Tuesday, March 30, 2010

HUMAN ZOO

Pogledao sam HUMAN ZOO Rie Rasmussen. Ovaj film spada u bizarnijih stotinak minuta koji se mogu videti na temu srpske situacije.

Reći da je reč o antisrpskom filmu je understatement. Ali, s druge strane, reći da je to jedini utisak koji nosi ovaj film je ipak netačno. Rie je snimila sumanut, početnički film koji može da se pokazuje kao primer prenatrpanosti debitantskog filma. Ovaj film je istovremeno priča o nesnalaženje emigranata, priča o Srbiji i njenim problemima, gangsterska saga i ljubavni film. I sve te niti su do te mere razdvojene da su se iz HUMAN ZOOa mogla izmontirati tri kratka filma, i od svaki bi bio bolji film od ove celine.

Direktor fotografije bio je Thierry Arbogast, redovni Bessonov DP koji je prvi overio Rie svojom kamerom u De Palminom poslednjem masterpisu FEMME FATALE. Nažalost, ni Arbogast ne uspeva da digne ovaj film iznad nivoa boljeg, da ne kažem skupljeg srpskog filma, i to jednog slabije montiranog srpskog filma. Dakle, čak ni Bessonova produkcija sa brojnim saradnicima koje nudi nije uspela da ispolira ovaj film.

Rie kao reditelj i scenarista nije uspela da se snađe uprkos dobrim uslovima a kao glumica je potpuno besmislena, a snimljena je tako da čak ni ne izgleda naročito dobro. Kad kažem da ne izgleda dobro, to ne podrazumeva da je ona za potrebe ovog filma prestala da bude zgodna ženska, ali prosto, u svim ranijim filmovima, od kojih je najsenzualnije slikao Arbogast izgledala je bolje. Ipak, njeni fanovi su nagrađeni brojnim i često slabo motivisanim scenama seksa.

Ono što je bizarno jeste to da je jako teško odrediti ne samo žanr ovog filma već i njegovu ciljnu grupu. S jedne strane, ovaj film jeste drama sa socijalnim i političkim elementima ali su istovremeno u njemu zastupljeni brojni sex and violence momenti koji vuku na exploitation stranu EuropaCorpa.

U tom smislu, HUMAN ZOO se može posmatrati i kao brisanje potencijalnih rasističkih fleka iz TAKENa. U ovom filmu glavna junakinja je etnička Albanka sa Kosova koja 1998. godine uz pomoć krimosa dobrog srca - nezainteresovanog za srpsko nacionalno pitanje - beži grobaru sa lopate iz razrušene kosovske varošice po čijim ulicama idu razulareni Srbi, ubijaju ljude po ulici i siluju a u prvintnim razgovorima percipiraju albansko stanovništvo kao "pacove koji se kote", životinje, nižu rasu i sl.

Ono što je meni nejasno, zapravo, jeste kako naše poznate glumce poput Nikole Đurička koji igra tog dobrohotnog Srbina, što je zapravo i glavna muška uloga u filmu, ili Branislava Lečića, nije sramota da igraju u ovakvom filmu. Ideološka agenda na stranu, uostalom Lečić je bio u LDPu, film je u najmanju ruku jednostran, i nimalo nije hrabar jer samo podgreva već dobro utemeljene i poznate predrasude prema Srbima. U tom smislu, ove uloge ne nose nikakvu hrabrost, samo povlađivanje stereotipima i potpuno mi je nejasan interes koji tako poznati, omiljeni i dobro plaćeni glumci mogu da imaju u tako kompromitantnim ulogama. Sigurno nije reč o novcu, jer oni ipak zarađuju sasvim dovoljno, a verovatno nije ni građenje inostrane karijere jer upadljivo nisu zainteresovani za to.

HUMAN ZOO se neobično detaljno bavi Srbijom, prikazuje period banditizma, bombardovanja, potom petooktobarske promene i život posle. Naravno, u tom prikazu takođe podilazi stereotipima koji su nažalost ustaljeni i kod nas a to je da se ljudi neprestano ubijaju po ulicama, idu okolo sa isukanim oružjem i sl. Jedini simpatičan detalj je što se u klubu sluša pravi turbo folk, za razliku od naših filmova u kojima nema hrabrosti da se ide do te mere do kraja.

Glavni junaci u priči iz ratne/tranzicione Srbije su spasena Albanka i gangster koji ju je spasao a zaplet je vezan za njegovo snalaženje u svetu podzemlja i sl. Međutim, cela ta krimi priča je upadljivo naslonjena na istorijske događaje što je potpuno neočekivano za ovu vrstu filma i u tim segmentima HUMAN ZOO više liči na NATAŠU nego na neki strani film.

Što se kurioziteta u podeli tiče, zanimljivo je videti Cyrill Raffaelija u kameo ulozi koja nije stunt-related i Jelenu Gavrilović u jednoj sex & violence situaciji u kojoj se zagreva za SRPSKI FILM.

HUMAN ZOO je opasan promašaj, ali je nama izuzetno zanimljiv jer uprkos vrlo agresivnoj antisrpskoj agendi vezanoj za Kosovo, kasnije pokazuje bizarnu vezanost za naše teme koju je teško objasniti. Ako se Refnov PUSHER 3 mogao objasniti, njegova zemljakinja je potpuno neobjašnjivo fascinirana nijansama miloševićevske Srbije.

* 1/2 / * * * *

CHERNAYA MOLNIYA

Pogledao sam novu rusku produkciju Timura Bekmambetova CHERNAYA MOLNIYA koji je producirao studio Universal kroz svoju podružnicu Focus iako je reč o full-blooded ruskom filmu za rusko tržište. Poslednjih godina, rusko tržište postalo je self-contained, pa ne čudi da se Universal posle dobrog iskustva sa Timurom odlučio da se aktivnije posveti uzimanju para. U tome su itekako uspeli. Ovaj film je koštao osam miliona a zaradio je dvadesetak. Timur je gađao svoj oprobani novogodišnji frejm kao sa IS 2 i ispostavilo se da je ovo jedan od najčistijih pogodaka Universala u 2009. godini.

Kad je reč o samom filmu, reč je o vrlo interesantnom slučaju. Naime, Dmitrij Kiseljev i Aleksandr Vojtinski snimili su film koji je potpuno analogan Raimijevom SPIDER-MANu. Poređenja sa stripom namerno izbegavam jer mislim da je u ovom slučaju prevashodno reč o aluziji na sam film a pojedina rešenja i setinzi su na čisto Raimijevoj liniji.

Ono što je međutim bizarno jeste što njihov Peter Parker ne dobija sam supermoći uz pomoć kojih prvo reguliše svoj život a zatim i počine da se bori na strani dobra, već pronalazi auto koji ima kartakteristike iz domena tehničke fantastike. Reč je o polovnoj Volgi iz pedesetih koja je nabudžena sa nekim nano-pogonom, može da leti i sl. U tom smislu, reč je o jednom vrlo zabavnom vidu ne samo lokalnog car fetišizma, već i jednog šireg manifestovanja nacionalne moći i glorifikovanja tradicije koja nije za bacanje.

Štaviše, kada negativci shvate kako ih mladi supeheroj pobeđuje, oni prave svoj odgovor, ali u formi Mercedesa koga Volga naravno na kraju porazi.

I uopšte ta igra između simbolike Volge i Mercedesa je ključna u filmu. Peter Parker naime želi Mercedes jer misli da će zahvaljujući njemu pridobiti i devojku koja mu se sviđa. Za rođendan od oca dobija auto, ali taj auto je matora Volga. Do kraja filma međutim, Peter Parker će se zahvaljivati svom ocu na ovom poklonu koji je lejsovan zabranjenom sovjetskom nano-tehnologijom.

Ruski filmovi čak i kad su komercijalni dosta su slični ruskim igračkama. Iako je sve zabava, ipak mora da bude i nešto poučno, ali ne usput nego akcentovano poučno, tako da autori plasiraju par heavyhanded ali upravo zato ždanovistički simpatičnih poruka u toku filma pre svega o tome kako boj ne bije svijetlo oružje, ali ako do svijetlog oružja dođe, deduška je ostavio unucima razna iznenađenja. Valjda tako mora kod supersila.

CM se u tom smislu može tumačiti i kao TRANSFORMERS za staljiniste. Koba je zatekao zemlju u kojoj su seljaci orali plugovima a ostavio ju je u posedu nano-tehnologije.

Iako se za film ne može reći da je by the numbers jer suštinski ovaj film je više koncipiran by the book, preveliko oslanjanje na američke uzore svakako smeta inostranom gledaocu jer sve ono što je drugačije je suviše lokalno, a sve ono što je internacionalno smo videli već sto puta, često u boljim varijantama. Međutim, zbog ovoga ne treba olako otpisati ovaj film jer je on u suštini pravljen za rusko tržište i ta lokalna dimenzija tamo savršeno pije vodu. U izvesnom smislu, CM je autonomniji od američkih blokbastera ove vrste jer ni ne pokušava da se nametne kao konkurentan na internacionalnom tržištu.

Ipak, zahvaljujući svojoj bizarnoj premisi i činjenici da su jako retki ovako ortodoksni superhero filmovi, on će svakako naći publiku kao curio ako ne kao repertoarski akcijaš.

Sama akcija sa letećom Volgom je bizarna i dosta podseća na situacije iz BACK TO THE FUTURE sa letećim kolima, mnogo pre nego iz FIFTH ELEMENTa. To je u izvesnom smislu i logićno pošto se BBTF osim u drugom delu i dešava u okolnostima gde kola ne lete stalno.

Specijalni efekti su osrednji. Ispod nivoa iz druge STRAŽE ali na sasvim podnošljivom su nivou ako imamo u vidu koliko bizarne stvari treba da iskažu. Naprosto nema efekta koji može učiniti leteću Volgu ubedljivim rešenjem.

Film je apsolutno svestan svoje kemp dimenzije i nesumnjivo je da Volga pored nacionalnog ponosa i ideološkog značenja pokazuje i da autori imaju sklonost ka humoru.

U tom smislu, CM nije toliko dobar koliko suštinski fascinantan film jer se zaista retko sreću tako ambiciozni naslovi napravljeni za striktno lokalnu upotrebu.

* * / * * * *

Sunday, March 28, 2010

CORTEX

Pogledao sam dugo očekivani novi film Nicolas Boukhriefa CORTEX. Čekanje se itekako isplatilo. Reč je o pravom evropskom trilčeru za sladokusce, sa premisom i glumačkom podelom koje nastavljaju korak dalje od onoga gde je MEMENTO stao i vrše potpunu rekonstrukciju mitske figuire francuskog filmskog policajca.

Već u Novom Holivudu imamo filmove u kojima se dekonstruišu američki hard boiled detektivi kod Bentona ili Altmana ili Richardsa, ali u CORTEXu Boukhrief ide do kraja razarajući najmoćnije oružje tog junaka a to je njegov mozak.

Glavnog junaka igra Andre Dussollier koji u principu nije bitan glumac što se tiče policijskog filma, ali pošto je francuska produkcija policiera velika, imao je on svoj fair share. Kao što su Nahona reinventovali reditelji poput Noea i Aje, Dussolliera je reinvetovao neoklasicista Frederic Schoedoerffer. Boukrieff je deo te ekipe sa Noeom i Kassovitzom, pa bi se moglo reći da je i Dussollier generacijski glumac-fetiš.

U podeli značajnu, kako po funkciji tako i po filmofilskom značaju, ulogu ima Marthe Keller, u jednoj pravoj Meho-friendly GILF ulozi. Marthe je odigrala neke od najsenzualnijih žena sedamdesetih a iz njenog bogatog opusa, ja bih lično izdvojio BLACK SUNDAY, moj lični favorit i svakako FEDORU. Na neki način, ima malo elemenata FEDORE u njenoj roli u CORTEXu.

Zaplet filma je sjajno postavljen, ni gledalac ni sam junak zbog njegovog oboljenja nisu do kraja sigurni šta se dešava, da li ima osnova za njegovu sumnju da domom hara ubica ili je to sve samo eho starog policijskog uma koji se probija kroz slojeve alchajmerizovanog tkiva. Ovaj film je showcase za reditelja i glavnog glumca i Dussollier je vitalniji nego ikad što je inače vrlo istinito jer jedan od osnovnih problema sa senilnim ljudima jeste upravo to što im je telo zdravije od mozga i to dovodi do opasnih situacija. U tom smislu, ovaj film je vrlo istinit i ne koristi alchajmerizam samo kao plot device.

Boukhrief ni u jednom trenutku ne zaluta previše u grotesku, iako naravno ima dosta fino integrisanog humora proisteklog iz bizarnosti cele situacije.

Senilnost junaka doduše dovodi do jedinog dramaturškog problema filma a to je što razrešenje ima izvesne nepripremljene elemente, ali, da su ranije jače pripremani, onda bi alchajmerizam bio korišćen u manje misterioznom ključu. Međutim, ova formalna zamerka je zaista opravdana sadržajem filma.

* * * 1/2 / * * * *

BANK SHOT

Pogledao sam BANK SHOT Gowera Championa. Champion je poznat kao brodveski koreograf, dobitnik brojnih Tonyja i u tom smislu BANK SHOT je potpuno drugačiji projekat od bilo čega što se očekivalo od reditelja takvotg profila. Reč je o heist filmu sa elementima 70s chase komeije, po romanu čuvenog Donalda Westlakea. BANK SHOT se smatra svojevrsnim nastavkom hita HOT ROCK Petera Yatesa u kome je glavni junak Westlakeov stalni lik, lopov Dortmunder.

Dortmunder se u BANK SHOTu zove Ballantine, i umesto Redforda igra ga George C. Scotta, u jednoj od svojih tradicionalnih grumpy rola. Odlično ga podržava ekipa u rasponu od Joanne Cassidy do čuvenog Frank McRaea, i uprkos tome što Champion očigledno forsira malo pojačanu glumu, film nikada ne odlazi u persiflažu.

Scenario Wendella Mayesa je duhovit i uspeva da razigra vrlo bizarnu premisu o lopovu koji umesto da opljačka banku, odlučuje da je ukrade celu i potom pljačka natenane. Scenario je pun duhovitih detalja čemu doprinosi i režija Gowera Championa koja je prilično left-field.

Po vokaciji koreograf, Champion odlično koreografiše kretanja ljudi i vozila u kadru i reklo bi se da dosta svog koncepta u pokretima kamere preuzima od velikih uzora iz sveta filmskog mjuzikla kao što je recimo Buzz Berkeley. U tom smislu, najzabavnije je kako Champion insistira na kretanjima u drugom planu dajući dešavanjima pred kamerom visok nivo osmišljenosti. U tom smislu, BANK SHOT donosi potpuno atipično korišćenje pokreta kamere i objektiva za heist žanr i ovu vrstu akcione komedije onog doba.

BANK SHOT se u izvesnoj meri nadovezuje i na car crash filmove tog doba ali reč je o svakako kompleksnijem i osmišljenijem filmu od exploitationa koji je na tu temu snimao Hal Needham i slična ekipa.

* * * / * * * *

Saturday, March 27, 2010

THE QUIET EARTH

Reprizirao sam THE QUIET EARTH Geoffa Murphyja, jednog od meni najdražih novozelandskih reditelja. Ako iko ume da snimi showcase film, to su onda reditelji iz ANZAC predela, i Murphy u tom smislu nije izuzetak. QUIET EARTH je i dan-danas jedan od zanimljivijih internacionalnih attention-grabbera kad je reč o vanameričkim rediteljima.

Murphy je pre ovog naslova već imao par zapaženih filmova, ali iz njegove domovinske faze QUIET EARTH ostaje internacionalno zapamćen (premda je i vrlo zanimljivi UTU izuzetno vredan pažnje).

Ovaj film ima puno problema ali i na drugo gledanje je i dalje zanimljiv. osnovni problem proističe iz samog koncepta, pošto se Murphy naprosto najbolje nalazi u konvencionalnijim narativima i najbolje filmove je snimio baveći se naizgled potrošenim žanrovima poput vesterna ili akcionog trilera. U QUIET EARTHu on nije sasvim dorastao zadatku u prvoj polovini priče kada film govori o poslednjem čoveku na svetu zato što s jedne strane, film nije dovoljno interesantan da bi mislio umesto gledaoca i nije dovoljno kontemplativan da bi gledalac mogao sam da se prepusti mislima potaknut prizorima, nego je negde između.

Kada se priča vrati u konvencionalnije dramske tokove, Murphy se bolje snalazi ali se tada i sam film nađe na predvidljivijoj teritoriji.

Ono što je osnovni adut QUIET EARTHa pored sjajnog koncepta, jeste Murphyjeva vizuellizacija pa ne čudi da je vrlo brzo posle njega počeo da radi ozbiljnije holivudske projekte. Prava je šteta što je Murphy danas marginalizovan kao reditelj iako je i dalje veliki autoritet na Novom Zelandu o čemu svedoči i izuzetno značajna pozicija pomoćnika režije na Jacksonovoj LOTR trilogiji. Inače, reklo bi se da su mlađi reditelji dosta prevazišli Murphyja po holivudskoj reputaciji. Tako je recimo Lee Tamahori bio njemu pomoćnik na QUIET EARTH da bi na kraju Murphy bio njegov na XXX2. Novozelandske špice podsećaju na Cormanove po tome koliko se poznatih imena može locirati na najrazličitijim pozicijama u filmskoj ekipi.

* * 1/2 / * * * *

Friday, March 26, 2010

QUINTET

Pogledao sam QUINTET Roberta Altmana koji se smatra jednim od najvećih promašaja u opusu kako ovog reditelja tako i glavnog glumca Paul Newmana. I zaista QUINTET se zasluženo može smatrati promašajem. Predug je, pretenciozan, konfuzan i nedovoljno ubedljiv na intelektualnom planu, da ne kažem glup. Altman je pokušao da se već pri kraju ciklusa futurističkih filmova velikih svetskih autora uključi u tu priču ali izmakla mu je inspiracija kakavu su imali Kubrick ili Tarkovski, iako je sigurno gađao tu vrstu dometa.

Altmanova post-apokalipsa govori o zaleđenom svetu u kome ljudi iz mešavine oportunih, adrenalinskih, i opskurantističko-religioznih razloga igraju neku igra na tragu Elio Petriejeve/Scheckleyeve DECIMA VITTIMA čija pravila i smisao nikada nisu do kraja razjašnjeni.

Glavni junak je Paul Newman čija trudna žena strada kao kolateralna žrtva jedne od akcija u toj igri ubijanja, i onda on odlučuje da vidi o čemu se tu zapravo radi. sama istraga je na nivou motivacije potpuno besmislena jer s jedne strane, njemu je jasno ko je počinilac, a jasno mu je i da postoji igra, ali on valjda želi da ukine tu igru ili ne znam ni ja šta. Da, motivi su toliko zamršeni.

Dizajn zaleđenog grada, snimanog u Kanadi je interesantan, ima zanimljivih detalja ali daleko od toga da film ima neki epic scope. Tragovi ranije civilizacije su više dati kao detalji nego kao razrađen ambijent.

QUINTET je naporno ali na kraju krajeva zanimljivo gledalačko iskustvo za ljubitelje postapokaliptičnog filma i Newman-Altman kompletiste. Ipak, reč o jednom od onih promašaja kojima vreme nije pomoglo da se reafirmišu u drugoj epohi.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, March 24, 2010

RAGING PHOENIX

Pogledao sam RAGING PHOENIX, produkciju Pracyha Pinkaewa koju je režirao Rashane Limtrakul.

Limtrakul za razliku od svog producenta jako insistira na estetizaciji prizora i čini se da su mu osvetljenje i kvalitet slike bitniji od rezultata koji nose sa sobom pokret u kadru i spojevi kadrova, tako da je veći deo filma prilično slabo montiran, bez previše dara za postavljanje akcionih scena u montažnom smislu. Isto tako, akcione scene su mahom snimljene iz više pozicija kamere što dovodi do velikih diskontinuiteta koji otkrivaju da su situacije lažirane i snimane na parče. Naravno, ni kod Pinkaewa nije sve stvarno, ali on ipak mnogo veštije prikriva svoj bag of tricks. Ipak, upravo u tim nijansama se poznaju majstori i razlikuju Yuen Woo Ping od Cory Yuena.

Woo Ping je dobra refernca za Limtrakulov film zato što se i ovde koristi drunken boxing, ali nažalost ne onoliko efektno kako u Hong Kongu i čini se da se pijanstvo kao stil borbe pojavljuje sporadično ali da Limtrakul često i zaboravi da se praktikuje drunken borba i ima neke prilično strejt tuče.

Na svu sreću, Limtrakul ima neki najbazičniji instinkt za postavljenje martial arts filma kao priče i borbe su sve bolje kako se približavamo finalu što je dosta važno jer se i u boljim martial arts produkcijama dešava da borbe sa početka zasene kasnije.

Ono što Limtrakul međutim sjajno radi a to je da čuva tradicije koje je počeo Pinkaew, a to je da martial arts film mora biti malo prljav i malo naivan, mora biti malo disreputable, a ako dolazi iz Azije i malo iracionalan. Dok Pinkaew sada radi američki film a već u CHOCOLATE je pokušao da se "uozbilji", Linmtrakul drži tu liniju i mnoge objektivne mane su zapravo garancija da je reč o jednom relaksiranom i nepretencioznom borilačkom filmu.

Yanin se posle CHOCOLATE potvrdila kao zvezda i ono što joj sada jedino fali jeste moćan i bolje zaokružen & osmišljen film.

Sa dizajnom likova, ubacivanjem ofarbanih kosa i lokalnog hip-hopa, Limtrakul se uklapa u azijski post-manga ambijent i jedina neuralgična tačka tajlandskih akcijaša ostaje predugo trajanje, te ne čudi Bessonovo kraćenje ONG BAKa. Iako se ne bih složio sa delom kritike da RAGING PHOENIX oskudeva u akciji pre finala, svakako je da ima scena koje su bez griže savesti mogle biti izbačene.

U svakom slučaju, RAGING PHOENIX je obavezna lektira za ljubitelje i poznavaoce...

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, March 23, 2010

TAKING OF PELHAM 123

Nedopustivo kasno za jednog fana Tony Scotta pogledao sam TAKING OF PELHAM 123. Kad je bio ui bioskopima, nekako nisam uspeo da ga uhvatim, posle se čekao DVD rip i evo sad je došao na dnevni red.

Tony je u saradnji sa Denzelom snimio neke od svojih ključnih filmova, ali je istovremeno sa njim i odradio neke od manje upečatljivih kao što je DEJA VU, a TAKING spada u tu vrstu filmova. Scottov opus se uopšteno može podeliti na filmove u kojima on eksperimentiše i one u kojima nalaze iz eksperimenata aplicira na mejnstrim i TAKING je takav film.

Scott se u međuvremenu izborio za poziciju prvoligaškog reditelja koji radi u najboljim uslovima i ima sve elemente na nivou, i TAKING je takav film. Scenario Briana Helgelanda pokazuje rukopis jednog iskusnog scenariste koji se izdvaja, Tobias Schleisser koji je došao do Tonyja kao Peter Bergov DP, odlično uspeva da isprati Tonyjev hiperkinetični stil a production design je vrlo dobro osmišljen.

Ono što, međutim, Tony i njegova ekipa ne uspevaju da prevaziđu jeste suštinski problem ove premise koji je bio prisutan još u Sargentovom originalu, a to je što sama otmica u metrou nekako nije previše zanimljiva, a igra između nedužnog službenika i dijaboličnog otmičara je statična.

U filmu iz 1974. glavni aduti koji se pamte bili su glumci i skor David Shirea, Walter Matthau i Robert Shaw, odnosno skor David Shirea. Nažalost, kod Tonyja, Denzel i Johntra ne ponavljaju ono što su postigli Matthau i Shaw i to ne zbog toga što su novi glumci slabi nego pre svega zbog toga što je Matthau bio grumpy antizvezda, lik koji je u nekoliko navrata igrao triler heroje, čak i akcione heroje, ali potpuno iz kontre. Denzel, iako pokušava da bude gojazan i sl. u ovom filmu je naprosto filmska zvezda, sa harizmom koja se ne može prikriti i to onda prosto izneverava suštinu tog lika.

Što se Shawa i Johntre tiče, oni su sličniji u svom scenerychewingu, a što se same postavke tiče, Helgelandov negativac je bolje postavljen nego u originalu i ima solidan DIE HARDičan backstory.

Kad je o skoru reč, Scott se opredelio za upotrebu vće postojeće muzike i nešto malo incidentne muzike a izdvajka se potentna upotrema remixovanih Jay-Za i Ricka Rubina sa 99 PROBLEMS. Ipak, Shire je bio jači...

Ipak, Scott u krajnjoj liniji ne uspeva da prevaziđe tu pomenutu statičnost, a zatim i taj problem sa premisom, no ne može mu se osporiti da to sve realizuje na najvišem mogućem nivou, sa izvanrednim location shootingom.

Film naravno oživi kada se pokrene akcija, a Helgeland se ne može okriviti da si dijaloške situacije nije ponudio materijal - pošto jeste. Ali, naprosto, kada je nešto nefilmično, onda se taj problem može samo ublažiti ali ne i izlečiti.

Rekao bih da će novi Tonyjev teamup sa Denzelom, UNSTOPPABLE, ponovo vezan za vozove, ali ovog puta vozove u pokretu, biti bolji, jer vozovi su jedna od esencijalnih filmskih tema od samog početka. Ni Braća Limijer nisu snimala voz koji stoji već voz koji ulazi u stanicu.

* * 1/2 / * * * *

Monday, March 22, 2010

THE CONVERSATION

Reprizirao sam THE CONVERSATION Francisa Forda Coppole, s pravom jedan od najbitnijih filmova sedamdesetih. Ono što je meni zapravo ostavilo najveći utisak pri svakom od gledanja, pa i sada, jeste izvanredan rediteljski postupak koji je Coppola uneo u ovaj film i to mi je moram priznati bitniji element od psihološke dimenzije, koja je svakako važna, i političke, koja je svojstvena toj epohi u američkom filmu.

CONVERSATION je pre svega izvanredno montiran film, išao bih čak toliko daleko da kažem da je reč o jednom od najbolje montiranih filmova u filmskoj moderni. Ako ostavimo po strani filmove u kojima je montaža maltene prvi put otkrivena i u izvesnom smislu prvi put primenjena u određenim aspektima, THE CONVERSATION je film u kome montaža postiže svoju punu zrelost i to ne samo kao pripovedačka tehnika, već i kao izraz same kinestezije.

U suštini, u THE CONVERSATIONu, na neki način, jako je teško i definiosati koliko postoji scenario, za štaje ovaj film BTW nominovan za oskara a koliko je sve proisteklo iz montaže, kog za montažu nije bilo, što je potpuno apsurdno. Sasvim očekivano, sam scenario je predviđao da se ova priča slaže iz parčića i da svoj audiovizuelni sadržaj bazira na ponavljanju i variranju određenih audio-vizuelnih materijala, ali tek kroz konkretan montažni zahvat, ova koncepcija je zaživela, pa je u tom smislu i sam scenario ovde više knjiga montaže nego literarni filmski predložak baziran na opisu radnje i dijaloga, odnosno izlaganja događaja.

U tom smislu, koliko je ovaj film pre svega showcase za Coppolu i Hackmana, i oni i jesu glavni u ovom filmu, to je još više za velikog majstora Waltera Murcha. Ko se do sada nije zainteresovao za njegovu knjigu koja je dostupna kod nas, mislim da je THE CONVERSATION nešto što bi ih moglo prelomiti.

O psihološkom profilu priče, govorio je Slavoj Žižek kroz svoju lakanovsku analizu i sama činjenica da se tu sasvim ravnopravno sa naslovima kao što je PSYCHO dovoljno govori o snazi ovog Coppolinog filma. Intereantno je da je Hackman u izvesnom smislu napravio omaž liku Harry Caula kroz lik Brilla u Tony Scottovom ENEMY OF THE STATE, iste godine kada je Paul Newman u liku Harry Rossa napravio parafrazu Lou Harpera.

Zanimljiv detalj vezan za CONVERSTAION je to da je slikan on location u San Franciscu i da se dešava u tom gradu a da nekako lokacija mnogo više liči na NYC. Inače, Bill Butler je ostvario izvanrednu fotografiju u ovom filmu i s pravom spada među majstore svoje decenije kao što su Laszlo Kovacs, Gordon Willis ili Bruce Surtees čem,u su svako doprineli i ovakvi klasici na kojima je radio.

* * * * / * * * *

Sunday, March 21, 2010

RUN FOR COVER

Pogledao sam vrlo atipičan vestern Nicholasa Raya RUN FOR COVER. Reč je o naizgled tipičnom star westernu pravljenom kao vehicle za tada već ostarelog Jamesa Cagneya u kome postoji niz specifičnih detalja po kojima se izdvaja. Rayev zaplet sa nekada problematičnim tipom koji postepeno postaje šerif i ulazi u sukobe sa bandom koja konstantno pljačka u njegovom srezu na nivou sklopa događaja ima dosta klasičnu vestern priču, međutim Ray nudi vrlo apartan pogled na pripovedanje i nudi poseban fokus na karaktere koji se razvijaju vrlo detaljno i metodično, i svaki ima dosta jasan kredo.

Milje u kome se dešava priča je zanimljiv pošto Cagney komunicira sa švedskim emigrantima na Zapadu, i dosta se insistira na jednom old country pogledu koji nije tipičan, u vesternima najčešće irski. U tom smislu, RUN FOR COVER dotičući se doseljenika sa skandinavskim poreklom, na određeni način anticipira etnički obojenu tradiciju prisutnu kasnije u američkom indie filmu, što je njegovo vrlo prepoznatljivo svojstvo.

U tom smislu, RUN FOR COVER isporučuje na dva nivoa, i kao genre bender i kao programmer i potvrđuje da je Ray veliki reditelj svoje generacije.

* * * / * * * *

Saturday, March 20, 2010

SUPERMAN/BATMAN: PUBLIC ENEMIES

Pogledao sam SUPERMAN/BATMAN: PUBLIC ENEMIES Sama Liua. Šteta je što je u tehničkom pogledu animacije, ovaj jedan od inferiornijih DC animiranih filmova pošto je najveći akcenat na akciji, koja je sporadično vrlo interesantno koncipirana i smeštena na odlične lokacije. Kad je reč o samom scenariju, baziran je na Loebovom stripu, i u izvesnom smislu ove animacije su se do sada pokazale kao odličan vehicle za prikazivanje nekih left-field varijanti DC univerzuma. U redu, ne toliko left-field kao kada se likova lati neko kao Morrison, ali svakako inovativno u smislu globalnih odnosa među samim superherojima.

Najveća žrtva tanke animacije je Toyman koji se pojavio kao villain u SUPERMAN:DOOMSDAYu dok se u PUBLIC ENEMIES pojavljuje kao Hiro Okamura. Završnica filma se dešava u njegovom compoundu u kome između ostalog u akciju ulazi i mecha koju je sagradio po uzoru na figuru Supermana i Batmana. To je u najavi bilo prava poslastica na nivou animacije, ali u ovom obliku ostalo je više kao jako cool zamisao koja stavi osmeh na lice gledaocu i digne film za klasu iznad, ali se ne koristi do kraja.

Druga sekvenca koju bih izdvojio je dvoboj Metallo protiv Supermana a potom i Batmana. To je dobro osmišljena akciona sekvenca sa razvijenom dramaturgijom samog toka borbe, preokretima i napetošću. Dramaturška razvijesnot te borbe uspeva da učini da se zanemari rudimentarnost animacije.

Iako spada među slabije animirane DTV naslove, PUBLIC ENEMIES zahvaljujući ovim dvema scenama ostaje animacija koju ipak treba pogledati.

* * 1/2 / * * * *

PREDICTIONS OF FIRE

Pogledao sam PREDICTIONS OF FIRE poznat i kao PREROKBE OGNJA Michaela Bensona, dokumentarni film koji se bavi celokupnim NSK pokretom koji je internacionalno poznat pre svega kroz rad Laibacha, ali je objedinjavao i neke druge umetničke aktivnosti poput slikarske grupe Irwin i sl. PREROKBE se više bave globalnom aktivnošću NSK, i stavlja veći akcenat na Irwinovce i slovenačku scenu u širem smislu, analizirajući njihov odnos sa tradicijama totalitarizma i pozicijom u odnosu na komunizam i fašizam.

Među sagovornicima pojavljuje se Slavoj Žižek koji praktično parafrazira svoj poznati tekst o NSK, a ostali sagovornici potvrđuju sveopštu osmišljenost tog koncepta. Ono što PREROKBE nažalost ne objašnjavaju jeste ključno pitanje da li je ekipa NSK imala neku zaleđinu kada je prilično drsko delovala u okolnostima SFRJ koja je ipak bila jedna država sa priličnim ograničenjima javnog govora, odnosno da li su imali neku odstupnicu, neke pokrovitelje. U tom smislu, PREROKBE pokazuju širinu koncepta ali ne i ključni praktični element cele priče.

U vizuelnom smislu, PREROKBE je odlično realizovan i na neki način sam film je deo NSK zaostavštine. Jedan od savetnika na filmu bio je i Lazar Stojanović koga možemo i videti na snimku otvaranja Irwinove izložbe u Njujorku, pa zato ne treba da čudi histerična anitmiloševićevska pozicija filma u kojoj je on naravnmo tretiran kao nacionalista-fundamentalista.

U svakom slučaju, PREROKBE treba pogledati kao vrlo poučnu priču o izgradnji jednog umetničkog koncepta kakav nije viđen ni pre ni posle na našim prostorima.

* * * / * * * *

Wednesday, March 17, 2010

BIG FAN

Pogledao sam BIG FAN Roberta Siegela, rediteljski film scenariste WRESTLERa, i rekao bih da mi se ovaj film više dopao od njegovog calling carda jer je istovremeno nepretenciozniji i slojevitiji. Film je ponovo smešten u groteskne okvire "američkog sporta" i problem posmatra iz vizure opsesivnog fana koji dobije batine od NFL zvezde koju pokuša da polu-stalkuje, a zatim pored fizičkog doživi i virtuelni meltdown kada se u fanovskoj zajednici potpuno autuje ko je on, i koliki je zapravo luzer.

BIG FAN ne nudi previše konkretnih preokreta u priči i na taj način drži tenziju i odražava nesigurnost svog glavnog junaka. svi postupci, od ponašanja fana do zvezdinog histeričnog napada na njega smešteni su u sivu zonu, a isto važi i za pojmove normalnog i socijalizovanog života navijačeve okoline u opoziciji sa njegovom asocijalnošću. Ovo nije film koji opsesivnim fanovima daje za pravo, i ne donosi bilo kakvu apologiju toga, što je u suštini pravo osveženje za savremeni Holivud koji u poslednje vreme previše podilazi geekovima nesvesno podrivajući samu suštinu geek kulture, ali isto tako ni ne osuđuje tu vrstu posvećenosti kao nešto uanpred lošije od "konvencionalnih" životnih izbora. u tom smislu BIG FAN je vrlo efektan film.

Patton Oswalt u glavnoj ulozi, iako je underdog u svakom smislu, vrlo dobro kanališe junakove deluzije tako da na kraju priče, on nije nimalo likeable geek na kakvog smo navikli u komediji, ali nije ni Rupert Pupkin. On je kao bezopasnija verzija Ronnieja iz OBSERVE AND REPORT, kao njegova realistična varijanta, dakle bez romantičnog subplota, sa beskrajnom usamljenošću koju ni filmska dramaturgija ne može da ublaži.

Siegelov rediteljski koncept je u indie ključu, ide na realizam sa dosta kamere iz ruke, dugim kadrovima, insistiranjem na atmosferi i takav postupak ima smisla u ovom filmu. Iako film traje ispod 90 minuta, ima par situacija koje su se mogle ukloniti zbog svoje repetitivnosti a pe svega su vezane za odnos glavnog junaka i policajca koji istražuje njegov slučaj.

Tony Scottov FAN je nudio senzacionalističku verziju ove priče ali film nije dostigao hype kojim je bio okružen i moćnu glumačku podelu. Deceniju i po kasnije, Siegel uspeva da to postigne sa jednim manjim filmom koji ozbiljno tretira temu koja je lako mogla skliznuti put isprazne komedije tipa CELTIC PRIDE ili by the numbers trilera kao što je FAN. BIG FAN nije definitivni film na ovu temu, ali svakako jeste jedan od boljih.

* * * / * * * *

Tuesday, March 16, 2010

THE BOOK OF ELI

Pogledao sam THE BOOK OF ELI Braće Hughes. Ovaj film se može ukratko definisati kao Denzelov I AM LEGEND. Međutim, razlika između ova dva filma je u tome što ELI ima masu nedostataka koji su sitni, dok LEGEND ima samo par koji su nažalost krupni. Kada se sve sabere, ELI je ipak bolji film na nivou celine jer taj niz sitnih nedostataka ne uspeva da u potpunosti naruši dobre elemente. U LEGENDu nažalost ti problemi naruše sve ono što je dobro.

ELI se dešava u apokalipsi koja pobuđuje ljude da se ponašaju kao stilizovani retrofuturistički vestern negativci. Nisu baš svi u fazonu da teraju kosu na prirodno kao u DOOMSDAYu, ali zato u oba kakvu-takvu civilizaciju vodi Malcolm McDowell. Oslonjenost ELIja na vestern je na neki način znakovito jer u izvesnom smislu film govori o tome kako se rebuilduje američka nacija, i ponovo prolazi kroz period Divljeg Zapada. Međutim, prenošenje strukture vesterna u izvesne segmente scenografije i kostima meni deluje malo dosadno, iako, realno, verovatno je reč samo o subjektivnom umoru od takvih varijanti.

Film je prepun omaža filmovima Sergia Leonea, delom Sergia Corbuccija i Ferdinanda Baldija, i pored suštinskog, ideološkog aspekta vesterna kao žanrovske matrice, Hughesovi nemaju problem ni sa tim da se poigraju i nekim drugim stilemama ovog žanra.

Sam zaplet o čoveku koji nosi Bibliju preko apokaliptičnog wastelanda, nema naročito izraženu duhovnu dimenziju. Ovo je više film o očuvanju civilizacije, njenih tekovina, u smislu knjiga, muzike i sl. a Biblija je tretirana pre svega kao knjiga koja ima moć u dominaciji nad ljudima kod glavnog negativca, do smirujućeg štiva koje mu daje snagu kod naslovnog junaka. Ta igra oko Biblije je ideološki i najzanimljiviji aspekt filma, i Hughesovi uspevaju da na tu temu ostanu krajnje ambivalentni bez jeftinih odgovora.

Jednim delom, teško je i biti naročito spiritualan u filmu u kome se priča o čoveku koji prenosi Bibliju zaključuje prizorom Mile Kunis koja u stilu Linde Hamilton iz 1984. sa mačetom na leđima odlazi u sunset kako bi se najebala familije ekipi iz svog rodnog grada.

samo par majstora kakvi su Braća Hughes mogu da tako uspešno balansiraju banalnim i spiritualnim i da učine da ELI istovremeno ne bude ni potpuni treš a ni potpuni fijasko proistekao iz pretencioznosti. Njihov rediteljski koncept je za klasu iznad rutinera koji bi takvu priču odveli u neke heavyhanded vode, dok Hughesovi istovremeno uspevaju da budu vrlo sveži na nivou inscenacije akcionih scena, shootouti u gradu i na imanju matorih kanibala su izvanredni, u CHILDREN OF MEN maniru, boja neba je surova, neprirodna sa sunčveim zracima koji prže u kadru (slično smo imali i u TERMINATOR SALVATION) a možda je i najbitniji rediteljski touch odnos između Denzelovog i Garyjevog lika. Denzel je klasičan Man With No Name, too cool for school, iznad toga da se posluži sa Milom Kunis, a Gary je u stvari neka vrsta kapitaliste u fazi primarne akumulacije kapitala koji pokušava da se dokopa Biblije kako bi pacifikovao svoje "podanike". Iako je Gary denotativno gadan lik, i tu nema zbora, kada se sve sabere i oduzme, jedini prostor u kome postoji kakav-takav red je njegova kapitalistička varošica u kojoj se sve može kupiti onim što se tada koristi umesto novca. Iako u par situacija Oldman ode u svoje afektacije iz LEONa, uostalom set-up likova i liči na LEON, ovde je prilično smiren i u underplayu i nema tipične potrebe za totalnom destrukcijom koju inače pokazuju holivudski negativci.

Majstori režije se poznaju po tome kako hendluju henchmene i ovde su henchmeni odlično rešeni a Ray Stevenson je napravio dobar i atipičan lik.

Iako BOOK OF ELI nije u potpunosti uspeo film, reč je o filmu koji je na dosta dobar način pokušao da prevaziđe konvencije i nadam se da će označiti povratak Braće Hughes u igru posle oklevetanog FROM HELLa. I da, ko voli FALLOUT, imaće u čemu da uživa.

* * * / * * * *

NEKA OSTANE MEĐU NAMA

Pogledao sam NEKA OSTANE MEĐU NAMA Rajka Grlića. Ko god se opredeli da pogleda ovaj film imaće priliku da se susretne sa jednim velikim rediteljem u akciji - naime, Lordan Zafranović ima kameo u jednoj sceni u nekom buena vista croat clubu za penzionere.

Film je vrlo interesantan zato što Grlić uspeva da za razliku od većine svojih vršnjaka a bogami i savremenika ovde u regionu snimi film koji govori o NEČEMU. To nije dobar film, i naravno, doći ćemo do toga, ne treba gajiti iluzije, ali već činjenica da je film o NEČEMU, da nije neka politički (ne)korektna konstrukcija, neki pokušaj da se osvetli ovaj ili onaj fenomen koji nas realno ne zanima, ili je zanimljiv potpuno marginalnoj grupi ljudi, čini ovaj naslov dobrodošlim osveženjem. Grlić je filmski pedagog u Americi i ovaj element je svakako poučan za studente.

Film inače govori o preljubi.

Reklo bi se da je NEKA OSTANE MEĐU NAMA zapravo vrlo dobro učilo za studente, pošto im pokazuje ne samo nešto što treba da se radi, a to je da se snimi film o NEČEMU, nego im pokazuje još više kako stvari ne treba da se rade, i to je pedagoški, profesor je pogrešio da ne bi oni morali.

Film počinje scenom u kojoj braća posećuju oca na samrti u bolnici. Kada uđu u sobu, kanski đaci među nama ponadaju se suptilnom omažu filmu CRASH. Cronebergovom, ne Haggisovom. Umesto toga, Grlić nas iznenađuje i kroz otkriće sveske pune crteža muškaraca sa erekcijom izazvanom posetama osobe sa crvenim naočarima (kasnije otkrijemo da je reč o medicinskom osoblju) reč je o vrlo ljupkom omažu fimu SUPERBAD Grega Mottole. Na neki način, ovaj film je kao priča o ostarelim Jonah Hillu i Michael Ceri - ne samo da se vidi kakavi će biti ti likovi kad omatore, nego se vidi i kako će izgledati filmovi o njima. Nažalost, ovaj film nema svog McLovina, njega je verovatno dočekao Sergej Trifunović u TURNEJI ili ako je imao manje reće u SRPSKOM FILMU.

S jedne strane, dobro je da se Grlić opredelio za saradnju sa piscem Antom Tomićem koji je ipak mlađi čovek i donosi neku novu energiju, za razliku od svojih vršnjaka koji su se povukli u sebe i ne traže pomoć mlađih. Bilo bi sjajno da se obratio i još nekome ko se malo razume u filmsku dramaturgiju pošto bi onda scenario imao bolju strukturu, dramski bolje postavljenu, jer ovako reč je o filmu koji uprkos krajnje rudimentarnom sklopu događaja na momente deluje nejasno, i to ne bazirano na autorovoj nameri. Isto tako, plot pointi su potpuno rasuti po filmu, a faktura ipak nije takva da je ovo film-meditacija. Da ne govorimo o tome da se neke teže, i samim tim zanimljivije scene, olako preskaču.

Recimo, glavni junaci, braća koje igraju Miki Manojlović i Boris Navojec frekventno zavode mlade ženske. Međutim, mi ni u jednoj sceni ne vidimo kako oni makeuju move, čime oni to zapravo rade, Grlić nam ne odaje tricks of trade, kao zadnji metak čuva ih samo za sebe, tako da su njihovi susreti sa tim "prljavim klinkama" osim realnog ponosa što možemo da vidimo kako Predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije overava hrvatsko glumište, na nivou manje inventivnog pornića. Meni motivacija Sashe Grey nikada nije bila sporna ni u jednom njenom filmu. Ali čak i Saška je u međuvremenu snimila THE GIRLFIEND EXPERIENCE sa Soderberghom u kome ima motivisan lik. U tom delu sa klinkama, Grlić i Tomić ne deluju kao da ne znaju, nego se čini kao da su neiskreni, kao da nešto kriju od nas.

To je prosto pitanje poštovanja bioskopskog gledaoca. Gledajući američki film čovek nauči kako da napravi atomsku bombu, a Grlić & Tomić nće da nam za 300 dinara prodaju nešto ipak manje opasno a podjednako važno, naročito za one koji smatraju da put do žena ne mora da podrazumeva mučeništvo prilikom Džihada.

Zatim, svaku bračnu svađu vidimo samo na njenom početku a malo nam fali deo kako se pomire što je zapravo uvek ključni i najzanimljiviji deo svađe.

Grlićevi studenti mogu da nauče dosta i o tome kako se ne postavlja motivacija junaka. Neke motivacije su prilično tanke, naročito recimo preokret kada se Mikijev lik autuje pred ženom u jednoj situaciji koja je postavljena kao rutinska (odlazak u bolnicu) i ne dešava se prvi put.

Konačno, film nudi studentima i mali tečaj iz istorije filma kroz zaplet sa bankarskom službenicom koja proneveri novac radi ljubavnika. To kao zaplet može da prođe samo u filmskoj praistoriji, pa i tada mahom u nemačkom ekpresionizmu koji nije baš bio opterećen realizmom.

Kao prvi Grlićev film u kome se uopšte koriste računari i mobilni telefoni, NEKA OSTANE je interesantan i zbog toga što imamo i lik zlog frustriranog nerda koji zbog svoje nesrećne zaljubljenosti u jednu od ljubavnica glavnog junaka, odlučuje da ga outuje. Naravno, nerd je kao što smo i očekivali iskompleksirani slabić, premda na kraju on pobeđuje pred Sudom Istorije ali više kao znak poraza našeg virilnog glavnog junaka nego zato što je to kao nerd zaslužio.

Na kraju, odnosi među junacima su toliko korozivni da je teško konstatovati šta je poruka ovog filma, a trebalo bi da bude neke poruke jer se tako ogromni melodramski preokreti ipak nisu napisali sami i bez ikakve svrhe.

Kad je o glumačkoj podeli reč, Miki Manojlović je opet seksualni objekat kao i u BESI Grlićevog vršnjaka i saradnika Srđana Karanovića. Ovaj film dakle nastavlja trend objektifikacije naših starih glumaca.

Grlićeva okenutost erotici u ovom filmu je za svaku pohvalu, to odavno nismo imali, a realno u SAMO JEDNOM SE LJUBI, ponovo sa Mikijem, on jeste ostvario nekakav landmark na tu temu u našoj kinematografiji. U SAMO JEDNOM SE LJUBI je seks nekako bio čistiji, čedniji, melodramski, svi su bili mlađi, dok je u ovom filmu prljaviji, sa starijim glumcima, pravim uživanjem za ljubitelje MILF akcije, i sa potpuno novim tumačenjem replike "Primi me natrag" koju jedan brat govori supruzi a drugi pelazi na delo u drugoj sceni. U tom smislu, ovde imamo dosta raznovrsne seksualne prakse kojih se laćaju likovi, a Grlić pokušava da nam pripoveda i na taj način te recmo junak isključivo sa ljubavnicom praktikuje analni seks čime nam je jasno stavljeno do znanja da je njihov odnos "drugačiji". Jedno od neispunjenih obećanja koje se ponavlja naizmenično kao zahtev i kao molba je potreba za ejakulacijom po grudima ili kako se to u Zagrebu kaže "svršavanju na sise". Pošto smo gledali film u 6D sali Koloseja, plašio sam se da možda nema nekog efekta koji bi trebalo da nam tu situaciju učini živopisnijom.

Problem u erotskim scenama je scenarističke prirode. Grlićevi studenti iz ovog filma imaju priliku da nauče da nekakav pillow ili dirty talk ume da deluje potpuno apsurdno kada se prenese na ekran, van konteksta. Ovi likovi vole da govore prljavo i inače a i kada dođe do najgoreg i to prosto deluje kao da je eventualno samo tim likovima zanimljivo a gledaocima je uglavnom neprijatno. razumem to rešenje kao razotkivanje intime, ali onda treba ići do kraja a ne tako polovično.

Meni lično je Mikijev zagrebački govor bio malo preteran. Mislim da koliko god on bio ubedljiv u tome, pošto znamo da tako ne govori, trebalo je biti umereniji. kao što bi snimak čoveka kako zaista leti delovao ljudima neuverljivo koliko i specijalni efekat u SUPERMANu tako i meni ta vrsta jezičke autentičnosti deluje kao neko glumačko iživljavanje. Ako je američkom glumcu izazov da glumi debila, svakako je i srpskom da glumi Hrvata, ali ipak, nismo deca, moglo je i bez toga.

Grlićev tretman Zagreba kao lokacije je interesantan. Trninićeva fotografija pokušava da bude dosta glossy, ali čini se da se u toj upeglanosti izgubio identitet grada koji je Grlić, ponovo sa Mikijem u filmu ZA SREĆU JE POTREBNO TROJE sjajno uhvatio.

Isto važi i za duh vremena. Grlićevi studenti iz ovog filma lako mogu naučiti da je najteže snimati film o savremenim okolnostima, naročito na nivou kostima i šminke. Primer toga je lik kćerke mlađeg brata koja je istovremena goth, punk i emo. U redu, možda je hteo da kaže da se ona traži pa objedinjuje te stilove, ali ta kompleksnost lika nije ni nagoveštena tako da sirota devojka izgleda kao potpuni fashion victim iz tri modna rata i buntovnik opšte prakse.

NEKA OSTANE MEĐU NAMA je poučan film.

* * / * * * *

Monday, March 15, 2010

THE HUMAN FACTOR

Pogledao sam THE HUMAN FACTOR Otto Premingera. To je njegov poslednji film koji je u principu bio slabo prihvaćen od kritike, ali ta etiketa je apsolutno nezaslužena. Film jeste u određenim aspektima starački, u filmu se uostalom susreću starci Preminger i Graham Greene čiju prozu ekranizuje ali ima tu i svežih sastojaka kao što je recimo scenaristička adaptacija Toma Stopparda koja donosi dosta pinterovskog u celu priču i film ima izuzetno vrcave dijaloge u tom ključu. Greene je iskusan pisac i teško je reći da neko mlađi od njega može da se smatra uticajem, ali HUMAN FACTOR dosta liči na lecarreovske ekranizacije iz šezdesetih i sedamdesetih, sa dosta ciničnim prilazom poslu špijuna i "malim", intimističkim pričama, često toliko suptilnim da se graniče sa nejasnim.

Greeneov roman i Stoppardov scenario snažno vuku na Le Carreov trag, sa tom razlikom što je kod njih dvojice priča apsolutno jasna. Filmu bi se mogla dati izvesna primedba kad je reč o strukturi pošto su dosta obilmni flešbekovi mogli biti bolje integrisani u tkivo filma, ali kada se sve uzme u obzir, HUMAN FACTOR nije strukturalno problematičniji od filmova svog vremena.

Glavnu ulogu tumači Nicol Williamson koji ovde igra Britanca sa antiaparthejd agendom, što je direktno suprotno njegovoj ulozi u filmu WILBY CONSPIRACY gde upravo igra južnoafričkog intelligence agenta. Štaviše, u filmu HUMAN FACTOR Nicol se praktično sreće sa svojim likom iz WILBYja. Od glumaca interesantan je podatak da je u ovom filmu introuduceovana Iman koju mahom znamo kao supermodela i vrlo solidno igra.

Premingerov rukopis je siguran, sveden ali sasvim efektan, i razmera trilera, špijunske intrige i melodramskih detalja koji uz društvenu kritiku benduju žanr je sasvim dobra. U tom smislu, HUMAN FACTOR je više nego nepravedno oklevetan i proglašen za minor work.

* * * / * * * *

PERSONA NON GRATA

Pogledao sam dokumentarni film PERSONA NON GRATA Olivera Stonea koji je nastao u okviru HBO serije AMERICA UNDERCOVER ali je potom eksploatisan i kao dokumentarni film na festivalima a ne samo kao TV program. U ovom filmu Stone pokušava da prikaže sukob između Izraelca i Palestinaca i odlazi na lice mesta gde uspeva da zabeleži niz zanimljivish stvari.

Naravno, izraelski političari su vrlo vesternizovani i oni u principu reprodukuju svoju liniju, nema tu mnogo iznenađenja, ali Stone uspeva da ih profiliše po stavu i da ima sreće te Netaniyahu ima jednu zanimljivu situaciju kada se tokom intervjua dogodi suicide bombing. Palestinci su takođe po svojim pričama, a naročito ekipa iz Hamasa u domenu očekivanog. I taj očekivani deo je u principu morao da bude takav, da bi se priča postavila u neki okvir. Stone se trudi da sve bude hiperkinetično kao i uvek kod njega i uprkos tome što je u zrelim godinama u montažu ulaže pubertetsku energiju što ja volim, ali sasvim je legitimno biti i zgrožen takvim zahvatima.

Ono što je biser dokumentarca, jeste Stoneov susret sa momcima iz Al Aqse koji su suicide bomberi sa agendom sekularne Palestine. To je ono što izdvaja ovaj film pored stila i to je priceless. Ukratko, momci su dosta suprotni našim predrasudama koje bi imali o suicide bomberima, deluju vrlo cool, staloženo, i što je najparadoksalnije, sekularno, čak sa izvesnim smislom za humor, a njihovi zahtevi su realni i uopšte ne liče na Osamine zahteve za neograničenim Džihadom i sl.

U svakom slučaju PERSONU NON GRATU možemo smatrati dosta pristojnim, nepristrasnim filmom u onom smislu u kome se Stoneova eksplicitna politička agenda može smatrati nepristrasnom. Ja sam u principu dosta pristrasan u celoj priči, pa ne mogu da ocenim jel film objektivan (ili konstruktivno subjektivan) ili ne, ali meni nije smetao, što dakle može značiti da je i on pristrasan. Ipak, rekao bih da nije, već da dosta dobro pokazuje suštinsku razliku u pristupima i metodima koja čini da se Izraelci i Palestinci zapravo ispoljavaju u različitim ravnima, jer Izraelci imaju suštinski sve poluge sile, suštinsku podršku najmoćnijih zemalja, a Palestinci su potpuno podređeni ali zato raspoloženi za vidove otpora neshvatljive oksidentalnom čoveku i sa slow burning simpatijama međunarodne javnosti što onemogućuje da se bilo koja od dve strane odrekne svojih zahteva koji su u nekoliko tačaka nepomirljivi.

* * * / * * * *

Sunday, March 14, 2010

INTERCEPTOR

Pogledao sam novi ruski akcioni fantasy Zapreshchennaya realnost Konstantina Maksimova, koji je na zapadu poznat i pod nazivom INTERCEPTOR. Po svojoj postavci, vrlo je slični STRAŽAMA Timura Bekmambetova. Opet imamo sile Dobra i Zla koje pokušavaju da drže ekvilibrijum na Zemlji, u našoj realnosti, s tim što ovoga puta za razliku od Bekmambetova, autori ne pokušavaju da snime film koji će b9ti bajkoviti epic već pre svega vrlo konkretan akcioni film, maltene DTV pročišćenosti i jednostavnosti sa fantasy tonom.

U tom smislu, INTERCEPTOR najviše i podseća na nešto što bi recimo Van Damme isporučio 1995. samo sa post-MATRIX specijalnim efektima i wireworkom. Ono što međutim izdvaja INTERCEPTORa od nekog tipičnog DTVa ili jeftinijeg theatrical akcijaša sa Zapada jeste to što je on u svojoj zemlji ipak mejnstrim i to se oseća na nivou realizacije (i odnosa prema priči) koja je ipak nešto ozbiljnija nego u miljeima koji to tretiraju kao potpuno potrošnu robu.

Isto bi se moglo reći i za lokacije. One su u INTERCEPTORu neuporedivo bolje nego u savremenim zapadnim filmovima tog tipa koji se mahom snimaju u tmurnoj Bugarskoj.

Iako su specijalni efekti u STRAŽAMA a naročito DNEVNOJ bili bolji i ambiciozniji, a usotalom ti filmovi su bili i skuplji, sama činjenica da je reč o krajnje nepretencioznom filmu pokazuje kako SFX u Rusiji više nije nikakav big deal i kako može da se pojavi i u manje ambicioznim filmovima.

* * / * * * *

Saturday, March 13, 2010

POGON B

Pogledao sam POGON B Vojislava Nanovića, jedan od ključnih hawksovskih filmova o susretu white collar i blue collar mačoa na poslu industrijalizacije u posleratnoj Jugoslaviji. Na tu temu svakako treba pogledati ZENICU i TE NOĆI Jovana Živanovića. POGONU B naročito je sličan TE NOĆI pošto govori o konkretnim avanturama na poslu koje se dešavaju inženjerima i radnicima dok se uporedo raspliću njihove lične i šire poslovne priče.

POGON B je interesantan zbog aproprijacije potpuno američke strukture filma o podvizima profesionalaca na terenu u jednu socijalističku okolnost u kojoj Nanović upravo zahvaljujući settingu vrši inverziju američkog klišea. Film naime govori o radnicima Pogona za eksploataciju nafte čija probna bušenja ne daju rezultate ali geolog iz ekipe veruje da su našli lokaciju koja zapravo jeste bogata naftom samo treba još strpljenja. Centrala peduzeća je skeptična i posle serije neuspelih pokzušaja sličnog tipa želi da zatvori naslovni pogon i da radnike preraspodeli na drugo mesto. Dakle, za razliku od američkog filma u kome bi se priča verovatno bavila radnicima koje firma tera da buše uprkos tome što nema nafte ili bi pak oni morali da se bore za ono u šta veruju pošto bi ih u protivnom čekao otkaz. Ovde je upravo suprotno, radnici zapravo ne žele da upadnu u labavu poslovnu praksu socijalizma odnosno žele da se ponašaju u skladu sa svojom verom u rad i nalaženje nafte i koliko god sa jedne strane ovaj film delovao kao reafirmacija kapitalističkih vrednosti u smislu da imamo radnike koji žele da budu produktivni i vole da se muče umesto da se okoriste socijalističkom društvenom formacijom, ovaj film se može tumačiti i kao suptilna apologija socijalizma jer sugeriše kako u novim, humanim okolnostima ljudi zapravo "vole da rade" i u radu umesto da skapavaju za novac, zapravo uživaju i nalaze način da se ispolje.

Koja je od ove dve agende preovlađujuća teško je reći premda lik koji preokreće situaciju jeste Mane Karakas, Ličanin koji se vraća u Jugoslaviju posle duge karijere buišača u Teksasu, Arizoni i Venecueli. On donosi dosta tog oportunog pogleda na svet u pogledu potrage za naftom, i predstavlja i najdirektniju vezu sa američkom tradicijom sličnih filmova pošto po svojoj biografiji zapravo jeste lik koji bi se mogao sresti u nekom Hawksovom filmu. Međutim, ono što je upadljivo kod Maneta Karakasa jeste da je i on iako je neko ko je očvrsnuo u surovom kapitalizmu američkog naftaškog biznisa, upadljivo nezainteresovan za novac i da svoj fanatizam crpi iz želje da nalazi nalazišta nafte.

Socijalistički pogled na privredu dosta je kritikovan u liku nesposobnih birokrata koji vode firmu iako nemaju dovoljno iskustava sa terena kako bi razumeli intuitivnu dimenziju posla, ali isto tako takvi likovi i jesu konvencija u ovoj vrsti holivudske priče. Ipak, prepoznavanje konkretnih rešenja u smislu organizacije, čini ovaj film ubedljivijom kritikom.

Umesto ideje novca i sigurnosti obezbeđene tim putem, POGON B kombinuje hawksovski idealizam dobro obavljenog posla i avanturizma, sa socijalističkim vrenostima ispoljavanja kroz rad. Kao i kod Živanovića i ovde ženu igraju dosta važnu ulogu i uglavnom smetaju momcima u njihovom bondovanju s tim što u TE NOĆI i ZENICI na kraju lik Radeta Markovića u oba slučaja uspeva da ofrmira funkcionalan brak dok u POGONU B, junaci praktično beže od žena koje su im autori izabrali za hepiend.

Pored Hawksa, kao eksplicitan uticaj prepoznaje se i Clozotov LA SALAIRE DE LA PEUR u vrlo dobro realizovanoj suspense sekvenci gašenja požara uz pomoć nitroglicerina koja maksimalno koristi pomoć koju je filmu pružio Naftagas u domenu location shootinga.

Prevashodno dečji glumac i zabavljač Dragan Laković je pomalo neočekivani leading man ali najveće otkriće je Pavle Vujisić u ulozi Maneta Karakasa koja je dosta drugačija od njegovih tipičnih falstafovskih kreacija i podseća malo na Hustonov SIERRA MADRE.

Nanovićev rukopis je disciplinovan, vođenje priče je jasno i scenario koji je napisao u saradnji sa Arsenom Diklićem i Bogdanom Jovanovićem je vrlo solidan. Otud ne čudi da je u pojedinim tekstovima o POGONU B, ovaj film zbog svog naslova korišćen kao paradigma zdravog B-filma ili pokušaja B-filma u jugoslovenskoj kinematografiji.

* * * / * * * *

A DOPPIA FACCIA

Pogledao sam A DOPPIA FACCIA Riccarda Frede, giallo na čijem je scenariju po romanu Edgar Wallacea radio i Lucio Fulci. Moje poznavanje giallo filma izvan onih koje su radili poznati reditelji poput Argenta ili Fulcija je dosta skromno tako da ne mogu tačno da odredim koje je mesto ovog naslova u toj tradiciji.

Kako god bilo, reč je o vrlo solidnom filmu koji govori o industrijalcu koji posle ubuistva svoje supruge nailazi na stag film u kome se ona pojavljuje, navodno snimljen posle njene smrti i počinje da istražuje misteriju iza toga. Sama misterija je bazirana na twistu koji je prilično očigledan, ali Freda je uspeo da napravi dobru atmosferu, solidno rekonstruiše London u ovoj nemačko-italijanskoj produkciji i da u izvesnom smislu bude među prvima koji koristi porno film kao plot device.

Klaus Kinski je odličan u glavnoj ulozi uznemirenog supruga sa bolnom istorijom bračnog odnosa sa suprugom, i čini sve ne samo da predstavi lik već i da posluži Fredinim dramaturškim aspiracijama. Production design i fotografija su takođe vrlo solidni, a prikazi noćnog života obiluju neuverljivim ali simpatičnim ekscesom kakav je karakterističan za filmove na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete.

* * 1/2 / * * * *

Friday, March 12, 2010

SEEDPEOPLE

Pogledao sam SEEDPEOPLE jednog od B/C-favorita iz osamdesetih Peter Manoogiana čiji su najbolji filmovi, pre svih ENEMY TERRITORY pokazali novi nivo snalažljivosti kada je reč o filmmakingu sa minimalnim budžetom. SEEDPEOPLE je film koji je proizveo Full Moon u fazi svog deala sa Paramountom, ali nažalost kada je došao do pozicije da ima major distribuciju Manoogian je snimio film koji ima dosta prevaziđenu premisu i dosta inferiorne specijalne efekte koji zasenjuju njegov inače tradicionalno solidan filmmaking koji se ogleda u solidnom vođenju priče i likova i dobrom tempu kojim se sve razvija.

Čak ni ideja da se pravi rip-off INVASION OF THE BODY SNATCHERS nije loša, ali smeštenaje te priče na selu predstavlja problem iz osnovnog razloga što je u malim mestima generalno svaka promena u ponašanju izrazito upadljiva jer je malo stanovnika, a još krupniji problem je dizajn samih vanzemaljskih (?) monstruma koji obuzimaju ljude i planiraju da se razmnožavaju potpuno bezveze i više podseća na neke neuspele Muppete nego zastrašujuće kolonizatore planete Zemlje.

Loš dizajn u priličnoj meri devalvira high spirit koji Manoogian postiže sa anonimnom podelom i malim budžetom, lišivši film ikakvog horor appeala.

* 1/2 / * * * *

CAPTIVE

Pogledao sam CAPTIVE Paula Mayersberga, Roegovog scenarista koji je snimio ovaj hipsterski arty film 1986. godine i prošao vrlo solidno. Međutim, 24 godine kasnije, ova cela priča više ne pije vodu, i iako u ovom filmu ima zahvata koji su so 80s da na neki način moraju stvoriti osećaj nostalgije, a to su pre svega koketiranja sa estetikom videoklipa (uostalom koautor muzike je The Edge) i korišćenje nartivnih strategija bajke pa i izvesne bajkovite simbolike, u krajnjem zbiru, CAPTIVE naprosto ne uspeva da bude dovoljno intelektualno utemeljen kako bi prevazišao svoje odsustvo komunikacije sa gledaocem. Pokušaji komunikacije sa gledaocem su prisutni i to je najgore od svega, gledalac bi trebalo da može da iskomunicira sa junacima i njihovom pobzudnom koja parafrazira slučaj Patty Hearst i uključuje ga u jedan prilično arhaičan narativ o pobuni mladih bogataša svojstven nekoj ranijoj deceniji u tako eksplicitnoj formi.

Irina Brook, kćer čuvenog Petera, potrudila se u glavnoj ulozi ali realno nema leading lady materijal, i u suštini jedina prava zvezda filma je Oliver Reed koji igra sporednu ulogu njenog bogatog oca.

Mayersberg daje filmu prilično mejnstrim izgled na planu fotografije i rediteljskog koncepta i u tom smislu ovo je jedan od 80s filmova koji su pokušavali da crossoveruju, što su mu delimično i omogućile dosta pozitivne kritike. Međutim, danas ovaj film ne stoji te je s pravom i zaboravljen.

* * / * * * *

Thursday, March 11, 2010

APPUNTAMENTO COL DISONORE

Istraživanje o Mihizu dovelo me je do interesantnog primera gostovanja "stranaca u Raju" a to je film APPUNTAMENTO COL DISONORE Adriana Bolzonija koji je poznatiji kao scenarista nego kao reditelj brojnih italo naslova. Na ovom filmu potpisan je svojim amerikanizovanim imenom Robert McCahon a Mihiz je navodno potpisan među piscima kao Finley Hunt. Finley Hunt i McCahon se pominju na IMDBu i povodom jednog drugog filma, vesterna RUNNING WILD, i to kao odvojeni entiteti te bi se vrlo lako moglo konstatovati da su to verovatno Bolzoni-related pseudonimi kada i Hunt i McCahon ne bi imali upisane godine rođenje i smrti na IMDB.

U svakom slučaju, pošto je Avala Film koproducent ovog filma iz 1970. nema sumnje da je Mihiz bio umešan u rad na filmu. Reč je o vrlo pristojnom, nimalo eksploatatorskom naslovu koji se bavi tursko-grčkim sukobom na Kipru i britanskim oficirom koji pokušava da izbori primirje. Film je izrazito progrčki pošto Grci jedini imaju razvijene karaktere dok su turci prikazani kao tipovi. Doduše i glavni negativci filma su Grci ali ti negativci-ekstremisti su prevashodno prikazani kao devijacija u legitimnom grčkom pokretu za nezavisnost.

Zlog raspopa ekstremistu glumi Klaus Kinski, a dobrohotnog vođu otpora-težaka Hermesa igra Adolfo Celi, stara italo faca. Od italo glumaca treba naglasiti Evu Renzi koja se zapljunula jednog kod Argenta i Britanku za italo filmove Margaret Lee. Glavnu ulogu igra Michael Craig a Britance još reprezentuje George Sanders. U smislu glumačke podele, ovo je zapravo dosta classy rad, i uz ozbiljnost teme i odsustvo pokušaja da se rip-offuju neuporedivo skuplji i ambiciozniji filmovi, već sa idejom samo da se ispriča priča, APPUNTAMENTO deluje iznenađujuće pristojno.

Bolzoni ga je prilično sigurno realizovao na hercegovačkim i dubrovačkim lokacijama te je maksimalno iskoristio potencijale koje mu nudi taj ambijent sa svojom orijentalnom arhitekturom i primorjem.

Iako se na kraju sve svede na jednu dosta konvencionalnu kolonijalnu priču o Zapadnjaku koji shvata da Zapad ne treba da se meša u političke procese u stranoj zemlji, Bolzoni vodi celu stvar prilično kompetentno i kada se sve uzme u obzir, ovaj naslov spada među bolje koji su snimani na prostoru SFRJ.

* * 1/2 / * * * *

DALEKO NEBO

Pogledao sam DALEKO NEBO Stjepana Čikeša, reditelja koji je pre svega bio dokumentarista i ima zanemarljiv igrani opus. Njegova specijalnost bili su dokumentarci posvećeni avijaciji pa ne čudi da je baš on režirao film DALEKO NEBO koji bi se mogao smatrati jugoslovenskim TOP GUNom pre TOP GUNa. Ovo je priča didaktičkog, propagandnog, karaktera o mladom pilotu lovca MiG-21 koji tokom jednog dramatičnog leta počinje da se seća kako ge je majka jedva pustila da upiše Vazduhoplovnu gimnaziju u Mostaru pošto mu je otac poginuo kao pilot JNA. Na školi on mora da se suoči sa teškoćama koje pored same obuke predstavlja pritisak koji na njega vrši još uvek prisutno sećanje na oca među pilotima, zatim majčini pokušaji da ga ispiše iz pilotske škole i testovi kojima ga podvrgava poptpukovnik prijatelj njegovog oca.

DALEKO NEBO u principu ide istom linijom mistifikacije pilotskog poziva koja je kasnije korišćena u TOP GUNu ali realno i mnogo puta pre toga. Mladi pilot je u suštini adrenaline junkie što pokazuje prilikom jednog neovlašćenog skakanja padobranom, opsednut je željom da uspe u onome što otac nije a to je da spusti pokvaren avion umesto da iz njega po pravilimma službe iskoči, a ima i devojku koja se bavi fetišističkom profesijom - ona je balerina. E sad, ono što DALEKO NEBO to je ta eksploatativnost TOP GUNa, film je istovremeno naivniji ali i pošteniji u svom pokušaju da iz jedne "humane" vizure prikaže posao pilota. Otud junakov borbeni zadatak nije da se dogfightuje sa nekim već da ispita let nepoznatog letećeg objekta za koji se ispostavi da je meteorološki balon. U tom smislu, DALEKO NEBO nije sexually charged fetišizam vojske koji će povećati broj prijavljivanja već jedan film čija je svrha zapravo nejasna i ukratko se može podvseti o onome kako stari reditelji vide ono što bi mladi trebalo da gledaju a da te mlade uopšte ne razumeju.

Čikeš je reditelj trećepozivac i kao i u mnogim stvarima vezanim za SFRJ posao je dat potpuno pogrešnom čoveku. Čikeš u saradnji sa Petrom Lalovićem uspeva da u pojedinim situacijama zabeleži poneki interesantan aerial photography u scenama obuke, a tu ima i dosta dokumentarnih snimaka. Nažalost sam borbeni zadatak u MiGu-21 je prilično heavyhanded kako na nivou mečovanja doba dana kada se zadatak izvršava tako i na nivou efekata koji su mahom izbegnuti time što se ništa ne dešava nego što su konkretno slabi. Astronautski skafander MiGa-21 je izuzetno filmičan i u izvesnom minimalističkom ključu je mogao još bolje zaigrati kao kostimografsko rešenje. Isto važi i za glumce. Nenad Nenadović naprosto nema energičnost da bi odigrao jugoslovenskog Mavericka. On je simpatičan i to nije sporno ali nije dovoljno ubedljiv kao karakter koji bilo koga može da ubedi u bilo šta a nekmoli majku da ga pusti da stavlja glavu u torbu. S druge strane, Žarko Radić je mogao da bude mnogo bolje isorišćen u ulozi jugoslovenskog Vipera jer on ima tu hladnokrvnost i eleganciju Toma Skerritta.

Moram da vidim da li je radio Serbian Cutting u scenama flešbeka na očevu pogibiju, rekao bih da jeste i te crno-bele scene su neuporedivo bolje od onih iz "sadašnjosti". Pokušaću da shvatim o kom je filmu reč.

Ni Ksenija Zečević nije baš Giorgio Moroder i film ima neku pretencioznu muziku pod etno uticajem koja relativno može da igra u nekom spoju sa prikazima neba i lepih predela gde je film sniman.

DALEKO NEBO bi se mogao smatrati diptihom uz film NAJBOLJI Dejana Šorka koji je direktno i nastao pod uticajem TOP GUNa, kao ideja da se snimi film koji bi pospešio regrutaciju momaka u JNA, a više je ličio po priči na HEARTBREAK RIDGE. U principu, koliko god imala uspeha sa ratnim filmovima, jugoslovenska kinematografija nije imala sreće sa herojskim prikazivanjem savremenih vojnih lica i mnogo više uspeha u filmovima u kojima je vojska negativno ili karikaturalno prikazana. U principu, služenje vojnog roka jeste jedna od interesantnih tema za veliki broj Jugoslovena, pa i za same reditelje koji su prošli kroz to, ali očigledno da se na filmu najbolje iskazivala trauma služenja vojske.

* * / * * * *

P.S. Kad smo vec kod TOP GUNa, zna li neko za japanski rip-off sa kraja osamdesetih, najkasnije do 1991. u kome teraju F-15ice umesto Tomcata?

Wednesday, March 10, 2010

DERVIŠ I SMRT

Pogledao sam DERVIŠ I SMRT Zdravka Velimirovića, ekranizaciju čuvenog romana Meše Selimovića koju je adaptirao Mihiz u saradnji sa rediteljem. ovaj film sam gledao i ranije i tada mi je delovao slabije, odnosno prepoznatljivi ciljevi koje je želeo da postigne, delovali su manje ispunjeno nego sada.

Na nivou načelnog koncepta, Velimirović je manje-više doneo dobre odluke. Problem je sama realizacija tog koncepta. Naime, ovo je film koji ekranizuje roman smešten u okolnosti dekadencije turske imperije i u sebi nosi dosta egzistencijalističkog tona, sa junacima koji govore između redova, koriste se citatima uz Kurana u međusobnoj komunikaciji i svaki postupak ima zaleđinu. Scenario koji su napisali Mihiz i Velimirović u priličnoj meri uspeva da eksternalizuje sve ono što su značajne tačke u romanu, odnosno pored samog sklopa događaja prenosi i solidan deo njegove kontemplativnosti. Međutim u scenatiju prosto ima ispuštenih detalja kao što je uvođenje voiceovera na početku koji osim showcaseovanja lepote Selimovićevog jezika ne nudi ništa drugo i ne javlja se kao device kasnije, a zatim i dosta neosmišljenih scena bez dijaloga u kojima se priča iskazuje kroz fizičku radnju.

Velimirović je mudro koncipirao DERVIŠA kao film sa dosta ćutanja, i tom atmosferom dvosmislenosti i potkazivanja koja je prepoznatljiva na našem podneblju. Međutim, njegova režija je suviše heavyhanded za tu vrstu suptilnosti. Ceo Velimirovićev postupak deluje prilično grubo i rudimentarno za 1974. godinu kada je film nastao, i tragovi dobre atmosfere i zamisli gube se u nekim dosta loše postavljenim situacijama. Selimovićev predložak naprosto zahteva rediteljsku preciznost koju on u toj fazi nije imao i u tom smislu možda bi danas neki reditelj sa preciznim rukopisom mogao da se lati ovakvog filma.

Što se glumaca tiče, Voja Mirić je ostvario ulogu karijere kao Nurudin Ahmed a pored njegove istakao bih i rolu Pavla Vujisića kao senilnog muftije koja ima izuzetnu ekspresivnost i doprinosi utisku potpunog truljenja imperije.

Ono što filmu daje jednu interesantnu ideološku dimenziju jeste činjenica da govori o društvu koje je u dekadenciji, mistiofikovanoj vlasti koju oni koji je se dočepaju tretiraju kao neku vrstu metafizičkog problema, i ispituju je kao neki zaseban entitet dostupan samo odabranima, i konačno sa senilnim muftijom koji je nesposoban za komunikaciju ali je u stvari glavni. U tom smislu DERVIŠ I SMRT izlazi u trenutku kada sama SFRJ počinje tako da izgleda u fazi prelaska iz Titove u Kardeljevu Jugoslaviju. Doduše i sam Selimović je imao jasnu ideju da aludira na savremenu vlast ali je roman svojim kvalitetom prevazišao te aktuelne ravni čitanja.

* * 1/2 / * * * *

POCKET MONEY

Pogledao sam POCKET MONEY Stuarta Rosenberga, po scenariju Terrence Malicka, vrlo offbeat savremeni vestern u kome Paul Newman i Lee Marvin igraju dvojicu luzera iz savremene Amerike koji odlaze u Meksiko da kupe stoku po povoljnoj ceni. U Meksiku oni upadaju u razne nevolje, koje ni u jednom trenutku nisu suštinski opasne i film je više neka vrsta polu-košmarne priče o životu dvojice luzera zarobljenih u jezivo neetičnom svetu, sa pokvarenim poslodavcima, parnterima i ološem na svakom koraku, nego što je triler. U tom smislu, zaplet je podjednako bitan koliko i character study ali je razlika u odnosu na konvencionalni postupak u tome što zaplet ne nosi sa sobom radikalne pretnje junakovoj egzistenciji niti mu eventualni hepiend rešava išta.

Terry Malick je u ovom scenariju iskoristio priliku da se zagreje za svoje kasnije mnogo poznatije autorske projekte a Newman i Marvin se odmaraju od svojih tipičnih screen persona. Rosenberg i kultni novoholivudski DP Laszlo Kovacs daju filmu izvanredan look i atmosferu sa mešavinom rustikalnog i modernog u Americi i čistom pastoralnošću Meksika. Ipak, uživanje u ovom filmu je dosta subjektivna stvar, meni lično je legao jer sam uspostavio kopču sa junacima, iako je sasvim moguće da bude i odbojan delu gledališta o čemu svedoče i mahom negativne kritike.

* * * / * * * *

Tuesday, March 9, 2010

SILOM OTAC

Pogledao sam SILOM OTAC Soje Jovanović, adaptaciju Nušića koja je urađena po istom principu koji je koristila i kada je radila DILIŽANSU SNOVA po Steriji. Mihiz je u ovoj adaptaciji kombinovao komade OBIČAN ČOVEK, SUMNJIVO LICE i PUT OKO SVETA, koristeći i izvesne Nušićeve autobiografske elemente, i naravio je jednu celinu koja je na nivou koncepta izuzetno lucidna, reklo bi se čak proistekla iz spojeva Universalovih monster likova koji su najavili dekadenciju serijala u svoje vreme.

Ova ideja je delimično ispraćena jednim montažnim rešenjem koje je svojstveno tzv. Serbian Cuttingu, ali i američkom exploitation filmu a to je da su neke retrospekcije ili maštanja junaka date kroz korišćenje već postojećeg footagea kao ready madea, u konkretnom slučaju Sojinih filmova SUMNJIVO LICE i PUT OKO SVETA. Iste godine, Kokan Rakonjac je umetnički opravdano i mnogo veštije uradio to isto u filmu ZAZIDANI svojevrsnom nastavku filma PRE ISTINE.

Nažalost, sam scenario i nova priča koju nude Soja i Mihiz sa starim likovima ne stoje, imaju ozbiljne strukturalne probleme, uprkos dosta jednostavnoj vodviljskoj postavci i DILIŽANSA SNOVA danas ostaje mnogo potentniji materijal za analizu. Samim tim i iskorišćene situacije iz starih filmova, iako su funkcionalne u kontekstu i ne "kupuju" mnpogo minutaže Soji, ostavljaju utisak da je ovo eksploatacija pre nego umetnički postupak, ali za to je pre svega kriva slabost drugih elemenata.

* 1/2 / * * * *

ROJ

Pogledao sam ROJ Miće Popovića, film koji je on sam i napisao uz konsultacije sa Mihizom, montažerom Vanjom Bjenjašem i pomoćnikom režije Srboljubom Stankovićem. Reč je o zanimljivom filmu koji uspeva da prevaziđe svoje prilično ozbiljne nedostatke. Nedostaci su vezani za scenario filma ROJ koji je na nivou dijaloga, a rekao bih i određenih kako pripovedačkih (pa samim tim i mizanscenskih) postavki, previše teatralan i deluje zaista arhaično za 1966. godinu kada se pojavio, čak i za jugoslovenske uslove.

Na nivou strukture, ROJ podseća na Kurosawin RASHOMON i mislim da je to bila svesna odluka pošto i po mnogim drugim elementima podseća na ovaj tada već prepoznati klasik svetskog filma. Popović i Kurosawa su došli u film iz slikarstva, s tim što je kurosawa napustio slikarstvo da bi se bavio filmom a kod Popovića je bila obrnuto. Slikarsko obrazovanje koje donosi Popović oseća se na nivou kompozicije kadra i osvetljenja u ovom crno-belom filmu, koji je na svu sreću ripovan sa lepo očuvane kopije.

Iako na nivou mizanscena često zaluta u teatralnost, u svom većem delu funkcioniše kao vrlo zanimljiv i vizuelno izbrušen film u kome je čak i ono što je teatralno izvanredno slikano. Atmosfera Srbije iz vremena Prvog srpskog ustanka je izvanredno dočarana i blasgo stilizovana, po čemu podeća na Kurosawine prikaze feudalnog Japana.

Sam sadržaj je ipak adut koji je uz rame sa vizuelnošću koju su postigli Popović i DP Miodrag Marković koji je inače bio ne samo redovan Popovićev saradnik, već u čuveni DP na nizu bitnih filmova. Film je baziran na suđenju kao okosnici priče a tok procesa i ispitivanje okida retrospekcije. Suđenje kao dramaturška forma je karakteristično za socijalizam a do vrhunca ga je doveo Bertold Brecht. U tom smislu, ROJ se po svojoj složenosti i po višeslojnosti postupaka likova može uporediti sa Brechtovim KAVKASKIM KRUGOM KREDOM. Doduše, Popović ne preza od toga da uz intelektualni napor kod gledalaca uključi i emocije, i to radi namerno za razliku od Brechta. Naravno, ishodište je potpuno različito. Popovićeva teza, Istina, svrha žrtve jeste očuvanje porodice, produžetak života uprkos pritisku i jedna vrsta instinkta za preživljavanjem koja se manifestuje kroz često gotovo neobjašnjivo kompleksne odluke.

Naravno da se ROJ može i mora tumačiti kao neka vrsta kritike tada aktuelne situacije a pre svega isključivosti oslobodilaca posle Drugog svetskog rata. Mihiz je već u tom periodu napisao svoju dramu BANOVIĆ STRAHINJA i pošao je putem egzistencijalističkih tumačenja srspke epske poezije. Iako, ovaj film nije baziran na poeziji, dešava se u vreme u kome su takve pesme ispevane i sasvim je sigurno da je sličan intelektualni pristup primenjen na tu epohu.

* * * / * * * *

Monday, March 8, 2010

Z.P.G.

Pogledao sam Z.P.G. Michaela Campusa, reditelja čiji je najpoznatiji film THE MACK, jedan od esencijalnih blaxploitation naslova na temu pimpova. Otud je još neobičnije da je snimio i jedan vrlo ambiciozan belački arty film kao što je Z.P.G. koji je možda u svoje vreme bio too much ali danas ima vrlo prijatnu retro atmosferu serioznog distopijskog SFa.

Premisa je sledeća, na Zemlji je usled zagađenja i prevelike naseljenosti sve izumrlo, sva bića sem ljudi koji su sposobni da se ispomognu mašinama su predmet muzejskih postavki, čovečanstvo se hrani na slamčicu i zabranjeno je rađanje dece na 30 godina. Ljudi koji dobiju decu tokom moratorijuma bivaju ubijeni, a režim je vrlo represivan i nadgleda građane, a među ljudima enma solidarnosti i dosta je potkazivanja.

U stilskom smislu, Campusov film je vrlo evropski, nema konvencionalno američko pripovedanje već se više oslanja na atmosferu, duge scene i suptilnija ispoljavanja likova. Iako kritika u načelu više ceni prvu polovinu filma, meni je mnogo zanimljivija druga polovina a to je situacija kada glavni junaci koje igraju Oliver Reed i Geraldine Chaplin dobiju dete i kako na to reaguju ne samo oni sami, nego i njihovi najbolji prijatelji. Z.P.G. je u tom smislu mnogo efektniji kao priča o živoitu pojedinca u savremenom svetu bez autoniomije i diskrecije što mu je primarna tema, kojoj je uz rame tema potrebe ljudi za potomstvom u određenoj životnoj dobi koja je ove tretirana više psihološki nego biološki. Tek iza toga su teme društvene represje proistkle iz krize i ekološke kataklizme.

Z.P.G. sa nadovezuje na distopijske 60s i 70s naslove kao što je SILENT RUNNING ali po spoju Olivera Reeda i atmosferičnosti sa temom roditeljstva, ni BROOD nije daleko kao referenca na ugođaj koji Campus pokušava da pruži. U periodu kada je ovakvog SFa inače bilo više, Z.P.G. se nije izdvajao ali iz današnje vizure uizgleda kao jedan izuzetno zanimljiv i lepo realizovan film čiji eho se može prepoznati u nekim savremenim filmom.

U tom smislu, Z.P.G. je danas verovatno cenjeniji nego 1972. kada je izašao i kada je konkurencija bila veća. Film je inače sniman u Danskoj što daje poseban šmek određenim lokacijama.

* * * / * * * *

Sunday, March 7, 2010

ORLOVI RANO LETE

U sklopu istraživanja za esej o Mihizovom scenarističkom radu reprizirao sam ORLOVI RANO LETE Soje Jovanović, ekranizaciju romana Branka Ćopića na čijoj su adaptacijiji radili Mihiz, Soja i DP Nenad Jovičić.

Jovičić je jedan od ključnih DPjeva u jugoslovenskoj kinematografiji pre sve po nekim landmark filmovima koje je radio među kojima je i prvi kolor u POP ĆIRI I POP SPIRI a među njegove izuzetne fotografije svakako bih uvrstio crno-beli fantasy ČUDOTVORNI MAČ Vojislava Nanovića ili senzacionalni kolor LJUBAV JE MODA. Međutim, Jovičić je bio atipičan i po tome što je često imao ulogu ko-scenariste na filmovima i neke vrste ko-autora koju je još na nivou scenarija vršio upliv i nudio vizuelna rešenja. Otud se Jovičić namtnuo kao jedan od najstudioznijih DPjeva u našem filmu.

ORLOVI RANO LETE je interesantan iz današnje vizure zbog jednog Ćopićevog detalja a to je korišćenje priče o Drekavcu koji plaši stanovništvo. Kod Dragojevića je Drekavac okosnica priče o tunelu, dočim u ORLOVIMA Drekavac predstavlja jedan od detalja i strahova onih koji zalaze u šumu. Dok je kod Dragojevića, Drekavac postavljen kao svojevrsni demon potisnutog nacionalizma i nenamirenih dugova, kod Ćopića u ORLOVIMA a naročito u filmu nema te vrste nacionalnih sukoba. Oni su direktni kroz sukob lokalnog stanovništva i ustaša. Sam film se nalazi duboko ukorenjen u tzv. Drugoj fazi partizanskog filma kada je NOB korišćen kao milje u kome se dešava određena vrsta žanrovske priče. u konkretnom slučaju ORLOVA, to je omladinska, pustolovna, priča sa snažnim mentalitetskim zaleđem a sam rat je samo milje i povod za veliku pustolovinu i obračun na samom kraju. Likovi ustaša nemaju nikakav identitet, oni su tu kao bezimeni amorfni negativci i u izvesnom smislu, film se njima toliko malo bavi da je njihova negativnost više esencijalizovana kroz istorijsko iskustvo nego kroz njihove gestove u filmu.

Kad je reč o samoj adaptaciji ona u dramaturškom smislu nije dobra pošto su se Soja i Mihiz opredelili da ne vode klasičnu priču nego da film baziraju na nekoliko situacija koje kroz svoju gradaciju dovode do transformacije likova. Samim tim, nema klasičnog razvoja priče ni na planu dinamike već je film grubo podeljen na dva dela. Prvi deo traje do pola filma i to je priča o tome kako su klinci bežeći od škole postali hajduci a drugi deo je kako njihovo hajdučko iskustvo može biti korisno tokom rata sa ustašama. U formalnom smislu, svakako da je početak drugog svetskog trebalo da ima snažniji efekat na priču, i da posluži kao uzbuđujući momenat koji pokreće priču a da ujedinjenje starih i mladih bude neka vrsta kulminacije posle koje ništa više neće biti isto.

Na globalnom nivou, drugi problem je dosta delikatan miks laganih dečjih zavrzlama sa dosta ozbiljnim ratnim pitanjima i to ne zbog nasilja u jednom neočekivanom kontekstu već zbog prilično neubedljivog, plakatskog, efekta koji film ima na kraju pošto u poslednjizh pet minuta od jedne relativno dezideologizovane priče o nekim juncima postaje propartizanski pamflet bez ikakvog smisla i uvod jednu nepotrebnu patetičnu dimenziju koja ne prositiče ni iz situacije ni iz karaktera.

Deca kao učesnici rata ili osobe traumatizovane ratom jesu jedna od bitnih karakteristika partizanskog filma. Uostalom za r nisu deca simbol totalnog rata u kome jedna strana upošlajava apsolutne sve ljudske resurse nezavisno od pola i životne dobi. U tradiciji partizanskog filma imamo naslove poptut MIRKA I SLAVKA i SAŠE u kojima deca ubijaju, a zatim i BOŠKA BUHU u kome je situacija sa decom-ratnicima data u jednom osećajnijem maniru. Na potpuno suprotnom polu su Čengićevi MALI VOJNICI koji ozbiljno govore o ratnim traumama dece koja su prošla Drugi svetski rat. ORLOVI RANO LETE su najbliži fikcionalnosti MIRKA I SLAVKA i sentimentu BOŠKA BUHE ali bez dece koja zaista ubijaju.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, March 6, 2010

FRENCH CONSPIRACY

Pogledao sam FRENCH CONSPIRACY Yves Boisseta, dubbovanu verziju njegovog filma L'ATTENTAT koja je skraćenjem od nekih pola sata prilagođena za eksploataciju u Americi. Sasvim je sigurno da u ovoj verziji, Amerikanci mogu, i treba da razumeju FRENCH CONSPIRACY kao triler o čoveku koji je zbog svog oportunizma uvučen u opaku zaveru obaveštajnih službi. Međutim, u Evropi, a naročito u Francuskoj, L'ATTENTAT ima mnogo dublju funkciju. To je film koji fikcionalizuje slučaj otmice i ubistva Ben Barke i reč je o prepoznatljivoj priči koja je kasnije, sa pravim imenima i ekranizovana u filmu o kome sam već pisao.

Kod Boisseta priča je praktično ista s tim što su imena izmenjena, verovatno da bi se izbedgle tužbe. Trintignant igra ulogu koju je kasnije igrao Berling, glavni junak je politički angažovani novinar a ne tabloidni izdavač i filmski producent u pokušaju, a ono što je novina i po svemu najfikcionalnije jeste lik američkog novinara kog igra Roy Scheider. Čini mi se da je američki novinar više tu kao neka vrsta vrlo jasne političke aluzije i njegova funkcija u priči ima najartificijelniju poziciju. Interesantno je da su Trintignant i Scheider iste godine, dakle 1972. nastupili u dva filma zajedno. Drugi je izvanredni Derayov krimić OUTSIDE MAN o kome sam nedavno pisao.

Trintignant je odličan u glavnoj ulozi zbunjenog bivšeg aktiviste i novinara opterećenog krivicom i okruženog ljudima koji ga po formatu daleko prevazilaze. Scheider je cool i slick ali nije pružio ništa više od funkcionalne role. Michel Piccoli je izrazito spooky kao negativac i povremeno podseti na Christopher Leeja.

Boisset se pažljivo kreće granicom između trilera i političkog filma ali ta mešavina naizmenično funkcioniše i propada u ovom cutu. Objektivno, tek je Oliver Stone uspeo da u potpunosti napravi idealan spoj za kojim su tragali reditelji sedamdesetih kada su se hvatali u koštac sa fikcionalizacijom ili rekonstrukcijom istinitih događaja. Boissetov problem je u tome što u trilerskom ključu ne ide do kraja zbog poijeteta prema istinitoj priči a opet ni samu istinitu priči ne prikazuje dokumentarno već pokušava da je unapredi kroz žanrovske konvencije tako da taj žanrovski hibrid ne funkcioniše najbolje. Međutim, svakako da su ovi filmovi bitni kao temelj onoga što su posle nadogradili pre svih Stone a zatim i Greengrass.

* * 1/2 / * * * *

Friday, March 5, 2010

DROWNING POOL

Pogledao sam DROWNING POOL Stuarta Rosenberga, drugi film o Harperu, filmskoj interpretaciji Ross MacDonaldovog literarnog junaka Archera. Zajedno sa HARPERom i kasnijim TWILIGHTom koji samo formalno nema veze sa MacDonaldom i lik se drugačije zove, čini triptih Newmanovih private dick filmova. Dok je HARPER od sva tri najcenjeniji, meni je upravo DROWNING POOL najkvalitetniji. HARPER je solidan film koji je pregazilo vreme, TWILIGHT je film koji ima sve sastojke masterpisa ali mu nedostaje veća kohezija, ali DROWNING POOL sa scenarijem Keenana Wynna, Lorenzo Semplea i Waltera Hilla nudi pravi spoj Newmanove harizme, filmskog tretmana detektivske priče i odlično izgrađene atmosfere kojoj je detektivski zaplet samo okvir sa niz čisto filmskih zahvata koji se odlikuju naizmenično potentnim dramskim situacijama, vizuelnim bravurama i u krajnjoj liniji veštom izgradnjom atmosfere private dick filmova sedamdesetih. Uostalom, sedamdesete su filmski drugačija decenija od šezdesetih, a HARPER je ipak 60s film. DROWNING POOL je 70s film u punom smislu te reči.

Čini se da je ovaj film u svojoj recepciji imao problem toga što ga je režirao Stuart Rosenberg koji je često shvatan kao Newmanov hack (i u tome ima izvesne istine, Rosenberg je režirao neke njegove pet projecte poput WUSA) a tokom sedamdesetih već je bio period kada su autori ušli u žanrovski film i bili svesni svoje "autorske pozicije". Rosenberg nikada nije stekao taj status ali ovaj konkretni naslov nije slabiji od nečega što su u to vreme radili autori poput Bentona. Walter Hill sa DROWNING POOLom iako je trećepotpisani nastavlja posle HICKEY & BOGGSa talas izvanrednih private dick filmova.

Ako će DROWNING POOL biti zapamćen po nekoj sceni, to je onda naslovna scena bekstva iz ludničkog kupatila koja je pravi punokrvni 70s set-piece sa dosta suspensea i sjajnih rešenja na svim nivoima. Rosenberg je imao elitnog saradnika u liku vrsnog DPa Gordona Willisa koji je među onima koji su obeležili sedamdesete.

* * * 1/2 / * * * *

BUCHANAN RIDES ALONE

Pogledao sam BUCHANAN RIDES ALONE Budda Boettichera, jedan od njegovih kanonskih vesterna sa Randolph Scottom u kome se jednostavnost i preciznost Buddovog rediteljskog postupka prepliće sa neobično složenim scenarijem prepunim preokreta kakvi nisu svojstveni za vesterne. Iako Budd i Scott čine da ovo nepogrešivo bude Boetticherov kanonski rad, autorska ličnost čiji se pečat oseća je scenarista Charles Lang koji je adaptirao roman Jonasa Warda.

* * * / * * * *

Wednesday, March 3, 2010

BABY FACE NELSON

Pogledao sam BABY FACE NELSON Dona Siegela na dosta surovom VHS ripu koji je međutim ipak premala diverzija da bi umanjio izuzetnu efektnost ovog moćnog B-filma u kome Siegel već počinje da se zagreva za svoja remek-dela iz sedamdesetih. BABY FACE NELSON nije previše oslonjen na istoriju, i više je reč o gangsterskom filmu iz tradicije Warner Bros melodrama sa James Cagneyem čiju didaktičnost smenjuje Siegelov antiestablišment stav a zvezdu hiperaktivni Mickey Rooney koji je manje-više postavio standard i za kasnije uloge Baby Face Nelsona u istorijski fundiranijim naslovima.

Nelson, sporedni lik iz DILLINGERa ili PUBLIC ENEMIESa, kod Siegela ima pivotalnu ulogu i zanimljivo je videti Dillingera gurnutog u drugi plan. Siegel se fokusira na Nelsonovu snažnu ljubomoru i seksualnu frustraciju koja je inače poznata kao denotativni aspekt gangsterskog filma a ovde izlazi u prvi plan, što čii da Dillinger deluje kao prilično jednodimenzionalan i dosta razuman lik.

Uz svu agresiju i paranoju koju Nelson nosi sa sobom, Siegel međutim nikada ne ostavlja svog junaka kao karikaturu, i kad je reč o većini Nelsonovih strahova uglavnom se ispostavlja da je bio u pravu. Naravno, verovatno je ovaj film bio grozan svim onim gledaocima koji su poznavali pravu istinu o Nelsonovom psihopatskom ponašanju, pa ni ne čudi da je svoju rehabilitaciju kao kultni B-film doživeo tek kasnije.

Scene obračuna su izuzetno efikasno realizovane na minimalnom budžetu, i čini se da je oskudica samo inspirisala Siegela da bude još radikalniji. Rooney kao stari šmirant samo doprinosi snazi Siegelovog izraza u ovom filmu. Scena Nelsonove smrti je međutim potpuni masterpis naročito u scenarističkom smislu i primer vrhunskog rada unutar B-filma.

* * * / * * * *

Tuesday, March 2, 2010

ARMORED

Pogledao sam ARMORED Nimroda Antala. Ako je postiojao neki razlog da ne bude snimljen američki rimejk CONVOYEURa sa Ericom Banom i po scenariju Andrew Kevin Walkera, onda to svakako nije ovaj film.

ARMORED je s jedne strane dobar primer Nimrodovg mudrog vođenja karijere u kojoj je posle par nepretencioznih malih repertoarskih filmova uspeo da dođe do potencijalnog blokbastera sa PREDATORSom. Ono što je loše je to da su i VACANCY i ARMORED prilično bezveze filmovi koji u izvesnoj meri pokazuju potencijal ali onda ga ispuste na krajnje početnički način.

ARMORED je film koji je prvih pola sata relativno simpatičan naivni blue collar B-film čija se tupost može oprostiti jer podseća na filmove za publiku sa jeftinijim kartama, nižim kriterijumima i sl. kakvi su nastajali sve negde do sredine devedesetih. Mislim da su sva poređenja sa 70s filmovima deplasirana i da ARMORED možda najviše liči na neki film koji bi 1995. snimio F. Gary Gray. Motivacija glavnog junaka i ceo ambijent u kome on živi su beskrajno naivni i funkcionišu na nekom najrudimentarnijem nivou motivacije kakav bi ove godine koristio eventualno Prachya Pinkaew.

Međutim, kada dođemo do glavne situacije u filmu a to je pljačka koja pođe po zlu, film postane prilično negledljiv pošto se osnovnoj premisi da čovek koji je spreman da ukrade 42 miliona dolara neće da ubije ili bar toleriše ubistvo hoboa nimalo ne veruje. Od tog momenta, sva psihologija pada u vodu, ne samo u odnosu na postupak glavnog junaka već i u odnosu na poznavanje mentaliteta publike od strane autora.

Takav preokret u liku može da iznese samo veliki glumac, a Columbus Short nije taj. Štaviše, Short je najmanje poznat u ovoj glumačkoj podeli, ima najmanje ubedljiv i njemu se najmanje veruje. S druge strane, Matt Dillon kao kolovođa bande igra bliže nekoj ulozi fikcionalnog glumca Johnny Drame kog u seriji ENTOURAGE igra njegov manje uspešni brat Kevin a Fishburne i Jean Reno su tu bez ikakvog razloga i njihova pepoznatljivost čak i smeta filmu. Neki od njih u glavnoj ulozi možda bi uspeo da podari neku vrstu uverljivosti junaku koji pokušava da ospori i životnu i filmsku istinu da jedna vrsta zločina vodi u drugu.

Zatim, oni kojima pljačka ne ide za rukom i ništa drugo ne ide za rukom su negativci a ne glavni junak. On je polupasivan, i imamo situaciju u kojoj gledalac nema za koga da navija, naročito jer su negativci proaktivniji i ubedljiviji od pozitivca a opet su i dovoljno odvratni i bledi da se sa njima ne može ostvariti bilo kakva identifikacija. Ukoliko su autori gađali neki DIE HARD vibe potpuno su ga omašili jer je u DIE HARD McClane bio aktivan i negativcima je sve išlo kako treba dok se on nije uključio, pa i onda je bilo faza kada je sve bilo okej.

Kod Nimroda međutim vlada besmisao. Nikome ništa ne funkcioniše a film nije komedija i onda je naprosto sve mučno.

Što se tehničke egzekucije tiče, gledali smo puno boljih filmova, a bez da se poteže TRESPASS. ARMORED je podnošljiv, kompetentan film ali nije mnogo daleko od DTV nivoa i onog beskrajnog niza heist komedija sa ocvalim zvezdama koje pretenduju na bioskop pa završe na videu. Nimrod je imao sreće da je ovaj naslov uspeo da istraje u svojoj theatrical nameni.

ARMORED počinje kao film kome se nema puno zameriti ali na kraju se zamerke gomilaju sve do jednog sveopšteg nepovoljnog utiska. kakav god bio rimejk CONVOYEURa je imao više potencijala i zaista je šteta ako ga je ARMORED sada onemogućio.

* 1/2 / * * * *

Monday, March 1, 2010

REC 2

Pogledao sam REC 2 Paca Plaze i Jaume Balaguera i moram priznati da se odavno nisam suočio sa filmom čije je postojanje toliko besmisleno. Pre svega, cela priča o novom/starom talasu horor filmova čiji je rediteljski koncept baziran na ovoj ili onoj vrsti dokumentarnosti za mene nikada nije nosio neku vrstu ontološke ekskluzivnosti. Film koji je znalački realizovan čak i u najkonvencionalnijoj postavci po definiciji može da bude izuzetno ubedljiv i pokušaj da se kroz tehniku snimanja uvećava ubedljivo9st oduvek mi je delovala poprilično debilno. Uostalom, meni su takvi filmovi obično zanimljiviji zbog tretmana dokumentarne ili televizijske konvencije na nivou medijuma a ne kao vid ubedljivosti. U tom smislu mi je i prvi REC bio zanimljiv pre svega kao film koji uvodi jednu čisto tehničkju konvenciju u pričanje priče, kao sve je snimljeno sa jednom kamerom pa je samim tim više komplikovanih kadar-sekvenci ili gore prizora odrađenih u jednom kadru i sl.

REC 2 kad je reč o broju kamera pokušava da bude kao ALIENS u odnosu na ALIEN. A i sama priča sa ulaskom vojske u lokaciju iz prvog filma asocira na Cameronov sequel. Međutim, sa tolikim brojem kamera kojima Plaza i Balagueto žongliraju naprosto se gubi potreba za zlopaćenjem gledalaca koji su u prvom RECu imali neki razlog što gledaju dekomponovane kadrove snimljene u tami. Sada gledamo to isto samo iz više pozicija, što istovremeno obesmišljava i pojeftinjuje koncept i traći gledaočevo strpljenje.

Ukoliko se o nečemu kao što je priča uopšte može govoriti u slučaju RECa, mislim da je to u REC 2 dovedeno do paroksizma jer su čini se Plaza i balaguero preozbiljno shvatili gimmick iz prvog filma. Naime u REC 2 je sada gimmick detaljno objašnjen a centar dešavanja je kuća iz prvog filma što nam sugeriše jako sujetan pogled na stvari a to je da se u prvom RECu dogodilo nešto vredno revisitovanja. Žao mi je što moram da objavim da se u prvom RECu koji je inače meni drag film nije desilo ništa vredno revisitovanja i da je ova vrsta analize događaja iz prvog filma vrlo bliska jednom od zvanično najgorih filmova svih vremena po svom konceptu a to je čuveni BEYOND THE POSEIDON ADVENTURE.

Nastavci su tu da bi ponovili formulu uspešnog izvornika u ovom ili onom smislu, ili kroz prenošenje likova ili nekih drugih svojstvenih okolnosti. U slučaju REC 2 preneto je ono što je najnevažnije u prvom filmu, a to je gimmick koji je izazvao nasilno ponašanje poludelih stanara, i ono što je u prvom filmu apsolvirano, a to je akcija na toj lokaciji. Mislim da je svakako i vizuelni koncept bio bitan deo prvog filma koji je trebalo preneti, a da je on u suštini jako pogrešno transformisan u ovom nastavku.

Uvođenje više kamera ekvivalentno je igranju multiplayer FPSa solo. Dakle, da, moguće je, ali istinske koordinacije nema nego se u drugog shootera prelazi bez jasne taktike, onda kada je onaj iz čije vizure u tom trenutku igraš taktički neupotrebljiv ili suviše ranjen i bez metaka. Ali, zar nije smisao igre upravo u tome da se snađeš kada si ranjen i bez metaka? Isto pitanje se postavlja i u RECu 2. Zar nije smisao jedne kamere u prvom filmu bio u tome da se ostvari integritet njenog prisustva u jednom prostoru i situaciji i da upravo kroz tu ograničenost jedne vizure narativ dobija svoj novi smisao odstupajući od Hitchcockove paradigme filma kao parčeta kolača. sa prelaskom iz vizure u vizuru, film ne dobija apsolutno ništa na dinamici, a samo otvara razne loose ends.

Izvorni REC je uvek balansirao na granici negledjivosti, da li je potrebno naglasiti da je REC 2 prelazi te da je uglavnom negledljiv i mukotrpan. Ovaj naslov je bio šlajfovanje u mestu za Plazu a u izvesnom smislu i za Balaguera koga manje cenim od Plaze. Nadam se da će shvatiti da je REC dead end i da će se krenuti u nekim drugim pravcima. Ni ovom filmu se ne može osporiti tehnička kompetencija i sasvim je sigurno da ih je obojicu ovaj naslov ustoličio kao cutting edge tehničare, i tim pre je važno da to stečeno znanje prikažu u nečem zanimljivijem.

* 1/2 / * * * *