THE WAY BACK

THE WAY BACK Gavina O’Connora je redak primerak gotovo izumrle vrste, studio picture na ozbiljne teme a da nije nikakav istorijski prestige picture.

Uvek se naravno može prepoznati izvesni metatext u priči o košarkaškom treneru alkoholičaru kada ga igra Ben Affleck, glumac koji i sam ima dobro poznate teškoće sa pićem, ali THE WAY BACK u sebi ništa autoeksplatišuće osim što deluje kao ostvarenje čiji je nastanak interesovao samog Afflecka više nego par recentnih radova u kojima je poptilično mesečario.

THE WAY BACK spaja sve dobro poznate mustre, jedna je sportski film, druga je film o borbi junaka protiv adikcije, i takve spojeve smo već viđali.

Glavni junak je nekadašnjih high school superstar koji je prosto odustao od košarke iako mu se smešila NBA karijera a u međuvremenu se propio, i radi kao građevinski radnik. Kada ga pozovu da kao trener preuzme svoju srednjoškolsku ekipu, on počinje da napipava nekakav smisao života iznova, ali praznina koju mora da popuni je preduboka da se samo time reši.

Gavin O’Connor i Ben Affleck zaslužuju pohvalu za solidan, efikasan, mišićav tretman materijala koji u sebi nosi solidne doze gnjecavosti. Na svu sreću, nikada ga previše ne gaze i ne razrađuju do tačke kada bi mogli upasti u klopku preterane sentimentalnosti. Isto tako, ovo je film koji ima jednu starinsku efikasnost, reč je o priči koja nema pretenziju da bude definitivna ni u odnosu na temu, ni u odnosu na junaka. THE WAY BACK je jedan mali film, i to donekle stvara šum jer ni studiji ali ni indie ekipa ovakve teme više ne tretiraju u toj formi.

U sportskom smislu ovo nije HOOSIERS, u pogledu adikcije ovo nije film koji će ikome doneti nominacije, niti je priča o tome kako je bilo ko doživeo ogroman formativni događaj. Likovi jesu drugačiji nego na početku, ali aposlutno niko ništa nije rešio, i njihovi problemi i dalje traju.

Otud ovo je film koji je jedostavan ali na neki način i dalje zbunjuje jer je krajnje atipičan. Meni se dopao u okviru onoga što je.

Neke kopče su se mogle napraviti između pojedinih događaja i likova, neke stvari su mogle da profukcionišu sistemom spojenih sudova, i drago mi je da Brad Inglesby nije posegao za tim rešenjima. Na neki način, ovde sportski rad glavnog junaka ostaje tek kao potencijalno lekovita stvar ali sportski uspeh ne nudi garantovanu katarzu i spas. 

Na neki način, ovaj film jeste ostao pomalo van vremena, iako je Gavin O’Connor sve trope ove vrste melodrame modernizovao. Izlazak u vreme COVID-19 mu je skratio boravak u bioskopima, i plasirao ga pravo na mali ekran. To je možda i bolje. Sada može da se gleda ravnopravno sa nekim filmovima u kojima neko poput Paula Newmana igra lik sličan ovome.

* * * / * * * *