Pogledao sam ROJ Miće Popovića, film koji je on sam i napisao uz konsultacije sa Mihizom, montažerom Vanjom Bjenjašem i pomoćnikom režije Srboljubom Stankovićem. Reč je o zanimljivom filmu koji uspeva da prevaziđe svoje prilično ozbiljne nedostatke. Nedostaci su vezani za scenario filma ROJ koji je na nivou dijaloga, a rekao bih i određenih kako pripovedačkih (pa samim tim i mizanscenskih) postavki, previše teatralan i deluje zaista arhaično za 1966. godinu kada se pojavio, čak i za jugoslovenske uslove.
Na nivou strukture, ROJ podseća na Kurosawin RASHOMON i mislim da je to bila svesna odluka pošto i po mnogim drugim elementima podseća na ovaj tada već prepoznati klasik svetskog filma. Popović i Kurosawa su došli u film iz slikarstva, s tim što je kurosawa napustio slikarstvo da bi se bavio filmom a kod Popovića je bila obrnuto. Slikarsko obrazovanje koje donosi Popović oseća se na nivou kompozicije kadra i osvetljenja u ovom crno-belom filmu, koji je na svu sreću ripovan sa lepo očuvane kopije.
Iako na nivou mizanscena često zaluta u teatralnost, u svom većem delu funkcioniše kao vrlo zanimljiv i vizuelno izbrušen film u kome je čak i ono što je teatralno izvanredno slikano. Atmosfera Srbije iz vremena Prvog srpskog ustanka je izvanredno dočarana i blasgo stilizovana, po čemu podeća na Kurosawine prikaze feudalnog Japana.
Sam sadržaj je ipak adut koji je uz rame sa vizuelnošću koju su postigli Popović i DP Miodrag Marković koji je inače bio ne samo redovan Popovićev saradnik, već u čuveni DP na nizu bitnih filmova. Film je baziran na suđenju kao okosnici priče a tok procesa i ispitivanje okida retrospekcije. Suđenje kao dramaturška forma je karakteristično za socijalizam a do vrhunca ga je doveo Bertold Brecht. U tom smislu, ROJ se po svojoj složenosti i po višeslojnosti postupaka likova može uporediti sa Brechtovim KAVKASKIM KRUGOM KREDOM. Doduše, Popović ne preza od toga da uz intelektualni napor kod gledalaca uključi i emocije, i to radi namerno za razliku od Brechta. Naravno, ishodište je potpuno različito. Popovićeva teza, Istina, svrha žrtve jeste očuvanje porodice, produžetak života uprkos pritisku i jedna vrsta instinkta za preživljavanjem koja se manifestuje kroz često gotovo neobjašnjivo kompleksne odluke.
Naravno da se ROJ može i mora tumačiti kao neka vrsta kritike tada aktuelne situacije a pre svega isključivosti oslobodilaca posle Drugog svetskog rata. Mihiz je već u tom periodu napisao svoju dramu BANOVIĆ STRAHINJA i pošao je putem egzistencijalističkih tumačenja srspke epske poezije. Iako, ovaj film nije baziran na poeziji, dešava se u vreme u kome su takve pesme ispevane i sasvim je sigurno da je sličan intelektualni pristup primenjen na tu epohu.
* * * / * * * *
Na nivou strukture, ROJ podseća na Kurosawin RASHOMON i mislim da je to bila svesna odluka pošto i po mnogim drugim elementima podseća na ovaj tada već prepoznati klasik svetskog filma. Popović i Kurosawa su došli u film iz slikarstva, s tim što je kurosawa napustio slikarstvo da bi se bavio filmom a kod Popovića je bila obrnuto. Slikarsko obrazovanje koje donosi Popović oseća se na nivou kompozicije kadra i osvetljenja u ovom crno-belom filmu, koji je na svu sreću ripovan sa lepo očuvane kopije.
Iako na nivou mizanscena često zaluta u teatralnost, u svom većem delu funkcioniše kao vrlo zanimljiv i vizuelno izbrušen film u kome je čak i ono što je teatralno izvanredno slikano. Atmosfera Srbije iz vremena Prvog srpskog ustanka je izvanredno dočarana i blasgo stilizovana, po čemu podeća na Kurosawine prikaze feudalnog Japana.
Sam sadržaj je ipak adut koji je uz rame sa vizuelnošću koju su postigli Popović i DP Miodrag Marković koji je inače bio ne samo redovan Popovićev saradnik, već u čuveni DP na nizu bitnih filmova. Film je baziran na suđenju kao okosnici priče a tok procesa i ispitivanje okida retrospekcije. Suđenje kao dramaturška forma je karakteristično za socijalizam a do vrhunca ga je doveo Bertold Brecht. U tom smislu, ROJ se po svojoj složenosti i po višeslojnosti postupaka likova može uporediti sa Brechtovim KAVKASKIM KRUGOM KREDOM. Doduše, Popović ne preza od toga da uz intelektualni napor kod gledalaca uključi i emocije, i to radi namerno za razliku od Brechta. Naravno, ishodište je potpuno različito. Popovićeva teza, Istina, svrha žrtve jeste očuvanje porodice, produžetak života uprkos pritisku i jedna vrsta instinkta za preživljavanjem koja se manifestuje kroz često gotovo neobjašnjivo kompleksne odluke.
Naravno da se ROJ može i mora tumačiti kao neka vrsta kritike tada aktuelne situacije a pre svega isključivosti oslobodilaca posle Drugog svetskog rata. Mihiz je već u tom periodu napisao svoju dramu BANOVIĆ STRAHINJA i pošao je putem egzistencijalističkih tumačenja srspke epske poezije. Iako, ovaj film nije baziran na poeziji, dešava se u vreme u kome su takve pesme ispevane i sasvim je sigurno da je sličan intelektualni pristup primenjen na tu epohu.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment