Friday, November 30, 2007

D-WARS

Pogledao sam D-WARS Hyung-rae Shima, courtesy of Ginger.

Posle HOSTa koji je bio pravi revival monster filma na svetskom nivou i zaista jako velikog tehnološkog napretka korejskog filma, bilo je pitanje vrem,ena kada će pokušati da svoju kompetenciju koja odavno dostiže Holivud izbace u samu holivudsku arenu i da napadnu Holivud na njegovom terenu.

D-WARS je upravo taj pokušaj. Reč je o monster spektaklu na tragu GODZILLAe, REIGN OF FIRE i sličnih monster/disaster projekata. Film je pripšreman osam godina a prošle su dve godine od snimanja, što znači da je postprodukcija bila duga, ali intenziovna, kada se sagledaju rezultati. Film je koštao 70 miliona dolara i svaki dolar se vidi na ekranu pošto je u većem delu apsolutno na nivou holivudskih filmova, naročito ako se uzme u obzior da bi holivudski film ovog tipa bio tehnički tek nešto malo bolji a koštao bi 150 miliona dolara.

Film je English-speaking i iako u sebi nosi dosta azijske mitologije, i dug fleš-bek u drevnoj Aziji, uglavnom se dešava u LA i glumi B-ekipa američkih glumaca. Podela je konceptualno slična TRANSFORMERSima, i film jako liči s tim što je sniman pre Baya.

Štaviše, film ima nekoliko sugestivnih B-faca koje podsećaju na osamdesete što je bio čak i prijatno osveženje u vreme ovih sterilnih new age podela.

Čudno je da se nisu potrudili da izuzev Roverta Forsetar privuku još nekog name actora, ako imamo na umu ko sve rtadi DTV, a ovo je ipak na kraju bio theatrical fim.

Kad je reč o priči i konceptu, D-WARS opet pati od SHIRI i PHANTOM THE SUBMARINE i TUBE problema, što je reč o žešćem rip-offu, ovog puta strukturalno je prenet TERMINATOR i spojen sa fantasy elementom zmajeva.

Mnoge kritike se obrušavaju na to kako su prilča i dijalozi glupi. Hm, nisu nešto mnogo gluplji od filmova ovog tipa inače, jedino što ih nisu pisali skupo plaćeni pisci pa onda nema tih nekih sitnih detalja kojima se tako neka postavka malo osveži, tipa nekim one-linerom i sl.

Ovaj scenario je tup ali sasvim legitiman, naročito ako imamo na umu tehjničku kompleksnost koja sama po sebi vuče jednu fiksiranost u scenariju plus činjenicu da film nisu radili Ebglish-speakeri.

Štaviše, taj besraman koncept negde i nedostaje savremenim holivudskim filmovima. D-WARS je po mnogim stvarima sličan TRANSFORMERSima, kao da je neko možda čak i čitao scenario, no u svakom slučaju, ovakvih fun lovin' projekata više nema u Holivudu izuzev narečenog Bayovog filma i mislim da je D-WARS da je imao major distributera mogao biti solidan uspeh na američkim blagajnama i u internaconalnioj areni.

U svakom slučaju, D-WARS je pokazao kako je ono što je glavni adut Holivuda a to je filmski spektakl, postao na neki način dostižan i ovaj film, iako nije naročito dobar jeste važan pošto se može tumačiti kao signal i dovoljno je zabavan i funkcionalan da odbrani ovaj koncept.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, November 29, 2007

P2

Pogledao sam P2 Franck Khalfouna, courtesy of Kunac i mogu reći da sada već uspevam da nazrem obrise onoga što će mladi EuropaCorpovi hipsteri doneti Holivudu. Sve ono što se osećalo kao vrlina i kao nedostatak EuropaCorpovih žanrovskih filmova, biva preneto u Holivud u njihovim filmovima i zanimljivo je kako ni holivudske okolnosti nisu uspele da artikulišu i reše neke od njihovih osnovnih problema.

P2 je high concept film. P2 je toliko high concept film da boli. Pojavio se nešto malo posle prvog revivala high concept kamernog trilera u kome su bili naslovi poput RED EYE, COLLATERAL, PHONE BOOTH, CELLULAR i sl. Međutim, generalno fluktuacija high concept projekate je velika i zapravo mnogo više ih je u developmentu nego što na kraju biva realizovano.

High concept kao takav je potpuno legitimna tradicija trilera koja vuče korene od autora kao što su Hitchcock ili Cluzot ili Castle, i ovaj pristup trileru je imao svoje zlatne dane u više navrata. Dakle, ovo nije neka savremena ili pak francuska izmišljotina, ali čini se da jednostavnost i trilerska ekspresivnost high concept filma mogu biti dobar calling card mladim i/ili stranim rediteljima.

Međutim, P2 nije baš najuspeliji high concept, i definitivno nije sam po sebi dobro ostvarenje što ne znači da ne treba da bude calling card za ovog reditelja. Naime, Khalfoun se u ovom filmu pokazao kao solidan igrač zadatka i pokazao je da naprosto ume da realizuje određene stilske žanrovske figure što naravno uvek stoji kao velika nedoumica kad su strani reditelji u pitanju. Doduše, to su pokazali i Siri i Richet pa su ipak vraćeni nazad u Francusku, verovatno obeshrabreni slabim projektima koji su im ponuđeni.

Mislim da ni Khalfoun neće imati znatno drugačiju sudbinu i pitanje je koliko će imati strpljenja da sledećih nekoliko godina radi nešto ovako isto.

P2 je kao koncept odličan ali nažalost scenario koji su napisali Aja, njegov stalni saradnik Gregory Levaseur i sam Khalfoun nije iskoristio potencijal ove priče. Koncept je vrlo jasan. Mlada poslovna žena na Božić biva zatočena u podzemnoj garaži poslovne zgrade i biva prepuštena na milost i nemilost čuvaru psihopati koji je njome opsednut.

Ovaj koncept, ma koliko generičan bio u samoj postavci odnosa manijaka i žrtve, nudio je nekoliko jako dobrih linija konflikta. Naravno primarni konflikt je manijak-žrtva, izopačenost-normalnost, zatim muškarac-žena, birokratija-radnici, gornji spratovi-podrum, klasni konflikti po nekoliko linija, tehnologija-biološki opstanak, i sve bi naravno trebalo da kulminira dosezanjem civilizacijske nulte tačke u tom prostoru.

Međutim, mi prvo nikada ne saznamo koja su svojstva glavne junakinje. Ona je očigledno vrlo zauzeta i radi do kasno. Međutim, mi ne znamo da li je to zato što je ona jako vredna i uspešna ili je to zato što je glupa i sporija od drugih, ili je to zato što je pokvarena i radi nešto kolegama iza leđa. Ne, mi samo znamo da ona ostaje do kasno i da ju je startovao kolega na poslu, koji joj se zbog izvinjava i ona nema neki naročit drušveni život i ide na porodično božićno slavlje. Međitim, mi ne vidimo nijedna razlog za te postavljene okolnosti i samim tim nemamo odnos ni prema tome ko je ona, niti želimo da joj se želje ispune niti bilo šta. Ona je kliše zauzete poslovne žene, i čak bi i to na nekom banalnom nivou bilo u redu da film ima ikakav stav prema tome.

Manijak s druge strane je jedna teatralna budala. Međutim, u stanju ove totalne ambivalencije prema glavnoj junakinji taj lik je mogao preuzeti prevagu. Taj lik je mogaobiti neko u čije se ludilo može projektovati neki sadržaj naročito jer atakuje na osobu bez svojstava. Da su autori iole branili taj lik, na bilo koji način, imajući u vidu slabost glavnog lika, manijak je mogao postati moralni centar filma. Junakinja je toliko objektifikovana i toliko bez svojstava da je manijak mgoao biti pozitivac. Ali, ne, njegovo ponašanje je toliko teatralno i toliko klišetizirano da nema nikakvog utemeljenja, i mi pokušavamo da pratimo sukob između dva nepostojeća lika pa je samim tim i sukob nepostojeći.

Kao što znate, ja svakako nisam neko ko naročito insistira na likovima, međutim, u ovakon svedenoj strukturi, likovi su ipak potrebni, naročito pošto Khalfoun insistira na character-driven scenama.

E sad tu dolazimo do još jednog krajnje bizarnog nedostatka a to je da ovde gledamo character-driven piece koji su pisala trojica ljudi koji nisu English-speakeri i nisu Amerikanci, tako da likovi naročito zbog toga deluju jako šuplje i imaju beskrajne dijaloške scene u kojima se ponavljaju replike, odnosi stagniraju, nema nikakvih promena, itd. Dakle, film pati od jedne potpune statičnosti kad je reč o odnosima likova. Nisu ni pokušali da aprave neku psihološku igru ili neki preokret u odnosima, ne samo unutar scena što je jako bito za ovakve priče, nego ni na globalnom nivou filma, gde je uvek bitno, to je tako oveštala fraza da dođe do promena u likovima.

E sad, ono što je ključno pitanje jeste kakvo je rokanje. Hm, ima recimo jedna i po dobra scena, a to je zarobljavanje junakinje u liftu. Kad je reč o aspektu fizičke akcije, film je krajnje predvidljiv. naravno, predvidljivost kao takva je vrlo često iznuđena, naročito kada se operiše na lokaciji koju svi znamo i sa napravama kojima svi raspolažemo. To bi naravno trebalo da pruži filma novi sloj suspensea, ali isto tako ga neumitno tera i u predvidljivost. Moram priznati da me u recentnoj žanrovskoj produkciji mnogo više impresioniraju reditelji koji uspevaju da prevaziđu predvidljivost nego oni koji su originalni, pošto je upravo prevazilaženje konvencije unutar konvencije možda najveće majstorstvo u žanru.

Reditelj koga je recimo poštujem zbog toga je Rob Schmidt. On ima dar da tačno proceni koja od neizbežnih scena, nije mesto za akcenat i preko koje treba preći što brže i efikasnije, i to je pokazao i u WRONG TURNu i u svojoj MoH epizodi. Khalfoun nema tu sposbnost i gomilu prdvidljivih scena (uključujući i moj favorit "slučaj Martina Balsama" tretira smrtno ozbiljno i pretenciozno i pokušava da nas uplaši. A akcentovanje takvih scena daje filmu naroćitu redundantnost i baš iritira gledaoca. Siguran sam da uživanje u filmu može biti nekih 20% veće nekome ko ne gleda previše žanrovskog filma, ali mislim da većina publike ima otpor prema ovakvim situacijama.

Na sve to, iako P2 ima neku vrstu prestiža i neku auru koju emituje sam film kroz prilično glamuroznu fotografiju (na svu sreću glamur nije opteretio broj kadrova tako da je film lepo raskadriran), zaista se lako srozava na nivo tipičnog studijskog take the money and run programmera.

Ono što je svakako za pohvalu su hard-R momenti, međutim oni nisu dovoljno ekstremni, duhoviti i raigrani (kao u npor. FINAL DESTINATION 2) da bi bili kvalitet sami po sebi niti posebno mariš za ljude kojima bivaju naneti.

Staljinistički rečeno, P2 nosi sve simptome EuropaCorpovih produkcija s tim što naravno ovog puta nema egzotike da ga odbrani pošto ne stoji na braniku odbrane od američke repertoarske hegemonije već joj služi.

Ipak, ja i dalje ostajem sucker za ovaj milje i tu produkciju i sa nestrpljenjem, dodatno pojačanim Trippovim hypeom čekam da u slast poalpćem xavier gensovog HITMANa. BTW, jel neko gledao taj Gensov horor oko kog postoji ogroman hype?

* * / * * * *

HEARTBREAK KID

Pogledao sam HEARTBREAK KID Braće Farrelly, courtesy of Ginger.

Mnogi smatraju da se Braća vraćaju sa ovim filmom. Da je baš HEARTBREAK KID njihov pokušaj da se izvuku iz teške krize u koju su zapali još u vreme SHALLOW HAL. I na neki način, ovaj film verovatno jeste nešto najbolje što su snimili još od ME MYSELF AND IRENE. Mislim da je u ovom filmu jako dobar spoj njihove kanonske zvezde Bena Stillera i sklonosti ka ozbiljnom storytellingu što je oduvek bila njihova karakteristika, i što je u suštini i oplemenjivalo njihov grossout.

Međutim u ovom filmu, unutar strukture, Braća suštinski toliko odlaze od grossouta da svi gross momenti koji se sporadično pojave, a ima ih i dobrih, deluju potpuno deplasirano.

E sad, kad se pak proceni priča filma i zaplet kao zaplet, i kad se to postavi u kontekst vrlo izdašnog trajanja od 115 minuta, onda nažalost moram kostatovati da je priča jako tanka a da je film nepodnošljivo predug i da je HEARTBREAK KID (ponovo) ponudio nešto nedopustivo-a to je dosadan film Braće Farrelly. Očigledno se to osetilo i na blagajnama pošto je ovaj film bio priličan flop i sada već treba ozbiljno sagledati gadnu poziciju u kojoj se Braća nalaze.

* * / * * * *

ANTARCTIC JOURNALS

Pogledao sam ANTARCTIC JOURNALS, korejski spektakl o antarktičkoj ekspdiciji, sniman na Novom Zelandu, koji je koštao dobrih 6 miliona dolara a treba imati na umu da je u tom trenutku najskuplji film u istoriji Koreje koštao oko 9 miliona.

Kad se sve sabere i oduzme, reč je o dramski praznoj ali sporadično zanimljivoj i vizuelno bezmalo senzacionalnoj horor-drami. Nažalost, cela priča o potonuću u ludilo tokom eskpedicije ne nudi ni puno toga novog ni puno toga dobrog. Nažalost, čini mi se da ta ispraznost koja mi je ostala kao utisak nije nastala usled neke nemogućnosti da komuniciram sa korejskom kulturom.

Mislim da je ovaj film upravo potvrda one Ghoulove teze kako Koreja ima još jako puno prostora za napredak pre nego što proizvede istinski uspešan horor.

* * / * * * *

Tuesday, November 27, 2007

HOT ROD

Pogledao sam HOT ROD Akive Schaffera, courtesy of Ginger.

Reč je o filmu koji je bio zamišljen kao vehicle za Will Ferella, i on na kraju u njemu nije igrao ali je ostao executive producer. Jasno mi je zašto Will nije igrao u ovom filmu. Naprosto, ovo bi bila jedna "sportska" komedije u više u njegovom opusu.

Međutim, ovaj film svakako nije višak za Andy Samberga, SNL zvezdu koja je sada na putu afirmacije.

Osnovni problem HOT RODa koji traje ekonomičnih 88 minuta jeste to što film nije narročito smešan a trebalo bi da bude i dosta scena je koncipirano isključivo radi smeha.

Međutim, isto kao i simpatični GRANDMA'S BOY, film ima vrlo pitku priču, efikasnu egzekuciju i što je najvažnije zanimljive i razvijene likove i samim tim se izdvaja po kvalitetu čak i od nekih nominalno smešnijih filmova.

I baš zato, HOT ROD mogu da preporučim strpljivijim ljubiteljima gross outa pošto fuilm u sebi nosi objektivne iako prilično skrivene kvalitete.

E sad, ono što je eksplicitan kvalitet svakako jeste Isla Fisher o kojoj više i ne vredi trošiti reči, naročito kada ima ovakvu kanonsku ulogu.

* * 1/2 / * * * *

Monday, November 26, 2007

SISTERS

Pogledao sam rimejk SISTERSa, u režiji Douglasa Bucka, courtesy of Kunac.

Douglas Buck zvuči kao ima nekog porno reditelja, i čini se da gotovo nije primereno rimejku jednog od najsofticiranijih De Palminih filmova. Ja sam veliki fan De Palminog originala i gotovo da nisam mogao da poverujem u hype koji je bio stvoren oko Buckovog rimejka.

I sada kada sam ga pogledao, mislim da ne treba verovati u hype ali da film svakako nije loš u onim apsektima koje očekujemo da budu slabi u rimejku.

Naime, SISTERS nije neko jeftino preuzimanje De Palminog originala radi besramne eksploatacije premise. Buck je zaista pokušao da snimi ozbiljan film u kome je na svoj način reinterpretirao priču sa punom ambicijom.

Međutim, u toj svojoj interpretaciji se udaljio od De Palme, i izgubio je osnovnu vrlinu njegovog postupka a to su senzacionalna stilska rešenja, violentnost i hitchcockovski suspense, da bi ih zamenio hladnim cronenbergovskim prsitupom za koji je ova priča prvo previše tanka, a zatim ni taj postupak nije sproveo do kraja.

Ipak, SISTERS zaslužuje izvesno poštovanje zbog dometa koji je ostvario na malom budžetu, i izvesnoj dinamičnosti koju je ostvario uprkos pogrešnom postupku u odnosu na priču.

Koliko vidim, film je solidno prošao na festivalima pošto odaje utisak art house filma. Iako je reč o promašaju, nije mi žao što sam ga pogledao.

* * 1/2 / * * * *

Friday, November 23, 2007

I NOW PRONOUNCE YOU CHUCK AND LARRY

Pogledao sam I NOW PRONOUNCE YOU CHUCK AND LARRY Dennis Dugana.

Reč je o dobrom vehicleu Adama Sandlera koji u sebi spaja jednu humanu human rights temu, sa dosta simpatičnog buddy grossouta i suštinski kaprijanskim konzervativizmom.

Ono što ovaj film donekle odvaja od tipičnog Sandlerovog vehiclea jeste to što su scenario pisali Jim Taylor i Alexander Payne sa još jednim Sandlerovim veteranom, i to je filmu sigurno dodalu odeđenu sentimentalnost, a čini mi se i malo nepotrebnu minutažu.

No, ono što je zanimljivo u filmu svakako je konzervativna caprijanska priča vrlo liberalnim sredstvima, dakle kroz priču o gay braku, humorističkom prikazu gay zajednice koja ide u rasponu od komično ritualističkog do razumevanja koje stiču junaci ali ne i publika, pošto se u suštini nikada ne smeje zajedno sa homoseksualcima već su oni uglavnom do kraja filma meta ismevanja.

Tako do kraja filma dolazimo do poente reafirmacije porodičnih vrednosti, do toga da ne treba lagati, da treba u potpunosti reafirmisati heteroseksualnu zajednicu, i do toga da karikaturalni mačo muškarci na kraju mogu imati razumevanja za karikaturalne homoseksualce, ali nema nekog suštinskog pomeranja.

I to je vrlo zanimljivo.da film koji žarko želi da bude PC, propušten kroz Capru nikako ne uspeva da bude PC.

Međutim, van toga, to je zaista simpatična komedija, sa dosta besramnog, prljavog humora, simpatičnim protagonistima i sigurnom egzekucijom već veterana Dennisa Dugana koji to već jako vešto radi a povremeno napravi i remek-delo.

CHUCK AND LARRY nije remek-delo. Možda bi bio da ga je radio David Dobkin kako je prvobitno planirano, pošto Dobkin ima tu sposobnost da sve digne na neki ozbiljniji nivo.

* * * / * * * *

Wednesday, November 21, 2007

VRANE

Žika K. i ja smo u ponedeljak na našoj tradicionalnoj projekciji srpskih filmova gledali VRANE Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare.

Reč je o jednom od underrated klasika Crnog talasa i filmu koji uz BUBAŠINTERA predstavlja najprogresivniji segment Crnog talasa.

Slično kao i BUBAŠINTER, tako i VRANE anticipiraju Almodovara i njegovu neverovatnu sposbnost da nešto što je potpuno bizarno tretira kao najnormaniju stvar, bez ikakvog pojašnjavanja, moralne osude ili pozicioniranja nasuprot normalne okoline.

VRANE su naseljene pitoresknim gubitnicima, izopačenicima i kriminalcima i ponovo je reč o svetu u kome ne postoje društveno prihvatljivi tipovi, u kome su i sve državne ustanove prikazane u svom najpokvarenijem i najkarikaturalnijem izdanju.

Cica Perović suvereno vlada tim univerzumom u kome su sve premise uvrnute a svi razvoji događaja relativno logični u odnosu na tu premisu.

Osnovna razlika koja odvaja VRANE od besprekornog BUBAŠINTEROVOG dometa jeste gubitak koncentracije na samom kraju filma kada ova priča dobija prilično nezadovoljavajuće zaključenje, i po prvi put, sasvim mimo duha filma ulazi u neku vrstu moraliziranja.

No, sve dotle u filmu se graniči sa genijalnim, naravno u parametrima "naivne kinematografije" kojom su se Mihić i Kozomara bavili.

* * * / * * * *

FLOOD

Pogledao sam FLOOD Tony Mitchella, courtesy of Ginger.

Ovaj film je na Novom Zelandu emitovan kao mini serija a u Britaniji je čak išao u bioskope. Sve zavisi od toga kako ga tretiramo. Pošto ću biti milostiv, zamisliću da sam ga gledao na Novom Zelandu iako sam gledao bioskopsku cut.

Kao TV mini-serija, FLOOD je šuplja ali zanimljiva produkcija sa nekoliko poznatih glumaca koje sada kad sam gledao podsećam se koliko je gluma pasji posao.

Gledam Robert Carlylea koji daje sve od sebe u nekoj kanalizaciji kako pliva dok ga voda poliva i glumi neki generic tekst i zamišljam koliko je težak taj glumački hleb, a još ga zarađuješ u nekoj produkciji bez ozbiljnije svrhe.

To je jedan onako dosta subjektivan pogled na stvar, ali prosto nisam mogao da se lišim tako lako. Respect za profije kao što je Carlyle.

Kad smo već kod Carlylea, FLOOD nije delo kalibra 28 WEEKS LATER, reč je o niskobudžetnom, ali nekako dobro koncipiranom rip-offu DAY AFTER TOMORROWa, urađenom onoliko vešto koliko Britanci i Australijanci umeju da urade, sa dovoljno minimalističkim izrazom i pametno odabranim lokacijama da se oskudica ne vidi previše.

Ono gde se oskudica oseti to su svakako kompjuterski efekti, međutim, tu su i sami autori FLOODa upali u klopku pošto se u filmu plavi London. Jako je teško napraviti dobar efekat nečega za šta gledalac apsolutno sigurno zna da nije stvarno. Kao što još uvek niko nije napravio do kraja ubedljiv efekat letenja ljudi pošto gledaoci znaju da je to efekat i onda mu traže manu i ne veruju mu, to se dešava i FLOODu čiji pristojni efekti deluju dosta tanko baš zbog toga.

No, kad se FLOOD smesti na mali ekran deluje legitimno i čak nudi izvesna zadovoljstva zbog svoje besramno old school britanske postavke zbog koje dosta vuče i na Irwin Allenove old school filmove katastrofe.

U svakom slučaju, maltinovski rečeno, Prosek.

PERVERT!

Pogledao sam PERVERT! Jonathana Yudisa.

Ovaj film mi je ličio na nešto što bi Pliss radio u svojim najdekadentnijim stanjima, s tim što bli Pliss bio autentičniji u tom pokušaju.

Naime, Yudis je pokušao da snimi repliku na filmove Russa Meyera, s tim što je na tom putu potpuno zanemario činjenicu koliko su Meyerovi filmovi bili značajni u datom trenutku za istoriju kinematografije, i koliko su pomerali granice u svojoj blagoj mejnstrimizaciji TBC diskursa.

Yudisov film je na pola puta između Meyera, s tim što mu nedostaje Russova autentična fascinacija svojim temama i objektima čežnje, i recimo Sam Raimija, i njegovog apsurdističkog tretiranja splattera u pojedinim filmovima.

Nažalost, ova mešavina, ma koliko zvučala potentno, kod Yudisa deluje artificijelno, i što je još gore bajato, i impotentno, tako da film više stoji kao studija Meyerovih i Raimijevih dometa nego kao samostalno delo sa bilo kakvim vlastitim kvalitetom.

* * / * * * *

Sunday, November 18, 2007

I WANT CANDY

Ginger mi je najavio da bi mi se I WANT CANDY Stephena Surjika mogao dopasti i nije pogrešio.

Prvo zanimalo me je šta sada radi taj čovek kome je svojevremeno bio poveren sequel jednog od najvećih hitova devedesetih da bi potom nestao bez traga. Evo nam Surjika radi sitkomičnu britansku komediju koja pokušava da revitalizuje čuveni brend Ealing studija, koji je bio poznat po komedijama, mada i ponekom hororu u pedesetim i šezdesetim godinama da bi potom zamro, bito otkuplje, rasparčan i sl.

U svakom slučaju I WANT CANDY dosta podseća na Ealing naslove po izvesnim detaljima u pristupu žanru. Pre svega ono što je bilo karakteristično za Ealing komedije jeste da su reditelji uvek držali priču na prvom mestu, isped gegova i da se gegovi uglavnom postavljeni u funkciji priče. Upravo to važi i za ovaj film kome nažalost needostaju ingeniozni komičari koji bi podmazali simpatičan zaplet, i učinili ga smešnijim.

Ovako I WANT CANDY ostaje kao jedan vrlo simpatičan mali film, sa rediteljskom atmosferom sitkoma i ndovoljno smeha da bi bio istinski dobar film, a opet dovoljno smešan da se ne smatra promašajem.

Kad je reč o samom zapletu, reč je o još jednom filmu porno generacije, koja se već oglasila raznuim naslovima pa i odličnim filmom THE GIRL NEXT DOOR koji ima niz sličnih elemenata kao I WANT CANDY.

Ono što mi je kao pornofilu žao to je što se film, za razliku od GIRL NEXT DOOR koji je rađen u saradnji sa ekipom iz Wickeda, ne postavlja direktnije u odnosu na britansku porno tradiciju koja je po mnogo čemu specifična, i uostalom ima filmofilski temelj u GET CARTERu. Međutim, tretman pornografije ostaje prilično generic.

U svakom slučaju, I WANT CANDY je kompetentno urađen programmer, vrlo humano skraćen na 84 minuta u kome sam na određeni način uživao.

* * 1/2 / * * * *

Friday, November 16, 2007

SMILEY FACE

Pogledao sam SMILEY FACE Gregg Arakija, courtesy of Ginger.

Posle svog verovatno najboljeg i najozbiljnijeg filma MYSTERIOUS SKIN, Araki je napravio jednu potpuno neozbiljnu stonersku etidu, u kojoj briljira Anna Farris. Ona je ovih dana potpuno opsednuta reinvencijom, posle odlične role u ENTOURAGE gde kao i Mandy Moore ranije igra samu sebe, a SMILEY FACE je film posvećen isključivo njoj.

Moglo bi se reći da je SMILEY FACE indie vehicle za nju, i mislim da ga je ona maksimalno iskoristila. Odlično je odigrala, i gotovo da u ovom filmu od 88 minuta nema kadra bez nje.

Međutim, ono što je još zanimljivije u ovom dosta laganom stoner filmu, jeste neočekivani preokret da Araki s jedne strane, imitirajući Ed Wooda sa upozoravajućim voiceoverom kao u GLEN OR GLENDA, ili u REEFER MADNESS, unutar same radnje filma zapravo zaista govori protiv marihuane.

Mislim, naravno, ko sam ja da zauzimam stav protiv droga, ali Araki mi tek nije delovao kao neko ko bi snimio film o štetnosti duvanja.

Njegova simpatična stoner junakinja ne samo da nije oplemenjena duvanjem, ne samo da su joj kognitivne sposobnosti umanjene, nego je i njena pustolovina o kojoj film govori zapravo samo insistiranje na besmislenosti i štetnosti duvanja.

I u tom smislu, Araki u stvari uspeva da me iznenadi.

U svakom slučaju, SMILEY FACE nije film bez đavla, ali je više za ljubitelje & poznavaoce.

* * / * * * *

TROPA DE ELITE

Moglo bi se reći da sam pogledao brazilski film TROPA DE ELITE Jose Padilhe koji se sa punim pravom može nazvati Meirellesovim nastavljačem i naslednikom.

Naime, Padilha dolazi iz sličnog dokumentarističkog backgrounda, i u svom pristupu filmu je još prljaviji od Meirellesa. Njegov film je strvarno žestoko dokumentaristički, uglavnom je sniman iz ruke i veliki je uspeh što je uspeo da uprkos takvom načinu snimanja to sve bude u okvirima kontrolisane dokumentarnosti i da geografija dešavanja bude tačna.

Ono gde dokumenaristički koreni smetaju Padilhi, to je na planu mozaičnosti priče koja je bliža formi dokumentarne reportaže nego celovečernjeg filma. Eksperimenti sa formom pripovedanja su naravno potpuno legitimni, ali ovde priča zaista ne zahteva takvu formu i film zahvaljujući njoj pre svega biva konfuzan.

Za razliku od CIDADE DE DEUS koji se fokusira na odrastanje u faveli pre svega u ključu filma nostalgije, TROPA DE ELITE nam prikazuje Brazil kao zemlju koja je praktično u otvorenom građanskom ratu. Poznato je da bande iz favela u pojedinim periodima ulaze u čista ratna dejstva protiv brazilske policije, i ovo je film koji govori o toj vrsti sukoba između gangova iz favela i specijalnih jedinica policije koje nailaze na otpor i van favela, naročitop među liberalima.

Jose Padilha u tom smislu ne staje ni na čiju stranu ali su policajci ipak glavni likovi, i to onaj nekorumpirani segment među njima, tako da bi se reklo da su policajci ipak junaci. S duge strane, Padilha ne izbegava da prikaže brutalnost obračuna i spremnost policije da muči osumnjčene i da se vrlo često sveti iz sasvim privatnih razloga.

Ipak, prilično konfuzno izlaganje priče čini da TROPA DE ELITE nikada zapravo ne ščepa gledaoca koliko bi trebalo i uprkos neposrednosti pristupa film deluje dosta distancirano, i mislim da to nije bila Padilhina namera.

U svakom slučaju TROPA DE ELITE ja zanimljiv film kojim je sasvim fino razbijati holivudsku repertoarsku hegemoniju.

Film je koštao četiri miliona dolara i do sada je zaradio deset u Brazilu.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, November 15, 2007

SEX AND DEATH 101

otpuno je prirodno da sam iskoristio prvu priliku da vidim novi rediteljski projekat jednog od mojih najomiljenijih scenarista Daniela Watersa.

Zahvaljujući Gingeru dokopao sam se njegovog filma SEX AND DEATH 101 i kao svaki ezoterični zapis tako je i ovaj film bio složen da se uopšte otvori i prikaže na mojim uređajimas. No, uz određeni napor i maltretiranje svoje okoline, u tome sam uspeo.

Ako bih ukratko morao da sažmem svoj utisakm, mislim da je Waters potvrdio svoj enorman talenaz, i solidnu rediteljsku veštinu. Iako mislim da je HAPPY CAMPERS naprosto veštije režiran, a sigurno i adekvatnije budetiran od 101, ovaj film zaista ima jako lucidnih momenata, i ako uzmemo u obzir kako se inaće realizuju ovakvi indie projekti, Watersov film spada u vrh svog podžanra.

Iako nije reč o hilarious rompu, još od Dobinovog WEDDING CRASHERSa nisam sreo ovu vrstu ambicije u kadriranju komedije, naročito ako imamo na umu da su u poslednje vreme posle upseha radova Judda Apatowa na ceni više glumačke improvizacije.

kasda bih gledao ovaj film a da ne znam watersovu prošlost, odmah bih rekao da ga je režirao neko ko je po vokaciji pre svega reditelj. Međutim, pošto znam da waters nije reditelj, baš zato i mogu da objasnim neke od nedostataka.

Naime, film sporadično jako ispada iz ritma, i u pojedinim scenema se dopuštaju digresije koje su odlično napisane, čak nisu ni redundantne, ali naprosto nisu dovoljno važne za priču. I takvih iskakanja ima nekoliko.

Međutim, čitav emotivni mehur u koji se film na kraju veže, čini da u sećanju ostanu isključivbo ingeniozni momenti.

Isto tako, iako je imao odličnu podelu sa ljudima kao što su Wynona ili Patton Oswalt, opterećivao me je Simon Baker u glavnoj ulozi, zato što naprosto ne uspeva da emituje dovoljno čistu energiju svog karaktera i suviše je ambivalentan da bih mogao da ga ispratim u ovako ingenioznom i vrlo čistom high concept projektu. Mislim da je za puno ispunjavanje potencijala karaktera i punu znakovitost ovog lika trebalo da ga igra neki pravi romantic lead kao što je Hugh Grant koga bi ovakav projekat zaista preporodio.

Kad je o Wynoni reč, ona je zaista fenomenalna, kao i uvek, i sad ima još neku posebnu patinu koja je čini još ranjivijom, a to Waters ume odlično da iskoristi.

U svakom slučaju, 101 će verovatno biti na mojim listama najboljeg u 2007. godini. Verovatno.

* * * / * * * *

Tuesday, November 13, 2007

KRAJ RATA

Sinoć smo u okviru tradicionalne serije projekcija domaćih filmova chez Cripple, Kunac, Ž + X Kišobranac i ja gledali KRAJ RATA Dragana Kresoje.

Reč je o vengeance flicku smeštenom u vreme Drugog svetskog rata koji je po nekoj poluistinitoj priči Branka baletića napisao Gordan Mihić.

Scenario postavlja priču prilično pravolinijski. Zločin koji motiviše prilično jednoličnu osvetu dat je u seriji flešbekova koji se trigeruju u snovima, a sa nekikm osobenostima likova se gotovo ne upoznamo pošto Kresoja pokušava da stvori atmosferu očvrslih likova.

Osvetnici su jednoruki (mada situacija u kojoj je ostao bez ruke, paradoksalno nije motiv osvete) Bata Živojinović i mali dečak koji se svete za ubistvo dečakova majke i bake od ruku ustaša dok je Bata bio u partizanima.

Premisa da bata sa sobom vodi dete, doduše starije od onoga iz LONE WOLF AND THE CUB, skoro da uopšte nije korišćena. Dete se nikada ne pokaže kao slabost a vrlo retko kao prednost u njihovim akcijama, i nažalost ovakva postavka likova ostaće uglavnom upamćena po tome što dete vrlo često mokri što je posledica traume pošto je prisustvovalo masakru.

S druge strane, negativci koje igra sam krem našeg villain glumišta - Bogdan Diklić, Josif Tatić i Radko Polič takođe nisu previšu zanimljivi iako je samo ubistvo majke urađeno sa izvesnom dozom inventivnosti, iako krajnje nevešto.

Kresojina režija je vrlo svedena, sa karakterističnim peckinpahovskim slowmotionima u scenema upucavanja negativaca ali bez karakterističnog bullet balleta po kome je Peckinpah poznat.

Pošto je reč o jugoslovenskom filmu, jasno je da ima lirski kraj koji pokušava da donese neku veliku poentu filmu, međutim, ja do neke velike poente, sem da možda ljudi ne mogu do besvesti biti posvećeni nasilju i da ih osveta neće učiniti srećnim, nisam došao. A kraj je pretendovao na nešto više pošto junaci uđu u sred zime u more do pojasa, ali šta to znači mi sinoć nismo uspeli da dokučimo.

S druge strane, ja kao neko ko se profesionalno bavi filmom znam da su mnogi krajevi naprosto i samo rešenja da se film završi što pompeznije, i da ni sami autori sem efektnosti završetka vrlo često nemaju tačnu ideju o konotaciji koju to nosi.

Vrlo specifičan omaž svojoj opsesiji automobilizmom, Baletić kao autor priče, daje u liku auto trkača koga igra Aleksandar Berček, ali koji do kraja filma ne zaigra važniju ulogu sem da reprezentuje dekadentno građanstvo koje se nije jasno postavilo u odnosu na rat koji se zbivao oko njih.

* * / * * * *

Monday, November 12, 2007

EASTERN PROMISES

Teško je o novom Cronenbergovom filmu EASTERN PROMISES pisati na podforumu RAZONODA, ZABAVA, ...

Daleko je ovaj film od zabavnog, i to ne u najboljem pravcu.

Međutim, što se mene tiče, EASTERN PROMISES sigurno jeste pomak u odnosu na HISTORY OF VIOLENCE pošto se dešava u Londonu u miljeu ruske emigracije i mafije i to mu daje neku vrstu intrigantnosti.

Koliko god Cronenberg paušalno bio nazivan ocem ginekološkog horora, on ovde zalazi u sfere akušerske drame, baveći se pričom o babici ruskog porekla koja ganuta slučajem maloletne trudnice počinje da raspliće klupko human traffickinga u Londonu.

Neverovatno je koliko neko kome seksualna perverzija nije strana i ko je uostalom po vlastitom priznanju kontaktirao sa menadžerom & suprugom Marilyn Chambers, može ovako naivno i gotovo oduševljeno da nam razotkriva bolne istine o materijalnoj strani & metodologiji trgovine ljudima. Trgovina mladim devojkama iza zavese koja je već prežvakana tema u svim formama pokretnih slika, kod Cronenberga biva tretirana kao nešto što do sada nismo znali i videli.

Na svu sreću, Cronenberg ne opterećuje preveliki deo filma time, međutim, upravo je jedan prilično rutinski slučaj trgovine ljudima i silovanja koji iz toga sasvim prirodno, kao deo modus operandija, proističe, bio razlog sunovrata jedne ruske mafijaške kuće u Londonu.

I pored svih tiho izgovorenih replika, ćutljivih junaka i sipljivog disanja Vincenta Cassella, film se svodi na to da se loza raspala zato što se deka malo igrao doktora sa devojčicom.

Na drugom mestu kod ovih ruskih mafijaških GLEMBAJEVIH jeste svakako domen gangsterskog homoerotizma, takođe toliko prežvakana tema da je čak ušla i u knjigu kod Kaminskog, kao jedna od konvencija žanra.

I konačno, tui je ritualni segment gangsterskog života, karakterističan za istočnjačke kriminalne organizacije koji je u holivudski mejnstrim uveden jos ša YAKUZom Sydney jebenog Pollacka, najmejnstrimniejeg od svih mejnstrim reditelja. daje taj film režirao Aldrich kako je prvodbitno trebalo možda bi ova referenca delovala kulje ali ovako sa babom Sydneyem, Cronenberg ulazi na nedopuštenu teritoriju.

Dakle, kad se sve uzme u obzir, potpis BBC Filmsa na ovom filmu bi dobro stajao da je reč o rutinskom TV filmu o društvenom problemu trgovine ljudima i homoerotizma među gangsterima. Međutim, filmovi o opasnostima trgovine ljudima i homoerotizma među gangsterima stvarno nisu Cronenbergov nivo. U tom smislu, ja čak i nemam nameru da se sada fanovski pozivam na to šta ja mislim da on treba da radi, već naprosto hoću da kažem da čak i ako hoće ovo da radi, treba da ga radi znatno ozbiljnije.

Konačno, iako je ovo kudikamo slovesnije od HISTORY OF VIOLENCE, daleko je od ozbiljnog savremenog filma i nečega što pravi čak i mdiokritetska srednja struja.

Ipak, u Cronenbergovu odbranu, moram nešto da kažem. Iako je ovaj film sranje, i sve što uz to ide, ipak oseća se neka vrsta rukopisa. ne cronenbergovog rukopisa, ali rukopisa iz koga uspevam da pročitam fokus na likove, koji recimo fatalno nedostaje Ridleyu u AMERICAN GANGSTER koji mi je bio baš svež u sećanju dok sam gledao EASTERN PROMISES. ta sposobnost da nam u svakoj situaciji odvoji važno od nevažnog i kaže o čemu je film i šta je fokus u sceni, umeju samo pravi majstori, čak i u minornom filmu.

* * 1/2 / * * * *

AMERICAN GANGSTER

Pogledao sam AMERICAN GANGSTER Ridleya Scotta.

Sigurno će se o ovom filmu pričati u danima koji dolaze, međutim, nema tu šta puno da se kaže. Reč je o jednom kompetentnom, mada suštinski neopredeljenom, polu-realističnom, polu-našminkanom pogledu na sukobe u podzemlju sedamdesetih, sa genijalnom pričom koja nije iskorišćeni ni 30% od svog potencijala, sa jako dobrim filmom sakrivenim negde unutar krajnje sterilnog tkiva koje je Scott izgradio.

Film je vrlo pitom čak i za Ridleyeve mejnstrim standarde, i samim tim ne uspeva da obuhvati zaista neverovatnu priču Frank Lucasa, nekadašnjeg šofera i telohranitelja Bumpy Johnsona koji je preuzeo njojoršku heroinsku mafiju, prevazišao Bumpyja tako što je sam postao vlasnik kartela, i prodavao duplo kvalitetniju robu za upola cene. To je zaista materija za Oliver Stonea a ne za Ridlyea i zailliana koji najviše vremena troše pokušavajući da meandriraju između Scorsesea, De Palme i Manna, a ne dostižu nijednog.

Međutim, negde mi je jasan uspeh ovog filma. On u sebi ima žanrovsku ambivalentnost starinskog storytellinga, Ridley pokušava da ispriča istinitu priču o jednom čoveku i to očigledno ume da upali na blagajnama.

AMERICAN GANGSTER u krajnjem dometu nije ništa više do Ridleyev DEPARTED.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, November 11, 2007

ARMOUR OF GOD

Sinoć sam, da bih se malo smirio posle nekih frustrirajućih sastanaka ponovo gledao ARMOUR OF GOD Jackie Chana.

Ovaj film sam zaiasta gledao puno puta, iako možda i nije najbolji Chanov film zbog posebnog kinka prema činjenici da je sniman u Zagrebu, da je u njemu Chan slomio lobanju i konačno zato što je Remy Julien radio automobilske stuntove.

Odnos prema Zagrebu kao mestu dešavanja je predivan. ne samo da je jedini hravtski junak koga vidimo u filmu gay konobr već je u okolini Zagreba baza zlog samostana punog violentnih katoličkih fratara-sektaša koji diluju drogu.

ARMOUR OF GOD je do te mere rewatchable film, da se na osnovu njega kao i većine filmova iz Chanove kanonske faze može ustvrditi da je on sigurno među savremenim filmmakerima najbliži Charlie Chaplinu ili Buster Keatonu. Tu prosto čak i nije više pitanje teorijske fondacije njegovog rada, niti uzora, već naprosto zaista jednog vanvremenskog elementa fizičke akcije i vrlo specifičnog vladanja fundamentalnim zanatskim rešenjima na planu kadriranja i montaže, koja ove filmove čine zaista besmrtnim.

Da podsetim, u ARMOUR OF GOD, Chan je jamesbondovsko-indianajonesovskom duhu, bivši pevač koji je postao arheolog-avanturista. I to je sasvim dovoljno da bi se prepričao film, dovoljno je samo smestiti Jackiea u filmofilski koncept na koji se referiše.

Film će ostati zapamćen po zaista neverovatnoj poteri motorciklima i Pajerima za Chanovim custom-made Mitsubishijem na zagrebačkim ulicama. To je onako prava old school akrobatska predstava. Od tuča izdvaja se dvadesetominutno finale, koje uključuje i momenat kada Jackie skoči sa planine visoke nekoliko hiljada metara i sleti na vrh balona. Doduše, tu se vidi da su lagali pad na balon, ali ostalo nisu!

Povremeno je lepo osvežiti se filmovima koji pokazuju da je moguće srušiti američku hegemoniju u sferama repertoarskog filma.

* * * / * * * *

Saturday, November 10, 2007

SORCERER

Sinoć sam se podsetio SORCERERa Billy Friedkina.

Gledao sam ga kao klinac i tada mi se jako dopao a u međuvremenu sam u nekoliko navrata pokušavao da ga repriziram ali mi je prvih pola sata uvek bivalo nepodnošljivo i prekidao sam.

Iz današnje perspektive, ovaj film deluje kao Friedkinova labudova pesma. Međutim, u ono vreme to je u stvari bio prvi znak da golden boy ume da pogreši posle isporučicvanja po jednog esencijalnog filma u dva važna žanra.

Ono što je SORCERERov osnovni kvalitet jeste Friedkinova želja da spoji monumentalnost, dokumentarnost i jasan high concept film. Dok je Cluzotovo izvorno remek-delo bilo jedan tipičan suspense B-film francuske produkcije, bazirane na romanima "crne serije" i nadrastao rutinski karakter tih filmova upravo kroz odličnu egzekuciju i high concept, Friedkinov film pokušava da bude jedna ambiciozna produkcija koja u sebi obuhvata svu realističnost koju holivudski novac može da pruži, apsolutno iskorišćavanje egzotike i podvlačenje političkih konotacija plus high concept.

Iako je nastao znatno kasnije, mislim da je film koji bi se mogao iskoristiti kao refrenca na SORCERER jeste FITZCARRALDO. Prosto te bizarne sizifovske okolnosti u susretu devetnaestovekovnog kapitalizma i južnoameričkih plemena su karakteristične za oba filma.

E sad, SORCERER ima samo jedan ogroman problem, a to je što scenario Walona Greena, poznatog opo nekim od najmačističkijih skriptova, ne uspeva da integrioše karaktere u priču niti da njihove konflikte ozbiljno iskoristi. Dugi build up likova kasnije praktično nema funkciju kad se krene u vožnju kamionom, nema podmetanja između likova, iako su u zavadi, solidarnost nastupi jako brzo.

I samim tim, čitav koncept forisranja karaktera biva obesmišljen pošto dugo zagrevanje likova nikada ne postano funkcionalno.

Konačno, zanimljiv je trenutak Scheiderovo ludilo u pustinji gde Friedkin pokazuje da će u ostatku karijere uglavnom koristiti vrlo grube psihološke zahvate, to jest da će psihu likova zameniti psihologizacija, i to u najrudimentarnijoj formi, što će dostići svoj vrhunac u CRUISINGu jednom neverovatno lepljivom a suštinski besmislenom filmu, koji inače može da bude dobar double-bill sa LAUGHING POLICEMANom.

U svakom slučaju SORCERER je jako zanimljiv pokušaj i ni u kom slučaju nije uzaludan kako je uvreženo mišljenje među istoričarima filma.

* * * / * * * *

Friday, November 9, 2007

LAUGHING POLICEMAN

esto mi se desi da neki film moram da gledam iz pet navrata, pošto mi je nepodnošljiv i težak za gledanje, a da na kraju kada ga pogledam razmislim i konstatujem da se radi o dobrom filmu.

To su uglavnom filmovi sa nekom vrstom neravnoteže između celine i makroplana koji su potpuno u redu i mikroplana to jest skupa sadašnih trenutaka tokom gledanja.

Tu problem može biti u rediteljskom pristupu, ili glumi, ili kadriranju, ili naprosto montaži.

Takav film mi je bio LAUGHING POLICEMAN Stuarta Rosenberga, courtesy of Ginger, jedan od značajnih seventies policijskih filmova.

Mislim da je njegova greška u tome što je u scenarističkoj postavci i glumačkoj igri išao na pseudodokumentarnost koja je bila nepotrebna za ovaj prilično jasan police procedural, sa akcentom na detektivsku istragu, u kojoj se gomilaju svedočenja, i duge potrage za dokazima koje kroz dokumentarnost postaju nepodnošljive.

A u suštini, LAUGHING POLICEMAN je anticipacija CRUISINGa, i govori o inače vrlo nađubrenoj sceni San Franciska koji je osim po Zodiaku bio poznat i po Zebra Murdersima i po ubistvu Mayora of Castro Street i uopšte je bio violence capital u svoje vreme.

LAUGHING POLICEMAN uspeva da sakupi dosta te frustracije i da se na neki način predstavi kao neka vrsta realističkog DIRTY HARRYja.

Walter Matthau pored komičarske karijere ima i neviđen triler kredibilitet sa jednim od najboljih filmova svih vremena CHARLEY VARRICK, i izvanrednim trilerima poput TAKING OF PELHAM 1,2,3. LAUGHING POLICEMAN je svakako deo te priče, i zaslužuje posebnu pažnju.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, November 7, 2007

TWO FOR THE MONEY

Uprkos gingerovim i mrkoyevim upozorenjima pogledao sam TWO FOR THE MONEY DJ Carusa.

Zašto sam to uradio?

Ne znam. Valjda zato što volim SALTON SEA, zato što mi se gledao Piven u "Ari Gold modeu" koji su najavljivale kritike. U svakom slučaju, oglušio sam se o preporuke prijatelja, ali su mi oni na svu sreću snizili kriterijume tako da sam relativno bezbolno prošao kroz ovaj film.

Mislim da je osnovni problem ovog filma u tome što uzima jednu od mračnijih strana iz naličja američkog sporta i pokušava od toga da napravi inspirational film. To je uspeo Cameron Crowe u JERRY MAGUIREu, ali opet, to je once in a lifetime remek-delo.

DJ Caruso ovde to nije uspeo. U suštini, on je uspeo da sve svoje poente, a poente su primarna funkcija ovog filma izloži vrlo tačno i jasno plasira, čak je uspeo da učini uspon u korporativnom svetu donekle zanimljivim i uzbudljivim, međutim film u svim drugim momentima nije uspeo da se izdigne iznad nivoa poučne priče o tome kako se kroz klađenje gubi suština sporta.

Ja sam inače veliki ljubitelj sporta, a kad sam bio klinac bio sam toliki manijak da se moje poznavanje sporta graničilo sa poznavanjem koje imaju oni koji se time profesionalno bave. I vrlo često sam se nalazio u iskušenju da se kladim, i da to poznavanje sporta konvertujem u novac. Međutim, klađenje mi je kvarilo užitak u navijanju i kladio sam se samo par puta.

Ovaj film u suštini govori o tome, govori o tipu koji je zbog povrede napustio sport a onda se ispostavilo da ima tako razvijen instinkt da ume jako dobro da predviđa rezultate i angažuju ga da radi u filrmi koja savetuje ljude kako da se klade.

I onda on vremenom tone duboko u pohlepu i nemar, a istovremeno gubi taj osećaj za sport koji je ranije imao i prestaje da bude produktivan.

Dan Gilroy je prepoznao sve ključne tačke koje su važne za ideološki momenat priče, međutim odnosi među junacima su toliko klišetizirani i prazni, i Al Pacino toliko sve vuče u pravcu svog manirizma u kome se uopšte ne veruje njegovom karakteru, da se film rtaspada po šavovima.

Inače, zanimljivo je da je kod starijeg brata Gilroya, u scenariju za DEVIL'S ADVOCATE, Pacino znatno uspešnije odigrao sličnu rolu.

Ako tome dodamo Carusovu prilično nerazvijenu sposobnost da razdvoji važno pod nevažnog i snažnu porebu da sve snimi najbolje što može ali bez ikakve svesti o celini, onda dobijamo izglancan mehanizam koji nema dovoljno snažnu emotivnu i ideološku poentu kakvu je recimo imao WALL STREET koji je i po temi i po trajanju i po svemu u tsvrai uzor ovog filma.

TWO FOR THE MONEY je kao mešavina WALL STREETa i TIN CUPa, a to nije dobro. Ali nije ni loše.

* * 1/2 / * * * *

EVIL BONG

O opštem moralnom i ljudskom sunovratu Crippled Avengera ponajbolje govori činjnica da sam juče gledao film EVIL BONG, Charlesa Banda, courtesy of Ginger.

Iako nisam neki fan Full Moon naslova, ovaj je imao relativno pozitivne reakcije i sitkom setting pa sam pomislio da bi mogao biti poučan za nekog ko se bavi našim filmom.

Nažalost, ispostavilo se da nije previše poučan pošto je horor element sveden ispod minimuma i osim par nekih gore situacija koje naprosto ne priliče komediji, ni nema horor elemenata. Čak je i bazična horor premisa o zlom bongu zapravo odavno aproprirana od strane komedije.

Tako da ono što ostaje jeste u suštini stoner sitcom koji je sporadično OK, ali ni on sad nije naročito senzacionalan.

Međutim, ta osnovna postavka funkcioniše u spoju sa jasnim karaktrima, te se 85 minuta ovoga zaista lako podnese. I to je neka lakoća pripovedaja koja je i omogućila Charlesu Bandu da se izdvoji iz gomile savremenih Cormanovih sledbednika, koji u principu ni ne pokušavaju da odneguju novog Scorsesea nego nego novog Ed Wooda.

* * / * * * *

Tuesday, November 6, 2007

BUBAŠINTER

Sinoć smo se Žika i ja momački podsetili jednog definite curio filma, koji doduše ima prepoznat kultni status, i nije autsajderski i teorijski je do sad već bio dobrano emancipovan.

Reč je naravno o BUBAŠINTERU Milana Jelića, snimljenom 1971. godine, totalno bizarnom malom filmu koji meni, sa VRANAMA predstavlja velikog favorita iz senke u jednom pravcu koji u principu ne volim.

Međutim, za razliku od ostatka teškog, oporog, kafanskog, u suštini reakcionarnog i naivnog Crnog talasa, BUBAŠINTER je (kao i VRANE) jedno potpuno off the wall ostvarenje koje u stvari mnogo više duguje piscima poput Geneta ili Sallingera, nego ma kojoj od inkarnacija teških socijalnih priča, bolnih i neizrecivih.

Naime, dok ostatak Crnog talasa govori o nekim raznim huljama sa margine ili ljudima koji se ne snalaze u novim društvenim okolnostima ili dramatičnim istorijskim događajima, BUBAŠINTER govori o vitalnom, čak na neki način i živahnom beogradskom undergroundu koji je van sistema u svakom smislu, to su ljudi koji su izvan zakona, sistema, pa čak i ustaljenih seksualnih praksi.

I ono što je najvažnije od svega, ovaj film čak to ni ne eksploatiše već čini da jedna apsolutna neubičajenost odnosa, naročito za kontekst socijalističkog društva, bude predstavljena kao nešto sasvim normalno, čime ide u korak sa Fassbinderom i anticipira Almodovara.

Činjenica da je ovakav film uopšte snimljen u onom periodu čak i ne mora da govori o nekoj vrsti liberalnosti koja je postojala tada i koja je apsolutno prevazilazila sadašnju iako je tada kinematografija bila mnogo više subvencionirana od države nego danas. To se već podrazumeva, i to nije sporno. Ne samo da je postojao liberalizam, i ne samo da su zabrane u suštini podsticale autore, nego bi se moglo reći da su u društvu u dovoljnoj meri postojale ideje progresa koje su povremeno generisale verovatno autentičnu potrebu za preispitivanjem određenih pojava.

Međutim, meni je zanimljivije nešto drugo. Naime, ono što je ključ ovog filma to je unutrašnja oslobođenost samih autora, koja im je omogućila da se približe Fassbinderu ili Almodovaru.

Znajući ono što se snima vidimo da naši autori u principu nisu u sebi uspeli da prevaziđu neke prepreke koje su ovi pre 36 godina bili kadri da savladaju. A ne bih rekao da ni u domenu onoga šo je ostalo nesnimljeno imamo baš puno autora koji su zaista spremni na tako nešto, iako ih naravno u undergroundu ima više.

Ono što je takođe zanimljivo to je da upravo BUBAŠINTER čak i anticipira neke stvari u domenu pop filma, recimo strukturu porodice koji će isti scenarista prebaciti u VARLJIVO LETO i tretirati na mejsntrim način, i uopšte ceo taj coming of age momenat u našim filmovima nostalgije.

Dakle, u nekadašnjem filmskom ambijentu postojao je kapacitet prelivanja iz alternative u mejnstrim što čini svaku snažnu kinematografiju.

* * * * / * * * *

Monday, November 5, 2007

TEAM AMERICA: WORLD POLICE

Sa priličnim zakapnjenjem sam pogledao TEAM AMERICA: WORLD POLICE Trey Parkera.

Bilo mi je zabavno pre svega zato što su pored satirične oštrice, oni ovoga puta uspeli da naprave film koji stoji kao zaista samosvojno i intrigantno, čak i tehnički zanimljivo delo.

Ono što se kao neki dodatni nalaz može dodati jeste do nam ova ekstravagancija pokazuje kako je 98 minuta ipak predugo trajanje za ovako ekstremnu formu, a opet s druge strane, fenomenalno je da su ovako ekstremnu formu zaista uspeli da uvedu u neke vrlo zanimljive koordinate žanra.

U tom smislu mi je u ovom filmu ponajmanje bilo zanimljivo to šta i kako oni ismevaju, i o tome ću reći samo da sam zadovoljan šti uglavnom nikoga nisu poštedeli.

Nažalost, film će ljudi verovatno pretežno gledati kao laugh out loud skup gegova što ovo ostvarenje ipak nije i ko god ga tako bude gledao, ostaće razočaran.

* * * / * * * *

Saturday, November 3, 2007

RETURN OF THE LIVING DEAD

Podsetio sam se filma RETURN OF THE LIVING DEAD Dan O'Bannona pošto juče mrkoye i ja nismo uspeli da stignemo na RESIDENT EVIL u Sava Centar.

Ovo mi je jedan od najdražih zombie filmova i jedna od najdražih interpretacija zombi mitologije.

Dan O'Bannon je u film uneo tu zaista neverovatnu lakoću filmskog pripovedanja koja je karakteristična za film osamdesetih koja čini da se ovakvi naslovi zaista glatko progutaju pri svakom gledanju, plus taj potpuno prirodni cinizam prema establišmentu i potpuno spontanu stilizaciju koja me uvek kupi.

* * * / * * * *

Thursday, November 1, 2007

ČETVRTI ČOVEK

Pogledao sam ČETVRTOG ČOVEKA.

Here's the score.

Ovaj film se negde nalazi u predelu KLOPKE, s tim što glume Nikola Kojo i Marija Karan i priča je meni konceptualno zanimljivija, to jest pripada nekoj tendenciji koju ja smatram filmičnijom nego što su tegobe tranzicije prikazane u najboljem duhu post-varšavskog, trećesvetskog, filma.

Međutim, iz KLOPKE je preuzet smrtno ozbiljan tretman priče. Glumci se satiru od glume, svi su jako ozbiljni i zabrinuti, sve je jako pretenciozno, svaku repliku pokušavaju da plasiraju kao veliku životnu istinu, i sve bi to bilo u redu, srborazredno ali u redu da scenario nije low-key rip-off Borna koji je pre svega beskrajno glup.

Kad kažem tako paušalno beskrajno glup, onda hoću da kažem da je scenario preopterećen klišeima američkog šund filma koji se danas više gotovo i ne koriste a i kada su se koristili služili su kao poštapalica kako bi se ispričalo ili opravdalo nešto sasvim drugo. Ovakav scenario danas sigurno ne bi prošao za theatrical američki film, ali bi možda bio prihvatljiv Seagalov DTV film. Međutim, Seagalov DTV film ima takav scenario upravo zato što ne priča neku određenu priču već je opravdanje za pojavljivanje tog star personalityja koji tu radi neke svoje specifične zahvata, suštinski mimo priče.

Međutim, u ČETVRTOM ČOVEKU se najveći klišei prodaju kao priča i relaizovani su na takav način da se naša pažnja baš usredsredi na priču. Režija namerno vuče sve u pravcu neke vrste pojednostavljenog storytellinga a u većem delu ovog filma njemu zaista nema mesta.

Dakle ČETVRTI ČOVEK izgleda kao film u kome Seagal igra ex-agenta CIA koji sada radi kao baštovan i onda ga kontaktiraju za neki zadatak i onda sve to tretira smrtno ozbiljno a zapravo ne zalazi dublje od onoga što bi i inače imao u isto takvom filmu u kome još plus ubija ljude na spektakularne načine koliko mu kilogrami dozvoljavaju. Međutim, u ovom filmu nema zabave. Sve je jako ozbiljno čak i onda kada je postavljeno kao scena iz NAKED GUN.

I to je problem. I to je u stvari sistemsko oboljenje od koga boluje ovaj film.

Ja sam sada već zaista jako ozbiljno upitan nad tim kako to da kod nas žanrovski reditelji tako pogrešno pristupaju nekim već savladanim žanrovskim prosedeima. Naime, Zeka je čovek koji zaista gleda filmove i ja ne znam na čemu je on bazorao svoj pristup ovom filmu. Otkud njemu ideju da ovakav tekst režira na takav način, i uostalom kako bi reagovao kada bi video neki drugi film koji ovako izgleda?

Štaviše, meni sad pada na pamet jedna dosta perverzna pretpostavka a to je da je film iznenada dobio pare na konkursu i da ovaj projekat nisu toliko ozbiljno shvatali u startu, i da je onda kao neka varijanta rip-offa BOURNEa napisana iz zezanja odjednom prerastao u ozbiljan projekat i da onda kao takav verovatno više u našim okolnostima nije mogao da bude rađen kao pulp.

To mi pada na pamet prosto zato što kada je kritična masa ljudi bila ubeđena kako to u stvari nije riš-off recentnog blocklbustera već film koji govori o našoj političkoj situacijiveć je bilo teško okrenuti sve na entertainment.

No, opet s druge strane, kad se podvuče crta, zanimljivo je da je Zeka do sada sa KUPI MI ELIOTA, TT SINDROMOM, MALOM NOĆNOM MUZIKOM i ČETVRTIM ČOVEKOM napravio relativno respektabilan opus u nekoj vrsti žanrovskog filma koji kod nas ne dobija baš puno simpatija. Sada kad radimo ovu knjigu sa Žikom K. i Ghoulom i kad gledamo koliko malo ima toliko eksplicitno žanrovskih filmova kod nas, ovaj opus već sada stoji kao nešto što je dosta ozbiljno u našim okvirima, a kada se kroz recimo 20-30 godina bude sagledavao, ipak sa manje svesti u odnosu na to šta se sada dešava u svetskom filmu, činiće se da je čak i respektabilno arhaičan.

Objektivno gledano, Miki Stamenković je recimo u svojim filmovima u odnosu na neke paradigme žanrovskog filma bio znatno zaostaliji za svetom nego Zeka, a danas Mikija sasvim ozbiljno revalorizujemo. Dakle, savremene filmove treba tumačiti i kao nekakav history in the making.

Moj generalni stav o ovom filmu svakako jeste da predstavlja osveženje i pozitivan pomak u generalnim okolnostima srpskog filma. I to je neki moj politički stav prema njemu.

E sad ja znam da svi na neki način očekujete i zajebanciju na ovu temu pa ću se potruditi da je isporučim pošto film ima i to lice.

No, ovo je seriozni deo dijagnmoze i smeštanje pacijenta u gips.

Žvrljanje po gipsu sledi u nekom sledećem postu.

* * / * * * *