Pogledao sam HUMAN ZOO Rie Rasmussen. Ovaj film spada u bizarnijih stotinak minuta koji se mogu videti na temu srpske situacije.
Reći da je reč o antisrpskom filmu je understatement. Ali, s druge strane, reći da je to jedini utisak koji nosi ovaj film je ipak netačno. Rie je snimila sumanut, početnički film koji može da se pokazuje kao primer prenatrpanosti debitantskog filma. Ovaj film je istovremeno priča o nesnalaženje emigranata, priča o Srbiji i njenim problemima, gangsterska saga i ljubavni film. I sve te niti su do te mere razdvojene da su se iz HUMAN ZOOa mogla izmontirati tri kratka filma, i od svaki bi bio bolji film od ove celine.
Direktor fotografije bio je Thierry Arbogast, redovni Bessonov DP koji je prvi overio Rie svojom kamerom u De Palminom poslednjem masterpisu FEMME FATALE. Nažalost, ni Arbogast ne uspeva da digne ovaj film iznad nivoa boljeg, da ne kažem skupljeg srpskog filma, i to jednog slabije montiranog srpskog filma. Dakle, čak ni Bessonova produkcija sa brojnim saradnicima koje nudi nije uspela da ispolira ovaj film.
Rie kao reditelj i scenarista nije uspela da se snađe uprkos dobrim uslovima a kao glumica je potpuno besmislena, a snimljena je tako da čak ni ne izgleda naročito dobro. Kad kažem da ne izgleda dobro, to ne podrazumeva da je ona za potrebe ovog filma prestala da bude zgodna ženska, ali prosto, u svim ranijim filmovima, od kojih je najsenzualnije slikao Arbogast izgledala je bolje. Ipak, njeni fanovi su nagrađeni brojnim i često slabo motivisanim scenama seksa.
Ono što je bizarno jeste to da je jako teško odrediti ne samo žanr ovog filma već i njegovu ciljnu grupu. S jedne strane, ovaj film jeste drama sa socijalnim i političkim elementima ali su istovremeno u njemu zastupljeni brojni sex and violence momenti koji vuku na exploitation stranu EuropaCorpa.
U tom smislu, HUMAN ZOO se može posmatrati i kao brisanje potencijalnih rasističkih fleka iz TAKENa. U ovom filmu glavna junakinja je etnička Albanka sa Kosova koja 1998. godine uz pomoć krimosa dobrog srca - nezainteresovanog za srpsko nacionalno pitanje - beži grobaru sa lopate iz razrušene kosovske varošice po čijim ulicama idu razulareni Srbi, ubijaju ljude po ulici i siluju a u prvintnim razgovorima percipiraju albansko stanovništvo kao "pacove koji se kote", životinje, nižu rasu i sl.
Ono što je meni nejasno, zapravo, jeste kako naše poznate glumce poput Nikole Đurička koji igra tog dobrohotnog Srbina, što je zapravo i glavna muška uloga u filmu, ili Branislava Lečića, nije sramota da igraju u ovakvom filmu. Ideološka agenda na stranu, uostalom Lečić je bio u LDPu, film je u najmanju ruku jednostran, i nimalo nije hrabar jer samo podgreva već dobro utemeljene i poznate predrasude prema Srbima. U tom smislu, ove uloge ne nose nikakvu hrabrost, samo povlađivanje stereotipima i potpuno mi je nejasan interes koji tako poznati, omiljeni i dobro plaćeni glumci mogu da imaju u tako kompromitantnim ulogama. Sigurno nije reč o novcu, jer oni ipak zarađuju sasvim dovoljno, a verovatno nije ni građenje inostrane karijere jer upadljivo nisu zainteresovani za to.
HUMAN ZOO se neobično detaljno bavi Srbijom, prikazuje period banditizma, bombardovanja, potom petooktobarske promene i život posle. Naravno, u tom prikazu takođe podilazi stereotipima koji su nažalost ustaljeni i kod nas a to je da se ljudi neprestano ubijaju po ulicama, idu okolo sa isukanim oružjem i sl. Jedini simpatičan detalj je što se u klubu sluša pravi turbo folk, za razliku od naših filmova u kojima nema hrabrosti da se ide do te mere do kraja.
Glavni junaci u priči iz ratne/tranzicione Srbije su spasena Albanka i gangster koji ju je spasao a zaplet je vezan za njegovo snalaženje u svetu podzemlja i sl. Međutim, cela ta krimi priča je upadljivo naslonjena na istorijske događaje što je potpuno neočekivano za ovu vrstu filma i u tim segmentima HUMAN ZOO više liči na NATAŠU nego na neki strani film.
Što se kurioziteta u podeli tiče, zanimljivo je videti Cyrill Raffaelija u kameo ulozi koja nije stunt-related i Jelenu Gavrilović u jednoj sex & violence situaciji u kojoj se zagreva za SRPSKI FILM.
HUMAN ZOO je opasan promašaj, ali je nama izuzetno zanimljiv jer uprkos vrlo agresivnoj antisrpskoj agendi vezanoj za Kosovo, kasnije pokazuje bizarnu vezanost za naše teme koju je teško objasniti. Ako se Refnov PUSHER 3 mogao objasniti, njegova zemljakinja je potpuno neobjašnjivo fascinirana nijansama miloševićevske Srbije.
* 1/2 / * * * *
Reći da je reč o antisrpskom filmu je understatement. Ali, s druge strane, reći da je to jedini utisak koji nosi ovaj film je ipak netačno. Rie je snimila sumanut, početnički film koji može da se pokazuje kao primer prenatrpanosti debitantskog filma. Ovaj film je istovremeno priča o nesnalaženje emigranata, priča o Srbiji i njenim problemima, gangsterska saga i ljubavni film. I sve te niti su do te mere razdvojene da su se iz HUMAN ZOOa mogla izmontirati tri kratka filma, i od svaki bi bio bolji film od ove celine.
Direktor fotografije bio je Thierry Arbogast, redovni Bessonov DP koji je prvi overio Rie svojom kamerom u De Palminom poslednjem masterpisu FEMME FATALE. Nažalost, ni Arbogast ne uspeva da digne ovaj film iznad nivoa boljeg, da ne kažem skupljeg srpskog filma, i to jednog slabije montiranog srpskog filma. Dakle, čak ni Bessonova produkcija sa brojnim saradnicima koje nudi nije uspela da ispolira ovaj film.
Rie kao reditelj i scenarista nije uspela da se snađe uprkos dobrim uslovima a kao glumica je potpuno besmislena, a snimljena je tako da čak ni ne izgleda naročito dobro. Kad kažem da ne izgleda dobro, to ne podrazumeva da je ona za potrebe ovog filma prestala da bude zgodna ženska, ali prosto, u svim ranijim filmovima, od kojih je najsenzualnije slikao Arbogast izgledala je bolje. Ipak, njeni fanovi su nagrađeni brojnim i često slabo motivisanim scenama seksa.
Ono što je bizarno jeste to da je jako teško odrediti ne samo žanr ovog filma već i njegovu ciljnu grupu. S jedne strane, ovaj film jeste drama sa socijalnim i političkim elementima ali su istovremeno u njemu zastupljeni brojni sex and violence momenti koji vuku na exploitation stranu EuropaCorpa.
U tom smislu, HUMAN ZOO se može posmatrati i kao brisanje potencijalnih rasističkih fleka iz TAKENa. U ovom filmu glavna junakinja je etnička Albanka sa Kosova koja 1998. godine uz pomoć krimosa dobrog srca - nezainteresovanog za srpsko nacionalno pitanje - beži grobaru sa lopate iz razrušene kosovske varošice po čijim ulicama idu razulareni Srbi, ubijaju ljude po ulici i siluju a u prvintnim razgovorima percipiraju albansko stanovništvo kao "pacove koji se kote", životinje, nižu rasu i sl.
Ono što je meni nejasno, zapravo, jeste kako naše poznate glumce poput Nikole Đurička koji igra tog dobrohotnog Srbina, što je zapravo i glavna muška uloga u filmu, ili Branislava Lečića, nije sramota da igraju u ovakvom filmu. Ideološka agenda na stranu, uostalom Lečić je bio u LDPu, film je u najmanju ruku jednostran, i nimalo nije hrabar jer samo podgreva već dobro utemeljene i poznate predrasude prema Srbima. U tom smislu, ove uloge ne nose nikakvu hrabrost, samo povlađivanje stereotipima i potpuno mi je nejasan interes koji tako poznati, omiljeni i dobro plaćeni glumci mogu da imaju u tako kompromitantnim ulogama. Sigurno nije reč o novcu, jer oni ipak zarađuju sasvim dovoljno, a verovatno nije ni građenje inostrane karijere jer upadljivo nisu zainteresovani za to.
HUMAN ZOO se neobično detaljno bavi Srbijom, prikazuje period banditizma, bombardovanja, potom petooktobarske promene i život posle. Naravno, u tom prikazu takođe podilazi stereotipima koji su nažalost ustaljeni i kod nas a to je da se ljudi neprestano ubijaju po ulicama, idu okolo sa isukanim oružjem i sl. Jedini simpatičan detalj je što se u klubu sluša pravi turbo folk, za razliku od naših filmova u kojima nema hrabrosti da se ide do te mere do kraja.
Glavni junaci u priči iz ratne/tranzicione Srbije su spasena Albanka i gangster koji ju je spasao a zaplet je vezan za njegovo snalaženje u svetu podzemlja i sl. Međutim, cela ta krimi priča je upadljivo naslonjena na istorijske događaje što je potpuno neočekivano za ovu vrstu filma i u tim segmentima HUMAN ZOO više liči na NATAŠU nego na neki strani film.
Što se kurioziteta u podeli tiče, zanimljivo je videti Cyrill Raffaelija u kameo ulozi koja nije stunt-related i Jelenu Gavrilović u jednoj sex & violence situaciji u kojoj se zagreva za SRPSKI FILM.
HUMAN ZOO je opasan promašaj, ali je nama izuzetno zanimljiv jer uprkos vrlo agresivnoj antisrpskoj agendi vezanoj za Kosovo, kasnije pokazuje bizarnu vezanost za naše teme koju je teško objasniti. Ako se Refnov PUSHER 3 mogao objasniti, njegova zemljakinja je potpuno neobjašnjivo fascinirana nijansama miloševićevske Srbije.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment