehnici, i nema mnogo neke koristi od njih. 

No, šta je tu je. Sada Jasenovac doživljava svoj revival kao tema iako je teško zamisliti da u Srbiji ili Hrvatskoj ljudi ne znaju o tome. Kod nas poslednjih trideset godina pričamo samo o Jasenovcu, delom u svrhu generisanja ratnog nacionalizma, delom da bi režim sada nastavio da izluđuje narod i pvećava mu radnu temperaturu U Hrvatskoj se javlja istorijski revizionizam i postoji rizik da bi u nekoj perspektivi sećanje na Jasenovac moglo biti izvitopereno, ali teško da ovakav film može išta da reši.

No, pijetet je snažan oklop ovog filma. Da je snimljen o bilo kojoj drugoj temi, verujem da bi bio predmet sprdnje. Ovako je narod potpuno raspilavljen, a kritičari poput Jurice Pavičića čak smatraju da pulski žiti “ako je ozbiljan” jedino može nagraditi DIANU i SAM SAMCAT Boba Jelčića. Ta vrsta “ultimatuma” pokazuje jednu zanimljivu koheziju art house networkinga sa ideološkim pozicioniranjima.

U filmu ima vrlo malo dokumentarnog materijala iz vremena kada se događaj zbivao, ili u vezi sa radom Diane Budisavljević, a ono što je dokumentarno - u smislu snimljeno sa autentičnim protagonistima događaja na autentičnim lokacijama je do te mere estetizovano, i postavljeno u funkciju da ne maltene gubi pravo na predznak dokumentarnosti.

Savremeni art house film je u svojoj inkluzivnosti doveo do toga da se više ne očekuje apsolutna nikakva veština od autora i ekipe. DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ je ta vrsta filma. Pobeda tog filma u Puli je samo simptom mnogo dubljeg problema.

Sunday, July 21, 2019

DOPUNSKA NASTAVA

DOPUNSKA NASTAVA Ivana Gorana Viteza je izuzetno zanimljiv društveno kritički crnohumorni triler. Upad naoružanog razvedenog oca u školu  da vidi svoju kćer na rođendan počinje da pokreće zadnje namere poput kamena bačenog u vodu koji oko sebe stvara koncentrične krugove. Odjednom lokalni političari, mediji i školski zaposlenici kreću da dobijaju ideje kako da kapitalizuju tu situaciju.

DOPUSNKA NASTAVA je film kakav se ne snima u našem regionu i pored toga što je u osnovi dobar film, u tome je njegova najveća vrlina i najveća mana. Vitez maštovito razigrava priču, uvodi razne likove i linije priče, i egzekucija je precizna kako u tehničkom tako i u rediteljskom pogledu. Vremensko-prostorna orijentacija koja je za ovakav vid trilera ključna je izuzetno dobro ostvarena. Isto tako, ima gracioznosti u tome kako se priča pomera sa junaka na junaka i iz prostora u prostor.

Nažalost, DOPUNSKA NASTAVA je film koji je nastao u kinematogtafiji koja se ne bavi ovom vrstom priča svakodnevno. Moždaa je nešto na toj liniji rediteljski pokušavao Zrinko Ogresta, pre svega na nivou vizuelmnog koncepta, ali niko nije napravio ovako složenu pripovedačku celinu. Kao ključna slabost se ispostavljaju glumci koji naprosto ne rade ovakve tonalno složene filmove, ne rade žanrovske hibride sa obiljem crnog humora i neki od njih se pomalo prebacuju iz jednog moda u drugi, umesto da u roli obuhvate sveukupnost onoga što je izraz filma.

No, celina je dovoljno efektna da zapravo na kraju krajeva tih nekolko manjih zamerki ne smetaju previše, i više frustriraju cepidlake koje imaju snažnu želju da film bude nepogrešiv.

U opusu Ivana Gorana Viteza ovo je najzreliji što dosta govori jer je on svakim svojim nastupom pokazao da je izuzetno uzbudljiv autor, i svaki put je bio dugačiji. U tom pogledu, svaki film Ivana Gorana Viteza je novi početak a DOPUNSKA NASTAVA i estetski i društveno kritički ima energiju reditelja koji želi da pokaže sve što zna.

Na pulskom fesrtivalu ovaj film nije dobio nijednu nagradu što je skandal, ali verujem da će kako vreme bude prolazilo, već na sledećim festivalima odlično prolaziti.

* * * / * * * *

Saturday, July 20, 2019

NEVIDLJIVI ČOVEK

NEVIDLJIVI ČOVEK Radivoja Lole Đukića iz 1976. godine, navodno je bio razlog za njegovo penzionisanje na Radio televiziji Beograd. Reč je o televizijskom filmu jednočasovnog trajanja koji je izvorno trebalo da bude backdoor pilot za seriju.

Nota bene, nisam siguran koliko bi serija smeštena u okvir naslovne premise bila održiva ali ono što jesmo dobili je izuzetno zanimljiv TV film. U završnici dakako imamo malu nezaokruženost jer je postojala nada da će biti serija, ali svakako može da se gleda bez teškoća.

Odavno sam izbacio i pomalo razrađivao tezu da je Lola Đukić naš Jordan Peele i ovaj televizijski film govori upravo u prilog toga. Naime, reč je o priči koja evocira uspomenu na TWILIGHT ZONE i rekao bih da je Đukić toga svestan pošto na početku epizode sam preuzima ulogu serlingovskog domaćina i najavljuje epizodu.

Priča prati izvozno-uvozno preduzeće koje je duboko zašla u malverzacije koje se odvijaju na štetu SFRJ, i inspektora koji je uporan i želi da im doaka. Suočeni sa opasnošću oni pronalaze čoveka kog će žrtvovati a zatim i način da on nikada ne bude uhvaćen - mast koja dovodi do nevidljivosti organskih materija.

Nastupa komični karambol sa nevidljivim službenikom koji nije nimalo naivan, upornim inspektorom i naravno spletkarošima iz firme koji su briljantni komični likovi spremni na sve.

Ovo je TV film i rađen je televizijskom tehnikom ali efekat nevidljivosti, iako postignut chome keyem, dakle vrlo rudimentarno ima prilično maštovitu primenu, i deluje još komplikovanije za izvedbu ako imamo u vidu da je sve snimano televizijskom tehnikom.

U tom pogledu, kao i u BALADI O SVIREPOM… Đukić pokazuje zavidnu rediteljsku tehniku, kojom njegov televizijski rad nije uvek odisao.

Ovo kokeitranje sa SFom i društvenom kritikom naročito je zanimljivo pošto je sama mahinaciju koju izvode junaci poptuno ubitačno definisana, i ne bi me čudilo da su ovakve stvari i rađene baš na ovaj način.

U svakom slučaju, ako je na nešto opasno udario Lola ovde to je zapravio taj uvozno-izvozni bubble koji se u doba visokog konzumerizma razvijao sa zapadnim državama, i što je još važnije prikazivanje rukovodilaca kao ljudi koji zapravo više nemaju nimalo vere u socijalizam već ga vide kao dodatni vid privrednog kriminala koji se na kraju valorizuje u devizama iznetim na lične račune.

Taj prikaz korupcije, udar na ekonomski ponos tog trenutka i apsolutno odustvo vere u sistem, gde je jedini njegov predstavnik inspektor koji ne tvrdi da je moguće privređivati “legalno” već samo zna šta je ilegalno nudi jednu krajnje provokativnu i pesimističnu sliku društva. Ne znam koliko je priča o penziji tačna ali ako jeste bilo je štofa za nju.

Na početku karijere, Đukić je takođe imao teškoće na snimanju prvog filma koje je legendarno bilo po prekidima zbog političkih pritisaka. Tako je eto i pri kraju televizijske karijere i završio.

Svakako prpeoručujem ovaj televizijski rad i ljubiteljima SFa, i Jordana Peelea ali pre svega onima koje zanima istorija našeg filma i televizije, prirode i društva.

FAMILY

FAMILY Laure Steinel je indie komedija koja je vizuelno skromna, sa nekoliko korektnih set pieceova i dosta odličnih dijaloških štosova, kao i par sjajnih rola, pre svih mislim na Taylor Schilling. Nažalost, filmu malo fali da ispuni svoj potencijal. A klasici kao BAD SANTA mu ostaju ipak nedostupni.

No, film koji je zaista smešan ipak jeste nekakva dragocenost, i ko želi da pogleda solidnu komediju u FAMILYju može dobiti dosta toga solidnog i već više puta oprobanog. Na kraju krajeva, FAMILY ima indie korene i ne beži od mejstrim rešenja, pa ima i širu ciljnu grupu od tipičnih naslova koji izlaze na SXSW ili Sundanceu. 

* *  1/2 / * * * * *

AKASHA

AKASHA Hajooj Kuke je još jedna od afričkih koprodukcija sa evropskim festivalima koja pristiže na program raznih smotri. Ti filmovi polako razvijaju svoj tipičan “look” nemuštih ali etno-ornamentalistički zanimljivih priča koje meštaju evropski art house i lokalni milje, na jedan - po meni - umetnički skroman način.

AKASHA je smeštena u Južni Sudan. Kada prestanu kiše, umine i primirje u sudanskom građanskom ratu izazvano blatom koje onemogućuje borbe. Jedan od ratnika je Adnana, lokalni dilber koji ima dobru komunikaciju sa tri ženske iz nekih sela ali jedino je zapravo vezan za svoj “kalašnjikov”.

I onda oko te premise u suštini priča kreće da se nekih 77 minuta vrti u krug.

Teško je odoleti prilici da se pogleda južnosudanski film. Ali AKASHA je nešto što upravo samo na tom nivou kurioziteta može da prođe.

 * * / * * * *

POINT BLANK

POINT BLANK Joe Lyncha je rimejk Cavayeovog LE BOUT PORTANT. Nažalost, ni Cavayeov film nije bio bog zna kakav a rimejk je poprilično slab ako imamo u vidu da je Lynch na raspolaganju imao solidan cast predvođen Antnony Mackiejem i Frank Grillom.

Nažalost, snimljen je sa surovo malim budžetom i po scenariju koji nije naročito inspirativan, a pošto ga Lynch gazi buddy pravcu, trebalo je da ima neki materijal za glumce. Nažalost, nema ga a Grillo nema ni neku harizmu.

Stoga, ovaj MCU sevdah reunion u glavnim ulogama nije uspeo da galvanizuje ovaj film.

Lynch je našao sebe u filmu MAYHEM i snimio jedan od energičnijih filmova godine. POINT BLANK ima naslov filma Johna Boormana koji ja partikularno ne volim, ali u redu, nije to sad bitno. Klasik je klasik. I senka tog moćnog naslova ostaje nad Lynchovim filmom koji je sve sem toga, inspirisanog, disciplinovanog, umetnički ambicioznog filma.

A POINT BLANK jeste bio sve to iako ga ja ne volim.

POINT BLANK Joe Lyncha ima neke elemente koji ga vraćaju na uzore iz sedamdesetih, ima neku jednostavnost u kadriranju koja ga smešta negde između 70s exploitationa i straight to VHS spohe. Ima i malo zanimljivog korišćenja drugog plana, ali sve to nije dovoljno da izdigne ovaj kratki film iznad utiska da Lynch nije uspeo da prevaziđe surova produkciona ograničenja, i surovu kreativnu limitiranost skripta.

Šteta.Nadao sam se da će posle MAYHEMa uspeti da napravi neki kontinuitet. Ovaj projekat to možda jeste bio na nivou vesti u trade paperu ali na ni papiru zapravo nije. 

* * / * * * *

Monday, July 15, 2019

LEGEND OF THE ANCIENT SWORD

LEGEND OF THE ANCIENT SWORD Renny Harlina je drugi film koji je snimio po dolasku u Kinu. Reč je o adaptaciji kompjuterske igre i koliko sam shvatio multimedijalnog IPa koja je imala veliki budžet i surovo flopovala na blagajnama uz dosta brutalne kritike.

Posle gledanja filma, mogu reći da ovaj film bez ikakve sumnje liči na ono što inače u Kini prolazi kao fantasy blockbuster, i da je možda Renny Harlin neke stvari previše vesternizovao, recimo umanjio količinu lokalnog humora, i prilagodio minutažu zapadnom gledaocu te da je zato film propao.

LEGEND OF THE ANCIENT SWORD se dešava u wuxia miljeu samo sa steampunk dodacima, dakle sve je prošlost, maltene srednji vek ali postoje steampunkish detalji poput borbenih robota, letećih lađa, žilvernovskih podmornica itsl. Renny stvari čini dinamičnim i šarenim, efikasno se kreće od plot pointa do plot poita premda na tom putu stvari nisu opterećene smisliom.

Vođenje likova je svakako više kinesko nego holivudsko a dramske situacije se rade vrlo brzo, površno i uz osmeh u većini slučajeva. Ja definitivno nisam bio publika za takvo izlaganje likova.

Akcija je na pola puta između nečega što je radio Ronny Yu u BRIDE WITH WHITE HAIR samo bez tog organskog horor elementa i nečega čime se bave Jacksonovi čauši u MORTAL ENGINES ili Anderson u THREE MUSKETEERS. U toj raspoluženosti koja nije bile nužna čini mi se da Harlin i ispušta uzde projekta jer nekako ne insistira ni na jednom usmerenju.

Ipak, 104 minuta filma su prepuni akcije i spektakla, kineske bajke, zanimljivog dizajna i steampunka i u tom šarenišu možda Harlin nije bio neophodan jer na kraju krajeva to je nešto čime Kinezi bolje vladaju. Međutim, sasvim sigurno se ovim iskorakom u nešto što mu je novo nije izbrukao na ekranu ali jeste na blagajnama. 

* * / * * * *

GOLDEN SLUMBER

GOLDEN SLUMBER Dong-Seok Noha je maštovit južnokorejski akcioni triler koji rimejkuje priču snimljenu već u Japanu. Glavni junak je nekadašnji pop muzičar koji stiče medijsku reputaciju dobrog samarićanina kada jednom prilikom pomogne nekoj K-pop zvezdi u nevolji. Međutim, tom prilikom biva i odabran od “sila iz senke” da bude okrivljen za atentat na perspektivnog političara.

Kreću nameštaljke, igre mačke i miša, pojavljuju se razni ljudi sa raznim namerama, neki se ispostavljaju kao lažni a neki kao pravi prijatelji.

GOLDEN SLUMBER je energičan i maštovit i uprkos tome što ima razne viškove pre svega u pogledu motiva, recimo ceo muzički staž glavnog junaka je nepotrebma digresija, na kraju krajeva ipak uspeva da silom dinamične akcije i raznovrsnih preokreta održi glavni segment priče na koloseku.

Otud, GOLDEN SLUMBER svakako nije onoliko pametan koliko misli da jeste ali je zahvaljujući baš toj ambiciji glup na onaj “dobar” način. Ovo je fini doprinos školi “Wrong Man” akcionog trilera koji i dalje čini okosnicu mejnstrima, onda kada mejnstrim sebi dozvoli da se ne bavi superherojima.

U Južnoj Koreji je film prošao solidno ali koštao je ipak više nego što je zaradio. 

* * * / * * * *

LA PROCHAINE FOIS JE VISCERAIE LE COEUR

LA PROCHAINE FOIS JE VISCERAIE LE COEUR Cedrica Angera je baziran na istinitoj priči o žandarmu koji je kao serijski ubica terorisao jedan francuski kraj, usput vešto opstruirajući istragu svojih kolega. Anger je neke elemente ove priče fikcionalizovao kako bi ih razradio tako da imena nisu ista kao u stvarnosti ali svi ključni elementi priče jesu u skladu sa onim što se dešavalo a što čini sve ovo jednim neobičnim slučajem.

Guillaume Canet igra glavnu ulogu i uspeva da liku žandarma psihopate pruži jednu dimenziju ljudskosti, otkrivajući psihijatrijskog bolesnika u njemu i dočara začarani krug patologije kojim se kretao. Uprkos tome što je Canet protagonista filma, Anger pravi jedan delikatan balans između izvesnog vezivanja gledaoca za junaka i onoga to junak radi. Stoga kod ovog junaka nema cinizma, nema osećaja da on na bilo koji način vara sistem i bilo koga pravi budalama. Odnosi među likovima su realistični, nema ironije, i jedina simpatija koja postoji prema glavnum junaku proističe iz patologizacije njegovog stanja koje je prikazano kao jače od njegovog nezanemarljivog razuma. Anger se u tom smislu kretao zaista jednom tankom linijeom ali je snimio etički odbranjiv film sa serijskim ubicom u glavnoj ulozi.

Bizarnost celog slučaja stoga ima nešto jimthompsonovsko u sebi. Uostalom, Jim Thompson jeste bio fascinacija francuskih autora, serimo se Bertranda Taverniera, ali ovde nema nikakve životne energije ili otpota u psihopatskom ponašanju, ono je prikazano kao mučno i neizlečivo.

Neki od odnosa koje glavni junak uspostavlja deluju kao put ka njegovom izlečenju ali zapravo nisu, i eliminišu jednostavno psihologiziranje da bi sve bilo drugačije da je bio prihvaćen, oženjen i sl.

Anger i direktor fotografije Thomas Hardmeier ponovo rade odličan posao ne samo u pogledu rekonstrukcije epohe kojom se film bavi već i u estetizaciji dešavanja. Anger se ponovo postavlja na ničijoj zemlji između trilera i art housea i oba segmenta obuhvata vrlo vešto. U odnosu na PIGALLE, ovaj film je bitno konkretniji i narativno precizniji. Ipak, svaki ima svoju specifičnu draž.

LA PROCHAIN LA VISCERAIE LE COEUR je atipičan true crime rad koi zalsužuje punu pažnju od obe strane, i od arthausovaca i od žanrovaca, i od onih koje zanimaju istinite priče ovog tipa. 

* * * 1/2 / * * * *

CERISE

CERISE Jeromea Enricoa je francuska komedija o devojci koja zbog lošeg ponašanja biva poslata od majke u Parizu kod oca u Kijev gde se upravo kuca Majdan. Doduše, film nema šta pametno da kaže ni o tome ni o bilo čemu drugom i zapravo se pretvara u jednu relativno bezidejnu seriju doživljaja glavne junakinje koju bez nekog naročitog žara igra Zoe Adjani, rođaka slavne glumice koja ima šarma ali nije ni blizu svoje slavne pretkinje.

CERISE je omladinska komedija koja pokušava da bude nešto više, da pre svega iskoisti lokaciju na kojoj se snima, da bude egzotična i angažovana, ali na kraju tek povremeno uspeva da bude tek simpatična. 

* 1/2 / * * * *

Saturday, July 13, 2019

TEEN SPIRIT

TEEN SPIRIT Maxa Minghelle je vrlo zanimljiv spoj mejnstrim dramaturgije i art house estetizacije. Minghella je sam napisao scenario o mladoj devojci iz Poljske naseljenoj na Kanalskim ostrvima koja počinje da učestvuje u pevačkom takmičenju, uz pomoć umirovljenog hrvatskog operskog pevača. Scenario je napisan kao by the numbers priča o usponu mlade devojke u svetu muzike i zanimljivo je da ga je Minghella ovako ispisao, naročito kada dođe na red ono kako ga je režirao, ali prosto da, to je to. Ja nemam ništa protiv ovakvih scenarija jer to na neki način jeste okosnica repertoarskog filma. TEEN SPIRIT je krenuo po festivalima prošle godine, i ostao je u senci A STAR IS BORN, međutim ovo je film koji vredi videti jer je i ta by the numbers postavka urađena energično, sa punim ubeđenjem i osvežena je tim celim emigrantskim elementom.

Međutim, sama realizacija ove priče je krajnje atipična. Max Minghella i Jamie Bell su producirali ovaj film u indie okvirima ali su se opredelili za dosta radikalan koncept. Naime, TEEN SPIRIT gotovo pa direktno proističe iz rada Nicolasa Windinga Refna. To je ta estetika neona, Elle Fanning iz NEON DEMONa i Zlatko Burić iz PUSHERa u glavnim ulogama, fantastično realizovane muzičke scene sa izuzetnom ekspresijom oličenom ne samo u kretanju tela i igri svetla već i u reminiscencijama koje "inspirišu" pevanje glavne junakinje.

Elle Fanning je očekivano sjajna u glavnoj ulozi. Burić je paradoksalno u ovim okolnostima više "personality actor" nego ona što je vrlo zanimljiv preokret. Čudno je da film nije ambiciozniju bioskopsku distribuciju ali ukupno uzev otvorio se na solidnom broju teritoriju. Uveren sam da će ovaj film živeti na raznim kućnim formatima.

* * * / * * * *

Friday, July 12, 2019

CRAWL

CRAWL Alexandre Aje je film koji je prošle jeseni sniman u Beogradu, i spada u red naslova koje je naša država podržala podsticajima za pružanje usluga stranim produkcijama. Reč je o filmu koji se mahom dešava u jednoj kući, sniman je u studiju i ima vrlo malo beogradskih lokacija koje u njemu možemo prepoznati, neke kuće i sportske objekte recimo. Dosta značajan deo filma je docrtan a nešto je snimano u Kanadi. Ovaj deo o tome gde je sniman film ne navodim samo zato što je film sniman kod nas već i zato što je ovo priča koja je baš vezana za mesto dešavanja - za Floridu u vreme uragana.

Glavna junakinja je plivačica koja odlazi da vidi svog oca koji joj se neko vreme ne javlja na telefon. Uprkos upozorenjima, ona zabrinuta odlazi kući i pronalazi oca kog su napali aligatori koji su upali u naselje tokom poplava izazvanih uraganom.

Sličnu premisu je onomad trebalo da ima DEEP BLUE SEA 2, dakle poplava dovodi do ioga da ajkule zaposednu shopping mall. Ovde aligatori zaposedaju naselje na Floridi. Iako ima eksterijernih scena, rađenih u heavy CGI maniru, film se mahom dešava u enterijerima, pre svega u kući glavne junakinje i njenog oca.

Aja je došao u Holivud posle HAUTE TENSION kao reditelj koji je trebalo da obnovi američki horor svežom francuskom "krvlju". Međutim, ni jedan jedini pokušaj da snimi nešto što je ozbiljno i što nije konfekcija mu kasnije nije uspeo. Aja dakle nije odmah potonuo u nekakvo tezgarenje i industrijalizovane high concepte, međutim, ubrzo se ispostavilo da je Holivud od njega na kraju uzeo samo "puki" zanat.

CRAWL je mešavina filma katastrofe i survival trilera i premisa je takva da je iz nje mogao nastati master class suspensea i gorea. CRAWL to nije, ali je zapravo jedan solidan B-koji ne postiže ništa veliko ali uživa u opštoj havariji u koju baca svoje likove.

Kaya Scodelario kao kćerka i Barry Pepper kao otac zaista prolaze kroz ceo shit show at the fuck factory i Aja to solidno orkestrira. Film nikada ne postaje istinski strašan ali isto tako nikada ne prestaje da biva zabavan. Trajanje je ekonomično i tenzija se održava sve vreme.

Film je kod nas dobio generic prevod PLEN iako mislim da je CRAWL trebalo da bude igra reči u odnosu na stil plivanja kraul i naravno na puzanje, kretanje aligatora i sl.

Aja se ovim filmom održava u igri. Nije nužno morao on da ga režira. Ali, ako uzmemo u obzir šta je snimao posle HAUTE TENSION, ovo je ipak povratak u kakvu-takvu formu. Posle filma PIRANHA, Aja se ponovo poduhvata cormanovskih čudovišta iz podivljale prirode i ovog puta ima više sreće.

* * * / * * * *

STUBER

STUBER Michaela Dowsea je akciona komedija kakva nikada nije višak, tupava na simpatičan način, sa dobrom i vrlo nasilnom akcijom i dvojicom inspirisanih glumaca u centru, dobrim antagonistom i sporednim likovima. Kome Kumail Nanjiani i Dave Bautista ne obećavaju mnogo, ima šta da vidi od Ika Uwaisa kao negativca koji ima dva izuzetna akciona set-piecea, plus malo namćorastog humora od Natalie Morales. Meni dosta.

STUBER je ona vrsta akcione komedije starog kova koju poistovećujemo sa Arnoldom mada ih on u svom opusu zapravo i nema toliko. Međutim, Dave Bautista je jedan od glumaca koji spremno popunjava taj prostor akcionog razbijača-komičara koji je preostao od kada je Rock i figurativno i bukvalno preuzeo štafetu od Arnieja u Bergovom WELCOME TO THE JUNGLE. Nudeći comic relief u MCU, usput šireći portfolio i na solo projekte, Bautista se spremno izbacuje iz B i DTV domena u bioskopski format. Zanimljivo je da je koliko prošle godine Bautista bio headline Scottu Mannu i FINAL SCOREu a sada je u Foxovoj letnjoj akcionoj komediji.

Dowse se dobro snašao u kombinovanju moderne komedije koju kanališe Nanjiani i brutalne akcije koju donosi Uwais. Iznova Uwais pokazuje da je dorastao za velike zadatke ali ako izuzmemo dva odlična set-piecea, od kojih je naročito prvi bio sjajan, ovo i dalje nije bitna uloga i showcase za njega i nije napredak u odnosu na odlični MILE 22 od prošle godine.

Uber je izmišljen ali neke konvencije filma o taksistima i dalje opstaju, pa mogu reći da sam se prijatno osećao kada sam video parafrazu jedne od takvih situacija nama najbolje zapamćene u filmu HALO TAXI Vlaste Radovanovića. Uostalom, kako kaže jedan prijatelj, Uber i Šuger nisu daleko...

* * * / * * * *

Wednesday, July 10, 2019

MARNIES WELT

MARNIES WELT Braće Lauenstein je zanimljiv animirani film, namenjen deci, solidno budžetiran na preko osam miliona eura. Tehnički ovaj film ne dobacuje do holivudskog nivoa ali je solidan a karakteri su interesantno dizajnirani i svakako iznad prostora za evropsku industriju animacije za decu.

Film je kod nas prikazan kao TAJNI AGENT MJAU i taj naslov svakako bolje sumira njegov siže. Zaplet se tiče mačke koja je gajena u kući i pasionirano prati krimiće. Jednog dana se u komšiluk doseljava sumnjivi misteriozni tip i mačka kreće da ga istražuje, ubrzo nalazeći dokaz da ovaj ima nečasne namere.

Mačka formira ekipu od drugih domaćih životinja i ulaze u borbu protiv lopova punu raznih peripetija.

Ono što je moj osnovni problem sa ovim animiranim filmom jeste što u osnovnoj postavci priče ima malo zamisli koje više pristaju igranom filmu, pre svega u pogledu vezivanja za jednu lokaciju. Svakako da ni u animaciji promena lokacije nije jedostavna jer se digitalni setovi moraju “izgraditi” i kasnije eksploatisati ali vezanost za par objekata nekako čini da MARNIES WELT teško drži pažnju jer se stiče utisak da se priča vrti u krugu, naročito u prvoj polovini filma.

Međutim, u celosti ovo je zabavan i fino dizajniran film koji je u mnogim aspektima mogao biti bolji, ali za standarde produkcije iz koje dolazi zapravo predstavlja visok domet. Nažalost, osnovni problem se nalazi u domenu scenarija gde tehnička usavršenost igra ponajmanju ulogu. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, July 9, 2019

TR3SH - LA CONCHA DE SU MADRE

TR3SH - LA CONCHA DE SU MADRE je treći deo cine punk trilogije koju režira argetinski reditelj Alejo Rebora. Ovaj film je nastao u koprodukciji sa brazilskim festivalom Fantaspoa i mogu da ga vidim kao veliki favorti na trash bizarre cult festivalima širom sveta.

Naime, Alejo Rebora ima danas pomalo zaboravljenu sposobnost pravljenja filma koji izgleda dobro iako je jako jeftin, da ne kažem snimljen bez para. Slično Neveldineu i Tayloru, Rebora se oslanja na dva aduta, jedan je puno pozicija kamere, ekstremnih uglova snimanja, intervencija na slici a drugi je prosto okretanje ekstremnim prizorima i gajenje raznih nivoa ludila.

U tom pogledu, etiketa “cine punk” jeste adekvatna s tim što se Rebora dodatno oslanja na nadrealistički formatu u pogledu formatiranja priče gde ona nimalo nije kompaktna već umnogome podseća na tok misli, sa košmarnim prizorima koji nisu onirični per se, ali jesu dovoljno histerični da evociraju promenjeno stanje svesti.

Dakle, Reborin postupak je za okolnosti mikrobudžetnog filma poprilično estetizovan a tim nadrealističkim pristupom nadoknađuje sve ono što ne može da postigne u produkcionom pogledu kada bi pokušavao da očuva kontinuitet.

Ne znam kakve su Reborine ambicije, premda zainteresovan sam da pogledam i prethodna dva ostvarenja u ovom serijalu ne bih li utvrdio da li on ima nekog potencijala za crossover u ambicioznije repertoarske forme.

U svakom slučaju, ko voli ovu vrstu filma, TR3SH mora obavezno da pogleda. Nisu mi poznati okviri distribucije ovog filma. 

* * 1/2 / * * * *

Monday, July 8, 2019

PARASITE

Kanski pobednik PARASITE Bong Joon Hoa izašao je istog proleća kada i US Jordana Peelea i ova dva filma se mogu posmatrati kao filmovi blizanci ne samo po vrhunskom umetničkom dometu već i po temi. Da su izašli godinu dana kasnije, obeležili bi četvrt veka od izlaska svog neposrednog pretka koji je izašao na kanskom festivalu i osvojio Zlatnu palmu. Kusturičin UNDERGROUND začuđujuće nije prepoznat kao film-preteča USa ali već kod Bonga, valjda zbog Kana, pomen je postao neizbežan.

Osnovna razlika između UNDERGROUNDa u odnosu na US i PARASITE jeste u tome što kod Kovačevića i Kusturice aktivna malevolentnost dolazi od onih koji su “gore”, oni su postavljeni kao dominantni ne samo u pogledu odnosa koji su izgradili već potpuno svesno i namerno vrše pritisak na one koji su “dole”. Kod Peelea i Bonga prepoznaje se obrnuti prilaz. Njihovi malevolentni protagonisti dolaze “odozdo” i imaju nameru da prodrmaju one “gore” koji su u međuvremenu zaboravili kako su izgradili odnose dominacije.

Doduše u USu, uprkos nedostacima onih “gore”, identifikujemo se sa njima, dočim kod Bonga priču pratimo iz vizure onih “dole”, i ponešto “čedna naivnost” njegovih protagonista “odozgo” ne generiše nikakvu simpatiju.

Kusturičin film doduše svoju metaforu “tamnice naroda” gradi kao višegeneracijsku hroniku i prilazi joj sveobuhvatnije prateći sve od nastanka do raspada, a Peele i Bong prikazuju svet toliko dubokih podela da se njihovo prevazilaženje jedino može postići kroz nekakve groteskne, žanrovske intervencije.

Bong je u filmu OKJA pokazao da je inspirisan Kusturicom i njegov virilni novi film umnogome se nadovezuje na neke njegove poetičke osnove. Način života glavnih junaka, siromašne seulske porodice koja živi u podrumu spada u nešto čega se Profa ne bi postideo.

Veza sa UNDERGROUNDom može biti uspostavljena i kroz Severnu Koreju koja se kod Bonga javlja kao jedno vrlo zanimljivo čvorište. Ona je primer strašila za manipulaciju onima “gore” ali i nešto od čega oni “dole” nemaju strah, pa se možda ta podela o kojoj govori film može tumačiti i kao metafora stanja na korejskom poluostrvu. Značajan scenografski element filma je podzemni tunel, a takve instalacije jesu bitan arhitektonski segment i demilitarizovane zone. Čini mi se da je taj detalj vrlo zanimljiv za analizu.

Film kreće u jednom razdraganom, vesternizovanom ritmu a pitkosti doprinosi i prevod koji zbilja jeste antologijski i koji je već posle projekcije u Kanu dobio velike pohvale. Bong sa puno energije pravi uvodni set up, postavljajući premisu u seriji atraktivnih, duhovitih scena. U drugoj polovini filma međutim stvari prelaze na mračnu stranu, ostaju duhovite i crnohumorne ali Bong podiže tenziju na viši nivo, i iz jednog kumulativnog efekta uvodnih scena ulazi u povišenu dramatičnost raspleta gde podiže uloge u maltene svakom aspektu sadržaja i forme.

PARASITE je film koji je osvojio Kan, i to je logično jer u sebi nosi dosta elemenata art house filma. Međutim, isto tako ovaj film je savršeno žanrovski artikulisan kao crnohumorni triler, i ne treba da čudi da sada puni bioskopske sale širom sveta, čime evocira uspomenu ponovo na Kusturicu i uopšte period kada je festivalski film imao snagu da bude big cinema. Proteklih godina bilo je nekakvih trzaja u tom smeru, PARASITE predstavlja do sada najuspešniji primer obnove te tradicije.

* * * * / * * * *

Saturday, July 6, 2019

SPIDER-MAN: FAR FROM HOME

SPIDER-MAN: FAR FROM HOME Jona Wattsa izlazi u nezgodnom trenutku. Prvo je SPIDER-VERSE umnogome promenio očekivanja od onoga što smatramo ekranizacijom superherojskog stripa pa i onoga što smatramo animiranim filmom, najpre uspevši da prodre u samu srž svih Spider-Manovih značenja, zatim je ENDGAME zaključio AVENGERS serijal jednim od ambicioznih stuntova (mislim na Blip) i konačno izvanredni HOMECOMING je postavio letvicu dosta visoko.

Imajući u vidu sve šta se moralo uzeti u obzir prilikom razumevanja sveta u koji izlazi FAR FROM HOME onda se na početku mora reći osnovni utisak - producenti i Watts su uradili sve što je trebalo da urade. Nijedna odluka koju su doneli nije pogrešna, štaviše vrlo je promišljena i na mestu.

Ono gde međutim film ulazi u problem jeste nešto što je domen individualne percepcije. Naime, FAR FROM HOME je dobro shvatio sve zbog čega je HOMECOMING bio dobar, zatim je dobro shvatio kako u te okolnosti uvesti Blip, zatim je dobro kanalisao legacy SPIDER-VERSEa kroz uvođenje negativca kao što je Mysterio koji je poigrava idejama multiverzuma, iluzije, idejom čoveka bez moći koji želi da zauzme mesto Tony Starka - koji izuzev u slučaju Extremisa - takođe nema moći, ali rezultat je film koji je prijatan, više nego istinski zabavan, dočim nas uzbuđenje potpuno zaobilazi.

Zašto je to tako? Pa ne znam. Možda je zaista sve samo neka individualna stvar ali moj utisak je bio da sam imao jedno prijatno iskustvo, sa simpatičnim teen comedy scenama, sporadično jako maštovitim akcionim scenama koje su urađene tačno ali bez naročitog ubeđenja, i sve u svemu bez jasnih akcenata i intervala.

Jake Gylenhaal je vrhunski glumac, samim tim odličan je kao Mysterio, međutim, ni on u svemu ovome nema neku suštinsku dinamiku, čak i kada se desi prelom da iz prevare i iluzije zaista mora da iskorači u ubistvo.

U pogledu akcije, završni set-piece u Londonu je odličan ali mu malo fali punch, i situacije sa promenama realnosti, hologramima i iluzijama su jako efektne i vraćaju nas na legacy SPIDER-VERSEa, međutim, čini se da Watts nema jasnu ideju kako da menja brzine u viođenju ove priče.

No, kada podvučem crtu i kada treba da jasno artikulišem problem, onda on uglavnom zalazi u domen pripovedanja i režije, ali na nivou zamisli, ovo je dobro postavljena stvar. Otud, moguće je da ja nisam bio adekvatno koncentrisan kada sam gledao film, ali čak i uz sve rezerve, ne mogu a da ne donesem dobru vest - "Spider-Man je konačno na pravom putu, i sa njega nije skrenuo ni u ovom filmu".

* * * / * * * *

SLY

SLY popularnog ali i kontroverznog iranskog reditelja Kamala Tabrizija može da se ubroji i političke parodije o "bivšim" liderima koje su se pojavile prošle godine - uz LORO Paola Sorrentina ili VICE Adama McKaya. Tabrizi dosta hrabro ismeva Ahmadinedžada, doduše bez direktnog navođenja njegovog imena, ali kroz jasnu aluziju.

Glavni junak Tabrizijeve priče je bezveznjaković koji je još od fakulteta nekakav aktivista, neuspešan i oportun. Sada pokušava da nekako uđe u političku stranku i ne uspeva ali kada igrom slučaja u pokušaju da izazove paniku poviče da je u jednoj koncertnoj sali bomba a onda bomba i eksplodira, dobija oreol proroka i jedna od stranaka nalazi interes da ga gura na izborima.

Isprva uspeva da privuče simpatije naroda oportunizmom i demagogijom, ali i nekim zapravo uznemirujućim istininama tipa "pretvori kulturni problem u bezbednosni" (ovo bi se dopalo Jeleni Trivan) da bi na kraju ušao u klinč sa nekim moćnijim ljudima iz nomenklature i dobio zabranu kandidovanja od Čuvara revolucije.

Sličnu sudbinu imao je Ahmadinedžad s tim što je on bio predsednik, da bi danas bio u situaciji da ga Čuvari revolucije verovatno neće sertifikovati za izlazak na izbore.

Tabrizijev junak nikada ne dogura do mesta predsednika, ali njegov oportunizam u potrazi za strankom ali i za pečatom Čuvara revolucije da može da se kandiduje čini ovaj film vrlo zanimljivim i provokativnim.

Egzekucija je potpuno na nivou neke evropske, recimo italijanske, komedije. SLY dakle nije film koji se uklapa u iranski slow cinema, single-take stil i u tom pogledu je potpuno vesternizovan što mu nimalo ne smeta, čak mu daje i izvesni crossover potencijal. Doduše, ako je stil ipak nešto više od niza formalnih postupaka onda bi neko zlonameran mogao reći da je kroz pozapadnjenje i odmak od "iranskih stilema" ovaj film pokazao svoje neautentično, neiransko lice.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, July 3, 2019

BEARKITTENS

BEARKITTENS Larsa Henriksa je niskobudžetni horor film sa elementima komedije o grupi delinkventkinja koje sa svojom nesposobnom vaspitačicom idu na zadatak čišćenja šume. Za razliku od prethodnog filma LEON MUSS STERBEN, Henriks ovde uzima bitno složeniju strukturu, svakoj junakinji tokom avanture daje flešbek sa predistorijom i pravi film koji nema jasan narativni zamajac, iako je sporadično vrlo zanimljiv. Samim tim, ima i manje prostora da prevaziđee svoje lo-fi korene. 

* * / * * * *