Nedopustivo kasno za jednog fana Tony Scotta pogledao sam TAKING OF PELHAM 123. Kad je bio ui bioskopima, nekako nisam uspeo da ga uhvatim, posle se čekao DVD rip i evo sad je došao na dnevni red.
Tony je u saradnji sa Denzelom snimio neke od svojih ključnih filmova, ali je istovremeno sa njim i odradio neke od manje upečatljivih kao što je DEJA VU, a TAKING spada u tu vrstu filmova. Scottov opus se uopšteno može podeliti na filmove u kojima on eksperimentiše i one u kojima nalaze iz eksperimenata aplicira na mejnstrim i TAKING je takav film.
Scott se u međuvremenu izborio za poziciju prvoligaškog reditelja koji radi u najboljim uslovima i ima sve elemente na nivou, i TAKING je takav film. Scenario Briana Helgelanda pokazuje rukopis jednog iskusnog scenariste koji se izdvaja, Tobias Schleisser koji je došao do Tonyja kao Peter Bergov DP, odlično uspeva da isprati Tonyjev hiperkinetični stil a production design je vrlo dobro osmišljen.
Ono što, međutim, Tony i njegova ekipa ne uspevaju da prevaziđu jeste suštinski problem ove premise koji je bio prisutan još u Sargentovom originalu, a to je što sama otmica u metrou nekako nije previše zanimljiva, a igra između nedužnog službenika i dijaboličnog otmičara je statična.
U filmu iz 1974. glavni aduti koji se pamte bili su glumci i skor David Shirea, Walter Matthau i Robert Shaw, odnosno skor David Shirea. Nažalost, kod Tonyja, Denzel i Johntra ne ponavljaju ono što su postigli Matthau i Shaw i to ne zbog toga što su novi glumci slabi nego pre svega zbog toga što je Matthau bio grumpy antizvezda, lik koji je u nekoliko navrata igrao triler heroje, čak i akcione heroje, ali potpuno iz kontre. Denzel, iako pokušava da bude gojazan i sl. u ovom filmu je naprosto filmska zvezda, sa harizmom koja se ne može prikriti i to onda prosto izneverava suštinu tog lika.
Što se Shawa i Johntre tiče, oni su sličniji u svom scenerychewingu, a što se same postavke tiče, Helgelandov negativac je bolje postavljen nego u originalu i ima solidan DIE HARDičan backstory.
Kad je o skoru reč, Scott se opredelio za upotrebu vće postojeće muzike i nešto malo incidentne muzike a izdvajka se potentna upotrema remixovanih Jay-Za i Ricka Rubina sa 99 PROBLEMS. Ipak, Shire je bio jači...
Ipak, Scott u krajnjoj liniji ne uspeva da prevaziđe tu pomenutu statičnost, a zatim i taj problem sa premisom, no ne može mu se osporiti da to sve realizuje na najvišem mogućem nivou, sa izvanrednim location shootingom.
Film naravno oživi kada se pokrene akcija, a Helgeland se ne može okriviti da si dijaloške situacije nije ponudio materijal - pošto jeste. Ali, naprosto, kada je nešto nefilmično, onda se taj problem može samo ublažiti ali ne i izlečiti.
Rekao bih da će novi Tonyjev teamup sa Denzelom, UNSTOPPABLE, ponovo vezan za vozove, ali ovog puta vozove u pokretu, biti bolji, jer vozovi su jedna od esencijalnih filmskih tema od samog početka. Ni Braća Limijer nisu snimala voz koji stoji već voz koji ulazi u stanicu.
* * 1/2 / * * * *
Tony je u saradnji sa Denzelom snimio neke od svojih ključnih filmova, ali je istovremeno sa njim i odradio neke od manje upečatljivih kao što je DEJA VU, a TAKING spada u tu vrstu filmova. Scottov opus se uopšteno može podeliti na filmove u kojima on eksperimentiše i one u kojima nalaze iz eksperimenata aplicira na mejnstrim i TAKING je takav film.
Scott se u međuvremenu izborio za poziciju prvoligaškog reditelja koji radi u najboljim uslovima i ima sve elemente na nivou, i TAKING je takav film. Scenario Briana Helgelanda pokazuje rukopis jednog iskusnog scenariste koji se izdvaja, Tobias Schleisser koji je došao do Tonyja kao Peter Bergov DP, odlično uspeva da isprati Tonyjev hiperkinetični stil a production design je vrlo dobro osmišljen.
Ono što, međutim, Tony i njegova ekipa ne uspevaju da prevaziđu jeste suštinski problem ove premise koji je bio prisutan još u Sargentovom originalu, a to je što sama otmica u metrou nekako nije previše zanimljiva, a igra između nedužnog službenika i dijaboličnog otmičara je statična.
U filmu iz 1974. glavni aduti koji se pamte bili su glumci i skor David Shirea, Walter Matthau i Robert Shaw, odnosno skor David Shirea. Nažalost, kod Tonyja, Denzel i Johntra ne ponavljaju ono što su postigli Matthau i Shaw i to ne zbog toga što su novi glumci slabi nego pre svega zbog toga što je Matthau bio grumpy antizvezda, lik koji je u nekoliko navrata igrao triler heroje, čak i akcione heroje, ali potpuno iz kontre. Denzel, iako pokušava da bude gojazan i sl. u ovom filmu je naprosto filmska zvezda, sa harizmom koja se ne može prikriti i to onda prosto izneverava suštinu tog lika.
Što se Shawa i Johntre tiče, oni su sličniji u svom scenerychewingu, a što se same postavke tiče, Helgelandov negativac je bolje postavljen nego u originalu i ima solidan DIE HARDičan backstory.
Kad je o skoru reč, Scott se opredelio za upotrebu vće postojeće muzike i nešto malo incidentne muzike a izdvajka se potentna upotrema remixovanih Jay-Za i Ricka Rubina sa 99 PROBLEMS. Ipak, Shire je bio jači...
Ipak, Scott u krajnjoj liniji ne uspeva da prevaziđe tu pomenutu statičnost, a zatim i taj problem sa premisom, no ne može mu se osporiti da to sve realizuje na najvišem mogućem nivou, sa izvanrednim location shootingom.
Film naravno oživi kada se pokrene akcija, a Helgeland se ne može okriviti da si dijaloške situacije nije ponudio materijal - pošto jeste. Ali, naprosto, kada je nešto nefilmično, onda se taj problem može samo ublažiti ali ne i izlečiti.
Rekao bih da će novi Tonyjev teamup sa Denzelom, UNSTOPPABLE, ponovo vezan za vozove, ali ovog puta vozove u pokretu, biti bolji, jer vozovi su jedna od esencijalnih filmskih tema od samog početka. Ni Braća Limijer nisu snimala voz koji stoji već voz koji ulazi u stanicu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment