Bongov novi film OKJA na jedan neobičan način sublimira interesovanja ovog južnokorejskog maestra i povezuje ga sa dve naizgled nespojive ali logične postavke za koncipiranje savremenog message movieja - to su Disney i Emir Kusturica. Bez dileme ovo jeste Bongov film ali isto tako ne mogu se sakriti uticaji ova dva naizgled nespojiva izvora inspiracije. Bong je u svom opusu imao jedan maestralan creature feature, bio je to GWAEMUL, i u njemu je doneo moćan imaginarijum Koreje uprljane američkim imperijalizmom, mutiranih bića koja ga ovaploćuju i rezigniranih levih aktivista koji ponovo moraju da smućkaju molotovljeve koktele ne bi li spasili Seul od monstruma čiji nastanak nisu uspeli da spreče.
OKJA govori o super-prasetu, džinovskom GMO mutantu koji je proizvela Mirando korporacija (jasna aluzija na Monsanto) koje je u sklopu njihovog marketinškog trika poslato na par desetina svetskih adresa gde će ga gajiti domaćini sa raznih meridijana. Naslovno prase završava u Južnoj Koreji gde se sprijatelji sa malom devojčicom. Kada stvari dođu dotle da se prase vraća u Mirandovu bazu u Americi kako bi uzelo učešće u lansiranju novog GMO mesa, devojčica polazi u pustolovinu da ga izbavi.
Ako je u GWOEMULu, monstrum kog je stvorio imperijalizam bio ubica i otimač male devojčice, ovde je njen prijatelj i žrtva podjednako koliko i ona. Izvesni bljeskovi "više svesti" u tom biću sugerišu vrlo bizarne genetske kombinacije koje su morale dovesti do njegovog nastanka.
Ono što je najsubverzivniji detalj u Bongovoj genezi monstruma jeste zapravo njegovo krajnje ishodište. Vojna industrija je prešla u okvire prehrambene i svoju beskrupuloznost i efikasnost koristi za produkovanje što ukusnije i što jeftinije hrane. Monstrum je sada biće koje neće pojesti nas već mi treba da pojedemo njega, dolazi do potpune inverzije uloga. Ovo je film smešten u svetu u kome nije destrukcija krajnji horizont postojanje supernegativaca već njegova održivost.
Bong u pojedinim detaljima i pokazuje dobro poznati kontrapunt između klanice i onoga što iz nje dobijamo, između ružnih stvari koje se dešavaju na putu do nečega što je lepo. Iako na kraju Okja ne deluje "neodoljivo jestivo" kao Larry Cohenov THE STUFF, mogu da zamislim stomake koji će se od ovoga nekome prevrnuti.
Kritika korporativnog sveta je beskompromisna, otvorena i u njoj Bong ne izbegava grotesku. Ponekad kada sa tom groteskom pretera, recimo u roli Jakea Gylenhaala, film nudi svoje jedine slabe detalje. Taj stepen kritike postoji danas u sličnoj formi u radovima Emira Kusturice. Ali, to nisu jedini elementi koje dele južnokorejski i mokrogorski velemajstori.
Naime, OKJA takođe svoju žanrovsku priču, a ovo je pustolovni film sa elementima naučne fantastike i horora, prevlači jasnom glazurom bajke, ne samo u pogledu toga što priča ima jasno naravoučenije, što u pogledu korišćenih stilema ima vlastiti izraz koji transcendira žanrovske konvencije, što junaci prolaze kroz ispite već i po tome što je ovo priča jasne znakovitosti, praktično prilagođena deci ali solidno začinjena brutalnostima. Otud, slično bajkama koje kada se svedu na sklop događaja u sebi imaju puno toga što nije za decu, a ipak im se priča, tako i OKJA mislim da ima isti takav kvalitet. To je poetički okvir nekoliko recentnih Kusturičinih radova, zaključno sa MLEČNIM PUTEM.
Međutim, u skoru Bong koristi trubače na potpuno identičan način ka Kusturica. Zapravo, tek sam pregledom špice utvrdio da to nisu trubači koje je Kusturica već negde koristio. Scene koje prate trubači su podjednako frenetične i prepune simbolike kao i kod Kusturice. Kada se tome doda pivotalna uloga životinja OKJA se maltene može smatrati Kusturičnim nesnimljenim filmom.
Bong naravno u pogledu realizacije ostaje svoj. Njegov stil je upečatljiv i jedan od najsnažnijih rukopisa u savremenom filmu je upravo njegov. Tu nema dileme, i OKJA to suvereno potvrđuje.
Neki od širih planova nesumnjivo pokazuju da je film sniman za gledanje na velikom ekranu. Ipak, nije jasno gde će to zaista moći da se uradi izuzev na kanskom festivalu i delu južnokorejske bioskopske mreže. Ono što je nesporno jeste da je tehnička realizacija filma bila bez ikakve sumnje "velikoekranska" i da se razmišlčjalo o tom formatu filma. Nisam siguran kako bi OKJA zbog svog delikatnog žanrovskog balansa bila rejtovana, i verujem da bi mahom privukla stariju publiku u bioskope ali kod kuće će skoro sigurno biti prikazivana kao film za celu porodicu koji na vrlo čudan način ima efekat najboljeg mejnstrima dok istovremeno predstavlja odličan uvod u tradiciju art housea i ideju aktivizma.
* * * 1/2 / * * * *
OKJA govori o super-prasetu, džinovskom GMO mutantu koji je proizvela Mirando korporacija (jasna aluzija na Monsanto) koje je u sklopu njihovog marketinškog trika poslato na par desetina svetskih adresa gde će ga gajiti domaćini sa raznih meridijana. Naslovno prase završava u Južnoj Koreji gde se sprijatelji sa malom devojčicom. Kada stvari dođu dotle da se prase vraća u Mirandovu bazu u Americi kako bi uzelo učešće u lansiranju novog GMO mesa, devojčica polazi u pustolovinu da ga izbavi.
Ako je u GWOEMULu, monstrum kog je stvorio imperijalizam bio ubica i otimač male devojčice, ovde je njen prijatelj i žrtva podjednako koliko i ona. Izvesni bljeskovi "više svesti" u tom biću sugerišu vrlo bizarne genetske kombinacije koje su morale dovesti do njegovog nastanka.
Ono što je najsubverzivniji detalj u Bongovoj genezi monstruma jeste zapravo njegovo krajnje ishodište. Vojna industrija je prešla u okvire prehrambene i svoju beskrupuloznost i efikasnost koristi za produkovanje što ukusnije i što jeftinije hrane. Monstrum je sada biće koje neće pojesti nas već mi treba da pojedemo njega, dolazi do potpune inverzije uloga. Ovo je film smešten u svetu u kome nije destrukcija krajnji horizont postojanje supernegativaca već njegova održivost.
Bong u pojedinim detaljima i pokazuje dobro poznati kontrapunt između klanice i onoga što iz nje dobijamo, između ružnih stvari koje se dešavaju na putu do nečega što je lepo. Iako na kraju Okja ne deluje "neodoljivo jestivo" kao Larry Cohenov THE STUFF, mogu da zamislim stomake koji će se od ovoga nekome prevrnuti.
Kritika korporativnog sveta je beskompromisna, otvorena i u njoj Bong ne izbegava grotesku. Ponekad kada sa tom groteskom pretera, recimo u roli Jakea Gylenhaala, film nudi svoje jedine slabe detalje. Taj stepen kritike postoji danas u sličnoj formi u radovima Emira Kusturice. Ali, to nisu jedini elementi koje dele južnokorejski i mokrogorski velemajstori.
Naime, OKJA takođe svoju žanrovsku priču, a ovo je pustolovni film sa elementima naučne fantastike i horora, prevlači jasnom glazurom bajke, ne samo u pogledu toga što priča ima jasno naravoučenije, što u pogledu korišćenih stilema ima vlastiti izraz koji transcendira žanrovske konvencije, što junaci prolaze kroz ispite već i po tome što je ovo priča jasne znakovitosti, praktično prilagođena deci ali solidno začinjena brutalnostima. Otud, slično bajkama koje kada se svedu na sklop događaja u sebi imaju puno toga što nije za decu, a ipak im se priča, tako i OKJA mislim da ima isti takav kvalitet. To je poetički okvir nekoliko recentnih Kusturičinih radova, zaključno sa MLEČNIM PUTEM.
Međutim, u skoru Bong koristi trubače na potpuno identičan način ka Kusturica. Zapravo, tek sam pregledom špice utvrdio da to nisu trubači koje je Kusturica već negde koristio. Scene koje prate trubači su podjednako frenetične i prepune simbolike kao i kod Kusturice. Kada se tome doda pivotalna uloga životinja OKJA se maltene može smatrati Kusturičnim nesnimljenim filmom.
Bong naravno u pogledu realizacije ostaje svoj. Njegov stil je upečatljiv i jedan od najsnažnijih rukopisa u savremenom filmu je upravo njegov. Tu nema dileme, i OKJA to suvereno potvrđuje.
Neki od širih planova nesumnjivo pokazuju da je film sniman za gledanje na velikom ekranu. Ipak, nije jasno gde će to zaista moći da se uradi izuzev na kanskom festivalu i delu južnokorejske bioskopske mreže. Ono što je nesporno jeste da je tehnička realizacija filma bila bez ikakve sumnje "velikoekranska" i da se razmišlčjalo o tom formatu filma. Nisam siguran kako bi OKJA zbog svog delikatnog žanrovskog balansa bila rejtovana, i verujem da bi mahom privukla stariju publiku u bioskope ali kod kuće će skoro sigurno biti prikazivana kao film za celu porodicu koji na vrlo čudan način ima efekat najboljeg mejnstrima dok istovremeno predstavlja odličan uvod u tradiciju art housea i ideju aktivizma.
* * * 1/2 / * * * *