EL HOYO Galdera Gazdeu-Urrutie možemo definisati kao pazolinijevski SF.
Film doduše nema mnogo veze sa pazolinijevim filmskim sredstvima ali ima veze sa njegovim autorskim opsesijama a to su ljudi dovedeni na civilizacijsku nultu tačku i stvari koje su spremni da urade u krajnjim okolnostima do kojih su dovedeni u nečijoj sadističkoj igri.
Ovo je svakako jedan od onih filmova kod kojih možemo otvoriti pitanje zašto potezati Pasolinija a ne torture porn, ali nekako mi se čini da je Gazdeu-Urrutie ipak više na pasolinijevoj liniji, i po načinu na koji tretira telo i po načinu na koji tretira nasilje.
Sama premisa o zatvoru dubokom nekoliko stotina nivoa gde na svakom borave po dva zatvorenika ali se hrane onim što ostane na platformi koja se spušta od vrha prema dnu, te su oni na donjim patformama u fazi kanibalizma, nudi jasnu metaforu rasne raslojenosti ali polemiše i sa eshatonom i krugovima pakla.
Tu maltene teatralnu znakovitost, Gazdeu-Urrutie tretira kao premisu koja se nadalje može racionalno razrađivati. Iako EL HOYO nije exploitation, svakako jeste mišićav zatvorski film u kom je naravno akcenat više na psihološkim odnosima među zatočenicima nego na tehnikalijama boravka u zatvoru i eventualnog bekstva.
Rezultat je respektabilan žanrovski derivat sa umetničkim pretenzijama koji će po svemu sudeći ostaviti bolju utisak ljubiteljima žanra.
* * * / * * * *
Film doduše nema mnogo veze sa pazolinijevim filmskim sredstvima ali ima veze sa njegovim autorskim opsesijama a to su ljudi dovedeni na civilizacijsku nultu tačku i stvari koje su spremni da urade u krajnjim okolnostima do kojih su dovedeni u nečijoj sadističkoj igri.
Ovo je svakako jedan od onih filmova kod kojih možemo otvoriti pitanje zašto potezati Pasolinija a ne torture porn, ali nekako mi se čini da je Gazdeu-Urrutie ipak više na pasolinijevoj liniji, i po načinu na koji tretira telo i po načinu na koji tretira nasilje.
Sama premisa o zatvoru dubokom nekoliko stotina nivoa gde na svakom borave po dva zatvorenika ali se hrane onim što ostane na platformi koja se spušta od vrha prema dnu, te su oni na donjim patformama u fazi kanibalizma, nudi jasnu metaforu rasne raslojenosti ali polemiše i sa eshatonom i krugovima pakla.
Tu maltene teatralnu znakovitost, Gazdeu-Urrutie tretira kao premisu koja se nadalje može racionalno razrađivati. Iako EL HOYO nije exploitation, svakako jeste mišićav zatvorski film u kom je naravno akcenat više na psihološkim odnosima među zatočenicima nego na tehnikalijama boravka u zatvoru i eventualnog bekstva.
Rezultat je respektabilan žanrovski derivat sa umetničkim pretenzijama koji će po svemu sudeći ostaviti bolju utisak ljubiteljima žanra.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment