Pogledao sam ČETVRTOG ČOVEKA.
Here's the score.
Ovaj film se negde nalazi u predelu KLOPKE, s tim što glume Nikola Kojo i Marija Karan i priča je meni konceptualno zanimljivija, to jest pripada nekoj tendenciji koju ja smatram filmičnijom nego što su tegobe tranzicije prikazane u najboljem duhu post-varšavskog, trećesvetskog, filma.
Međutim, iz KLOPKE je preuzet smrtno ozbiljan tretman priče. Glumci se satiru od glume, svi su jako ozbiljni i zabrinuti, sve je jako pretenciozno, svaku repliku pokušavaju da plasiraju kao veliku životnu istinu, i sve bi to bilo u redu, srborazredno ali u redu da scenario nije low-key rip-off Borna koji je pre svega beskrajno glup.
Kad kažem tako paušalno beskrajno glup, onda hoću da kažem da je scenario preopterećen klišeima američkog šund filma koji se danas više gotovo i ne koriste a i kada su se koristili služili su kao poštapalica kako bi se ispričalo ili opravdalo nešto sasvim drugo. Ovakav scenario danas sigurno ne bi prošao za theatrical američki film, ali bi možda bio prihvatljiv Seagalov DTV film. Međutim, Seagalov DTV film ima takav scenario upravo zato što ne priča neku određenu priču već je opravdanje za pojavljivanje tog star personalityja koji tu radi neke svoje specifične zahvata, suštinski mimo priče.
Međutim, u ČETVRTOM ČOVEKU se najveći klišei prodaju kao priča i relaizovani su na takav način da se naša pažnja baš usredsredi na priču. Režija namerno vuče sve u pravcu neke vrste pojednostavljenog storytellinga a u većem delu ovog filma njemu zaista nema mesta.
Dakle ČETVRTI ČOVEK izgleda kao film u kome Seagal igra ex-agenta CIA koji sada radi kao baštovan i onda ga kontaktiraju za neki zadatak i onda sve to tretira smrtno ozbiljno a zapravo ne zalazi dublje od onoga što bi i inače imao u isto takvom filmu u kome još plus ubija ljude na spektakularne načine koliko mu kilogrami dozvoljavaju. Međutim, u ovom filmu nema zabave. Sve je jako ozbiljno čak i onda kada je postavljeno kao scena iz NAKED GUN.
I to je problem. I to je u stvari sistemsko oboljenje od koga boluje ovaj film.
Ja sam sada već zaista jako ozbiljno upitan nad tim kako to da kod nas žanrovski reditelji tako pogrešno pristupaju nekim već savladanim žanrovskim prosedeima. Naime, Zeka je čovek koji zaista gleda filmove i ja ne znam na čemu je on bazorao svoj pristup ovom filmu. Otkud njemu ideju da ovakav tekst režira na takav način, i uostalom kako bi reagovao kada bi video neki drugi film koji ovako izgleda?
Štaviše, meni sad pada na pamet jedna dosta perverzna pretpostavka a to je da je film iznenada dobio pare na konkursu i da ovaj projekat nisu toliko ozbiljno shvatali u startu, i da je onda kao neka varijanta rip-offa BOURNEa napisana iz zezanja odjednom prerastao u ozbiljan projekat i da onda kao takav verovatno više u našim okolnostima nije mogao da bude rađen kao pulp.
To mi pada na pamet prosto zato što kada je kritična masa ljudi bila ubeđena kako to u stvari nije riš-off recentnog blocklbustera već film koji govori o našoj političkoj situacijiveć je bilo teško okrenuti sve na entertainment.
No, opet s druge strane, kad se podvuče crta, zanimljivo je da je Zeka do sada sa KUPI MI ELIOTA, TT SINDROMOM, MALOM NOĆNOM MUZIKOM i ČETVRTIM ČOVEKOM napravio relativno respektabilan opus u nekoj vrsti žanrovskog filma koji kod nas ne dobija baš puno simpatija. Sada kad radimo ovu knjigu sa Žikom K. i Ghoulom i kad gledamo koliko malo ima toliko eksplicitno žanrovskih filmova kod nas, ovaj opus već sada stoji kao nešto što je dosta ozbiljno u našim okvirima, a kada se kroz recimo 20-30 godina bude sagledavao, ipak sa manje svesti u odnosu na to šta se sada dešava u svetskom filmu, činiće se da je čak i respektabilno arhaičan.
Objektivno gledano, Miki Stamenković je recimo u svojim filmovima u odnosu na neke paradigme žanrovskog filma bio znatno zaostaliji za svetom nego Zeka, a danas Mikija sasvim ozbiljno revalorizujemo. Dakle, savremene filmove treba tumačiti i kao nekakav history in the making.
Moj generalni stav o ovom filmu svakako jeste da predstavlja osveženje i pozitivan pomak u generalnim okolnostima srpskog filma. I to je neki moj politički stav prema njemu.
E sad ja znam da svi na neki način očekujete i zajebanciju na ovu temu pa ću se potruditi da je isporučim pošto film ima i to lice.
No, ovo je seriozni deo dijagnmoze i smeštanje pacijenta u gips.
Žvrljanje po gipsu sledi u nekom sledećem postu.
* * / * * * *
Here's the score.
Ovaj film se negde nalazi u predelu KLOPKE, s tim što glume Nikola Kojo i Marija Karan i priča je meni konceptualno zanimljivija, to jest pripada nekoj tendenciji koju ja smatram filmičnijom nego što su tegobe tranzicije prikazane u najboljem duhu post-varšavskog, trećesvetskog, filma.
Međutim, iz KLOPKE je preuzet smrtno ozbiljan tretman priče. Glumci se satiru od glume, svi su jako ozbiljni i zabrinuti, sve je jako pretenciozno, svaku repliku pokušavaju da plasiraju kao veliku životnu istinu, i sve bi to bilo u redu, srborazredno ali u redu da scenario nije low-key rip-off Borna koji je pre svega beskrajno glup.
Kad kažem tako paušalno beskrajno glup, onda hoću da kažem da je scenario preopterećen klišeima američkog šund filma koji se danas više gotovo i ne koriste a i kada su se koristili služili su kao poštapalica kako bi se ispričalo ili opravdalo nešto sasvim drugo. Ovakav scenario danas sigurno ne bi prošao za theatrical američki film, ali bi možda bio prihvatljiv Seagalov DTV film. Međutim, Seagalov DTV film ima takav scenario upravo zato što ne priča neku određenu priču već je opravdanje za pojavljivanje tog star personalityja koji tu radi neke svoje specifične zahvata, suštinski mimo priče.
Međutim, u ČETVRTOM ČOVEKU se najveći klišei prodaju kao priča i relaizovani su na takav način da se naša pažnja baš usredsredi na priču. Režija namerno vuče sve u pravcu neke vrste pojednostavljenog storytellinga a u većem delu ovog filma njemu zaista nema mesta.
Dakle ČETVRTI ČOVEK izgleda kao film u kome Seagal igra ex-agenta CIA koji sada radi kao baštovan i onda ga kontaktiraju za neki zadatak i onda sve to tretira smrtno ozbiljno a zapravo ne zalazi dublje od onoga što bi i inače imao u isto takvom filmu u kome još plus ubija ljude na spektakularne načine koliko mu kilogrami dozvoljavaju. Međutim, u ovom filmu nema zabave. Sve je jako ozbiljno čak i onda kada je postavljeno kao scena iz NAKED GUN.
I to je problem. I to je u stvari sistemsko oboljenje od koga boluje ovaj film.
Ja sam sada već zaista jako ozbiljno upitan nad tim kako to da kod nas žanrovski reditelji tako pogrešno pristupaju nekim već savladanim žanrovskim prosedeima. Naime, Zeka je čovek koji zaista gleda filmove i ja ne znam na čemu je on bazorao svoj pristup ovom filmu. Otkud njemu ideju da ovakav tekst režira na takav način, i uostalom kako bi reagovao kada bi video neki drugi film koji ovako izgleda?
Štaviše, meni sad pada na pamet jedna dosta perverzna pretpostavka a to je da je film iznenada dobio pare na konkursu i da ovaj projekat nisu toliko ozbiljno shvatali u startu, i da je onda kao neka varijanta rip-offa BOURNEa napisana iz zezanja odjednom prerastao u ozbiljan projekat i da onda kao takav verovatno više u našim okolnostima nije mogao da bude rađen kao pulp.
To mi pada na pamet prosto zato što kada je kritična masa ljudi bila ubeđena kako to u stvari nije riš-off recentnog blocklbustera već film koji govori o našoj političkoj situacijiveć je bilo teško okrenuti sve na entertainment.
No, opet s druge strane, kad se podvuče crta, zanimljivo je da je Zeka do sada sa KUPI MI ELIOTA, TT SINDROMOM, MALOM NOĆNOM MUZIKOM i ČETVRTIM ČOVEKOM napravio relativno respektabilan opus u nekoj vrsti žanrovskog filma koji kod nas ne dobija baš puno simpatija. Sada kad radimo ovu knjigu sa Žikom K. i Ghoulom i kad gledamo koliko malo ima toliko eksplicitno žanrovskih filmova kod nas, ovaj opus već sada stoji kao nešto što je dosta ozbiljno u našim okvirima, a kada se kroz recimo 20-30 godina bude sagledavao, ipak sa manje svesti u odnosu na to šta se sada dešava u svetskom filmu, činiće se da je čak i respektabilno arhaičan.
Objektivno gledano, Miki Stamenković je recimo u svojim filmovima u odnosu na neke paradigme žanrovskog filma bio znatno zaostaliji za svetom nego Zeka, a danas Mikija sasvim ozbiljno revalorizujemo. Dakle, savremene filmove treba tumačiti i kao nekakav history in the making.
Moj generalni stav o ovom filmu svakako jeste da predstavlja osveženje i pozitivan pomak u generalnim okolnostima srpskog filma. I to je neki moj politički stav prema njemu.
E sad ja znam da svi na neki način očekujete i zajebanciju na ovu temu pa ću se potruditi da je isporučim pošto film ima i to lice.
No, ovo je seriozni deo dijagnmoze i smeštanje pacijenta u gips.
Žvrljanje po gipsu sledi u nekom sledećem postu.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment