WRECK-IT RALPH nije Pixarov film, već "obična" Disney produkcija koja je doduše nastala u periodu kada su kreativci iz Pixara uzeli veće učešće u radu Disneya, i kada je John Lassetter već došao na čelo sektora za animaciju. Ovim počinjem osvrt na WRECK-IT RALPH zbog toga što je ovaj film po svom kvalitetu u ravni Pixarovih radova, odnosno u ravni nadahnutih Pixarovih radova, i samim tim reč je o prvoj klasi filmova u svakom smislu. Rich Moore nema background u Pixaru ali ima dosta iskustva u radu na animacijama od koje su se očešali mnogi Pixarovi ljudi poput Brad Birda kao što su SIMPSONSi. Uostalom, i Brad Bird je pre Pixara već imao jedan animirani film van Disneya.
WRECK-IT RALPH se u određenom smislu može grupisati sa INCREDIBLESima u tom smislu što u animaciju uvodi temu iz drugog medija. Dok su se INCREDIBLES bavili superherojima koji potiču iz stripa ali su na filmu imali izuzetno uspešne inkarnacije, WRECK-IT RALPH govori o junacima iz igara koji su bili prisutni na filmu ali se ne može govoriti o postojanju bogate riznice filmskih klasika na tu temu.
Jedna od stvari koje bi se zapravo morale uračunati u tumačenje ovakvih priča jeste sam postmoderni postupak na kome je ovaj film baziran, i koji je u suštinskom pogledu mudriji od onoga što je uradio INCREDIBLES. U jednom svom eseju Žižek kaže:
"Za postmodernizam bi specifična bila upravo suprotna procedura — zamišljanje čitavog narativa u pozadini slike (ili fotografije) te pisanje drame ili snimanje filma na osnovu njega. Nešto na tom tragu nedavno se zaista i dogodilo u Njujorku: drama Lin Rouzen
(Lynn Rosen) Nighthawks, koja je februara 2000. otvorila Off-Broadway sezonu, pruža upravo ono što svojim naslovom i obećava: niz scena koje oživljavaju četiri slike Edvarda Hopera (Edward Hopper) (Summertime, Conference at Night, Sunlight in a Cafeteria i, naravno,
samu Nighthawks), pokušavajući da zamisli kakve su se konverzacije odvijale u predstavljenim scenama i šta je te ljude spojilo — anomija, izolacija, neuspeli susreti, očajnički snovi..."
Da se ekranizacije stripova ili kompjuterskih igara više vode ovim principom, verovatno bi i rezultati bili bolji. No, to je upravo princip kojim se vodi Rich Moore i u filmu WRECK-IT RALPH pokušava da pokaže "narativ" iza slika koje čine kompjuterske igre raznih generacija, spremno uzimajući u obzir razna "ograničenja" ili apsurdne postavke na kojima se baziraju određeni "likovi", uključujući i onu od najdepresivnijih a to je da se oni apsolutno nikada ne menjaju (dovodeći "usporeno starenje" stripovskih heroja do paroksizma) odnosno da se ambijenti u kojima se njihov život odvija konstantno regeneriše.
Međutim, još je interesantnija postavka po kojoj junaci iz igara prolazeći kroz kablove za struju mogu da prelaze iz igre u igru na svom radnom mestu a to je igraonica u kojoj se nalaze arkade raznih generacija. Pošto su ta kretanja rizična i pojavljivanje u tuđoj igri može da dovede do poremećaja koji će korisnik primetiti i dovesti do uklanjanja te igre zbog kvara, javlja se stalna potreba da se vlastita igra kao radno mesto stalno drži urednim i funkcionalnim.
Otud je "radno mesto" junaka igara kao svojevrsna mešavina "običnog posla" i "reality showa" u kome sve zavisi od uživanja konzumenta odnosno igrača. Suočeni sa kontradikcijama svoje pozicije unutar igre, a opet suočeni i sa time da postoje junaci igara koji su ostali bez posla i sada besciljno lutaju kroz kablove i tuđe igre, rešenje pronalaze u tome što će popraviti svoje odnose i pronaći nekakvu "igru sa ljudskim likom" kao vrlo direktnu metaforu za "kapitalizam sa ljudskim likom".
U tom pogledu, WRECK-IT RALPH nudi istovremeno jedan vrlo inteligentan, duhovit i višeslojan film ali i jednu vrlo depresivnu sliku sveta u kojoj su društvene kontradikcije dovedene do fatalističkih razmera jer se zapravo u sudbinama junaka vidi vrlo mali prostor za promenu i emancipaciju.
U određenom smislu, WRECK-IT RALPH je kao depresivni MATRIX. Naime, u MATRIXu je moguće suočavanje sa slobodom i realnošću u kome se ne isključuje mogućnost da će spoznaja biti bolna, dočim u RALPHu krajnji horizont slobode jeste ipak svet u kome junaci zavise od konzumenata, "igrača" i svaku transformaciju koju uvode moraju da im je prodaju kroz određene vidove psihološke manipulacije.
Osmišljenost filma na svim nivoima obećava da ovako znakovita rešenja uopšte nisu slučajna i da je Moore apsolutno znao šta radi u tom idejnom pogledu. Otud WRECK-IT RALPH spada u red ideološki najintrigantnijih Disneyevih animiranih filmova, uključujući i Pixar.
Kad je reč o vizuelnoj kulturi, Moore kombinuje razne stilove i na vrlo duhovit način spaja rešenja grafike iz igrara sa konvencijama animiranog filma. Otud ima finih filigranskih radova, kad je reč o tome na koji način se kreću junaci iz koje epohe igara, a povoljnom utisku doprinosi i to što se u filmu pojavljuju i mnogi licencirani likovi iz kultnih igara, od Pac-Mana ka mlađima.
I u stvari, u tome je možda i najveća subverzija ovog filma. Naime, Pac-Man je bio svojevrsni pionirski pokušaj da se matematičkom karakteru igre da lice, a WRECK-IT RALPH govori o periodu kada to lice želi da prevaziđe matematički karakter i ostvari ispunjeniju egzistenciju.
Da je reč o avatarimu u vojnom kompjuteru, ovaj film bi verovatno bio spin-off TERMINATORa.
* * * * / * * * *
WRECK-IT RALPH se u određenom smislu može grupisati sa INCREDIBLESima u tom smislu što u animaciju uvodi temu iz drugog medija. Dok su se INCREDIBLES bavili superherojima koji potiču iz stripa ali su na filmu imali izuzetno uspešne inkarnacije, WRECK-IT RALPH govori o junacima iz igara koji su bili prisutni na filmu ali se ne može govoriti o postojanju bogate riznice filmskih klasika na tu temu.
Jedna od stvari koje bi se zapravo morale uračunati u tumačenje ovakvih priča jeste sam postmoderni postupak na kome je ovaj film baziran, i koji je u suštinskom pogledu mudriji od onoga što je uradio INCREDIBLES. U jednom svom eseju Žižek kaže:
"Za postmodernizam bi specifična bila upravo suprotna procedura — zamišljanje čitavog narativa u pozadini slike (ili fotografije) te pisanje drame ili snimanje filma na osnovu njega. Nešto na tom tragu nedavno se zaista i dogodilo u Njujorku: drama Lin Rouzen
(Lynn Rosen) Nighthawks, koja je februara 2000. otvorila Off-Broadway sezonu, pruža upravo ono što svojim naslovom i obećava: niz scena koje oživljavaju četiri slike Edvarda Hopera (Edward Hopper) (Summertime, Conference at Night, Sunlight in a Cafeteria i, naravno,
samu Nighthawks), pokušavajući da zamisli kakve su se konverzacije odvijale u predstavljenim scenama i šta je te ljude spojilo — anomija, izolacija, neuspeli susreti, očajnički snovi..."
Da se ekranizacije stripova ili kompjuterskih igara više vode ovim principom, verovatno bi i rezultati bili bolji. No, to je upravo princip kojim se vodi Rich Moore i u filmu WRECK-IT RALPH pokušava da pokaže "narativ" iza slika koje čine kompjuterske igre raznih generacija, spremno uzimajući u obzir razna "ograničenja" ili apsurdne postavke na kojima se baziraju određeni "likovi", uključujući i onu od najdepresivnijih a to je da se oni apsolutno nikada ne menjaju (dovodeći "usporeno starenje" stripovskih heroja do paroksizma) odnosno da se ambijenti u kojima se njihov život odvija konstantno regeneriše.
Međutim, još je interesantnija postavka po kojoj junaci iz igara prolazeći kroz kablove za struju mogu da prelaze iz igre u igru na svom radnom mestu a to je igraonica u kojoj se nalaze arkade raznih generacija. Pošto su ta kretanja rizična i pojavljivanje u tuđoj igri može da dovede do poremećaja koji će korisnik primetiti i dovesti do uklanjanja te igre zbog kvara, javlja se stalna potreba da se vlastita igra kao radno mesto stalno drži urednim i funkcionalnim.
Otud je "radno mesto" junaka igara kao svojevrsna mešavina "običnog posla" i "reality showa" u kome sve zavisi od uživanja konzumenta odnosno igrača. Suočeni sa kontradikcijama svoje pozicije unutar igre, a opet suočeni i sa time da postoje junaci igara koji su ostali bez posla i sada besciljno lutaju kroz kablove i tuđe igre, rešenje pronalaze u tome što će popraviti svoje odnose i pronaći nekakvu "igru sa ljudskim likom" kao vrlo direktnu metaforu za "kapitalizam sa ljudskim likom".
U tom pogledu, WRECK-IT RALPH nudi istovremeno jedan vrlo inteligentan, duhovit i višeslojan film ali i jednu vrlo depresivnu sliku sveta u kojoj su društvene kontradikcije dovedene do fatalističkih razmera jer se zapravo u sudbinama junaka vidi vrlo mali prostor za promenu i emancipaciju.
U određenom smislu, WRECK-IT RALPH je kao depresivni MATRIX. Naime, u MATRIXu je moguće suočavanje sa slobodom i realnošću u kome se ne isključuje mogućnost da će spoznaja biti bolna, dočim u RALPHu krajnji horizont slobode jeste ipak svet u kome junaci zavise od konzumenata, "igrača" i svaku transformaciju koju uvode moraju da im je prodaju kroz određene vidove psihološke manipulacije.
Osmišljenost filma na svim nivoima obećava da ovako znakovita rešenja uopšte nisu slučajna i da je Moore apsolutno znao šta radi u tom idejnom pogledu. Otud WRECK-IT RALPH spada u red ideološki najintrigantnijih Disneyevih animiranih filmova, uključujući i Pixar.
Kad je reč o vizuelnoj kulturi, Moore kombinuje razne stilove i na vrlo duhovit način spaja rešenja grafike iz igrara sa konvencijama animiranog filma. Otud ima finih filigranskih radova, kad je reč o tome na koji način se kreću junaci iz koje epohe igara, a povoljnom utisku doprinosi i to što se u filmu pojavljuju i mnogi licencirani likovi iz kultnih igara, od Pac-Mana ka mlađima.
I u stvari, u tome je možda i najveća subverzija ovog filma. Naime, Pac-Man je bio svojevrsni pionirski pokušaj da se matematičkom karakteru igre da lice, a WRECK-IT RALPH govori o periodu kada to lice želi da prevaziđe matematički karakter i ostvari ispunjeniju egzistenciju.
Da je reč o avatarimu u vojnom kompjuteru, ovaj film bi verovatno bio spin-off TERMINATORa.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment