Pogledao sam POGON B Vojislava Nanovića, jedan od ključnih hawksovskih filmova o susretu white collar i blue collar mačoa na poslu industrijalizacije u posleratnoj Jugoslaviji. Na tu temu svakako treba pogledati ZENICU i TE NOĆI Jovana Živanovića. POGONU B naročito je sličan TE NOĆI pošto govori o konkretnim avanturama na poslu koje se dešavaju inženjerima i radnicima dok se uporedo raspliću njihove lične i šire poslovne priče.
POGON B je interesantan zbog aproprijacije potpuno američke strukture filma o podvizima profesionalaca na terenu u jednu socijalističku okolnost u kojoj Nanović upravo zahvaljujući settingu vrši inverziju američkog klišea. Film naime govori o radnicima Pogona za eksploataciju nafte čija probna bušenja ne daju rezultate ali geolog iz ekipe veruje da su našli lokaciju koja zapravo jeste bogata naftom samo treba još strpljenja. Centrala peduzeća je skeptična i posle serije neuspelih pokzušaja sličnog tipa želi da zatvori naslovni pogon i da radnike preraspodeli na drugo mesto. Dakle, za razliku od američkog filma u kome bi se priča verovatno bavila radnicima koje firma tera da buše uprkos tome što nema nafte ili bi pak oni morali da se bore za ono u šta veruju pošto bi ih u protivnom čekao otkaz. Ovde je upravo suprotno, radnici zapravo ne žele da upadnu u labavu poslovnu praksu socijalizma odnosno žele da se ponašaju u skladu sa svojom verom u rad i nalaženje nafte i koliko god sa jedne strane ovaj film delovao kao reafirmacija kapitalističkih vrednosti u smislu da imamo radnike koji žele da budu produktivni i vole da se muče umesto da se okoriste socijalističkom društvenom formacijom, ovaj film se može tumačiti i kao suptilna apologija socijalizma jer sugeriše kako u novim, humanim okolnostima ljudi zapravo "vole da rade" i u radu umesto da skapavaju za novac, zapravo uživaju i nalaze način da se ispolje.
Koja je od ove dve agende preovlađujuća teško je reći premda lik koji preokreće situaciju jeste Mane Karakas, Ličanin koji se vraća u Jugoslaviju posle duge karijere buišača u Teksasu, Arizoni i Venecueli. On donosi dosta tog oportunog pogleda na svet u pogledu potrage za naftom, i predstavlja i najdirektniju vezu sa američkom tradicijom sličnih filmova pošto po svojoj biografiji zapravo jeste lik koji bi se mogao sresti u nekom Hawksovom filmu. Međutim, ono što je upadljivo kod Maneta Karakasa jeste da je i on iako je neko ko je očvrsnuo u surovom kapitalizmu američkog naftaškog biznisa, upadljivo nezainteresovan za novac i da svoj fanatizam crpi iz želje da nalazi nalazišta nafte.
Socijalistički pogled na privredu dosta je kritikovan u liku nesposobnih birokrata koji vode firmu iako nemaju dovoljno iskustava sa terena kako bi razumeli intuitivnu dimenziju posla, ali isto tako takvi likovi i jesu konvencija u ovoj vrsti holivudske priče. Ipak, prepoznavanje konkretnih rešenja u smislu organizacije, čini ovaj film ubedljivijom kritikom.
Umesto ideje novca i sigurnosti obezbeđene tim putem, POGON B kombinuje hawksovski idealizam dobro obavljenog posla i avanturizma, sa socijalističkim vrenostima ispoljavanja kroz rad. Kao i kod Živanovića i ovde ženu igraju dosta važnu ulogu i uglavnom smetaju momcima u njihovom bondovanju s tim što u TE NOĆI i ZENICI na kraju lik Radeta Markovića u oba slučaja uspeva da ofrmira funkcionalan brak dok u POGONU B, junaci praktično beže od žena koje su im autori izabrali za hepiend.
Pored Hawksa, kao eksplicitan uticaj prepoznaje se i Clozotov LA SALAIRE DE LA PEUR u vrlo dobro realizovanoj suspense sekvenci gašenja požara uz pomoć nitroglicerina koja maksimalno koristi pomoć koju je filmu pružio Naftagas u domenu location shootinga.
Prevashodno dečji glumac i zabavljač Dragan Laković je pomalo neočekivani leading man ali najveće otkriće je Pavle Vujisić u ulozi Maneta Karakasa koja je dosta drugačija od njegovih tipičnih falstafovskih kreacija i podseća malo na Hustonov SIERRA MADRE.
Nanovićev rukopis je disciplinovan, vođenje priče je jasno i scenario koji je napisao u saradnji sa Arsenom Diklićem i Bogdanom Jovanovićem je vrlo solidan. Otud ne čudi da je u pojedinim tekstovima o POGONU B, ovaj film zbog svog naslova korišćen kao paradigma zdravog B-filma ili pokušaja B-filma u jugoslovenskoj kinematografiji.
* * * / * * * *
POGON B je interesantan zbog aproprijacije potpuno američke strukture filma o podvizima profesionalaca na terenu u jednu socijalističku okolnost u kojoj Nanović upravo zahvaljujući settingu vrši inverziju američkog klišea. Film naime govori o radnicima Pogona za eksploataciju nafte čija probna bušenja ne daju rezultate ali geolog iz ekipe veruje da su našli lokaciju koja zapravo jeste bogata naftom samo treba još strpljenja. Centrala peduzeća je skeptična i posle serije neuspelih pokzušaja sličnog tipa želi da zatvori naslovni pogon i da radnike preraspodeli na drugo mesto. Dakle, za razliku od američkog filma u kome bi se priča verovatno bavila radnicima koje firma tera da buše uprkos tome što nema nafte ili bi pak oni morali da se bore za ono u šta veruju pošto bi ih u protivnom čekao otkaz. Ovde je upravo suprotno, radnici zapravo ne žele da upadnu u labavu poslovnu praksu socijalizma odnosno žele da se ponašaju u skladu sa svojom verom u rad i nalaženje nafte i koliko god sa jedne strane ovaj film delovao kao reafirmacija kapitalističkih vrednosti u smislu da imamo radnike koji žele da budu produktivni i vole da se muče umesto da se okoriste socijalističkom društvenom formacijom, ovaj film se može tumačiti i kao suptilna apologija socijalizma jer sugeriše kako u novim, humanim okolnostima ljudi zapravo "vole da rade" i u radu umesto da skapavaju za novac, zapravo uživaju i nalaze način da se ispolje.
Koja je od ove dve agende preovlađujuća teško je reći premda lik koji preokreće situaciju jeste Mane Karakas, Ličanin koji se vraća u Jugoslaviju posle duge karijere buišača u Teksasu, Arizoni i Venecueli. On donosi dosta tog oportunog pogleda na svet u pogledu potrage za naftom, i predstavlja i najdirektniju vezu sa američkom tradicijom sličnih filmova pošto po svojoj biografiji zapravo jeste lik koji bi se mogao sresti u nekom Hawksovom filmu. Međutim, ono što je upadljivo kod Maneta Karakasa jeste da je i on iako je neko ko je očvrsnuo u surovom kapitalizmu američkog naftaškog biznisa, upadljivo nezainteresovan za novac i da svoj fanatizam crpi iz želje da nalazi nalazišta nafte.
Socijalistički pogled na privredu dosta je kritikovan u liku nesposobnih birokrata koji vode firmu iako nemaju dovoljno iskustava sa terena kako bi razumeli intuitivnu dimenziju posla, ali isto tako takvi likovi i jesu konvencija u ovoj vrsti holivudske priče. Ipak, prepoznavanje konkretnih rešenja u smislu organizacije, čini ovaj film ubedljivijom kritikom.
Umesto ideje novca i sigurnosti obezbeđene tim putem, POGON B kombinuje hawksovski idealizam dobro obavljenog posla i avanturizma, sa socijalističkim vrenostima ispoljavanja kroz rad. Kao i kod Živanovića i ovde ženu igraju dosta važnu ulogu i uglavnom smetaju momcima u njihovom bondovanju s tim što u TE NOĆI i ZENICI na kraju lik Radeta Markovića u oba slučaja uspeva da ofrmira funkcionalan brak dok u POGONU B, junaci praktično beže od žena koje su im autori izabrali za hepiend.
Pored Hawksa, kao eksplicitan uticaj prepoznaje se i Clozotov LA SALAIRE DE LA PEUR u vrlo dobro realizovanoj suspense sekvenci gašenja požara uz pomoć nitroglicerina koja maksimalno koristi pomoć koju je filmu pružio Naftagas u domenu location shootinga.
Prevashodno dečji glumac i zabavljač Dragan Laković je pomalo neočekivani leading man ali najveće otkriće je Pavle Vujisić u ulozi Maneta Karakasa koja je dosta drugačija od njegovih tipičnih falstafovskih kreacija i podseća malo na Hustonov SIERRA MADRE.
Nanovićev rukopis je disciplinovan, vođenje priče je jasno i scenario koji je napisao u saradnji sa Arsenom Diklićem i Bogdanom Jovanovićem je vrlo solidan. Otud ne čudi da je u pojedinim tekstovima o POGONU B, ovaj film zbog svog naslova korišćen kao paradigma zdravog B-filma ili pokušaja B-filma u jugoslovenskoj kinematografiji.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment