THE INVISIBLE MAN

THE INVISIBLE MAN Leigha Whannella po romanu H.G. Wellsa dočekan je kao ovogodišnji ključni doprinos Blumhousea žanru. Uprkos tome što u filmu glumi Elisabeth Moss, kao i u US, ovde nažalost nema ni približno tako dobrih rezultata.

Neko zloban bi rekao, “odmah sam znao da je lik manijak čim se oženio sa Elisabeth Moss”. Neko manje zloban bi rekao, “čovek iz naslova je manijak čim je smislio ideju kako da postane nevidljiv ne bi li progodnio Elisabeth Moss”,

Seksistično gledanje na stranu. Elisabeth Moss sasvim sigurno nije protagonistkinja koja odgovara ovom filmu. Njen realistički stil glume diktira realistički ton filma, ali Wellsova premisa je toliko trashy u svom polazištu da je morao njom da se pozabavi neko bitno talentovaniji od Whannella ne bi li je učinio održivom.

Film traje cela dva sata, a toliko treba da traje samo film koji ima šta da kaže. THE INVISIBLE MAN nema šta da kaže osim svoje usiljene #MeToo premijse koja u meni budi samo #SpareMe reakciju.

Naime, imamo glavnu junakinju koja je arhitektica i ljubav jednog manipulativnog tehnički ingenioznog psihopate. Uspeva da mu pobegne, on ubrzo počini samoubistvo ali njen životni mir je nepovratno narušen.

Kako je glavna junakinja istovremeno tako emancipovana i tako ranjina i vezana za takav zlostavljački odnos da iz njega nije mogla da izađe u komunikaciji sa institucijama ostaje pitanje na koje samo žanrovski stilizovan film ne mora da odgovori. Međutim, THE INVISIBLE MAN to nije u potpunosti, u njemu i ima i nema “slučaja Martina Balsama iz ekranizacija Stephena Kinga”. Recimo, kako glavna junakinja, bogato udata arhitektica ima bliskog prijatelja crnca i uz to još policajca ne može se ni na koji način objasniti. Ne bi bilo sporno pritom da ima prijatelja crnca, ali policajca? Kako to?

Glupo je. Ali dosta zgodno. Premda zapravo nije potrebno jer ni na jednom nivou ne pomaže priči. Ova diversity cast uloga nije sporna na kraju zbog diversityja već prevashodno zbog profesije junaka. Konačno, čak i da ostavimo na stranu da profesija tog junaka ima malo uticaja na priču, nego ni njegova boja kože nema mnogo uticaja na tu profesiju. On se ponaša kao generic belac kome su sva vrata otvorene, svemu je OK. Sve vreme sam se nadao da će iz ove situacije da proistekne neka interrasna zvrčka, da će to iritirati Nevidljivog ali ne, njemu je samo bilo važno da zeza Elisabeth Moss.

Zatim, imamo čoveka koji pronađe način kako da bude nevidljiv. To svi ljudi u ovom filmu percipiraju kao čudo. Kada se u jednom momentu svima taj pronalazi razotkrije kao nešto što postoji, ne postoji nijedna jedina reakcija nadležnih organa, recimo Vojske, tajne službe ili bilo koga drugog kog bi to “čudo” zanimalo. Čak naprotiv, jedno odelo ostaje slobodno da leži okolo bez nadzora. Jer… zašto da ne?

U određenom smislu, Whannellov film evocita uspomenu na poslednja dva Shymalanova filma s tim što je mnogo slabiji. Uostalom i Shymalan ih je radio u Blumhouse aranžmanu.

Tehnički gledano, Whannell nudi nekoliko zanimljjivih suspense situacija, s tim što je ideja nevidljivog čoveka kao pozitivca po meni zanimljivija od SLEEPING WITH THE ENEMY sa nevidljivim čovekom jer je posto maštovitije biti junak kog nevidljivost iskvari nego psihopata koji ju je osmislio da bi zajebavao Elisabeth Moss.

Film ima tendenciju da biva tupav i dosadan zbog svojih realističkih izliva.

Šteta, mogao je Leigh Whannell da proba kroz neku trashy postavku koja mu mnogo više leži. Ipak, želeo je više. I kako pokazuju reakcije kritičara, čini se da je u tome i uspeo. Tako da, on je svakako bolje prošao nego ja. 

* * / * * * *