MY SON HUNTER je crowdfundovani film o aferama Huntera Bidena koji su proizveli Phelim Macaleer i Ann McElhinney, bračni par konzervativnih blogera i publicista koji su već snimali i dokumentarce ali i igrenjake po sličnom produkcionom principu. Njihov igrani film o suđenju aborcionisti Kermitu Gosnellu u režiji otvorenog konzervativca među glumcima Nicka Searcyja, mogao je biti pristojno televizijsko ostvarenje da u ključnim momentima nije probijao otvoreni propagandni i pristrasni stav gde je priča o nepropisnim abortusima zloupotrebljena da se potkače i oni "ispravni".
MY SON HUNTER je sniman u Srbiji, sa idejom da se uz dozu satire ali i rekonstrukcije dešavanja i njihove atmosfere nekako postigne isti efekat kao u sličnim projektima koje je pravila liberalna scena i levica.
Filmovi koji reaguju na dnevnopolitičke događaje i dalje su trend a ceo talas je krenuo pre skoro dve decenije. Prvo je Peter Morgan napisao seriju bioskopskih i televizijskih filmova o karijeri Tony Blaira dok je on još koliko-toliko bio aktuelan političar i tu se proslavio Michael Sheen. Potom, tu štafetu preuzimaju scenariji Jamesa Grahama kao što su COALITION i BREXIT: THE UNCIVIL WAR u kojima se obrađuju skorašnji događaji kao što je koaliciji Liberalnih demokrata sa Torijevicma Davida Camerona i britanski referendum o izlasku iz EU.
Oliver Stone je pred izbore 2008. napravio film W. o Bushu Junioru koji je satirično gledao na njegovu vladavinu i ličnost u širem smislu. Kasnije je McKay snimio VICE o Dicku Cheneyu, a sličnu karikaturalnost u istorijskim okolnostima gaji i Sorentino u IL DIVOu a kasnije i u diptihu o Berlusconiju.
Slično brzu reakciju ponudili su i televizijski filmovi Jaya Roacha napravljeni za HBO kao što su RECOUNT i GAME CHANGE.
U tom smislu, MY SON HUNTER iako deluje kao ekstravagantan pokušaj dnevnopolitičke propagande u stvari se nadovezuje na veoma aktivnu produkciju istinitih priča, često sa satiričnom oštricom u kojima se obrađuju aktuelini ili bar jučerašnji događaji.
Karikaturalniji nego što je to bio W., ovaj film, u režiji kultnog epizodiste Roberta Davija, pokušava da ocrni Bidenove na više nivoa. Prvo želi da razotkrije njihova razna poslovanja sa sumnjivim partnerima, zatim da naglasi kako su neki od njih u stvari neprijatelji Amerike, dakle Kinezi, ali da pre svega ocrni njihov karakter. Hunter Biden je prikazan kao traumatizovan mlad čovek, žrtva teškog detinjstva i porodičnih okolnosti koje su pospešivale njegove slabosti, što ga na kraju vodi u politoksikomaniju dok je Joe Biden prikazan kao tipičan pokvarenjak na visokoj funkciji, pohlepan, lišen emocija sem straha od gubitka vlasti, ubeđen da mu sve pripada, manje pustopašan od sina utoliko što je pokvaren na duže staze i ne želi kratkoročnu kompromitaciju.
Laurence Fox, inače sin poznatog britanskog karakternog glumca i epizodiste Jamesa Foxa, krenuo je sasvim solidno u svojoj karijeri, igrao čak i Princa Charlesa koji je bio enfant terrible britanske Krune u jednom trenutku, ali je Huntera zaigrao u vrlo specifičnom periodu. Naime, Fox je praktično poništen u britanskoj industriji kada je počeo da iznosi kontroverzne političke stavove i čak osnovao svoju stranku Reclaim, kroz koju danas više dolazi u medije nego preko glume.
Foxov otac, poznati britanski karakterni glumac i epizodista James Fox takođe je imao pauzu u karijeri kada je pošao putem verskog fanatizma ali posle se vratio. Kod sina, međutim, povratak će ići malo teže i to je šteta, Laurence Fox sa velikom energijom i posvećenošću prilazi liku Huntera Bidena i njegova gluma drži ovaj film na okupu.
John James kog znamo kao Jeffa Colbyja iz serije DYNASTY u ulozi Joea je mnogo jednodimenzionalniji, ali i on to što je odlučio da igra uspeva da izvede. Dočim, Gina Carano, objektivno najveća zvezda u ovom filmu ima najslabiju ulogu. Lišena akcionih zadataka, bez borbe, teško se snalazi u ulozi telohraniteljke koja je istovremeno i narator i najčešće probija "četvrti zid".
Da je priča bila fokusirana samo na Bidena bila bi mnogo bolja, ali producenti očigledno zahtevaju da se zahvati sve što ih nervira u našem svetu, pa su potkačili i niz sporednih tema devalvirajući sve u jednu rasplinutu kritiku. Veliku slobodu koju je dobio samim konceptom gde film ima priču, i prati likove u konvencionalnom maniru ali je naracija pomognuta direktnim obraćanjem publici i svim mogućim intervencijama kojih se ne bi libio McKay kao što su animacija, vremenski skokovi, oniričke scene, reditelj ne uspeva da iskoristi, i umesto da napravi celinu koja u sat i po uspeva da upakuje priče za tri sata, na kraju ima oskudicu u pogledu radnje i dosta ponavljanja.
Uprkos tome što se za film ne može reći da je sasvim nevešt, jasno je da dva i po miliona dolara navodno skupljenih crowdfundingom nisu završila na ekranu, naime u Srbiji za te pare mogao da se snimi film koji izgleda bitno bolje od ovog. Scenografija, atmosfera i generalni vizuelni utisak filma su na donjoj granici savremene srpske televizije, na nekom minimumu potrebnom za streaming platforme, i daleko od čak i najmanje uspelih radova nastalih na suprotnoj strani.
Dok je kritika mahom ignorisala suštinski apolitične i zapravo prilično solidne filmove koje pravi Daily Wire za svoj striming servis, nije slučajno da je ovaj film pušten na Breitbartu prigrljen od liberalne kritike koja u njemu nalazi jako puno materijala za iživljavanje. I činjenica je - za ovaj film bi se lako moglo reći da je false flag operacija, delo koje su podmetnule Demokrate da bi pokazale kako MAGA milje nije u stanju da snimi čak ni pristojan film. To nije sasvim tačno kako pokazuje Daily Wire ali MY SON HUNTER jeste idealan primer da se pokaže da jeste.
Ono što je ipak zanimljivo u ovom filmu jeste doza cinizma koja karakteriše MAGA pokret. Naime, film nije suštinski razvratan, ali svakako nije prilagođen porodičnim vrednostima koje bi se očekivale od nečega što konzervativci treba da puste na ekrane u svojim domovima. Naravno, Hunterova biografija određuje mnogo toga, seks i droga su bitan deo njegove kako privatne tako i javne delatnosti, ne može se to zanemariti i u mnogo navrata autori uzimaju da se prilično zezaju s tim. Ipak, takvi sadržaji će verovatno biti prepreka da film postigne svoju maksimalnu gledanost među konzervativcima kojima je čak i psovanje u izvanrednom FATHER STUu smetalo.
McAleer i McElhinney su verovatno već zadovoljni ovim filmom. Strpali su - sva je prilika - deo crowdfundinga u džep a reakcije mejsntrim štampe pogoduju njihovim histrioničnim ličnostima da ne kažem egzibicionizmu. S druge strane, uprkos korišćenju nekih "modernijih" tehnika, MY SON HUNTER nije inovativniji od nečega što u mejnstrimu odavno radi Scorsese a neuspešno pokušava da apdejtuje McKay, i u tom smislu oni mogu biti zadovoljni time što su se izrazili u konvencionalnom formatu angažovanog biopica pa makar ne dobacivali ni blizu nekih od tih ostvarenja.
Međutim, čini se da bi možda veći efekat mogao imati neki umetnički izazovniji ili zanimljiviji film, a preko reditelja Roberta Davija pada mi na pamet jedan mockumentarac u kom se on pojavio - THE NOVEMBER MEN čuvenog Paula Williamsa u kom levičar reditelj razmatra zašto levica ne vrši uspešne političke atentate na američke predsednike i onda istražujući mogućnost kako bi bilo moguće ubiti Busha postaje deo prave zavere za tako nešto. Sigurno je da bi tako neki film koji bi zaintrigirao i ljubitelje filma imao mnogo više svrhe od ostvarenja koje u najboljem slučaju može da služi kao surogat ozbiljnog filma za publiku koju nervira Holivud. Naprosto, iz umetničko-zanatsko-logističkih razloga ovi ljudi nisu dorasli snimanju bilo čega što replicira Holivudu, osim gledano baš iz daljine.
No, ideja kopivudskog postupka je mnogo upornija od borbe za originalnost. Postoji nešto privlačno u pokušajima da se snimi nešto što liči na Holivud. Postoji nešto i u samim autorima i u producentima što ih vuče u pravcu pokušaja da snime takav tip filma iako je od početka osuđen na neuspeh. S druge strane opet, čak i slab film snimljen po dramaturškom i vizuelnom modelu koji možemo kolokvijalno nazvati holivudskim kod dela publike izaziva veći subjektivni osećaj "pogledanog filma" od recimo nekog originalno koncipiranog i stilski prilagođenog dela sa drugim pristupom.
Imamo ovde tipičan slučaj pokušaja da se tema obradi na način koji joj je priličio u nekim ranijim slučajevima. Ako je Son of a Bush obrađen u filmu kao što je W. onda se i o Bidenovom sinu mora snimiti film tog tipa, iako reditelj Stoneove veštine i poznavanja teme nije dostupan. No, bar mi u Srbiji najbolje znamo kako veličina istorijskog događaja silom mora biti praćene "veličinom" filma, barem po freskama kojima nas je do danas počastio FCS na svom specijalizovanom konkursu.
Konačno, možda je to opet srpski sindrom - u ovom filmu nisam zapazio ništa naročito ekskluzivno o Bidenu, a teško da će išta od toga biti novost za Breitbartove pretplatnike koji se isključivo bave tim uglom posmatranja. Kako u umetničkom pogledu ovo igranje Stonea, McKaya ili Sorentina nema potencijala za crossover tako sasvim sigurno ova "sakrivena" istina teško da će doći do onih koji se njom ne bave po ceo dan.
No, interesovanje ruskih medija za MY SON HUNTER pokazuje da bi ovaj film možda mogao imati neki internacionalni život i obradovati one van SAD koji se na sličan način bave Bidenovim likom i delom. Recimo, zanimljivo je da li će u Srbiji, zemlji koju je Biden na poseban način osakatio, ovaj film biti prikazan na neki legalan način i gde. Interesovanja kod publike bi moglo biti.
Uostalom, kod nas se takođe rade dnevnopolitički filmovi o protivnicima, pa i ovih dana. Za sad samo u formi dokumentarnog.