I dalje verujem da je veliki gubitak za srpski film to što Milutin Petrović nije ozbiljnije pokušao da se angažuje unutar nečega što bih kolokvijalno nazvao mejnstrim filmom. Svaki njegov film je pokazao da je reč o reditelju koji ima dara za filmsko izražavanje, poznaje formu i ume da se njom poigrava. Otud je šteta što toliki dar nije realizovan u nekom ostvarenju koje bi moglo privući gledaoce, ispričati priču itd.
PETLJA je celovečernji art-film nastao metodom pabirčenja , od eksperimentalnog filma PETLJA koji je pre neku godinu dobio sredstva od FCSa i filma o Ljubomiru Šimuniću EXPRECIOUS DREAMS koji je Milutin Petrović snimio po scenariju koji je napisao sa Dušanom Cicvarom. Ipak, među svojim saborcima iz pogreta Garažni film, Petrović je uspeo da ode najdalje u pogledu atraktivnosti filma koji snima, i šavovi po kojima se spavaju dva filma, gotovo da se ne osećaju.
Kudikamo, najbolji delovi PETLJE i jesu oni u kojima se integriše EXPRECIOUS DREAMS odnosno oni u kojima PETLJA zaliči na taj film. Što se film odmiče dalje od teme voajerizma, Šimunićevih fetiša, preplitanja realnosti, novog filma i kinotečkih klasika, stvarnosti i fikcije, to postaje slabiji i šteta je što tih “slabih deonica” ipak ima dosta i što je kvalitet filma neravnomeran naprosto zato što su kadriranje, estetizacija, pa i gluma u pojedinim delovima znatno angažovaniji nego u drugim.
Isto važi i za idejno polje, film je mnogo bolje kada mistifikuje Šimunića, njegov rad, voajerizam, erotiku nego kada pokušava da se okrene društvenoj kritici koja u ovako eksplicitnoj formi deluje potpuno deplasirano. Štaviše, sam film čini sve da uvuče gledaoce u svet inspirisan Šimunićem i njegovim inspiracijama u rasponu od Hitchcocka do Russa Meyera, i sve što pokušava da aludira na bajata viđenja nših društvenih problema, od nedovoljnog poštovanja za umetnike do umešanosti tajnih službi u naš javni život, izgleda suvišno i bolno banalno.
Čak se i sam film u jednom trenutku pobuni protiv toga. Dok u svom najboljem delu, Petrović prati Šimunićevu voajersku estetiku u kojoj žene nikada nisu sasvim obnažene, sunovrat u disertaciju o DBu i ostalim glupostima uključuje upravo potpuno golu glavnu glumicu. Kada glumica postane potpuno gola, kao i da ceo film izlazi iz svega onoga što ga je dotle činilo zanimljivim.
U pogledu autorske intervencije na materijalu, PETLJA je sasvim sigurno film zarobljen u osamdesetim i najviše podseća na underground naslove iz tog perioda, a u najboljim delovima uspeva da postigne i njihovu fakturu slike, mada prečesto deluje elektronski oštro što smeta opštem utisku, naročito jer nas film u više navrata podseća da je snimanje na filmu Šimunićeva specijalnost. Dakle, u pojedinim delovima, PETLJI nedostaje taj celuloidni look.
Nažalost, ovaj apartni pogled na film danas teško da može imati jaču internacionalnu eksploataciju jer naprosto tako nešto nije u trendu a mi smo prevelika periferija da bi diktirali trendove pa bih rekao da bi se PETLJA morala zadovoljiti nastupima na srpskim festivalima, ali isto tako možda i na Grossmanu koji gaji nostalgiju prema pajkićevskim osamdesetim kojim ovaj rad definitivno pripada.
Iza svega ipak ostaje potreba za pričom. Vrlo je zanimljiva zavisnost PETLJE od priče čime se definitivno odmiče od onoga što bi eksperimentalni film trbalo da nosi. No, pošto ovo nije taj eksperimentalni film koji je najavljivan već nešto drugo, čini mi se da u njemu eksperiment ne treba ni tražiti.
Potreba za pričom pokazuje da se u Petroviću iza svega krije reditelj koji uprkos svom underground angažmanu, ipak teži naraciji, i zato se ne može do kraja odrediti da li je ovo pravi art ili ipak samo hendikepirani loopy mejnstrim.
* * 1/2 / * * * *