Thursday, June 29, 2017

OKJA

Bongov novi film OKJA na jedan neobičan način sublimira interesovanja ovog južnokorejskog maestra i povezuje ga sa dve naizgled nespojive ali logične postavke za koncipiranje savremenog message movieja - to su Disney i Emir Kusturica. Bez dileme ovo jeste Bongov film ali isto tako ne mogu se sakriti uticaji ova dva naizgled nespojiva izvora inspiracije. Bong je u svom opusu imao jedan maestralan creature feature, bio je to GWAEMUL, i u njemu je doneo moćan imaginarijum Koreje uprljane američkim imperijalizmom, mutiranih bića koja ga ovaploćuju i rezigniranih levih aktivista koji ponovo moraju da smućkaju molotovljeve koktele ne bi li spasili Seul od monstruma čiji nastanak nisu uspeli da spreče.

OKJA govori o super-prasetu, džinovskom GMO mutantu koji je proizvela Mirando korporacija (jasna aluzija na Monsanto) koje je u sklopu njihovog marketinškog trika poslato na par desetina svetskih adresa gde će ga gajiti domaćini sa raznih meridijana. Naslovno prase završava u Južnoj Koreji gde se sprijatelji sa malom devojčicom. Kada stvari dođu dotle da se prase vraća u Mirandovu bazu u Americi kako bi uzelo učešće u lansiranju novog GMO mesa, devojčica polazi u pustolovinu da ga izbavi.

Ako je u GWOEMULu, monstrum kog je stvorio imperijalizam bio ubica i otimač male devojčice, ovde je njen prijatelj i žrtva podjednako koliko i ona. Izvesni bljeskovi "više svesti" u tom biću sugerišu vrlo bizarne genetske kombinacije koje su morale dovesti do njegovog nastanka.

Ono što je najsubverzivniji detalj u Bongovoj genezi monstruma jeste zapravo njegovo krajnje ishodište. Vojna industrija je prešla u okvire prehrambene i svoju beskrupuloznost i efikasnost koristi za produkovanje što ukusnije i što jeftinije hrane. Monstrum je sada biće koje neće pojesti nas već mi treba da pojedemo njega, dolazi do potpune inverzije uloga. Ovo je film smešten u svetu u kome nije destrukcija krajnji horizont postojanje supernegativaca već njegova održivost.

Bong u pojedinim detaljima i pokazuje dobro poznati kontrapunt između klanice i onoga što iz nje dobijamo, između ružnih stvari koje se dešavaju na putu do nečega što je lepo. Iako na kraju Okja ne deluje "neodoljivo jestivo" kao Larry Cohenov THE STUFF, mogu da zamislim stomake koji će se od ovoga nekome prevrnuti.

Kritika korporativnog sveta je beskompromisna, otvorena i u njoj Bong ne izbegava grotesku. Ponekad kada sa tom groteskom pretera, recimo u roli Jakea Gylenhaala, film nudi svoje jedine slabe detalje. Taj stepen kritike postoji danas u sličnoj formi u radovima Emira Kusturice. Ali, to nisu jedini elementi koje dele južnokorejski i mokrogorski velemajstori.

Naime, OKJA takođe svoju žanrovsku priču, a ovo je pustolovni film sa elementima naučne fantastike i horora, prevlači jasnom glazurom bajke, ne samo u pogledu toga što priča ima jasno naravoučenije, što u pogledu korišćenih stilema ima vlastiti izraz koji transcendira žanrovske konvencije, što junaci prolaze kroz ispite već i po tome što je ovo priča jasne znakovitosti, praktično prilagođena deci ali solidno začinjena brutalnostima. Otud, slično bajkama koje kada se svedu na sklop događaja u sebi imaju puno toga što nije za decu, a ipak im se priča, tako i OKJA mislim da ima isti takav kvalitet. To je poetički okvir nekoliko recentnih Kusturičinih radova, zaključno sa MLEČNIM PUTEM.

Međutim, u skoru Bong koristi trubače na potpuno identičan način ka Kusturica. Zapravo, tek sam pregledom špice utvrdio da to nisu trubači koje je Kusturica već negde koristio. Scene koje prate trubači su podjednako frenetične i prepune simbolike kao i kod Kusturice. Kada se tome doda pivotalna uloga životinja OKJA se maltene može smatrati Kusturičnim nesnimljenim filmom.

Bong naravno u pogledu realizacije ostaje svoj. Njegov stil je upečatljiv i jedan od najsnažnijih rukopisa u savremenom filmu je upravo njegov. Tu nema dileme, i OKJA to suvereno potvrđuje.

Neki od širih planova nesumnjivo pokazuju da je film sniman za gledanje na velikom ekranu. Ipak, nije jasno gde će to zaista moći da se uradi izuzev na kanskom festivalu i delu južnokorejske bioskopske mreže. Ono što je nesporno jeste da je tehnička realizacija filma bila bez ikakve sumnje "velikoekranska" i da se razmišlčjalo o tom formatu filma. Nisam siguran kako bi OKJA zbog svog delikatnog žanrovskog balansa bila rejtovana, i verujem da bi mahom privukla stariju publiku u bioskope ali kod kuće će skoro sigurno biti prikazivana kao film za celu porodicu koji na vrlo čudan način ima efekat najboljeg mejnstrima dok istovremeno predstavlja odličan uvod u tradiciju art housea i ideju aktivizma.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, June 28, 2017

THEIR FINEST

Lone Scherfig pratim sa strane i moram priznati da nije ispratila nekakav uspon za koji je bila predisponirana. THEIR FINEST je svakako bolji film od RIOT CLUBa koji je bio ispuštena priča i ogromna propuštena prilika. THEIR FINEST svakako nije maksimalno iskorišćena prilika ali je sama priča dovoljno zanimljiva da u spoju sa britanskom rutiniranom filmskom i televizijskom mašinerijom rezultira prilično prijatnim filmom.

THEIR FINEST je priča o mladoj sekretarici iz marketinške agencija koja dobro koristi priliku što su neki kopirajteri bili mobilisani i potom biva angažovana da radi kao scenarista na raznim propagandnim filmovima. THEIR FINEST nije istinita priča ali govori o istinitim okolnostima i nastanku prvog “uspešnog” i umetnički vrednog propagandnog igrenjaka u britanskoj produkciji na početku Drugog svetskog rata u kome se kao prelomni X-faktor nametnula glavna junakinja ove priče.

Gemma Arterton je već prekaljena zvezda i ona uspeva da iznese i starinski emancipacijski grč koji znamo iz screwballa, i melodramski eksces i sve to nudi u dobrom skladu arhaiziranog i modernog izraza. Bill Nighy pravi glumačke bravure kakve se od njega i očekuju kao posrnuli glumački bard dočim su Sam Claflin i Jack Houston solidni ali bledi kao muškarci u njenom životu.

Lone nažalost ne uspeva da izdigne ovu priču iznad nečega što bi mogao biti BBCjev televizijski film a BBC je inače bio i producent ovog filma. Ono što ponajviše ispušta svakako su melodramske linije u kojima nikada ubedljivo ne uspeva da izgradi kontuinitet priče glavne junakinje.

Sitnih formalnih zanimljivosti ima, ali ovakav film je morao vrcati od formalnih bravura jer se ipak bavi epohom i temom “filma u filmu”. To Lone Schefig ipak ne uspeva da isporuči. Međutim, THEIR FINEST je jedan od onih “živih klanih nedoklanih” filmova u kojima reditelj pravi propuste ali sve uspeva da iznese zanimljiva priča i kompetentna podela. Štaviše, čini mi se da “obična publika” kojoj potencijali ovakve priče ni nisu do kraja jasni, verovatno dobija i više nego dobar sadržaj.

Tema filmske industrije za vreme Drugog svetskog rata je vrlo zanimljiva.THEIR FINES nema snagu Tavernierovog filma na tu temu ali nema u sebi ni tu etičku dilemu jer se ipak ne bavi okupiranom državom i nema elemenata kao što je kolaboracija. 

* * * / * * * *

PANDORA

Pogledao sam južnokorejski film katastrofe PANDORA Jong-woo Parka. Film govori o relativno aktuelnoj temi za dalekoistočne države a to je tragedija u nuklearnim reaktorima. Fukušima se desila pre šest godina ali i dalje je jako sećanje na nju, koje se uostalom samo nadovezalo na tragičnu “nuklearnu” prošlost tog regiona.

PANDORA nažalost nije neki naročito relevantan i uzbudljiv film na tu temu. Rekao bih da se Jong-woo Park dosta pravolinijski drži ideje tematizacije katastrofe i da od toga ne odstupa kako bi istražio išta drugo. Samu katastrofu bazira na greškama ljudskog faktora zbog korupcije, nerada i loše kontrole tehnološkog procesa i u tom pogledu PANDORA deluje dosta naivno. Sama opasnost dakle nije inherentna tehnologiji već lošem rukovođenju a ono je omogućeno lošom hijerarhijom. Socijalna kritika koju pritom prikazuje dosta je šablonizirana i naivna. Nažalost, isto važi i za situacije u samom gradiću gde je nuklearka kao i u samoj elektrani. Blue collar junaci koji deluju zanimljivo na početku kasnije počinju da se ujednačavaju u lakirovku radničke požrtvovanosti, a slično je i sa nedužnim građanstvom.

U tehničkom pogledu PANDORA je korektna onoliko koliko su južnokorejski filmovi inače pedantno urađeni ali nažalost ne mnogo više od toga. Štaviše, filmu nedostaje ono što je obeležje južnokorejskih filmova a to je savršeno kontrolisano kadriranje, inventivnost u mizanscenu i visoka estetizacija. CGI je podnošljiv ali ne onoliko dobar koliko je neophodno za film u kome je tako značajan element razaranje i katastrofa. 

* * / * * * *

THE MONSTER

THE MONSTER Bryana Bertinoa je atipičan creature feature indie senzibiliteta o majci i kćeri koje su žrtva traumatičnih odnosa u porodici, bolesti zavisnosti, porodičnog nasilja i onda se na putovanju suočavaju sa monstrumom u mračnoj šumi. Naravno, jasno je da taj monstrum sasvim sigurno predstavlja ovaploćenje njihovih problema, nevolja itd. i da se ta simbolika knjiški prepliće u ovom filmu dosta labave strukture i slabe žanrovske efikasnosti ali na kraju, sve ono što treba da "unapredi" žanr ostaje mlako i ne naročito inventivno i ne dovodi do prevazilaženja konvecija, a nažalost ono gde film treba da bude u konvenciji ostaje nedorečeno i neprecizno. Verovatno da su ti problemi povezani, a rezultat je film koji je intrigantan ali naprosto slab.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, June 27, 2017

THE BAD BATCH

THE BAD BATCH Ane Lily Amirpour nažalost uspeva da jednu čistu Grindhouse premisu pretvori u nešto što je hipstersko iživljavanje. Priča o postapokaliptičnoj pustoši kojom lutaju odbačeni ljudi iz naslova tretirana je kao nekakav hipsterski modni film, sa muzičkim interludijima koji su važniji od priče, likova, i sa estetizacijom koja dominira nad svim ostalim postupcima. To je zanimljiv paradoks. Iako je i prvi dugometražni film Ane Lily Amirpour bio "iživljavanje" u pogledu spajanja američkog indie filma i persijskog jezika pre svega, onda je ovaj "iživljavanje" u tome što spaja visoku estetizaciju sa konceptom pabirčenja, reciklaže otpada koji je činio produkcioni dizajn postapokaliptičnih filmova ove vrste.

Za razliku od pojedinih italijanskih reditelja koji su imali artističke izlete u realizaciji takvih postapokaliptičnih filmova i pokušavali da se pozabave estetizacijom, ili u sličnim slučajevima reditelja koji su takve filmove snimali kao odskočnu dasku, Ana Lily Amirpour ovo snima u fazi kada se već jeste afirmisala, i nema nikakvu obavezu da se poštapa žanrom. Pa ipak, film ima dosta detalja i žanrovskih okvira u sebi koji su međutim potpuno rastavljeni njenim postupkom i nemaju takav efekat. Naslovi kao Michodov ROVER padaju na pamet ali Ana Lily Amirpour je otišla korak dalje od toga.

Glumačka podela okuplja dosta zvezda i sa jasnom žanrovskom reputacijom, i ko poželi da gleda Jasona Momou i Keanu Reevesa u postapokaliptičnom filmu pa se zato lati THE BAD BATCHa, ima prilično da se iznenadi. Ali, onaj ko hoće da vidi jedan filmski eksces kakav se ne sreće često, ima šta da vidi u ovom filmu. Možda baš zato njime nisam bio frustriran.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, June 24, 2017

PERSONAL SHOPPER

Pogledao sam PERSONAL SHOPPER Oliviera Assayasa. Strpljenje se isplatilo, konačno je stigao u bioskope tako da na kraju nije bilo potrebe da ga gledam na nekom ripu, kada već nisam stigao da ga ulovim na FESTu. Ovaj film je jedno od Assayasovih istraživanja u domenu žanra, meni svakako slabiji od njegovog najzanimljivijeg i najsnažnijeg filma u tom domenu - DEMONLOVERa - ali sasvim sigurno izuzetno zanimljiva studija strave u art house ključu, na liniji Romana Polanskog. Assayasov film jeste horor, mada bih radije upravo koristio "film strave" kao definiciju upravo zbog toga da se ne bi poisteovećivao sa svim onim konvencijama ali i zahtevima publike koje implicira definicija savremenog horor filma.

Assayas polazi iz glavnog lika, izvanredno je igra Kristen Stewart sa kojom je ostvario vrlo potentnu saradnju. Ona je "lični kupac" kapriciozne zvezde, sa kojom deli mere i obavlja njene poslove da se ova ne bi pojavljivala javnosti. Pored toga, ona je i medijum koji pokušava da stupi u kontakt sa pokojnim bratom. Film ima nekoliko sekvenci sa spektralnim pojavama ali strava je prevashodno sakrivena u svakodnevici glavne junakinje koja vodi život savremene nomadske elite, i jedan od najimpresivnijih segmenata filma jeste stalking koji se odvija preko iMessagea na njenom telefonu, maltene bez izgovorenih reči, u vibrantnim euro-ambijentima koje za Assayasa majstorski snima Yorick Le Saux, DP koji se u njegovim filmovima u poslednje vreme smenjuje sa Denis Lenoirom.

Kak strava u Assayasovom filmu nikada nije metastazirala u pravcu zabave (iako je film vrlo dinamičan) ili žanrovskih konvencija, već ostaje u domenu neizrečenog, okultnog, možda i krajnje subjektivnog, PERSONAL SHOPPER nudi i vrlo supešan upliv ovakovog pogleda u vode vrhunskog art housea i uopšte onoga što smatramo kremom evropskog filma. U njemu se PERSONAL SHOPPER zasluženo nalazi, premda nema dovoljnu snagu da otvori neko novo poglavlje u poimanju strave na filmu. Film je svež ali ni po čemu, čak ni u Assayasovom opusu zapravo nije nov.

* * * / * * * *

THE BABYMOON

Pogledao sam THE BABYMOON Baileya Kobea. Reč je o indie komediji koja je pokazala da ima potencijala i vizuelno, pa i glumački, čak i na nivou scenarija, međutim, na kraju taj potencijal ne uspeva da ispuni. U određenom smislu, THE BABYMOON se može definisati kao komična varijacija na NO ESCAPE Braće Dowdle, sa junacima koji odlaze u južnameričko letovalište i zateknu se u sred sukoba između pobunjenika i vlasti.

Nažalost, Bailey Kobe ne uspeva da razjasni koji stil komedije želi da proizvede, a kuburi i sa odlukama u pogledu stilizacije, na kraju i scenario koji solidno počne na nivou postavke kasnije kreće da se raspada i počinje da pati od stagnacije u pogledu radnje, te umesto da se kreće prema klimaksu odlazi put nekakvog krajnje mlakog kalambura.

Šteta. Čini se da je Bailey Kobe imao infrastrukturu za pristojan filma ali ju je prokockao.

* 1/2 / * * * *

Monday, June 19, 2017

COMET

Sam Esmail me nije impresionirao svojom serijom MR. ROBOT a njegov igrani film COMET takođe nije moja šolja čaja. Naime, duo drama koja se mahom bazira na dijalogu svakako nije forma koja mi je bliska i koju rado gledam, a naročito kada je reč o nekakvom boy meets girl narativu koji se svodi na beskrajne priče o manje-više jednoj temi. Ipak, za one koji to vole, COMET može biti vrhunski primer tog podžarna.

Esmail eksplicito u dijalogu svojih junaka govori o temporalnim umetnostima poput muzike ili filma koje se baziraju na protoku vremena i na njegovom oblikovanju, i poredi sve to sa slikarstvom gde vreme ne igra ulogu i gde razni prizori stoje zarobljeni u vremenu. Sledeći tu ideju on pravi film o dvoje ljudi, odlično ih igraju Justin Long i Emmy Rossum koji se nalaze u različitim fazama veze, života pa i ambijentima, i prikazuje simultano dešavanje tih raznih faza unutar svog temporalnog okvira. On to na početku definiše kao različitie dimenzije, i film koketira sa nekim elementima (naučne) fangastike, ali ovaj film više deluje kao vešto sklopljen mozaik iz različitih faza jednog odnosa.

Čitav film je baziran na dijalogu a Esmailov vizuelni koncept pre svega je baziran na ideji da to nekako estetizuje i vizuelno oneobiči u čemu deifinitivno uspeva. Ipak, nema nikakve sumnje da su intervencije u tom smeru nametnute “spolja”, iz autorove želje da film “izgleda dobro” i da priča takvom postupku ne daje za pravo. 

U svakom slučaju, svoje nerazumevanje prema ovoj vrsti filma neću izraziti u oceni. Reč je o respektabilnom pokušaju nečega što meni kao gledaocu ne leži.

* * * / * * * *

CHiPS

Pogledao sam CHiPS Daxa Sheparda, bioskopski rimejk nekada popularne televizijske serije o policajcima iz kalifornijske saobraćajne patrole. Shepard je kao reditelj i scenarista pokušao da uradi nešto na tragu Todda Phillipsa u filmu STARSKY AND HUTCH i da jednu rutinsku policijsku seriju transponuje u campy maniru. U tome nažalost ne uspeva ni približno koliko Todd, jer CHiPS stoji kao čudan spoj gross out komedije sa izraženim elementom gej panike (koja valjda treba da proističe iz samog koncepta buddy cop filma i relativno energične akcije, sa dosta iznenadnog nasilja i zabavnog slepstika.

Akademski gledano CHiPS nije savršeno koherentan film ali Daxu Shepardu se ne može osporiti da je snimio nešto vrlo energično i da uspeva da prenese svoj žar na publiku. Stoga i u momentima kada film nije smešan, ima izvesnu dozu neodoljivog šarma ljudi koji imaju dobru nameru da nas zabave.

Akcija je urađena jako solidno, naročito ako imamo u vidu dosta ekonomičan budžet od 25 miliona dolara. CHiPS je film za ljubitelje buddy cop filma i malo koga pored njih.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, June 17, 2017

ONCE UPON A TIME IN VENICE

Pogledao sam ONCE UPON A TIME IN VENICE u kome su braća Cullen dobili priliku da imaju popravni ispit posle promašenog filma COP OUT koji su doduše samo pisali. Nažalost, ovog puta nemaju prostor da okrive Kevina Smitha ili studio za neuspeh jer ovo je indie produkcija u kojoj su sebi mogli da dozvole da se razmahnu u pravcu quirky beach bum detektivske komedije, i da iskoriste priliku koju još uvek nudi ikoničnost Bruce Willisa.

Nažalost, od gotovog ne da su napravili veresiju već čak i nešto gore od toga. Naime, ONCE UPON A TIME IN VENICE je promašaj pre svega zbog toga što ne funkcioniše ni na jednom nivou. Film doduše nije dosadan, ali otprilike to je sve što mu se može reći u odbranu.

Ono što je osnovni greh ovog filma nije to što je “izmakla magija” koju bi trebalo da nosi nekakav bookend film za detektivske likove Brucea Willisa već činjenica da okupljena ekipa u ovom filmu ne uspeva da pruži čak ni minimum onoga što bi trebalo da donose kao zvezde.

Bruce Willis je previše cool da bi zaista bio loš u ovakvoj ulozi, pa i nije, ali zbilja ne možemo reći da je u potpunosti bio mentalno prisutan u toku snimanja. Thomas Middleditch se pak trudi ali naprosto nema materijal sa kojim bi išta napravio, dočim Jason Moma ima epizodnu ulogu za koju se ne može reći da ima previše smisla, naročito ako imamo u vidu da pokušava da se profiliše kao filmska zvezda.

ONCE UPON A TIME IN VENICE je bio film koji je mogao da bude dobar, u najgorem slučaju simpatičan, a rezultat je nažalost delo za koje deluje da nikome nije bio potreban. Šteta je što su Cullenovi očigledno imali nešto veće ambicije sa ovim filmom o čemu govori i činjenica da je kao DP angažovan Amir Mokri koji radi major filmove, i radio je nekoliko poznatih policiciera. Nažalost, ni Mokri ne može da pomogne sem da pokaže kako je film imao tehnički polish koji je dovoljan za bioskop. 

* 1/2 / * * * *

Thursday, June 15, 2017

WONDER WOMAN


WONDER WOMAN Patty Jenkins je jedan od onih superherojskih filmova koji koriste epohu kao svojevrsni grace period u kom ne moraju da se suočavaju sa onim izazovima i kontradikcijama stilizacije i uverljivosti koje inače moraju da imaju kada su smešteni u savremeno doba.

U tom pogledu, WONDER WOMAN ne dobacuje ni blizu FIRST CLASSa i doseže negde do FIRST AVENGERa, s tim što je meni Gal Gadot bitno harizmatičnija od Chris Evansa, i ona je u tom pogledu zaista autentični oslonac ovog filma, a rekao bih čak i njegov esencijalni adut. Često se dešava da glumci koji igraju superheroje ne dobacuju do snage lika koji igraju, ali kod Gal Gadot to nije slučaj. To smo videli u DAWN OF JUSTICE i sada se to potvrdilo. Ona je sjajna, odlično se snalazi kao Wonder Woman, i ovom filmu daje jedan osoben kvalitet.

Kad je reč o priči, WONDER WOMAN je praktično isto što i prvi CAPTAIN AMERICA samo sa dužim origin storyjem. Doduše, CAPTAIN ima tu specifičnost da tek na kraju filma, on postaje heroj kakvim ga danas poznajemo, dočim Wonder Woman ne mora da prolazi tu transformaciju kroz ceo film, ali to je manje-više to, umesto Hydre i nacista, ovo su zli Nemci u Velikom ratu, inače upadljivo slično prikazani i tretirani kao nacisti, iako oni to nisu bili, Wonder Woman rešava priču Velikog rata poistovećujući ga sa “večnim ratom” koji izaziva bog Ares.

U suštinini ovo je pustlovni film starog kova, kao što je bio ASSASSINATION BUREAU Basila Deardena, i pošto se dešava u vreme u kome nema ostalih DCEU junaka, onda nije opterećen time da je produžetak nečega i najava za nešto. Ali kako rekoh, to je sve deo grace perioda.

Chris Pine se odlično nosi sa Gal Gadot, Danny Huston i ostali negativci nemaju neki naročit protagonizam i ovo je film sa Wonder Woman u fokusu što je dosta dobro jer ona kroz ovu priču po prvi put uči o svetu izvan svog rodnog ostrva na kome ju je sakrio Zevs.

Kako rekoh Gal Gadot je ključni adut filma, a ovo je prvi DCEU naslov koji nema jak rediteljski pečat. Paradoksalno, to će mu možda doneti najveiše uspeha jer nema Snydera ili Ayera da iritiraju kritiku i deo publike svojim autorskim pečatom. Meni je stoga ovo daleko najslabije režiran DCEU film jer je prosto akademski, pristojno realizovan ali bez nekog žara koji bih očekivao. Ipak, ono što mu se ne može osporiti to je da ima koheziju, da je stilski dosledan i u dramskim i u akcionim scenama i da naravno kapitalizuje taj setting epohe kao deo već pomenutog grace perioda.

Film je dosta opterećen svojom emancipatorskom misijom, pa pored žena kao osnovne ugrožene grupacije, tretira još neke, pre svega etničke manjine koje u periodu kada se film dešava nisu nailazile na razumevanje, i moglo bi se reći da je za razliku od “mračnijeg” pogleda kod Snydera i Ayera, ovaj film usvojio jedan izuzetno optimističan i angažovan pogled na svet. Svakako da posle SUICIDE SQUADa niko ne bi očekivao ovakav film.

Ali isto tako, kada se Gal Gadot pokazala kao scene-stealer u DAWN OF JUSTICE, ovako efektan nastup se mogao očekivati.

WONDER WOMAN je film koji će svakako dobro komunicirati sa publikom koja ne prati strip ekranizacije i superherojski film u celini. I u tom domenu, ponovo nije najbolje izdanje, imamo tu već LOGANa.

S druge strane, sve što su postavljeni ciljevi, WONDER WOMAN uspešno provodi u delo, a Gal Gadot uspeva da bude ubedljiva u naslovnoj roli a to samo po sebi već jeste bioskop. 

WONDER WOMAN je film koji sadrži puno toga dobrog, ali iskreno ovo je DCEU film kome ću se najređe vraćati.

* * * / * * * *

Wednesday, June 14, 2017

THE MUMMY

Ove godine smo gledali ALIEN: COVENANT pa možemo slobodno reći da nas ništa ne bi smelo iznenaditi. Ipak, THE MUMMY Alexa Kurtzmana je uspeo u tome. Ovo je jedan od onih filmova za koje ti nije jasno kako su nastali, najpre zato što su na setu bili prisutni neki dosta ozbiljni ljudi. Ali kada se ostavi po strani pitanje kako je Tom Cruise sebi ovo dozvolio, ostaje upitanost i nad time kako li su izgledala lica ljudi iz Universala kada im je prikazan ovaj film i kada im je rečeno "Ovim planiramo da započnemo Dark Universe".

THE MUMMY je film kojim ne samo da ništa ne može da se započne, nego njime ne može ništa ni da se okonča jer bilo šta što iole funkcioniše kao serijal, shared-universe ili šta već, ne može sebi da dozvoli da ima ovakav segment, a naročito ne prvi film.

Na filmu je potpisano celih šest scenarista, a teško da možemo reći kako ovde ima posla i za jednog, i to televizijskog scenaristu. THE MUMMY je u kreativnom pogledu bukvalno na nivou Hallmarkove televizijske produkcije koja izlazi negde uporedo sa holivudskim spektaklom na istu temu i pokušava da izmuze neku gledanost. Film je sveden na vrlo mali broj lokacja, vrlo mali broj događaja, a svaka situacija je bazirana na opštem mestu, od zamisli do dijaloga.

Rediteljska egzekucija je ispod nivoa holivudskog spektakla ovakve ambicije. Alex Kurtzman jeste bio scenarista i producent nekih tehnički zahtevnih franšiza ali ovo je svakako bio preveliki zadatak za njega i na kraju ga je nadišao na svakom nivou. Stoga THE MUMMY i deluje više kao televizijski film nego kao skup letnji hit, naročito ne kao neki vehicle za Cruisera.

Ipak, ono što je najneverovatnije od svega jeste ideja da se ovakvim filmom započne serijal. Iako postoji teorijska mogućnost da kroz zaradu van Amerike, THE MUMMY opravda investiciju, jako je teško praviti frabnšizu sa filmom koji napravio pare u Americi, dakle ni kulturni kapital koji iz toga proističe, a o kritikama da ne govorimo. Cruise jeste poslednjih nekoliko franšiza započeo flopovima u Americi, ali to su bili filmovi koji su barem bili percipirani kao dobri, poput EDGE OF TOMORROW. Dark Universe međutim nije Cruiseova franšiza i pitanje da li se ona može praviti na istim poslovnim premisama kao JACK REACHER jer u ostalim filmovima on neće biti lead, ako se uopšte bude i pojavljivao.

Ukratko, THE MUMMY je sramotno loš film i promašaj u svakom pogledu, sa tom specifičnošću da se odigrao na mestu gde se to nije očekivalo - tamo gde bi franšiza trebalo da počne i dok se na daljim nastavcima uveliko radi.

ES POR TU BIEN

Pogledao sam ES POR TU BIEN Carlosa Therona, špansku komediju koja je kod nas izašla pod naslovom KAKO SE REŠITI ZETA što je jasna aluzija na prevod filma KAKO SE REŠITI ŠEFA odnosno HORRIBLE BOSSES. Nažalost, Theronov film nije tako sočna crna komedija kao ona koju je snimio Seth Gordon, mada sa njom deli dosta sličnosti - u centru pažnje su tri potencijalna tasta koji imaju probleme sa svojim potencijalnim zetovima i žele da ih eliminišu iz života svojih kćeri.

ES POR TU BIEN je efikasan u egzekuciji svoje ideje, premda ne možemo reći da joj prilazi naročito maštovito. Duhovitih situacija ima pre svega zato što su junaci i glumci koji ih igraju uporni i energični u svom naumu što svemu daje dozu šarma. Ipak, u svemu postoji još jedan problem. Naime, tastovi imaju problem sa potencijalnim zetovima iz različitih razloga od kojih neke možemo prepoznati kao objektivne, ali na kraju film nema hrabrosti da "sudi" i da neke veze raskine a neke očuva, već se sve kreće ka nekakvom "opštem hepiendu" što jeste u žanrovskoj konvenciji komedije ali ne i postavke koju su sami autori koncipirali.

ES POR TU BIEN je rutinski film u španskoj produkciji ali to ne znači da nije realizovan na vrlo solidnom nivou koji je kudikamo iznad onoga što slični projekti dostižu van Holivuda.

* * / * * * *

VENGEANCE: A LOVE STORY

Pogledao sam VENGEANCE: A LOVE STORY Johnny Martina, DTV film sa Nicolasom Cageom kao top-billovanom zvezdom, i Don Johnsonom u bitnoj sporednoj ulozi. Cage je poslednjih godina postao karikaturalna pojava koja se sve više poistovećuje sa vrlo specifičnom školom DTV smeća, i tek povremeno ima epizode kod respektabilnih reditelja i u ozbiljnim projektima, i svakako da njegov sunovrat od "oskarovca" da hasselhoffovske figure stoji kao jedna od bizarnijih glumačkih sudbina. Štaviše, može se reći da i njegovi skorašnji i vrlo retki nastupi u mejnstrim produkcijama crpe dosta inspiracije upravo iz tog DTV konteksta u kome je on trenutno zaglavljen.

VENGEANCE: A LOVE STORY je unikatan naslov po tome što u njemu Cage ima top-billing i što je njegova uloga kada bi se prepričavao film zapravo pivotalna ali je screentime u kome ga vidimo mnogo manji nego što bi se očekivalo.

Ovo je rape and revenge priča o udovici koju siluje grupa lokalnih siledžija. Počinioce vrlo brzo pronalazi lokalni detektiv, načet ličnom tragedijom (njega igra Cage) a iz zatvora ih svojom ljigavom veštinom oslobađa pokvareni advokat (igra ga Don Johnson). Iscrpljen neefikasnošću sistema, detektiv kreće da se sveti i ubija jednog po ujednog člana bande.

Johnny Martin je jedan od onih DTV reditelja koji je ponikao u redovima kaskadera, ali je njegov rediteljski postupak začuđujuće pismen, čak i ambiciozan. U pojedinim deonicama, on zaista uspeva da uhvati neku dosta vibrantnu atmosferu malog mesta u kome se desio zločin i u kome se briše granica između počinilaca i žrtava.

Najneobičniji detalj je zapravo sam položaj Cageovog lika. Naime, fokus filma je mahom na ženi koja je žrtva silovanja, njenoj majci (igra je Kara Unger) i kćeri koja je tome svedočila. Detektiv kao "anđeo osvete" pojavljuje se vrlo malo i njegov karakter se niti razrađuje niti uzima istinski protagonizam.

Kao jedan od producenata potpisan je Harold Becker, veteran koga odavno nismo videli u akciji i sasvim je moguće da je ovaj scenario u nekoj drugoj inkranaciji zapravo imao neki drugi predznak od ovog koji ima sada. Naime, VENGEANCE: A LOVE STORY se u suštini prodaje kao priča o detektivu osvetniku, i to u osnovi jeste, ali u njemu prepoznajemo eho nekpog drugog filma u kome su žrtve bile protagonisti.

Ono što je međutim u domenu DTVa zanimljivo jeste upravo činjenica da ovakva "kontaminacija" žanrovskog okvira doprinosi da film deluje originalnije i intrigantnije nego što bi inače bio da se držao žanrovskih restrikcija. U tom pogledu, možda možemo reći da je ovo jedan od najboljih projekata u koje je Cage bio uključen od početka svog DTV rada.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, June 11, 2017

LUCID DREAM

Pogledao sam LUCID DREAM Kim Joon-Sunga, Netflixov Original namenjen korejskom odnosno azijskom tržištu. Svakako da je OKJA ključni veliki projekta u ovom domenu, ali LUCID DREAM je lep uvod. Kim Joon-Sung je snimio ekonomičan copywoodski južnokorejski film koji u sebi kombinuje masu poznatih elemenata od DREAMSCAPEa do THE CELLa, ili za mlađe - INCEPTIONa, i govori o novinaru čiji je sin otet i jedini način da rekonstruiše otmicu jeste da primeni metod "lucidnog sna" u kome se u snovima bogatije seća okolnosti sinovljeve otmice.

Kim Joon-Sung sve ove copywoodske elemente papri i nekim sočnim i opet dobro poznatim elementima južnokorejskog shock trilera kao što su motivi trgovine organima i sl. ali ključni adut ovog filma upravo jeste efikasno i nepretenciozno realizovanje copywoodske matrice. U određenom smislu, LUCID DREAM istovremeno možemo otpisati kao retrogradan projekat koji vraća južnokorejski žanrovski film u rikverc, ali i kao tipičan izvozni produkt pa samim tim i deo te "izvozne estetike" koja je delimično učinila južnokorejski žanrovski film dosadnim. Međutim, sada je sasvim sigurna da je copywoodski pristup ipak duboko u prošlosti i zato ovo tretiram kao prijatan retro detalj.

* * * / * * * *

SHIMMER LAKE

Pogledao sam SHIMMER LAKE, rediteljski projekat relativno aktuelnog scenariste Orena Uziela snimljen kao Netflix Original. Uprkos tome što su rediteljski filmovi scenarista uglavnom slabi, oni obično donose neke ideje i postavke koje izražavaju njihovu autorsku ličnost i koje vrlo često nisu uspevale da iskomuniciraju sa rediteljima, pa su došle dotle da ih sam pisac realizuje. U slučaju SHIMMER LAKEa, rekao bih da je ovo drugo u pitanju. Naime, ovaj scenario je dosta razlikuje od onoga što Oren Uziel inače piše, i nažalost, jasno je zašto mu ovakvi pokušaju quirky coenovskog krimića ne prolaze.

SHIMMER LAKE je fargast krimić čiji je osnovni gimmick da se odvija unazad. Nažalost, čini se da Uziel nije baš vrhunski postavio svoju priču i da ona ne dobija ništa takvim prikazivanjem,a što je najgore nema opravdanje ni kao nekakva scenaristička bravura. Kada se tome doda da vrlo slabo funkcioniše kao krimić, onda je veliki problem i to što nije naročito duhovit.

SHIMMER LAKE je dakle film koji u sebi nema ništa što bi ga naročito preporučilo. Šteta. Uziel je svakako ime koje obećava a i glumačka ekipa koju je okupio nimalo nije loša.

* 1/2 / * * * *

THE BELKO EXPERIMENT

Pogledao sam THE BELKO EXPERIMENT, Blumhouseov niskobudžetni film snimljen po scenariju Jamesa Gunna. Jasno je da reditelj GUARDIANSa teško može da se vrati svojim starim ljubavima kao što su trashy horori i indie estetika ali to ne znači da ne može da papri na tom terenu kao scenarista i producent. Uprkos tome što je reditelj filma Greg McLean, australijski profesionalac, ovaj film mnogo više liči na Gunna i to na njegovu ovogodišnju inkarnacija iz GUARDIANSa, barem u vizuelnom pogledu. Ključne reči su estetizacija, čak fetišizacija detalja i ambijenata, upotreba slow motiona kao akcenta, i uoopšte neke stvari koje je u poslednje vreme više koristio Gunn.

Tu je i glumačka podela u kojoj je Gunnov stock company, od brata Seana preko Michaela Rookera sve do Gregg Henryja. To su sve Gunnove omiljene face. Glavnu ulogu igra odlični John Gallagher Jr koji se odlično snalazi u ovoj vrsti žanrovskog sadržaja a podelu zaokružuju bećari kalibra Tony Goldwyna i John C. McGinleya.

Zaista THE BELKO EXPERIMENT je u pogledu hardvera film u kome ima štošta da se voli i nema puno toga da zasmeta ljubitelju masnog pulpy sadržaja.

Sama premisa o BATTLE ROYALEu među japijima je dosta uobičajena. Iako je tehbnički reč o high conceptu, Blumhouse filmovi iopak radicionalno imaju radikalnije i inventivnije koncepte od ovoga. I to je zapravo ključna tačka u kojoj nam talenat Gunnovog kalibra zapravo nije bio neophodan jer ovakve ili slične postavke viđamo svaki drugi dan.

Pa ipak, ono što Gunna čini bitnim faktorom u svemu ovome jeste realizacija koju je definitivno on omogućio. THE BELKO EXPERIMENT nije nimalo originalan film ali je u najboljem duhu budžetske i idejne B-produkcije pošteno realizovan rad, sa dovoljnom dozom invencije na mikronivou egzekucije, unutar scena i situacija, da zasluži sve simpatije.

* * * / * * * *

Friday, June 9, 2017

KING CHARLES III

KING CHARLES III Ruperta Goolda je BBCjev televizijski film nastao po pozorišnom komadu Mike Bartletta. Nažalost, zanimljiva premisa ovog komada i televizijskog filma nije naročito dobro razrađena, izvan onoga što je inicijalna ideja. Naime, film prati situaciju u kojoj je Kraljica preminula, Charles posle dugog čekanja preuzima vlast i odlučuje da zaista vlada državom, prvo tako što će sprečiti donošenje zakona o štampi koji on smatra nedemokratskim. Ta situacija sa zakonom dovodi do krize političkog sistema i sukoba između parlamenta i krune, a usput i dinastičkih intriga.

Mike Bartlett u pojedinim detaljima pokušava da podseti na britanski HOUSE OF CARDS a svemu tome dodaje i dozu šekspirovskog pristupa dinastičkim odnosima, međutim, na kraju sve to počinje da deluje neukusno, kao neki od površnijih projekata Channel Foura. Naime, ideja da Kraljica napušta scenu i Charles preuzima stvari nije toliko daleko od realizacije, i ovde govorimo o ten minutes ahead situaciji. Zatim, spoj kritike monarhije kao koncepta koji biva izmanipulisan od strane establišmenta, i cela ideja da zapravo više niko ne želi da monarhija bude išta više od puke ceremonijalne postavke, ne stoji u skladu sa jeftinim podbadanjem kraljevske porodice kome autori neumitno pribegavaju.

Stoga, KING CHARLES III deluje estetski retrogradno, ideološki i intelektualno neubedljivo te na svu sreću barem nije dosadan, i mislim da ga obrni-okreni ne smeju propustiti oni koje zanimaju ovakve teme.

Sunday, June 4, 2017

BAYWATCH

BAYWATCH Setha Gordona je otprilike ono što je i zaslužio svako ko je otišao u bioskop i dao pare da gleda bioskopsku varijantu poznate serije iz devedesetih. Dakle, film je glupost. Nažalost, u tome je vrlo pitom, mlak, suštinski nije preterano duhovit i ostaje prijatan zahvaljujući seriji gross out gegova koji mahom ne proističu iz cele ideje BAYWATCHa.

Seth Gordon je u filmu HORRIBLE BOSSES pokazao da itekako zna šta radi, i BAYWATCH je verovatno bio njegov pokušaj da “proširi svoje područje borbe” i na akcionu komediju. Nažalost, u ovom filmu on je podbacio na polju komedije, a akciju je samo načeo i nije se njome suštinski pozabavio iako je sa budžetom od 69 miliona dolara itekako imao kapacitete za tako nešto.

STARSKY & HUTCH Todda Phillipsa ostaje nedostižan uzorr na polju prekempiravanja relativno serioznih televizijskih izvornika. BAYWATCH nažalost nije dobacio ni blizu toga.

Šteta, iza kamere je bio potentan reditelj, na ekranu se pojavila odlična glumačka podela, međutim na kraju im scenario i režija nisu dali dovoljno materijala i dobar osnov koji bi opravdao ovakvu koncentraciju novca i kadrovskog kvaliteta. 

* * / * * * *

Thursday, June 1, 2017

UNLOCKED

Pogledao sam UNLOCKED Michaela Apteda. Ovaj film je čekao dve ili tri godine na pemijeru i slobodno možemo reći da to nije zaslužio. Naime, u komercijalnom pogledu UNLOCKED svakako nije u međuvremenu postao potentnije ostvarenje od tog čekanja, a u estetskom pogledu reč je o B-razradi špijunske formule u britanskom ambijentu.

Jedan od najzanimljivijih detalja u ovom filmu je produkcioni dizajn za koji je bio zadužen Ondrej Nekvasil u domenu scenografije i naša Bojana Nikitović u oblasti kostima. Tu je urađen odličan posao i ovaj B-film u svojoj suštini ima gritty dizajn koji prebacuje njegovu bazično bourneovsku premisu na ulični nivo.

Naravno, UNLOCKED nikada ne postaje le Carre ai je neprestano vrlo zabavan, dinamičan i filno se snalazi na toj liniji jednog od derivata SAFE HOUSEa. Šteta je što scenario u par navrata preuzima neke running against the clock tehnike koje su dosta klišetizirane ali to nimalo ne smeta usled opšteg B-vajba koji je Apted vrlo solidno evocirao.

Iskreno, žao mi je što Apted nije pokazao ovaj stepen veštine onomad kada je snimao Bonda, bio bi to mnogo bolji film nego što na kraju jeste, a to je jedan od najgorih ili možda i najgorih u serijalu. Ne znam šta je presudilo ovog puta, možda je dobar second unit ili stunt kooridnacija ali film je vrlo energičan, ume da žestoku udari, a Noomi Rapace uspeva da se nametne kao ubedljiva operativka na terenu kojoj nasilje nije sasvim strano. 

Michael Douglas je efektan u svojoj supporting ulozi ali mora se priznati da njegova star persona nije dovoljno inventivno iskorišćena. S druge strane, Orlando Bloom doživljava priličnu reinvenciju u ulozi misterioznog ratnog veterana. Toni Collette ponovo igra undercover handlera i to radi dobro, a sada već i rutinski.

Na kraju, zapravo od svih segmenata filma jedini koji se ponajviše bazira na podrazumevanjima a opet nema onu dozu neophodne rutine jeste scenario koji nudi nekoliko jako zanimljivih devijacija u odnosu na klišee ali i nekoliko situacija koje su morale biti ubedljivije plasirane ili nešto razjašnjenije. Ipak, nesporno je da scenario češće prijatno iznenađuje.

Zanimljivo je napraviti paralelu sa Douglasovom ulogom u filmu DON’T SAY A WORD koji se delimično bavi istom temom. Naravno, on ovde biva prebačen na drugu poziciju ali sličnosti su evidentne.

Izgleda da su producenti filma računali da bi se ovde mogla izroditi franšiza sa Noomi Rapace u glavnoj ulozi. Ne verujem da će se to sada desiti, i pomalo mi je žao zbog toga jer ovaj film je bio fino B-iskustvo za ljubitelje žanra.

* * * / * * * *