OZRAČENI

15.oktobra 1958. godine dogodio se incident u nultom reaktoru u Vinči. Nekoliko inženjera i studenata ozračeno je i pošto je lečenje bilo nemoguće u Jugoslaviji, odvedeni su u Pariz gde su spaseni primenom radikalne eksperimentalne metode presađivanja koštane srži. 1976. godine beogradska televizija je u koprodukciji sa francuskom televizijom snimila televizijski film OZRAČENI u režiji Gerarda Poitoua. Ovaj televizijski film gledao sam kao dete i bio prilično fasciniran, a sada kad sam ga reprizirao moram priznati da je reč o potpuno unikatnom gledalačkom iskustvu. Ako imamo u vidu da je Goran Marković bio pomoćnik režije na ovom filmu i jedan od glavnih glumaca, smatram da analize filma VARIOLA VERA zapravo ne može biti bez uzimanja OZRAČENIH u obzir.

Ovaj film je na neki način anticipirao VARIOLU VERU i to ne samo kao vrlo dramatična istinita priča iz istorije naše medicine već i po vrlo zanimljivom, hladnom, kliničkom tonu u kome se prilazi pojedinim situacijama. Naime, dok je VARIOLA VERA zbog same prirode zaraze u sebi nosila neke eksplicitne elemente repertoarskog horora, naprosto bolest se prenosi dodirom, tečnošću, kroz vazduh i sl. OZRAČENI svoju napetost i užas crpe iz vrlo hladnog, vrlo svedenog kadriranja koje je ipak filmsko, mnogo više arty nego što bi bilo svojstveno TV drami, kroz detaljne prikaze hirurških intervencija, i drugih medicinskih procedura koje kroz to svedeno kadriranje postaju vrhunski estetizovane, i konačno kroz bukvalni iskorak u dokudramu gde se junaci povremeno obraćaju kameri kao da je sve ovo zapravo nekakav proces koji se usput snima. Ovo narušavanje “četvrtog zida” kroz vrlo svedenu glumačku igru zapravo uopšte ne smeta kada se film gleda, kao što bi zvučalo kada se taj zahvat prepričava.

Ritam pripovedanja je vrlo temeljan, doprinosi toj kliničkoj hladnoći, a glumačka igra je bazirana na underplayu, vrlo diskretno plasiranim “malim temama” u razgovoru, bez ikakvih preagresivnih glumačkih bravura koje bi se mogle očekivati od podele koju čine prilično “masni” igrači poput Josifa Tatića, Petra Božovića, Dragana Zarića. Međutim, srpska podela je u odličnom sinhronitetu sa francuskom i nema apsolutno nikakvog disbalansa između ove dve skupine.

OZRAČENI sasvim sigurno spadaju u sam vrh naše televizijske tradicije, iako ovog puta ne treba zanemariti ni značajan francuski faktor u celoj produkciji. O ekskluzivnosti samog događaja koji se opisuje, naravno, da i ne govorimo, ali ne treba potceniti ni uredničku spremnost da se poduhvati ovako osetljive teme.

OZRAČENI se ne mogu smatrati partikularno politički hrabrim ili provokativnim delom, kao što je bila VARIOLA VERA, i takvih zahvata ovde nema, ali imajući u vidu samu temu, mogla je biti itekako “peglana” a nije.