Jugoslovenski
film je imao reditelja koji je bio maltene specijalizovan za teme
gastarbajtera – bio je to Bogdan Žižić koji je snimio dva filma
o tome, Ne naginji se van i Rani sneg u Minhenu, oba
realizovana u stilu hrvatskog društveno-kritičkog filma
sedamdesetih i posvećena nedaćama i razorenim životima naših
ljudi u Nemačkoj.
Roman
Dragoslava Mihailovića Vijetnamci
realizovan
je pod naslovom Tamo
i natrag u
režiji čuvenog crnotalasovskog snimatenja, a kasnije i reditelja
Aleksandra Petkovića, bavio se našim radnicima u Parizu.
Teme
kretanja naših radnika po svetu dodatno su bile usložnjene radom
naših preduzeća u zemljama Nesvrstanih, pa su se i one otvarale u
filmovima kao što su Na
putu za Katangu, Živojina
Pavlovića - o rudarima kojima se nudi odlazak u Afriku, Pismo-glava,
Bahrudina Čengića, čiji junak bekstvo iz života u kome se ne
snalazi traži u odlasku na gradilište u dalekoj zemlji ili
Ljubavni život Budimira Trajkovića, gde
odlazak porodice na rad u Iraku remeti životne planove mladog momka
koji je taman pronašao ljubav.
Odlazak
iz zemlje je nastavio da se razvija kao goruća tema u našem filmu,
međutim sve više je poprimao obrise svoje današnje forme, a to su
odlasci zbog političke situacije, nedostatka perspektive, a stari
izvorni gastarbajteri koje su u Titovo vreme legalno izvezeni u
Zapadnu Evropu pali su u drugi plan.
Na
kraju, atraktivnost te naše legalno izvezene dijaspore u
Skandinaviji ovekovečena je u ranim ostvarenjima Nikolasa Vindinga
Refna i serijalu Diler,
odnosno u Lakoj
lovi,
Danijela Espinoze, sa kojim je ovaj autor dobacio do Holivuda.
Međutim,
u tim skandinavskim filmovima glavna tema je bio kriminal koji je
jugo-mafija dovela do veoma visokog nivoa i tek sporadično su se
bavili drugim aspektima života tih ljudi.
Otud,
možemo reći da se Mladen Đorđević u svom novom filmu poduhvatio
teme koja je obrađena u svojim mnogim aspektima, ali je pronašao
milje i ugao gledanja koji je potpuno nov.
U
filmu
Sumrak u bečkom haustoru,
Đorđević se bavi klasičnim gastarbajterima koji su otišli u
Austriju trbuhom za kruhom i uprkos tome što su tamo našli ono što
su hteli, nisu našli ono što su želeli. Kako jedan od njih u uvodu
filma kaže, Austrija je želela radnike a dobila je ljude.
Film
Sumrak
u bečkom haustoru
nastao je u hibridnoj formi gde su autentični ljudi snimani u dužem
periodu, delom rekonstruišići neke od svojih životnih situacija,
ali sama tehnika realizacije ovog filma nije ni važna, pošto je
iskustvo gledanja u ravni najboljeg igranog filma snimljenog u
savršeno kontrolisanim uslovima, sa vrhunskim glumcima.
Stoga,
Mladen Đorđević potpisuje film koji je pitak, zanimljiv i što je
najvažnije atraktivan na način koji je umnogome atipičan za
ostvarenja u kojima se pojavljuju autentične ličnosti. U tom
smislu, iako naš film ima izuzetno značajne preteče u ovoj formi
kao što je pre svih veliki klasik Želimir Žilnik, Đorđević
pravi nešto potpuno novo i sasvim drugačije, što je izuzetno teško
kada se nad tebe nadvijaju senke takvih impozantnih preteča.
Fokus
priče je na grupi naših gastarbajtera koji su okupljeni oko
amaterske pozorišne trupe i postavljaju komade inspirisane životom
u dijaspori. Potom se sa teme predstave koju pripremaju širi na
njihova autentična iskustva koja su istovremeno tužna i smešna, i
izuzetno jasno sumiraju kako izgleda život ljudi koji zapravo nigde
nisu pronašli sebe.
Postupcima
rada sa autentičnim ljudima, Đorđević dodaje i elemente
teatralizma u kraćim deonicama, plemenito otkrivajući vrednost ove
naivne i diletantski izvedene umetnosti koja za razliku od mnogih
profesionalno i vešto realizovanih dela nosi autentičnu potrebu za
ličnim izražavanjem.
Kako
jedan od junaka kaže, kod kuće im zavide, a u Beču ih gledaju sa
visine, i ta nejasna životna pozicija gde su životno vezani za
jedno mesto, a mentalno za drugo, razara njihove porodične živote.
Ovakve situacije prisutne su i u unutrašnjim (recimo iz sela u
grad), a nekamoli u ovakvim ekonomskim migracijama.
Film
izuzetno jasno pokazuje kontradikciju u kojoj su ti ljudi zarobljeni,
nezadovoljni onim što imaju u Beču i opet svesni da je mesto koje
su napustili suviše zapušteno da bi u njemu mogli da počnu novi
život.
Ova
tema je naravno aktuelnija nego ikad. Koliko pre par sedmica Nemci su
doneli zakon koji će dodatno olakšati doseljavanje stručnjaka, a
statistike o iseljavanju iz bivše SFRJ - naročito put Nemačke -
izražavaju se u stotinama hiljada. Sumrak
u bečkom haustoru
je priča o životnoj ničijoj zemlji na koju ti ljudi dolaze.
Iz
Đorđevićevog višegodišnjeg istraživanja ove teme i obimnog
materijala koji je sakupio, nastali su film i televizijska serija,
koja će kasnije biti emitovana na RTS-u. Međutim, sam film koji je
pred nama je nesvakidašnje bioskopsko iskustvo koje ne biste smeli
da propustite.
Posle
celih jedanaest godina, Đorđević se vratio na naše ekrane novim
celovečernjim filmom. Posle eksplozivnog dokumentarnog debija
Mejd in Srbija,
i još snažnijeg igranog prvenca Život
i smrt porno bande,
snimio je novi film koji nije umanjio osećaj da bi bilo lepo da smo
u međuvemenu gledali njegove nove radove, ali je itekako bio vredan
ovolikog čekanja.
* * * / * * * *