Tuesday, February 26, 2013

CARNAL KNOWLEDGE

Reprizirao sam CARNAL KNOWLEDGE Mike Nicholsa. Reč je o filmu koji je nastao po pozorišnoj drami Julesa Feiffera i deo kritike kaže da se "to vidi". I u određenom smislu svakako da se oseća da film ima literarne korene, uglavnom je baziran na dijalogu, na odnosu dva junaka, na njihovim opservacijama događaja koji su se desili off-screen, što jesu karakteristike pozorišnog komada. Međutim, Nichols, koji opet ima pozorišne korene, toliko vešto režira ovu priču, toliko unutar samih scena maestralno koristi off-screen da je ovaj film u određenom smislu, na nivou puke vizuelnosti, na nivou čisto tehničkog pristupa i odabira postupaka prototip onoga što danas gledamo na filmu i televiziji.

Nichols je u ovom filmu upravo do savršenstva doveo upotrebu događaja van ekrana koji se dešavaju istovremeno sa prikazanom radnjom, i ponudio je stvarno jedan od filmova koji spadaju u red onih ostvarenje u kojima su se velika rediteljska imena nadmetala dok su definisali Novi Holivud.

Nichols je reditelj sa fascinantnim opusom i vrhunskim ostvarenjima u mnogim žanrovima, često je u određenom smislu bio i potcenjen, no kada se njegov rad rekapitulira, čine ga ne samo mnogi dobri filmovi već i neka u određenom smislu prevratnička ostvarenja.

CARNAL KNOWLEDGE prati tri decenije u razvoju dva američka muškraca koje igraju Jack Nicholson i Art Garfunkel i tumači promene u dinamici muško-ženskih odnosa kako kroz prizmu sazrevanja i starenja junaka tako i kroz prizmu društveno-političkih promena.

CARNAL KNOWLEDGE deluje kao prilično uverljiv dokument o temi koju su autori odabrali i uspeva da "zarobi" trenutke i konvencije kojima se bavi. Naravno, sama tema je u vreme izlaska filma bila mnogo provokativnija nego što je danas, i to je stvar koju bi trebalo ukalkulisati u tom istorijskom pogledu na film.

No, naravno muško-ženski odnosi pored epohe u kojoj se sve odvija i konvencija sa kojima se junaci suočavaju, nose u sebi i niz univerzalnih gledišta. Međutim, čak iako kažemo da film transcendira precizne istorijske okvire u koje je smešten ipak ne uspeva sasvim da prevaziđe kulturu o kojoj govori. Dakle, ovo je pre svega film o američkim muškarcima, i u tom, uslovno rečeno "lokalnom" aspektu ima jednu od osnovnih osobina tamošnjeg "nezavisnog" filma čak i pre nego što će taj termin dobiti svoje aktuelno značenje.

Jack Nicholson nije previše uverljiv u fizičkom pogledu kao student ali svakako drži film na svojim plećima, pomažući i Garfunkelu da ostvari snažnu ulogu. Candice Bergen i Ann-Margaret igraju dve najbitnije žene u razvoju ove dvojice junaka i ostvaruju dosta, a Ann-Margaret posle ovog filma uspeva i da stekne kredibilitet "ozbiljne" glumice.

Stavovi koje pisac zastupa su jasni i ovo jeste film sa jasno plasiranom tezom, međutim kroz vešto vladanje formom i atmosferom, Nichols uspeva da sve to pretvori u uverljivu melodramu.

* * * * / * * * *

Sunday, February 24, 2013

BROADCAST NEWS

Reprizirao sam BROADCAST NEWS Jamesa L. Brooksa, jedan od granddaddyja savremene romantične komedije, ali što je još važnije jedan od najbitnijih filmova o japijima iz osamdesetih, uz WALL STREET i FATAL ATTRACTION jedan od bitnijih naslova u tom talasu.

U određenom smislu, Brooks je napravio jedan od ključnih filmova na tu temu jer je pošao od jedne od svojih karakterističnih premisa, a to je da su svi junaci na određeni način pozitivni i "odbranjivi". Za razliku od WALL STREETa i FATAL ATTRACTIONa u kome postoje jasno profilisani "negativci", ovde postoje jasno profilisana stremljenja junaka, jasno profilisani junaci sa kojima se identifikujemo, ali ni William Hurt koji igra svojevrsnog "negativca" ne igra apsolutno negativan lik. Zapravo njegov lik je na nivou karaktera u redu ali je njegovo razumevanje novih korporativnih okolnosti koje su "loše" zapravo bolje od onog koje imaju pozitivci.

U tom pogledu, u Brooksovom filmu su svi junaci pozitivni ali je sistem problematičan i nedovoljno ceni one vrednosti do kojih drži Brooks.

Albert Brooks je odličan kao pasivizirani heroj-luzer ovog filma, koji u životu koji Brooks pokazuje na kraju ipak ne postiže svoj cilj, a Holly Hunter je izvanredna u roli koja će biti uvod u njenu kasniju oskarovsku fazu. William Hurt je ipak imao najdelikatniju ulogu da bi stvorio ambivalentnost svog lika, učinio ga istovremeno antipatičnim i uslovno rečeno pozitivnim.

Brooks vodi priču nešto drugačije nego u svojim drugim filmovima. Iako je poznat po vrlo konvencionalnim tehnikama, ovde pušta da se priča razvija kroz niz situacija koje se talože i čine celinu. U tom pogledu evocira nešto alternativniju, njujoršku atmosferu filma koji diktiraju glumci. U par navrata rediteljski iskoračuje iz delikatne stilske konzistentnosti i dopušta komediji da prevagne u odnosu na priču. Ipak, na nivou celine BROADCAST NEWS je uzoran film.

Ukoliko je NETWORK Paddyja Chayefskog zvanično najsnažnija inspiracija za NEWSROOM, sasvim sigurno je i BROADCAST NEWS odigrao veliku ulogu u nastanku Sorkinove serije.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, February 23, 2013

LYMELIFE

Pogledao sam LYMELIFE Dericka Martinija, prilično temeljno realizovan produžetak poetike koju je ustoličio Ang Lee sa svojim filmom ICE STORM. Upravo je ICE STORM standard i uzor u odnosu na koji se LYMELIFE i tumačio i u određenom smislu, postojanje Leejevog filma ponajviše i diskredituje ovaj inače vrlo solidan film. Martini isto onoliko koliko i Lee nudi osmišljenu priču iz predgrađa, smeštenu u epohu, u kojoj se prepliću teme odrastanja i licemerja roditelja.

Martini je svom filmu prišao vrlo pažljivo i LYMELIFE je vrlo osmišljen u produkcionom pogledu, pa spada i među uspešnije Scorseseove uplive u savremeni indie film.

Kao predah od televizijskih i holivudskih angažmana u filmu se pojavljuju Alec Baldwin, Timothy Hutton, Jill Hennessy i Cynthia Nixon, mada su ključne figure ipak Kieran Culkin i Emma Roberts u ulogama potomaka ove dve porodice. No, ubrzo su i njih dvoje došli u ligu glumaca koji su im igrali roditelje.

* * * / * * * *

NO WAY OUT

Reprizirao sam jedan film koji sam voleo ranije, NO WAY OUT Rogera Donaldsona i nažalost na novo gledanje me je razočarao. Ovaj rimejk i ponovna ekranizacija romana THE BIG CLOCK mi je na novo gledanje, doduše dvadesetak godina posle prvog delovao usiljeno, neuverljivo, sa naizmeničnim smenjivanjem logično razvijane priče i koincidencija koji dobacuje do određenog rezultata samo zato što je u ovom filmu Kevin Costner pokazao da je bez sumnje u tom momentu stasao kao zvezda, Gene Hackman je bio pouzdan, Will Patton je bio dovoljno neurotičan a Sean Young dovoljno bezobrazna. Nažalost, Donaldson kog inače izuzetno cenim u toj generaciji australijskih reditelja u Holivudu daje filmu utisak da pripada višoj klasi nego što realno zaslužuje kroz ambiciozan i danas već prepoznatljiv skor Maurice Jarrea.

* * 1/2 / * * * *

THE CHINA SYNDROME

Reprizirao sam THE CHINA SYNDROME Jamesa Bridgesa, jedan od ključnih političkih trilera sedamdesetih. Reč je o produkciji Michaela Douglasa koji ie zapravo bio uspešniji kao producent nego kao glumac u početku karijere, i u ovoj priči Jane Fonda igra novinarku koja prisustvuje uzbudljivom incidentu u nuklearnoj elektrani i kreće da ga istražuje sluteći da se iza saopštenja o benignom incidentu krije mnogo strašnija istina. I rukovodilac elektrane počinje da sumnja i ubrzo se njihovi putevi ukrštaju, inženjer joj nudi dokumenta ali niti su mediji spremni da izađu sa istinom pred građane niti je nuklearna elektrana spremna da se uzdrži od pokušaja da silom spreči otkrivanje afere.

THE CHINA SYNDROME je fikcija, i kao takav uspeva da spoji dosta ubedljiv obazrivi optimizam oko samih elektrana na tehnološkom planu sa pesimizmom vezanim za odnos korporacija prema svim preprekama koje se mogu pojaviti na putu eksploatacije opasnih tehnologija. U tom drugom pogledu film gubi na ubedljivosti. Naime, paranoidni odnos korporacija prema novinarima stoji ali nema razloga da se korporacija unutar svojih struktura istinski ne pozabavi rešavanjem problema.

Za razliku od ALL THE PRESIDENT'S MEN triler ne proističe iz proceduralne delikatnosti koja karakteriše istrazivačko novinarstvo već iz dosta crno-belih motivacija, čime se THE CHINA SYNDROME politički dosta devalvira i prerasta u tipičan repertoarski film koji se politizacijom više služi radi forme nego zbog samog sadržaja.

Bridges u načelu dobro vodi priču, premda se oseća da je snalažljiviji kao scenarista nego kao reditelj. Recimo, potpuno zamemaruje taj horor aspekt radijacije i specifične teskobe ambijenata nuklearne elektrane. Sama lokacija elektrane je u tom pogledu mogla biti nešto ekspresivnija.

Kao bitan film za inspiraciju brojnih kasnijih filmova, iako se i on sam bazira na evropskoj tradiciji političkog filma u kome je glavni junak novinar koji razlaže slučaj, THE CHINA SYNDROME ostaje u senci nekih od epigona.

* * * / * * * *

Thursday, February 21, 2013

THE GANGSTER SQUAD

Pogledao sam THE GANGSTER SQUAD Rubena Fleischera, šarmantan stripovski apdejt gangsterskog filma iz kanonske noir epohe, priču vrlo labavo inspirisanu istinitim događajima koja deluje manje istorijski od sjajnih UNTOUCHABLESa u i pokušava da pojuti i sustigne silinu Hillovog LAST MAN STANDINGa. Fleischer nije De Palma, iako Connery i Costner nasuprot De Nira deluju kao preteča Brolina i Goslinga u borbi ptoiv Penna. Nije ni Walter Hill mada vrlo slično njemu u nekoliko navrata stvara utisak da su momci sa jednog seta ušetali na drugi, a time se u sceni kockarnice u kojoj igraju holivudski statisti čak i poigrava. Dok su kod Hilla filmski gangsteri zalutali na set vesterna, možda čak i špageti vesterna, ovde se čini kao da su se Guys on a Mission vratili iz rata i posle čišćenja Evrope od nacista odlučili da očiste LA od mafijaša.

GANGSTER SQUAD nosi u sebi dosta upravo tog vojničkog vajba, a nudi i jednu stvar koju do sada nisam sretao u američkom gangsterskom filmu. Naime, mafijaši nose nemačke mašinke. Pored Tommy Gunova pucaju i iz MP-40, dakle ne iz vrlo sličnog M3 koji je američka kopija MP40. Iako je Swedish K, takođe vrlo slično oružje, ušlo u istoriju kroz svoju upotrebu najpre u PRIME CUTu Michaela Ritchieja a zatim i u brojnim filmovima, i uprkos tome što znamo da su se po Americi pojavljivali MP40, ovo do sada nisam sretao na filmu. Otud i po izboru oružja sukobljeni policajci i gangsteri liče na Amerikance i naciste.

Sean Penn u svom ridikuloznom post-denirovskom igranju Mickey Cohena, naizmenično liči na Pacina iz SCARFACEa i Pacina iy DICK TRACYja ali meni nije previše smetao. Ipak glavna gluma se odvija između Josha Brolina, Ryana Goslinga i Emme Stone koji su ipak prvaci u ovoj raskošnoj podeli koja bi GANGSTER SQUADu mogla dati etiketu LA CONFIDENTIALa za decu.

Fleischerova režija je puna raznih egzibicionističkih detalja, slično njegovim ranijim filmovima sa Jesse Eisenbergom, međutim ovde je otišao korak napred i u odnosu na MINUTES i na ZOMBIELAND. GANGSTER SQUAD je film koji je u potpunosti zaokružen, jedan fin primer kiča proisteklog iz tradicije Warnerovih filmova i potonjih stripova u kome se dosta solidno spajaju zahtevi tih žanrova i postulati visokooktanskog akcijaša. Iako, Fleischerov nije toliko maestralan kao De Palmin UNTOUCHABLES niti toliko autorski sveden kao LAST MAN STANDING, on se nadovezuje na njih i prevodi ih u standarde savremenih multipleksa.

* * * / * * * *

Tuesday, February 19, 2013

RED DAWN

Razvoj američke ekonomije je doveo do toga da Holivud danas ne može da snimi čak ni punokrvni šovinistički film. U vreme Ronalda Reagana, kada su tržišta SSSRa i Kine praktično bila zatvorena za američki film, a i kada nisu, raspooženje u tim zemljama je bilo takvo da su sa radoznalošću prihvatali američku propagandu, postojale su određene, mahom fiktivne prepreke na koje bi nailazili otvoreno šovinistički filmovi koji bi se bavili diretnim konfliktom SAD i SSSRa. Uostalom, osim u špijunskim filmovima, direktan konflikt SAD i SSSRa u otvorenom vojnom sukobu retko kada je i bio prikazivan, osim kada cilj nije bila osuda tog konflikta i njegovih potencijalno apokaliptičnih posledica.

Serija AMERIKA je bila jedan od najskupljih i najambicioznijih projekata američke televizije tokom osamdesetih i ona se bavila fikcionalnom okupacijom Amerike od strane SSSRa. Okupacija prikazana u ovoj seriji je uz sve to, daleko najuverljivije predstavljena, i bazira se na ideji da SSSR koristeći američku Petu kolonu i UN uspeva da zauzme SAD posle serije incidenata. Ta serija je naišla na snažan otpor dela javnosti i izazvala je svojevrsni diplomatski skandal. Uprkos tome što određeni aspekti ove ambicione serije nisu bili realistični, ona je uspela da prikaže relativno logičnu i motivisanu okupaciju SAD koja se ne bi desila kroz direktnu vojnu invaziju.

S druge strane, filma Johna Miliusa RED DAWN ponudio je pojednostavljenu sliku okupacije SAD, Ameriku bi napao SSSR sa svojim latinoameričkim saveznicima i savladao je, a potom bi tokom okupacije otpor pokuašli da istrebe spiskove registrovanih vlasnika oružja i propagandom. Miliusov film je dakle u vojno-političkom pogledu bio znatno naivniji od serije AMERIKA ali je bio vrlo maštovit. Navodno, inspirisan partizanskim filmom a zapravo anarhičnošću ideje da se mladi ljudi opiru okupatoru odnosno Sistemu u ambijentu američkih gradova, Milius je napravio dinamičan i maštovit akcioni film za mlade, takođe naišavši na gnušanje dela javnosti.

Snimanje rimejka RED DAWNa bi u teoriji moglo da nosi neki vrstu političke dimenzije, i da najavi eskalaciju novog Hladnog Rata kada ne bismo već na prvom koraku bili suočeni sa slikom savremenog Holivuda - naime, zbog propasti MGMa, RED DAWN je godinama čekao na premijeru. Taj periodu su producenti iskoristili da uz pomoć specijalnih efekata uklone Kineze kao okupatore iz filma i umesto njih stave Severnu Koreju.

Očigledno da je samo Severna Koreja, jedna potpuno izolovana zemlja, zapravo jedina podesna da se prikaže kao esencijalizovani negativac u ovom filmu. Doduše, deo okupacije sprovode i Rusi, ali su to neki "drugi" Rusi, neki kojima je došla ekstremna desnica na vlast, koliko god sad formulacija ruske ekstremne desnice zvučala paradoksalno, i koliko god samo profilisanje ruske političke scene ne može da se vrši po tim tradicionalnim aršinima.

No, RED DAWN nije ni morao da bude geopolitička analiza savremenog sveta. To je akcioni film. Međutim, ako imamo u vidu da su SAD okupirali vojnici Severne Koreje, ljudi iz naroda koji je u proseku nekoliko centimetara niži od građana Južne Koreje zbog izgladnelosti, to je svakako nudilo prostora za neka maštovita rešenja.

Dok je kod Miliusa bilo puno maštovitih rešenja, od natpisa na stadionu da su gosti pobedili, preko bioskopa u kome tokom okupacije kreće da se daje ALEKSANDAR NEVSKI, pa sve do elegičnog oficira kubanske vojne policije koji je zgađen time da je nekada bio gerilac a sada ganja gerilce. a da ne govorimo o mnogo autentičnijem "povratku korenima" u divljini kroz koji prolaze tinejdžeri.

U filmu koji je režirao Dan Bradley, iskusni reditelj druge ekipe i majstor za realizaciju akcionih scena, nema nimalo mašte, nema apsolutno nikakvog sudara kultura a i akcija je ispod nivoa, doduše znatno skupljih, filmova na kojima je inače radio i stekao ime. Kada se Severnokorejanci pojave u gradu preuzimaju ulogu glinenih golubova, bića koja su manje definisana od usputnih negativaca u kompjuterskim igrama jer čak i u igrama postoje negativci različitog ranga, neki koje je lakše i neki koje je teže ubiti, negativvi sa različitim borilačkim sposobnostima, dočim se u ovom filmu izdvajaju samo dva lika - severnokorejski starešina i ruski specijalac osposobljen za gušenje pobune i otpora. Međutim, i ta dva lika su data krajnje marginalno sa replikama koje John McTiernan recimo ne bi ni titlovao jer je i gledaocu koji ne zna jezik jasno šta znače.

Bez mašte, bez hrabrosti da se kao negativac stavi postojeća supersila, RED DAWN sa Severnom Korejom u žiži deluje kao onaj poslovični slučaj zeca kome sirotinja izaziva erekciju, ali na kraju, RED DAWN je mnogo veća sirotinja. Konačno, ovo nije jadikovka nad gneracijom reditelja kojih više nema ili su odavno neaktivni jer ni ideje samog Miliusa nisu daleko od ove geoplitičke vizije - naime, on je bio jedan od scenariste igre HOMEFRONT koja govori o invaziji Severne Koreje na SAD i navodno je bazirana na nekim strateškim projekcijama stručnih think tankova. Ovo je pre konstatovanje žalosnog stanja u kome je jedan simpatičan akcioni film iz osamdesetih, navodno čak snažno inspirisan jugoslovenskim partizanskim filmom (Milius Wolverinese u originalu definiše kao partizane) pretvoren u beslovesnu impotentnu besmislicu koja ako išta znači, onda je to oportuno senzibiliziranje naroda protiv jedne prkosne države zato što ona veća ima značajno tržište i zato je ne treba ljutiti.

Monday, February 18, 2013

GINGER AND ROSA

Pogledao sam GINGER AND ROSA Sally Potter, jedan vrlo atmosferičan i zanimljiv "novotalasovski" film iz Britanije koji u principu ostavlja onoliko snažan utisak koliko je gledalac zainteresovan za epohu, temu i uopšte svetonazor likova i njihovog miljea. Smešten u 1962. godinu, u kontrakulturne krugove u Londonu koji vrve od egzistencijalista, feministkinja, mirovnjaka, uspeva da ponudi nešto "pomereniji" pogled na taj period i njegove protagoniste, usput se dotičući i nekih dosta zanimljivih detalja kao što je recimo prigovor savesti u vreme Drugog svetskog rata koji je kažnjavan zatvorom.

U centru pažnje je pre svih Elle Fanning kao glavna junakinja i devojka koja u sred porodičnih drama, saznanja da otac vara majku sa njenom najboljom drugaricom i pritiskom zbog kubanske krize počinje da spaja nervoze zbog društvenih i privatnih tenzija, dovdeći je do sloma. Sally Potter fetišizuje Elle Fanning na isti način na koji su to radili francuski novotalasovci sa svojim junakinjama i u pogledu glumačke podele u kojoj joj oca igra Alessandro Nivola a majku Christina Hendricks sve deluje kao svojevrsni "muzejski film".

Otud GINGER AND ROSA sa svojim novotalasovskim postavkama više deluje kao filmofilski materijal nego punokrvni bioskop.

* * * / * * * *

DER EINSTEIN DES SEX

Pogledao sam DER EINSTEIN DES SEX dokudramu Rose Von Praunheim, nemačkog reditelja i gej aktiviste koji je u proteklih četrdesetak godina napravio prilično bogat i živopisan opus u raznim formama i prilazima filmu, od kratkih i dokumentarnih preko igranih celovečernjih i treš filmova. Jedan od ključeva za razumevanje Von Praunheimovog opusa je činjenica da je režirao dokumentarne filmove o Fassbinderovim filmovima, zanimljivim ličnostima iz istorije LGBT pokreta i ideološkim kontradikcijama koje su povezane sa ovim miljeom.

DER EINSTEIN DES SEX je očigledno ambiciozniji Von Praunheimov projekat pošto je reč o biopicu o jednom od najbitnijih ljudi u istoriji borbe za LGBT prava a to je doktor Magnus Hirschfeld. Iako je po naučnom znanju i prilazu problemima bio čovek svog vremena i neka od njegovih medicinskih i naučnih razmišljanja deluju prilično naivno iz današnje vizure, Hirschfeld je napravio ozbiljne iskorake u domenu proučavanja seksualnih navika a naročito pitanja transseksualnosti, homoseksualnosti i sl. Što je još zanimljivije, Hirschfeld je bio prvi javni aktivista za prava homoseksualaca u istoriji i to početkom 20. veka u Nemačkoj što svakako ne deluje kao plodno tle za takvu vrstu angažmana.

Međutim, ovaj film pored toga što je prilično nevešto realizovan što se verovatno može pripisati Von Praunheimovim underground korenima, uprkos ambicijama koje su evidentno više u pravcu mejnstrima nego alternative, prepun je istorijskih netačnosti i što je još neobićnije preskače neke od najvažnijih i najzanimljivijih detalja iz Hirschfeldovog života.

Recimo, uopšte ne prikazuje prvu hiruršku promenu pola koju je nadgledao i delimično sproveo Hitschfeld što je vrlo značajna stvar za istoriju medicine, a zatim i film u kome je učestvovao 1917. godine sa Conradom Veidtom čiji je cilj bilo ukidanje Paragrafa 175 nemačkog Krivičnog zakona koji je kriminalizovao homoseksualne odnose.

Na kraju Von Praunheimov film se svodi na dosta mlaku i mehaničku fasbinderovsku melodramu, pokušavajući da dokaže kako je Hirschfeld uprkos tome što se bavio seksom i intimnom mahom apstinirao od ljubavnih veza i seksa iako je prilično rano ustanovio da je homoseksualac. U filmu se to objašnjava Hirschfeldovim unutrašnjim monologom, tako da nema razloga da se ove bitne istorijske činjenice tako olako odbace.

Von Praunheim je u međuvremenu postao ikona borbe za prava LGBT populacije i mnoge institucije su dobile ime po njemu. Prizori spaljivanja knjiga koji se često prikazuju u montažama atrakcija iz dokumentarnih filmova o Trećem Rajhu zapravo prikazuju spaljivanje biblioteke njegovog instituta. Ni to Von Praunheim ne uspeva da pravilno iskoristi u filmskom pogledu.

Nažalost, DER EINSTEIN DES SEX je ne samo inferiorniji u odnosu na KINSEYa Billa Condona (koji takođe ima ličnu investiciju u temu LGBT emancipacije) već u određenom smislu daje pravi primer kako se lako može upropastiti odlična tema kada reditelj nema da ponudi ništa drugo sem dobre volje.

Friday, February 15, 2013

ANTIVIRAL

Pogledao sam ANTIVIRAL Brandona Cronenberga, debitantski film Cronenbergovog sina u kome je postigao sve moguće kreativne a zašto ne reći i esnafske autogolove koje je mogao. Naime, Brandon Cronenberg je snimio film koji se najblagonaklonije može definisati kao pastiš rane i središnje faze Cronenbergovog opusa. Dakle, sin je napravio pastiš očevog rada i to svemu ovome daje jednu vrlo bizarnu dimanziju. Naime, ANTIVIRAL je profilisan kao art house film, dakle ovde nije reč o sinu koji nasleđuje očev zanat, a opet nije ni reč o sinu koji nasleđuje očeve opsesije, ovde bi se pre moglo govoriti o sinu koji prepričava očeve filmove, pokušava da uzme poziciju svojevrsnog kuratora očevih eksponata i pravi neku sažetu verziju njegovih dela, kao svojevrsni "univerzalni ključ" koji otvara pbrave prve dve faze Cronenbergovog rada.

ANTIVIRAL stoga jeste celovečernji debi ali je istovremeno i jedan galerijski film, ne samo lišen energije da ostavi bilo kakav utisak u bioskopu, već o određenom smislu kao da ni ne može da se sagledava izvan vrlo zatvorene scene Cronenbergovih poštovalaca. Činjenica da je film imao premijeru u Kanu, ako izuzmemo aspekt nepotizma, zapravo i jeste potvrda da je David Cronenberg dovoljno veliki da dobije ovakav omaž.

U pogledu omaža, Brandon Cronenberg je napravio vrlo mali odmak od Davida, i to gde je napravio pomak je uglavnom žestoko promašio. Osnovni odmak koji Brandon pravi jeste da se ne trudi da na bilo koji način učini svoju priču ubedljivom u pogledu filmskog jezika, glumačkih rešenja ili nekih postupaka kojima bi se mogla postići uverljivost. Za razliku od Davida koji je u svom radu estetizovao atmosferu već postojećih objekata brutalističke arhitekture i sl. - Brandon se opredeljuje za ambijente koji postoje samo u već zastarelim video klipovima, hladne tehnomanske ambijente koji vrcaju od zastarele tehnike koja je u rasponu od steampunka do katodnih cevi, čak i kad je reč o LCD ekranima.

Otud umesto da se vodi očevim receptom da kreće od iracionalne premise koju potom tretira racionalno i što je više moguće uverljivo, Cronenberg svoju priču iznosi bez pravog ubeđenja, iako, paradoksalno, nema lošu ideju.

Naime, film je smešten u društvo nekakve bliske budućnosti, ili hajde da kažem paralelne sadašnjosti, u kome su slavne ličnosti postigle "hristoliku" ulogu, njihovi fanovi se "pričešćuju delovima njihovog tela" a zatim, kako bi prošli kroz konkretna iskustva svojih "lažnih idola" kupuju viruse koje je izlučio njihov organizam tokom infekcija. Glavni junak filma je cinični prodavac tih virusa, junak na liniji Jamesa Woodsa iz VIDEODROMEa koji naizgled nema odnos prema slavnima ali ipak soft spot za jednu zvezdu čiji virus dovodi do mutacija i njene smrti.

Nažalost, Cronenberg ubrzo odustaje od religije i biblijske mitologije kao ključa kroz koji se ova priča idejno obogaćuje, i na kraju sa time samo koketira,

U odnosu prema vođenju priče, Brandon takođe kombinuje klinički pristup svojstven ranijim Davidovim radovima sa nešto halucinogenijim subjektivnim rešenjima iz VIDEODROMEa i stvari koje će potom uslediti. Isto tako, u domenu groteske, deformacija tela i gadnih prizora, veći akcenat stavlja na stanja nego na nasilje, mada ima i toga, a u glumačkoj podeli pronalazi svog Ronalda Mlodziku u već afirmisanom Caleb Landry Jonesu, Oliver Reed je zamenjen Malcolmom McDowellom u ulozi tradicionalnog kronenbergovskog ekscentričnog lekara-pronalazača bizarnog principa iz kog sve proističe, međutim nedostaju face poput Robert A. Silvermana da bi se zaokružila i zadata galerija ekscentrika.

Prošle godine Cronenberg je debitovao zajedno sa sinovima Johna Landisa (scenarista Max) i Georgea Pan Cosmatosa (Panos Cosmatos) i od sve trojice rekao bih da je najmanje postigao. Isto tako, jedini od te trojice pokušava da ponovi, ili čak pre bih rekao falsifikuje rediteljski postupak svoga oca. U tom pogledu, zanimljivo je poređenje sa Panosom Cosmatosom koji je u svom filmu pokušao takođe da polemiše sa ranim Cronenbergom ali u radikalnijem arty ključu.

Cosmatos je snimio uspeliji i relevantniji film, iako je formalno gledano, Brandon izabrao pitkiju formu i imao potentniju ideju u centru. Rekao bih da je razlog za to pre svega u Panosovom vladanju tehnikama inscenacije, filmskim jezikom i onim što je na kraju priče ipak najvažnije. S druge strane, pored hipoteke porodičnog imena koja se ni uz najbolju volju ne može ostaviti po strani, Brandon je pokazao da rediteljski nije dorastao zadatku i da mu na elementarnom nivou nedostaje taj filmski X-faktor koji proističe iz autorove sposobnosti da se izražava kroz slike i atmosferu, ritam i glumačku ekspresiju a ne kroz pojmove.

Iskreno se nadam da će sledeći Brandonov film biti zreliji i mudrije koncipiran. S druge strane, žao mi je što je posle dužeg vremena izašao potentan kronenbergovski rad koji je u tolikoj meri ostavio zanemarljiv utisak.

* 1/2 / * * * *

A GOOD DAY TO DIE HARD

Pogledao sam A GOOD DAY TO DIE HARD Johna Moorea. Mislim da već ime ovog reditelja jasno sugeriše koji su dometi filma. Dakle, prilično je slab. Ali, pored toga ovo ime ipak ne pojašnjava najpotresniju istinu - A GOOD DAY TO DIE HARD je film na koji se nije računalo. John Moore je jedna od najenigmatičnijih figura savremenog Holivuda. Odanost studija Fox ovom upadljivo netalentovanom reditelju koji je vrlo retko uspevao da snimi isplative filmove deluje nejasno, a u slućaju novog DIE HARDa, rekao bih čak da je Moore možda bio i jedini faktor koji je Fox uneo u film kao element kontrole. Naime, Moore ima neku vrstu iracionalne iodanosti Foxa ali sa druge strane, on čak i kad je radio prestižne filmove to su bili projekti koji su rimejkovi, ekranizacije igara i slične stvari gde je dosta neprijatno rediteljima od integriteta. Kada se pogleda špica novog DIE HARDa na njoj se vidi da je film sniman vrlo malo u Americi, nešto malo u Rusiji i jao ugo u Mađarskoj, da su na špici većinom mađarska imena, da Amerikanaca skoro pa nema, da su specijalni efekti urađeni u Nemačkoj i to sve sugeriše da su producenti tražili zemlje koje kroz tax incentive stimulišu pružanje usluga stranim produkcijama. Uostalom, u slučaju DIE HARDa su bile angažovane i srpske firme i koketiralo se sa idejom snimanja ovde.

U franšizi DIE HARD, Fox očigledno nema samostalni kontrolni paket, ili više ni ne zna šta da radi sa njom i očigledno je da su Bruce Willis i njegov brat počeli da se jako mešaju u sve to, a broj raznih koproducenata i finansijera filma na špici sugeriše da je film finansiran mimo Foxovih ustaljenih kanala, otud i odluka da se štedi kroz maksimalno korišćenje tax incentivea. Rečju, iako nemam nikakvu potvrdu da je stvarno tako bilo, iako su kao reditelji pominjani i Nicolas Winding Redn i Joe Cornish, priča je tekla ovako - Fox je video da se Willis izborio za kontrolu nad filmom, i da je prikupio znatan deo finansija, delom bazirajući film na snimanju u zemljama koje imaju tax incentive. Kako bi izbegli totalni blam, poslali su Moorea kao garant da će film biti realizovan u okvirima nekih standarda i on je to manje-više uradio.

Produkcija nije tekla glatko, film je imao višenedeljnu obustavu snimanja na Foxovu inicijativu jer se mnogo odstupalo od scenarija, i malo po malo nastalo je to sa čime smo sada suočeni.

LIVE FREE OR DIE HARD je bio simpatičan i ambiciozan akcioni film na koji je silom nalepljena etiketa ove prestižne franšize koja je iza sebe ostavila tri briljantna ostvarenja i postavila jedan kanon koji su kasnije reprodukovali razni filmovi. Peti film je u najbolju ruku, rutinski, apsurdno isprazan i scenaristički potpuno ispušten akcijaš koji bi se mogao kao kvalifikovati kao Willisov minor work da ne nosu ovo ime.

Za razliku od čak i najderivatvnijeg DIE HARD derivata, ovaj film za početak u sebi nema nijednu od osnovnih premisa na kojima su se raniji nastavci bazirali - nema eksplicitne pretnje uperene protiv Willisa ili njemu bližnjih, nema motiva ucene i paklenog tempa koji proističe iz pokušaja da se spreči rad časovnika koji otkucava, nema Johna McClanea koji na kraju krajeva sam rešava slučaj. Nema ničega od obeležja koja su pripadala DIE HARDu i zbog kojih su ismevani njegovi epigoni.

Blagonaklon gledalac bi rekao da je novi DIE HARD priča o tome kako John McClane shvata kako mu sin nije propalica već Jason Bourne, ali ta teza je natetgnuta, naročito jer sina igra Jai Courtneay, momak koji je zalutao na teren povišenog magnetizma kojim se Willis već decenijama kreće. Renner je nasledio Damona u BOURNEu a možda će i Cruisea u MISSION: IMPOSSIBLE, dakle kreće faza predavanja štafeta u franšizama ali čak i da je sve ostalo u filmu dobro Jai ne bi bio dobar izbor.

Stepen promašenosti Jai Couretanya kao opredeljenja je toliko visok da bi se reklo kako Fox nikada ne bi dozvolio takav faul da se više pitao jer u ovom filmu on deluje kao ispošćeni Vin Diesel.

U glumačkoj podeli je za nas relevantan naravno Raša Bukvić koji se odlično snašao u velikoj ulozi negativca Alika koji je zapravo kao operativac na čelu "izvršenja zavere" protiv koje se McClane bori i ima solidan prostor i minutažu. Nažalost, filmmu ne nudi mogućnost da ostavi onaj utisak kakav su postigli Godunov ili Sadler u ranijim delovima. Od ljudi iz naše kinematografije prisutna je Bojana Nikitović kao autor takođe vrlo solidnih kostima. Šteta je dakle što ovaj kvalitetan rad nije uložen u bolji film kako bi afirmisao ove naše ljude.

Moore nije najveštiji reditelj tako da nijednu od bučnih i agresivnih akcionih scena koje su jedini adut filma ne uspeva da učini naročito napetom i uverljivom. Kao što ni u jednoj "mirnoj" sceni nema prave drame tako ni u akciji nema prave napetost. Ipak, film je dosta bučan i šaren, ima dosta rušenja i pucnjave pa samim tim jedino mu se ne može prebaciti da je dosadan.

Fox je verovatno vrlo dobro shvatio kakav film je proizveden i pustio ga je na Dan zaljubljenih u celom svetu day and date što je tokom leta urađeno i za četvrti deo jer će većina prihoda sigurno i doći sa tržišta van Amerike. Odabir datuma je mudar ne samo da bi bio counter-programming romantičnim sadržajima već i zato što se ispostavilo da parovi često idu na akcione filmove tokom ovog praznika jer se bioskop ispostavio kao čest "poklon za muškarce". Ako imamo u vidu socijalnu dimenziju odlaska u bioskop, film iz franšize je idealan "praznični dar" tako da ćemo videti da li će slabosti i loše kritike osakatiti ovaj film na blagajnama.

* * / * * * *

Monday, February 11, 2013

PARADIES: LIEBE

Pogledao sam PARADIES: LIEBE Ulricha Siedla, deo trilogije PARADIES ovog austrijskog provokatora u kojoj pokušava da ponudi svoje viđenje savremenog čoveka. LIEBE se bavi sredovečnom Austrijankom koja odlazi na odmor u Keniju sa namerom da se ozbiljnije pozabavi seks turizmom, i LIEBE govori o njenom suočavanju sa jednim miljeom koji je i njoj i publici nepoznat, i samim tim donosi niz iznenađenja, s tim što publika sve gleda sa uelbekovskom hladnoćom dočim junakinja to proživljava sa snažnim emocijama.

Junakinja doživljava jedan od klišea iz filmova o plaćenoj ljubavi, a to je situacija u kojoj se klijent uprkos cinizmu, svesti o prirodi odnosa itd. zaljubi u prostitutku. Siedl tome prilazi na hladan, klinički način, sa glumcima koji su spremni da idu do kraja prikazujući seks kao frustrirajuću, neprijatnu stvar i iznoseći pred publiku svoja tela za koja je jasno zašto su ih dovela u Keniju na seks turizam.

Siedl se beskompromisno fokusira na junakinju, bez ikakvog lutanja van njene vizure i pokušaja da prikaže širu socijalnu sliku, međutim, kroz taj fokus on nudi sasvim dovoljno šire slike. I Siedlova junakinja je jedna od savremenih postavki, imamo samo nagoveštaj njene traumatične prošlosti, teskobne sadašnjosti i svih mogućih nesigurnosti i frustracija. Iako na početku, Siedl iznosi nekoliko snažnih prizora kojima "uvodi" svoju junakinju on ih potom ne razrađuje ali ostavlja jak utisak o njenom bekgraundu.

Siedlova naracija je vezana za junakinju i ono što se njoj dešava, gluma je naturalistička, i u tom pogledu PARADIES: LIEBE je art house, i ne može se u potpunosti definisati kao problemski film o seks turizmu u Keniji i ženama sa Zapda koje idu tamo u potrazi za uživanjem. Ovo je više film o konkretnoj junakinji, a širi kontekst je tu samo usput.

Sam milje u kome se priča odvija je vrlo atraktivan i čini da PARADIES: LIEBE bude dinamičniji i atraktivniji od uobičajenog art-house filma. Gluma je izuzetna, naročito kod glavne junakinje, a podela je briljantna kod svih likova.

Siedelov stil je odmeren, u službi junaka i naturalističkog pristupa, a jedan od DPjeva je bio Ed Lachman, saradnik Soderbergha i Larry Clarka, DP koji je zaslužan za neke od najlepše slikanih indie filmova i jedan od najbitnijih DPjeva u tom svetu.

Zanimljivo je uporediti PARADIES: LIEBE i NA LEPOM PLAVOM DUNAVU Darka Bajića kao primere potpuno suprotnih pristupa i rezultata. Naime, ne samo da su rezultati različiti, LIEBE je odličan a DUNAV grozan film, već su i postavke obrnute, kod Bajića je u prvom planu ideologija u jednoj arhaičnoj formi bliskoj Lini Wertmuller, Liliani Cavani pa zašto ne i Tinto Brassu, dok je Siedl fokusiran na likove, a na kraju nudi ideološki ubedljiviji film, u znatno modernijoj formi.

LIEBE se stoga 2012. pridružuje arty filmovima o žnema u potrazi kao što su ZERO DARK THIRTY i KLIP, s tim što je ovoga puta reditelj muškarac, ali autodestrukcija i očaj su slični.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, February 10, 2013

THE LAST STAND

Treba se suočiti sa surovom istinom - THE LAST STAND nije pravi film za Arniejev povratak u bioskope, a ruku na srce, suroviji je deo koji nam kaže da od onoga što bi trebalo da se vrati nije ostalo mnogo. Međutim, pored toga što ovo nije pravi film za Arniejev povratak, nije pravi ni za Kim Jee Woonov dolazak u Holivud.

I John Wayne je pred kraj karijere, odnosno kada je počeo za zalazi, sarađivao sa novijim rediteljima, slabijim od onih koji su režirali kanon njegovog opusa, tu pre svega mislim na Forda, Hawksa i Hathawaya. U svakom slučaju, on je tu nailazio na zanimlljive ekscese poput saradnje sa Douglasom Hickoxom ili Johnom Sturgesom, pa sve do remek-dela koje mu je napravio Don Siegel. U tom smislu, Arnie je napravio zanimljiv manevar sa Kim Jee Woonom iz više razloga. Prvo, od stranih reditelja, Korejanci su ponajmanje radili u Holivudu, a od ovih novih majstora, sva tri najveća će se okušati ove godine na engleskom ali Kim je prvi. Naravno, to ne znači da su ranije Korejanci potpuno zaobilazili Holivud ali su radili upadljivo marginalno, ponekad, kao u slučaju čuvenog Shin Sang-oka i pod pseudonimom.

Jedan od razloga za to je što korejski reditelji prvo imaju jako dobre uslove za rad u samoj domovini. A drugi je što slabo znaju engleski i što na njih američki film nije ostvario neki presudan uticaj, barem ne mnogo više u odnosu na svakog drugog ko je inače živeo na planeti Zemlji. Oud, za razliku od Hong Konga koji je imao puno veza sa oksidentalnim kinematografijama, Južna Koreja je najveće uspehe postizala kroz svoja autonomna viđenja žanrovskih obrazaca ili kroz gotovo autistično kopiranje američkih uzora u pojedinim slučajevima. Filmovi poput SHIRI ili PHANTOM SUBMARINE jesu gotovo potpuno rip-offovi američkih filmova ali oni ne izgledaju kao radovi nekoga ko "komunicira" sa američkim filmom već pre radovi nekoga ko je pogledao američki film i kao da nema svest o tome da su ti filmovi globalno prisutni i uticajni.

Otud Kim Jee Woon u THE LAST STANDu nekako kao da ne uspeva da savlada činjenicu da režira Arniejev povratnički film. Detalji kojima se aludira na Arnije su minorni i deluju potpuno nepovezano sa samom celinom. Sam Arnie je dosta sklonjen sa ekrana, epizodisti i negativci svih stepena umešanosti imaju mnogo vremena pa je na kraju teško odrediti da li je Arnie baš i zvezda ovog filma. Konačno i kad je na ekranu, nije baš najjasnije gde bi se u njegovom opusu ovaj film mogao smestiti, jer ovo nije produžetak "klasike" a nije ni EXPENDABLES što je zapravo jedina stvar koja na fundamentalnom nivou valja u ovom filmu - Kim Jee Woon nije potonuo u sprdačinu, reference, citate, viceve o samima sebi i sl. Međutim, mimo toga nije ponudio ništa u šta bi se sam Arnie uklopio. Naravno, možemo sada da se setimo nekih manje bitnih Arniejevih filmova poput RAW DEAL ili ERASERa u kojima je on igrao slične "dobro uklopljene" likove ali u suštini Arnie je uvek bio bolji kao autsajder nego kao faktor "normalnosti" kao što treba da bude u ovom filmu.

U tom smislu, ni kada krenu incidenti on ne postaje mašina za ubijanje kao u COMMANDOu, on više posaje neki pseudo-vestern samotnjak što mu ne odgovara.

U produkcionom smislu, THE LAST STAND je svakako skormniji od Kimovog THE GOOD, THE BAD AND THE WEIRD i na polju akcije Kim se pokazuje da je nešto maštovitiji od američkih reditelja a po izvedbi je tu negde oko visoke srednje klase. Međutim, kad je o inventivnosti akcije reč, smisao za humor i sklonost prema prenaglašenom nasilju su prisutni već neko vreme i to mahom u promašajima kao što je DREDD ili simpatičnim komercijalnim katastrofama kao što je PUNISHER: WAR ZONE. Kim Jee Woon je vrlo maštovit i duhovit kada se dođe do akcije, naročito u završnici, pa tu, pre svega na nivou "pogleda na stvari"; THE LAST STAND povuče na Koreju.

I utoliko Kim opravda svoj izlet u SAD, bar kad je reč o producentima, ali ne i kad je reč o onima koji prate njegov rad.

Nažaost, u svemu što nije akcija, i to mahom ona u završnici, Kim se ne snalazi preterano dobro. Dramske scene deluju ispušteno,. na granici parodije i fokusiraju se na razvoj likova u kojima nažalost nema ničega niti zaslužuju pažnju.

No, u krajnjem zbiru, u ovom filmu ima lepih fragmenata, ima mnogo više integriteta nego u EXPENDABLESu i već samim tim zaslužuje pohvalu jer se plašim da će upravo ta samoreferntna faza krasiti Arniejev povratak.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, February 7, 2013

TOWER BLOCK

Pogledao sam TOWER BLOCK Jamesa Nunna i Robbieja Thompsona. Ovo je jedan od filmova koji su u priličnoj meri ilustracija sunovrata britanskog žanrovskog filma koji je u poslednje vreme izgubio onu auru studioznog pristupa koji je krasio tamošnje radove. Ruku na srce, TOWER BLOCK je nešto bolji od filmova koji se poslednjih godina izbacuju sa facama kao što je Danny Dyer i ne spada u tu sub-Nick Love školu, ali sve u svemu nije ni mnogo bolji.

Podelu čine prepoznatljive TV face kalibra Russela Toveya iz BEING HUMAN, a o inventivnosti scenarija Jamesa Morana, koji svoj entuzijazam za žanrovski film (SEVERANCE, COCKNEYS VS ZOMBIES) još uvek nije konvertovao u kvalitet, najbolje svedoči to što je osnovni gimmick pomoću kog junaci ne mogu da pozovu pomoć to što im je snajperista koji ih drži pod opsadom nekako ukinuo signal mobilnog telefona.

Dakle, iako pokušava da napravi hip triler koji bi trebalo da se više bazira na pametnoj akciji nego na eksplozijama, Moran nije uspeo da smisli bolje rešenje od toga da je počinilac Nikola Tesla, kriminalni mastermind koji se namerio da maltretira neku solitersku sirotinju.

Egzekucija je osrednja, ima nekih pokušaja estetizacije koji mahom dobacuju do nivoa prosečnog televizijskog rada. Ipak, filmu se ne može osporiti da je uprkos svim glupostima pitak.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, February 6, 2013

FUN SIZE

Pogledao sam FUN SIZE Josha Schwartza i jako se razočarao. Josh Schwartz spada u red moćnih televizijskih autora i producenata koji je u film ušao sa velikim uticjem i reputacijom. Možda se ne može reći da je imao potpuno odrešene ruke šta će da snimi ali mu pozicija nije bila daleko od toga. Nažalost, ovaj film je nevešta, prilično glupa i sporadično apsurdno vulgarna replika omladijnskih filmova iz osamdesetih, ne samo slabiji od njih, već slabiji i od savremenih pokušaja da se postigne to isto. Međutim, još je apsurdnije to što FUN SIZE deluje prilično arhaično u svojim pogledima na likove, događaje, i činjenica da - uslovno rečeno - muški lead igra Thomas Mann iz PROJECT Xa čini taj jaz između arhaičnosti i neveštine FUN SIZEa u odnosu na "moderni" omladinski film kao što je PROJECT X je još evidentniji, baš zbog njega.

Kritika i publika su kaznili FUN SIZE na blagajnama i u medijima. Ipak, čini mi se da će veliki Joshov uticaj možda u nekom trenutku rezultirati svojevrsnim kultnim statusom ovog filma. Kada prođe vreme, razne stvari mogu da se dese jer je premalo ljudi stiglo da se uveri koliko je ovo loše.

* 1/2 / * * * *

WRECK-IT RALPH

WRECK-IT RALPH nije Pixarov film, već "obična" Disney produkcija koja je doduše nastala u periodu kada su kreativci iz Pixara uzeli veće učešće u radu Disneya, i kada je John Lassetter već došao na čelo sektora za animaciju. Ovim počinjem osvrt na WRECK-IT RALPH zbog toga što je ovaj film po svom kvalitetu u ravni Pixarovih radova, odnosno u ravni nadahnutih Pixarovih radova, i samim tim reč je o prvoj klasi filmova u svakom smislu. Rich Moore nema background u Pixaru ali ima dosta iskustva u radu na animacijama od koje su se očešali mnogi Pixarovi ljudi poput Brad Birda kao što su SIMPSONSi. Uostalom, i Brad Bird je pre Pixara već imao jedan animirani film van Disneya.

WRECK-IT RALPH se u određenom smislu može grupisati sa INCREDIBLESima u tom smislu što u animaciju uvodi temu iz drugog medija. Dok su se INCREDIBLES bavili superherojima koji potiču iz stripa ali su na filmu imali izuzetno uspešne inkarnacije, WRECK-IT RALPH govori o junacima iz igara koji su bili prisutni na filmu ali se ne može govoriti o postojanju bogate riznice filmskih klasika na tu temu.

Jedna od stvari koje bi se zapravo morale uračunati u tumačenje ovakvih priča jeste sam postmoderni postupak na kome je ovaj film baziran, i koji je u suštinskom pogledu mudriji od onoga što je uradio INCREDIBLES. U jednom svom eseju Žižek kaže:

"Za postmodernizam bi specifična bila upravo suprotna procedura — zamišljanje čitavog narativa u pozadini slike (ili fotografije) te pisanje drame ili snimanje filma na osnovu njega. Nešto na tom tragu nedavno se zaista i dogodilo u Njujorku: drama Lin Rouzen
(Lynn Rosen) Nighthawks, koja je februara 2000. otvorila Off-Broadway sezonu, pruža upravo ono što svojim naslovom i obećava: niz scena koje oživljavaju četiri slike Edvarda Hopera (Edward Hopper) (Summertime, Conference at Night, Sunlight in a Cafeteria i, naravno,
samu Nighthawks), pokušavajući da zamisli kakve su se konverzacije odvijale u predstavljenim scenama i šta je te ljude spojilo — anomija, izolacija, neuspeli susreti, očajnički snovi..."

Da se ekranizacije stripova ili kompjuterskih igara više vode ovim principom, verovatno bi i rezultati bili bolji. No, to je upravo princip kojim se vodi Rich Moore i u filmu WRECK-IT RALPH pokušava da pokaže "narativ" iza slika koje čine kompjuterske igre raznih generacija, spremno uzimajući u obzir razna "ograničenja" ili apsurdne postavke na kojima se baziraju određeni "likovi", uključujući i onu od najdepresivnijih a to je da se oni apsolutno nikada ne menjaju (dovodeći "usporeno starenje" stripovskih heroja do paroksizma) odnosno da se ambijenti u kojima se njihov život odvija konstantno regeneriše.

Međutim, još je interesantnija postavka po kojoj junaci iz igara prolazeći kroz kablove za struju mogu da prelaze iz igre u igru na svom radnom mestu a to je igraonica u kojoj se nalaze arkade raznih generacija. Pošto su ta kretanja rizična i pojavljivanje u tuđoj igri može da dovede do poremećaja koji će korisnik primetiti i dovesti do uklanjanja te igre zbog kvara, javlja se stalna potreba da se vlastita igra kao radno mesto stalno drži urednim i funkcionalnim.

Otud je "radno mesto" junaka igara kao svojevrsna mešavina "običnog posla" i "reality showa" u kome sve zavisi od uživanja konzumenta odnosno igrača. Suočeni sa kontradikcijama svoje pozicije unutar igre, a opet suočeni i sa time da postoje junaci igara koji su ostali bez posla i sada besciljno lutaju kroz kablove i tuđe igre, rešenje pronalaze u tome što će popraviti svoje odnose i pronaći nekakvu "igru sa ljudskim likom" kao vrlo direktnu metaforu za "kapitalizam sa ljudskim likom".

U tom pogledu, WRECK-IT RALPH nudi istovremeno jedan vrlo inteligentan, duhovit i višeslojan film ali i jednu vrlo depresivnu sliku sveta u kojoj su društvene kontradikcije dovedene do fatalističkih razmera jer se zapravo u sudbinama junaka vidi vrlo mali prostor za promenu i emancipaciju.

U određenom smislu, WRECK-IT RALPH je kao depresivni MATRIX. Naime, u MATRIXu je moguće suočavanje sa slobodom i realnošću u kome se ne isključuje mogućnost da će spoznaja biti bolna, dočim u RALPHu krajnji horizont slobode jeste ipak svet u kome junaci zavise od konzumenata, "igrača" i svaku transformaciju koju uvode moraju da im je prodaju kroz određene vidove psihološke manipulacije.

Osmišljenost filma na svim nivoima obećava da ovako znakovita rešenja uopšte nisu slučajna i da je Moore apsolutno znao šta radi u tom idejnom pogledu. Otud WRECK-IT RALPH spada u red ideološki najintrigantnijih Disneyevih animiranih filmova, uključujući i Pixar.

Kad je reč o vizuelnoj kulturi, Moore kombinuje razne stilove i na vrlo duhovit način spaja rešenja grafike iz igrara sa konvencijama animiranog filma. Otud ima finih filigranskih radova, kad je reč o tome na koji način se kreću junaci iz koje epohe igara, a povoljnom utisku doprinosi i to što se u filmu pojavljuju i mnogi licencirani likovi iz kultnih igara, od Pac-Mana ka mlađima.

I u stvari, u tome je možda i najveća subverzija ovog filma. Naime, Pac-Man je bio svojevrsni pionirski pokušaj da se matematičkom karakteru igre da lice, a WRECK-IT RALPH govori o periodu kada to lice želi da prevaziđe matematički karakter i ostvari ispunjeniju egzistenciju.

Da je reč o avatarimu u vojnom kompjuteru, ovaj film bi verovatno bio spin-off TERMINATORa.

* * * * / * * * *

Tuesday, February 5, 2013

SUPPORTING CHARACTERS

Pogledao sam SUPPORTING CHARACTERS Daniela Schechtera, novu indie komediju o filmmejkerima. Ovog puta su u centru pažnje montažeri koji su već obeležili ovaj podžanr u filmu Alberta Brooksa MODERN ROMANCE. Nekim labavim vezama, ovaj film se može povezati sa Lenom Dunham, ona u njemu igra epizodnu ulogu a glavnu ulogu igra njen partner iz TINY FURNITURE i serije GIRLS Alex Karpovsky. Lena Dunham se u svm prvom srednjemetražnom filmu CREATIVE NONFICTION a zatim i u TINY FURNITURE a u tragovima i u GIRLS bavila umetničkom scenom pa i filmadžijama. Ove godine ona je nastupila kao scenarista vrlo zanimljivog indie filma NOBODY WALKS koji je najdirektnije posvećen procesu nastanka filma, tako da bi se moglo reći da Lena Dunham i njena ekipa gravitiraju ovoj temi.

SUPPORTING CHARACTERS je vešto sažeo svoju temu na svim nivoima u naslov. Montažeri su protagonisti ove priče i ona zapravo iz senke prikazuje sudbine ljudi koji donose značajne odluke a nisu prominentni, a opet u lastitim životima nemaju moć da preusmere stvari, i sudbina im ponekad servia upravo onu vrstu koincidencije, nevažnih likova ili viškova koji mogu odneti prevagu i pokvariti im sve.

Film je vrlo lo-fi u realizaciji a Alex Karpovsky iako je tačan i prilično samouveren u glavnoj ulozi ipak nije dovoljno veliki kalibar da iznese takav lik koji drži čitav film. Međutim, Karpovsky se ponaša kao da jeste. U tom pogledu još je bleđi Tariq Lowe, tipičan epizodista koji je u ovom filmu bio i koscenarista ali uprkos šarmu nema potencijala za glanog glumca.

I upravo u tome i leži osnovni problem ovog filma, glumci u glavnim ulogama nisu dovoljn iznad igranja supporting charactera da bi izneli cel priču, i možda bi sve imalo više smisla da formalne leadove igraju ljudi koji su u nekom kontekstu bili leadovi nekada ili jesu i dalje.

SUPPORTIN CHARACTERS zato ostaje tek smpatičan film. Međutim, gubi na onom nivou kojim je pokrio svoje praznine NOBODY WALKS a to je tačna, talentovana i popularna podela u svim ulogama.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, February 2, 2013

ZENITRAM

Pogledao sam ZENITRAM Luisa Baronea, film koji je vrlo zanimljivo zamišljen ali nažalost uopšte nije uspeo da ispuni svoj potencijal. Reč je o politički angažovanom argentinskom superherojskom filmu koji koketira i sa elementima parodije žanra, u sklopu sa svojim političkim ubeđenjem koje naravno ne dopušta straight glorifikaciju superheroja jer bi se time verovatno implicitno priznala snaga "imperijalističkog" filma. Zaplet govori o praktično dnevnopolitičkoj temi, privatizaciji vodovoda i hidroresursa u Argentini što je bezmalo na isti način tretirano i u QUANTUM OF SOLACE, samo u Boliviji i naravno u drugom žanrovskom ključu. Međutim, suština je isti, negativci žele da zarobe, privatizuju i eksploatišu južnoameričke hidroresurse i ožednelom narodu prodaju vodu, ugrožavajući uspšut i poljoprivredu i ekološku stabilnost.

Zenitram je junak iz radničke klase koji dobija supermoći u vezi sa vodom i može da pomogne da se tokovi, u bukvalnom smislu, preokrenu. Međutim, Barone utapa film u raznoraznim digresijama, lutanjima, nevažnim detaljima, lošoj komediji, opštim mestima, i na kraju nije baš relevantan ni kao politička kritika ni kao parodija žanra.

To je šteta, sa Jordi Mollom i Steven Bauerom u sporednim ulogama imao je perspektivu za neki širi plasman, a sasvim sigurno i za kultno mesto. Nažalost, ZENITRAM uprkos nisu obežavajućih detalja naprosto ne zaslužuje pažnju.

* 1/2 / * * * *