Saturday, November 30, 2019

SLAUGHTER'S BIG RIP-OFF

SLAUGHTER'S BIG RIP-OFF Gordona Douglasa je nastavak Starrettovog uspešnog revenge flicka o bivšem pripadniku Zelenih beretki koji se sveti mafiji zbog smrti bližnjih. Jim Brown ponavlja naslovnu ulogu, i uprkos tome što nema jakih partnera kao u prvom filmu, Douglas je skupio solidne epizodiste među kojima se ističe Don Stroud i unosi jako puno svog karakterističnog stila.

SLAUGHTER'S BIG RIP-OFF ima mustru detektivskog filma, Slaughtera pokušavaju da ubiju na početku i onda on kreće da istražuje ko je organizovao taj napad i da se propisno osveti.

Gordon Douglas sve režira mišićavo, sa izuzetnom vizuelnom kulturom. U ovom transferu film jako dobro izgleda, i kolorit prati vrlo zanimljivo Douglasovo kadriranje, upotrebu pokreta kamere i ekstremnih rakursa.

Uprkos tome što film kipti od blaxploitation detalja, jedan od junaka je klasičan pimp prema čemu Slaughter ima tek prezir, ne mnogo više od toga, i naravno ima mnogo tretmana Jima Browna kao ubermenscha. No, srećom Jim Brown ima sve atribute ubermenscha i ta hiperseksualizovana atmosfera koja čini ovaj film (žene neprekidno preklinju Slaughtera da mu se podaju) zahvaljujući njemu ostaje održiva i uprkos blaxploitation intervencijama, film vrlo lako crossoveruje.

* * * / * * * *

Friday, November 29, 2019

DARKTOWN STRUTTERS

DARKTOWN STRUTTERS je poslednji dostupni film Williama Witneya, snimljen po scenariju Georgea Armitagea, bizarni spoj komedije, mjuzikla, naune fantastike i političkog angažmana. Gene Corman je ovu deonicu svoje karijere proveo radeći Blaxploitation a Witney se u svemu zatekao kao rent-a-reditelj. Rezultat je jedan izuzetno slab i nemarno urađen film.

Scenario Georgea Armitagea je napisan na brzinu, po rečima samog autora za tri dana a Witney nije uspeo da ni na jednom nivou iskontroliše materijal. Ne samo u pogledu izlaganja priče i određivanja žanrovskog ključa već i u pogledu inscenacije.

Anarhičan duh filma je potpuno prihvatljiv za farsu ovog tipa, pa čak i dramaturgija skeča na kojoj se sve bazira ali naprosto ovo je morao biti mnogo kontrolisaniji rad nego što smo na kraju dobili.

Zaplet je u osnovi mogao biti zanimljiv, imamo bandu crnih bajkerki koja se ganja sa tupavim policajcima koji bi trebali da naslede Keystonske ali ne mogu, sa KKK bajkerima ali i dijaboličnim belim vlasnikom lanca fast food restorana koji naizgled pomaže afroameričkoj zajednici ali u stvari želi da otme njihove lidere, klonira ih i vrati njihove kopije koje on kontroliše u društvo.

Naravno, ovakve premise su daleko od nečega što bi napravio Jordan Peele iako je nesumnjivo da sličnosti ima.

Gde su stvari pošle nizbrdo? Paradoksalno, ovo je blaxploitation film, rađen u jednom nemaru i aljkavosti kao i mnogi drugi naslovi tog tipa, a premisa mu je angažovana, stilski kompleksna i izazovna i morala se tretirati autorski.

Naravno, moguće je da i ja svemu ovome prilazim previše ozbiljno, i da bi ceo ovaj film trebalo u startu otpisati, ali ne bi on do danas opstao kao kultni promašaj da u njemu nema klica nečeg interesantnog.

Među izvođačima koji nastupaju u muzičkim tačkama pojavljuju se čuveni The Dramatics.

* 1/2 / * * * *

KAGHAZ-PAREH HA

KAGHAZ-PAREH HA Behzada Nalbandija je iranska dokuanima o ženama koje su zbog narkomanije ostale beskućnice. Engleski naslov ovog filma je THE UNSEEN jer je to naziv za iranske beskućnike pošto ih vlasti sklanjaju sa ulica tokom poseta zvaničnika. Kako žive u kartonskim kutijama, junakinje su napravljene u stop motion tehnici od kartona kroz visokoestetizovane, često alegorične animirane rekonstrukcije njihovih sudbina.

Ako imamo u vidu iranske kodekse javnog morala, animacija je verovatno najlogičniji način kako da se te žene prikažu i da im se sačuva identitet. Naravno film ovako radikalnog postupka gde u zvučnoj slici idu ispovesti a u slici animirana ilustracija toga nije za svakoga. Ali vredi ga videti, naročito asko se bavite filmom.

* * 1/2 / * * * *

TALAN

THE PLUNDER Mohammada Sadegh Dehganija je dokumentarni film o krizi vodoprivrede u Iranu usled neracionalnog korišćenja izvora vode koji se troše više nego što se pune. Film počinje kao jedan solidan prirodnjački dokumentarac o jednom fenomenu, potom se pretvara u društvenu kritiku, ilustrujući kako su različiti iranski režimi i društvene formacije doprinerli sdadašnjoj situaciji da bi na kraju pokazala kako problem vode stvara i u društvene sukobe koji mogu da se pretvore u građanske ratove i vojne sukobe. Kao primer uzimaju Siriju gde je suša bila katalizator sukoba.

Film u većem delu izgleda kao nešto što nema mnogo smisla za međunarodnu publiku jer smo navikli da do nas stižu dokumentarne priče koje su upakovane za globalnu eksploataciju. Međutim, sa nekoliko bitnih poenti pokazuje da može da napravi odjek. Šteta što forma nije u većoj meri ispratila kapacitete sadržaja.

* * / * * * *

Thursday, November 28, 2019

THE IRISHMAN

THE IRISHMAN Martina Scorsesea je jedan od filmskih događaja godine jer je dobio zadatak da pokaže kako je Netflix veći Holivud od samog Holivuda. Ovim filmom Netflix je želeo da pokaže kako radi ono što bi trebalo da bude zadatak studija - da za veliki novac ne snima đubre već priče velikih autora vredne pažnje. I u tome je svakako uspeo.

Martin Scorsese je za Netflix snimio TROIPOČASOVNI FILM od 160 miliona dolara o mafijašima, nadovezujući se na ranija remek-dela kao što su GOODFELLAS i CASINO. Ogroman budžet, mada ni CASINO onomad nije bio nežan u pogledu cene, proistekao je iz efekta podmlađivanja glumaca jer De Niro sebe igra u tri životna doba kao i Joe Pesci.

Stoga, imamo barem dva elementa ekscesa koja je samo Netflix mogao dozvoliti Scorseseu. Minutažu i podmlađivanje.

Pođimo od te dve stvari. Letos je bilo dosta polemike oko minutaže Tarantinovog filma ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD. Taj film je trajao oko dva i po sata i tačno su nam jasni autorski zanosi, viškovi koje je očuvao i na kojima je insistirao. THE IRISHMAN je s druge strane film koji je u pogledu strukture i na nivou izlaganja priče i na nivou tempa, makro i mikrodramaturgije pšotpuno konvencionalan i u skladu sa onim što je ne samo Scorseseova poetika već u izvesnom smislu skorsezijanska poetika. U ovom filmu Scorsese više liči na Scorsesea nego što jeste Scorsese jer nema diktiranja trendova, nema novih i svežih rešenja. Samo pre nekoliko godina Scorsese je snimio WOLF OF WALL STREET u kom je uspeo da pokrene ceo talas filmova o simpatičnim prevarantima koji su na nacionalnom nivou uspevali da opčine narod, i u tom filmu je ponovo držao masterclass o tehnici pripovedanja. THE IRISHMAN je film koji je vrlo lako mogao snimiti i neki jako dobar Scorseseov učenik.

Ako je film već ozbiljno oslonjen na sve moguće tehnike ubrzavanja izlaganja priče, zašto traje 210 minuta? Pa u suštini, nema objašnjenja sem da je Scorsese znajući da ne ide u bioskop mogao da pusti mašti na volju, a to nije neko autorsko rešenje per se. Niti je autorski proboj. Scorsese odavno doduše nije autor koji previše mari za to koliko će mu film trajati i ne oabzire se na publiku, ali 210 minuta ovog filma naprosto ni na jednom suštinskom nivou nisu prodor.

Kad je reč o podmlađivanju glumaca, ovo nije tako radikalan slučaj kao GEMINI MAN. De Niro igra sebe u tri životna doba ali efekat podmlađivaja se vidi samo na licu. Ipak, mi sve vreme gledamo sedamdsetogodišnjeg De Nira i to je jasno vidljivo iz glumčevog govora tela i to se ne može ispraviti nikakvim efektom. Izvori iz produkcije navode da je baš taj efekat podmlađivanja bio razlog što je film koštao kao neki bitno drugačiji bioskopski spektakl.

Imajući sve ovo u vidu, možemo zaključiti da Scorsese u THE IRISHMANu nije kapitalizovao dve osnovne tačke koje ne bi mogao imati u okvirima studija. Trajanje i budžet za specijalne efekte zapravo nisu dali filmu nikakav naročit umetnički domet.

Ono što međutim jesmo dobili jeste Scorseseov film koji ne gazi nekim nepoznatim putevima ali solidno radi ono što smo već videli. Ruku na srce, Scorseseov mafijaški imaginarij sa De Nirom u glavnoj ulozi je već toliko ofucan da je bio predmet parodije koju je igrao i sam De Niro, u slučaju Bessonove MALAVITE čak i u Scorseseovoj produkciji. Ovog puta na neki način čak i kada ga Scorsese iznova oživljava, imamo dozu parodije u svemu tome. Naime, differentia specifica ovog filma jeste da u njemu Scorsese kontemplira o starenju, o tome kako se čovek uprkos onome što mu je posao nesvakidašnji, pa makar bio i egzekutor za mafiju, zapravo stari i ostaje sam. To sve danas deluje pomalo kao neki high concept nekog mladog reditelja tipa, "E zamisli film o tome kako su Scorseseovi mafijaši omatorili". I sam Scorsese je paradoksalno tu vrstu tretmana doživeo u filmovima kao što su ANALYZE THAT ili MALAVITA i konačno u onom nesrećnom GRUDGE MATCHu gde se Peter Segal poigravao RAGING BULLom i ROCKYjem.

U tom smislu, važno je naglasiti da je JOKER mnogo bitnija reinterpretacija skorsezeverzuma kroz KING OF COMEDY i TAXI DRIVER. THE IRISHMAN je krajnje konvencionalan ulazak u taj imaginarij, s tim što treba imati u vidu da je Jimmy Hoffa (u interpretaciji Al Pacina) bitan lik u ovoj priči i da je seminalni film o njemu napravio Danny De Vito. I De Vitov HOFFA sa Jackom Nicholsonom ostaje netaknut kao klasik, iako je zanimljiv paradoks da THE IRISHMAN donosi drugačiju viziju Jimmyjeve smrti. Istina jeste samo jedna, ali ne znamo ko ju je dosegao na filmu.

Sve ovo na stranu, koliko god da THE IRISHMAN nema onaj značaj koji mu se pridaje i dalje je reč o prazniku za sve nas koji volimo Scorsesea. Možda ne dobijamo ono najbolje od njega, i svakako ništa novo, ali da - to jeste to, fina kolekcija hitova u kanonskom aranžmanu gde Rodrigo Prieto falsifikuje Balhausa i Richardsona, De Niro i Pesci primaju pod svoje okrilje Al Pacina, i uspevaju da nas ubede kako sve to ipak neku težinu a nije tezga u kojoj repriziraju svoje bajate fore. Pacino kod Scorsesea je najveće osveženje, iako naravno susret De Nira i Pacina nije na nivou HEATa kad je imao mitske proporcije, a i kako bi bio kad su se potom sretali pod toplim tezgaroškim okriljem Avija Lernera.

Ono što je u ovoj kolekciji moramo naglasiti jeste da ovo ipak nisu Greatest Hits, već samo jako solidna izvođenja numera na tragu ranijih.

Klasik je klasik, pa se sa Scorseseom ne može mnogo pogrešiti. Ali može se pokušati.

* * * / * * * *

Wednesday, November 27, 2019

THE NEVADAN

Randolph Scott je poznat po vesternima Budda Boetticher i lojngtime companionshipu sa Cary Grantom. I njegovu glumačku priču je negde zaokružio Sam Peckinpah. Međutim, to ne znači da Randolph Scott izvan toga nije radio neke dobre filmove. THE NEVADAN Gordona Douglasa je duhovit i pedantan vestern o dvojici odmetnika koji u bekstvu skončavaju u grada koji drži lokalni privredno-politički monopolista. U ovoj privatnoj varošici ispostavlja se da je gazda grada jako radoznao prema tajni zakopanog blaga koju zna jedan od odmetnika.

Douglasova režija je mišićava, efikasna, a Randolph Scott uspeva da se opusti i u sve unese dozu duha, da ne kažem smisla za humor.

* * * / * * * *

Monday, November 25, 2019

THE HOURS AND TIMES

Putovanje Johna Lennona i Briana Epsteina u Barselonu, tri nedelje po rođenju Lennonovog sina a u isto vreme kad su ostali Beatles odmarali na drugom mestu, predstavlja jednu od tačaka u biografiji benda o kojoj se raspredaju razne legende.

Čim su se Epstein i Lennon vratili sa puta krenulo je podbadanje Lennona da je među njima nešto bilo. On je to negirao, govorio je kako mu je putovanje sa Epsteinom bilo zanimljivo kao iskustvo za pisanje, da se sa njim zezao i otvoreno pričao o homoseksualnosti. McCartney je tvrdio da je Lennon bio spreman da ode na put sa Epsteinom pa i istrpi eventualne nepristojne predloge ne bi li uspostavio autoritet u bendu kroz kontakt sa menadžerom. Na kraju, jedan Lennonov prijatelj da je na kraju ipak bilo i malo fiziičkog kontakta između Lennona i Epsteina po genijevim rečima.

Ceo slučaj ostao je zanimljiv detalj u biografiji benda ali je i izrodio zanimljiv film THE HOURS AND TIMES iz 1991. godine u režiji i po scenariju Christophera Muncja.

David Angus igra Briana Epsteina a Ian Hart Lennona (kasnije će se vratiti Lennonu u još jednoj zanimljivoj roli). Munch je snimio film u crno-beloj tehnici, evocitajući štimung filma šezdesetih. Forma je mahom dijaloška i Munchov scenario je napregnut blisko formatu polemičke drame. Sve je oslonjeno na glumce od kojih je David Argus kao Brian Epstein, racionalni poslovni čovek izmučen čežnjom prema mladiću punom sebe koji se otvoreno poigrava sa njim, očigledno igra junaka koji je samom autoru zanimljiviji.

Ovaj film je 1991. nagrađen u Berlinu i na Sundanceu. Uprkos tome što je format kojim se služi Munch nekonvencionalan (film traje oko 57 minuta) i što je njegovo korišćenje konvencionalnih sredstava oneobičeno kroz novi kontekst, ovo je zapravo film koji je po onome što gledamo vrlo old school, i mogao bih ga zamisliti kao rad iz 1963. godine sa potpisom nekog radikalnijeg autora.

Munch je dakle jedan od autora koji su se odlučili da epohu o kojoj govore i stilski oblikuju u skladu sa epohom u kojoj se priča dešava. Smatram da se THE HOURS AND TIMES može ubrojati u tzv. queer film ali da po mnogo čemu nadilazi njegove tipične domete. 

* * * / * * * *

SERGEANT DEAD HEAD

SERGEANT DEAD HEAD Normana Tauroga je jedan of filmova kompanije American International Pictures u kom je glavnu ulogu igrao Frankie Avalon zvezda njihovog Beach Party serijala. U ovom konkretnom naslovu, Frankie Avalon umnogome kanališe Jerry Lewisa i više je energični komičar nego šro je raspevani teen idol.

SERGEANT DEAD HEAD je komedija o astronautima i putiovanju u kosmos i tokom šezdesetih godina bilo je nekoliko naslova tog profila. Ovaj film se smatra jednim od manje uspelih projekata AIPa i Frankije Avalona međutim reč je o vrlo lepo slikanom, slapstick pokušaju koji ima samo jedan problem a to je da nije previše smešan.

U svakom slučaju i kada nije smešan SERGEANT DEAD HEAD je neprestano simpatičan i to mu je veliki plus. Takođe, Taurog je dobio dosta resursa u pogledu zanimljivih lokacija, broja statista i mogućnosti za fizički humor i koristi ih.

SERGEANT DEAD HEAD je film u kome se stvari nesprestano kreću, a nekoliko muzičkih numera kojih ima su solidne. Sve u svemu, ko pronađe neki razlog da ponovo pogleda ovaj film, neće proći previše loše. 

* * 1/2 / * * * *

LUZ

LUZ Tilmana Singera je diplomski film snimljen na jednoj od nemačkih škola koje gaje autore radikalnog art housea. I LUZ i jeste takom nešto, čudan spoj art housea i horora, sa elementima teatralizma u postupku. Nažalost, ta celina nema jačeg kapaciteta za bilo kakav crossover i čini mi se da će gledaoci koji oćekuju horor biti pre svega frustrirani. Naime, Tilman Singer je zanimljivo režirao film i bilo bi jako interesantni videti kako bi izgledalo kada bi se zaista upustio u žanr. Međutim, onda se ispostavlja da to ipak nije to i da nećemo dobiti takav ugođaj. Verujem da je art house publici ovo što Tilman Singer radi kudikamo više prijalo. 

* * / * * * *

THE CAT BURGLAR

THE CAT BURGLAR je MGMov B-film koji je režirao Willam Witney po scenariju Lea Gordona, u produkciji Genea Cormana. Reč je o paranoidnom špijunskom noiru kratke minutaže od sedamdesetk minuta koji počne odlično i završi se dosta dobro ali u sredini postaje statičan i kameran na niz pogrešnih načina, i u pogledu razvoja radnje i kad je reč o ambijentima u kojima se dešava.

Režija je u uvodim i završnim deonicama nadahnuta, scenario je u celom trajanju dosta solidan i ne može se osporiti Witneyu da je napravio solidan film u ovom formatu koji je u mnogo čemu limitirao reditelje. Pa ipak, sve u svemu je film mogao biti i bolji. 

* * / * * * *

Sunday, November 24, 2019

I ESCAPED FROM DEVIL'S ISLAND

Quentin Tarantino je u fazi promocije filma ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD i kroz intervjue i kroz sam film ukazao na potcenjenog i zaboravljenog reditelja Williama Witheya koji je čitave četiri decenije funkcionisao pod okriljem B-filma i televizije izgradivši reputaciju velemajstora za akciju. I ESCAPED FROM DEVIL'S ISLAND je bio Cormanov odgovor na PAPILLON Franklina J. Schaffnera. Izašli su iste godine. Schaffner je snimio ambicioznu dvoipočasovnu ekranizaciju romana Henri Charrierea a Witney je snimio jednoipočasopvnu sirovu priču, brutalnu i po odnosima među likovima i po efikasnosti.

Witney možda jeste holivudski šljaker ali je svesno ili ne u uvodnom delu filma koji se dešava na Đavoljem ostvru u Francuskoj Gvajani uspeo da napravi atmosferu jednog Jeana Geneta. Zatvorenici su očajnici koji su potonuli u političke razmirice, homoseksualnost i sve druge odnose dominacije i potčinjavanja u kome prednjače sadistički čuvari ali nisu jedini.

Ovo je Cormanova produkcija, dakle potpuno je legitimno ovo čitati kao exploitation međutim čini mi se Witney definitivno ima neke genetovske prelive u ovom domenu. Film je unikatno pesimističan i ciničan u prikazu sveta, da od toga ne može pobeći čak ni kada tokom bekstva ekipa predvođena Jimom Brownom u ulozi Le Brasa (kad se izgovori zvuči kao Lebron) upadne u klopku divljen indijanskog plemena gde on doživljava Blaxploitation momenat i biva odabran da u postelji seoske cure odmeni njenog ubijenog dragana. Čak i taj suštinski WTF exploitiation momenat koji je naravno savršeno logičan iz vizure Blaxploitationa i Brownove fascinantne pojave, kod Witneya dobija nešto genetovsko.

Slično je i prikazana i varošica-kloaka iz koje junaci planiraju svoju završnu etapu bekstva, puna sirotinje i sa prostitucijom - muškom i ženskom - koja vlada ulicama.

Witneyev rediteljski postupak je izuzetno precizan. Ne radi sa velikim budžetom ali ima Jima Browna i kompetentnu podršku i to maksimalno koristi. Čitav niz scena pokazuje kako Witney sjajno vlada fundamentima filmskog izraza i nekim akcionim prizorima uspeva da prida i dozu lirske obrade.

Što je još važnije, sa tako jakim glumcem u glavnoj ulozi, Witney uspeva da se snađe i da mu pronađe pravu dozu ikoničnosti i ranjivosti. Stoga I ESCAPED FROM DEVIL'S ISLAND je jedan od najboljih filmova u kojima je Jim Brown odigrao glavnu ulogu i jedan od najbitnijih radova u Witneyevom opusu.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, November 23, 2019

SEE THE MAN RUN

SEE THE MAN RUN Coreya Allena je televizijski film po scenariju Rubina Manna o glumcu koji shvata da otmičari kćeri imućnog lekara imaju pogrešan broj i zovu njega umesto svoju metu. Odlučuje da se lekaru predstavi kao otmičar, uzme mu više para nego što ovi traže a onda otkupi devojku i sebi uzme razliku.

Glumac podržav od strane svoje devojke međutim vrlo brzo shvata da je upao u pravu priču a ne film i da ga čeka krvav put da svoju zamisao ostvari i da na tom putu ne nastrada niko ko ne treba da strada.

Ideja da glumac dobija poriv da se prerušava, glumi, i manipuliše je najslabija tačka u ovom televizijskom filmu jer je kroz nepotrebna. Naime, ako ćemo prihvatiti ovu premisu nema potrebe da je pravdamo time što je protagonista glumac. Štaviše, možda bi neko sa nekom “svakodnevnijom” profesijom bio u ubedljiviji. Međutim, glumački segment brzo prođe i kada krene triler tu se Allen i Mann dobro snalaze.

Robert culp u ulozi glumca i Angie Dickinson u ulozi njegove devojke su odlični i raspoloženi za igru u ovom televizijskom filmu iz 1971. godine kada je televizija umela da motiviše i poznate glumce. Eddie Albert rutinski igra lekara.

Allenova režija je jasna, mišićava i odlično generiše suspense, kao što isto tako uspešno akcentuje karakterne momente. Kako priča otmiče iz relaksiranog kadriranja u uvodnom delu sa više širokih planova, pojačava se intenzitet, ima sve više pozicija kamere i sve više krupnih planova. U tom pogledu SEE THE MAN RUN je uzoran televizijski film svog vremena.

Iznad proseka.

KILLERMAN

Malik Bader je potpuno opravdano privukao pažnju filmom CASH ONLY koji bi se mogao definisati kao PUSHER smešten u krug detroitske albanske mafije. KILLERMAN je bitno skuplji film u kom Bader ima pojačanja na dve jako bitne pozicije. Prva je naravno Liam Hemsworth kao glavni glumac, druga je Ken Seng, izuzetno poznati direktor fotografije za kamerom i kao producent. Bader je čini se ispunio i svoju fascinaciju PUSHERom, naime doveo je Zlatka Burića da igra mafijaškog bosa.

I sa pojačanjima, Bader pokazuje da može da orkestrira i bogatiji krimić od CASH ONLY a na svu sreću snimio je onu tvrdu vrstu trilera kava se više ne snima u Holivudu, ili bar ne prečesto.

Liam Hemsworth je drugi najbolji Hemsworth ali je ipak Hemsworth i odličan je kao juvelir i perač novca za njujorške kriminalne ekipe. Kada sa svojim drugarom i sidekickom uzme novac jednog od klijenata ne bi li ovaj obavio one-off drug deal i sa tim opterećem ne samo da upada u nevolje sa korumpiranim policajcima već i usled jakog udarca doživljava amneziju.

Malik Bader uzima kao početnu postavku mnoge dobro poznate trope krimića ali onda većinu njih uspeva da invertira i osveži. Motiv amnezije u ovom formatu je zanimljiv, a osvežavajue je to što se junaci zaista sve vreme ponašaju dosta logično, izuzmemo li naravno par grešaka kojima se pokreće film. U tom pogledi Malik Bader istovremeno gazi utabanim stazama ali ih fino proširuje. Ovo nije skup film i ima nekih tipskih lokacija koje se ponavljaju umanjujući svežinu postupka ali to su sve zaista mali faulovi.

Liam Hemsworth je već bio leading man. Ne u filmovima kalibra kakve nosi Chris ali sasvim dovoljnim da sa lakoćom bude u centru ove priče. Uspeva da izgradi lik hladnokrvnog, koncentrisanog i efikasnog kriminalca za kog se možemo vezati tek onda kada ne zna ko je i zato postaje ranjiv. Pitanje identiteta u svetu podzemlja je vrlo zanimljiva stvar jer to je posao koji se ne svoji na transakcije već i na ličnu razmenu. Šta se dešava kada je novac tu ali više nema onog čoveka koji njime raspolaže?

U tom smislu, Baderov film je interesantan zato što zapravo sebe bazira i na potrazi za novcem koji je izgubljen i na potrazi za identitetom koji u tom svetu ima itekakvu cenu.

Ken Seng je nastupio u ovom filmu i kao direktor fotografije i kao producent i on filmu daje jednu upečatljivu fotografiju, sivoplavi kolorit svitanja neona, uostalom smešten je u noć detektiva. Njegov doprinos svakako podiže Baderov film na viši nivo od onog koji bi inače imao film ovog budžeta, i to u spoju sa rediteljevim senzibilitetom i sklonošću ka iznenadnim izlivima nasilja daje zanimljiv rezultat.

KILLERMAN je dobar film smešten na ničijoj zemlji jer nije indie a nije ni bioskopski hit. Nekada su ovakvi filmovi bili okosnica holiudske produkcije, sada su eksces. Nadam se da će znalci među producentima ipak prepoznati sve ono što je ove Bader pokazao da zna.

* * * / * * * *

RHINO!

RHINO! je rediteljski film producenta Ivana Torsa koji se vremenom specijalizovao za filmove snimane na egzotičnim lokacijama i umnogome povezane sa lokalnim životinjskim svetom. Jedna od Torsovih izmišljotima koje su ostavile najdubljeg traga na popularnu kulturu jeste serija FLIPPER koja je imala i svoj rimejk devedestih.

RHINO! je izašao godinu dana iza Hawksovog HATARI! i nažalost ne može se porediti po kvalitetu. Za razliku od Hawksovog filma koji ima priču, likove i spektakuran krajolik, Torsov film ima samo krajolik. Robert Culp i Harry Guardino su doduše tu i raspoloženi su da glume ali nemaju šta i nažalost njihovi napori ne mogu da se sastave u smislen narativ.

Film je sniman u Južnoj Africi i vredi ga videti zbog lokacija i životinja koje su nesvakidašnje. Međutim, ovo je jedan od onih filmova koji ne mogu da zadrže pažnju što je prava šteta. Tors je doveo glumačku podelu sa ozbiljnim potencijalom a onda nije ni počeo da ga koristi. 

* * / * * * *

Thursday, November 21, 2019

READY OR NOT

Matt Bettinelli-Olpin i Tyler Gillett uspeli su da u svom prvom mejdžor hororu isplasiraju svoje viđenje anarhičnogh komičnog horora za kakav se pre njih već profilisala Samara Weaving. U tematskom pogledu, READY OR NOT ima direktne veze sa McGjevim izvanrednim THE BABYSITTERom a isto tako ima i satitičnog duha Lynchovog MAYHEMa.

Otud, ovo nije nešto novo za Samaru ali jeste fini povratak high spirita u humora u bioskopski horor. Ove godine doduše jedan od najboljih filmova godine bio je US Jordana Peelea. READY OR NOT nema tako velike pretenzije i impozantnu realizaciju ali zato spada u onaj format žanrovskog filma koji itekako zna šta radi i kako to da postigne.

Samara Weaving je okosnica filma kao nevesta koja posle zaključenja braka shvata da je čeka još jedan ispit. Očekuje se njena krv na čaršavu, ali svakako ne u sklopu prve bračne noći. 

READY OR NOT je dinamičan film, vešto realizovan i energičan koji uspeva mahom uspešno da se izbori sa tipskim likovima i da im adekvatnu dubinu. Uprkos tome što za film ne možemo reći da ima duboki sveprožimajući suspense zbog same strukture i humora, sasvim sigurno uspeva da stvori duhovit miks napetosti, humora i nasilja u kojoj gledalac postiže lepu mešavinu smeha i strepnje. Bettinelli-Olpin i Gillett ne izbegavaju da okrvave ruke, i u tom pogledu ovo je pošteno gledalačko iskustvo.

READY OR NOT je dinamičan film, bez viškova, sa dobro odmerenim akcentima i intervalima tako da sve vreme drži solidan tempo i tenziju. Gledano u odnosu na žanrovsku tradiciju, READY OR NOT ne donosi puno toga novog ali ono što radi, radi jako dobro.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, November 20, 2019

DEEP MURDER

DEEP MURDER Nika Corirossija je celovečernji rad reditelja koji se kalio u Funny or Die produkciji pa je i sam high concept na kom je baziran film takav. Reč je o slasheru koji se dešava unutar strukture pornića gde se porno likovi suočavaju sa koljačem koji ih ubija jednog po jednog. Funny of Die nije jedina ekipa koja se bavila tom dekonstrukcijom dijaloških, dramskih, situacija u pornićima a ovde idu do fomata celovečernjeg filma u kom ova koncepcija prosto nije održiva.

U jednom trenutku DEEP MURDER toliko insistira na šupljoj (pun intended) estetici porno dramskih interludija da zapravo počinje da mu nedostaje seks. Istovremeno, ova vrsta porno persiflaže je već rađena u pornićima i Nick Corirossi nažalost ne uspeva da naiđe čitav niz samosvesnih parodičnih pornića koji su odavno apsolvirali ovakve zahvate.

DEEP MURDER jeste gubljenje vremena za ljubitelje horora i uopšte gledaoce bilo kog žanra, ali nije za profesionalce jer pokazuje zašto neke stvari zapravo ne funkcionišu. Nadam se da će ljudi naučiti na Corirossijevim greškama.

THE PHYNX

THE PHYNX je film koji se do izdanja Warner Archivea smatrao raritetnim i prodavao na butlezima. Retko je prikazivan na televiziji a 1970. godine je imao vrlo malu distribuciju o kojoj je ostalo vrlo malo dokaza. Samim tim, stekao je imidž nečega što je bilo toliko loše i problematično za Warner da nije ni mogao da bude javno prikazan.

Ako THE PHYNX ima neku manu to je onda osećaj da je reč o komediji namenjenoj omladini koju su pravili "stariji ljudi", i da je reč o filmu koji se obraća publici Novog Holivuda a snimili su ga ljudi iz studio sistema. Ta primedba tek delimično stoji jer su samo pojedini učesnici ovog projekta ljudi iz prohujalih vremena. Neki drugi, iako nisu deo Novog Holivuda per se, sasvim sigurno nisu ni istomišljenici Cecille B. De Millea. Pa ipak, očigledno je ova komedija bila uvezana sa popularnom kulturom, sa rokenrolom, a tu je kredibilitet važan.

THE PHYNX se poigrava sa nekoliko jako zanimljivih koncepata, i svaki od njih je mogao biti razrađen u zanimljiviji zaseban film, međutim ovako kako je to složeno u ovom formatu itekako ima smisla. Film se dešava u jednom stilizovanom hladnoratovskom svetu u kom je Socijalistička Albanija najizolovanija država na svetu. Međutim, Albanija iako jeste bila izolovana i u stvarnosti, u ovom filmu deluje kao dvorac jednog u suštini dobrohotnog slovenskog despota kog ucenjuje njegov general i vlasnik jedinog tenka u državi. Izolovana Albanija počinje da otima poznate ličnosti, mahom ostarele i odavno penzionisane ličnosti kao što su olimpijski plivač i filmski Tarzan - Johnny Weismuller, bokserski šampion Joe Louis, čuveni reditelj mjuzikla Busby Berkeley, stari glumac iz gangsterskih filmova Pat O'Brien itd. Kako bi ih spasila američka tajna služba pravi bend The Phynx i vodi im karijeru kako bi postali No.1 atrakcija na svetu. Put na čelo top lista aranžiraju im pritiscima na prodavce, političari se angažuju, Ed Sullivan je ucenjen. Ideja je da kada se The Phynx nametnu postaće interesantni albanskim vladarima i kada ih pozovu spasiće otete...

Scenario je pisao Stan Cornyn, sasvim sigurno hip faca, jedan od legendarnih krativaca iz Warner Bros. Recordsa, čuven po raznim idejama koje je imao kao što su sempleri Loss Leaders i duhoviti a temeljni liner notes na mnogim izdanjima. Cornynu pisana reč nije bila strana i THE PHYNX je koncipiran kao dinamičan film baziran na geg-komediji, epizodičan ali konzistentan.

Režiju potpisuje Lee H. Katzin, televizijski profesionalac koji se nikada nije obrukao na filmu i koji će koliko godinu dana kasnije potpisati krajnje avangardni LE MANS Stevea McQueena ali se neće previše zadržati na filmu. Katzin uspeva da napravi vrlo dinamičan vizuelni sadržaj. Film evidentno nije skup ali produkciono nije neozbiljan i on ga vešto rešava i u pogledu kadriranja i u pogledu mizanscena. Iz svih dramski razvijenih likova izvlači dovoljnu dozu karakterizacije da bi ispratili svoje tipske zadatke. U filmu se pojavljuje niz ikoničnih ljudi kao što su Richard Pryor, Harold Sakata, James Brown. Da li su oni mogli biti više iskorišćeni? Svakako da jesu, ali očigledno je Katzin imao ograničen prostor za rad sa njima.

Dakle, ni Cornyn ni Katzin nisu generacijski problematični. Jedini koji bi mogli biti jesu autori muzike Jerry Leiber i Mike Stoller koji su Hall of Fameri kao autori pesama za širok broj izvođača, od crnih grupa, preko Brill Building Ere do Elvisa. 1970. godine oni verovatno nisu najaktuelniji autori ali ono što pružaju u ovom filmu jeste vrlo solidan post-British Invasion koji obuhvata celokupan stilski asortiman bendova kao što su The Beatles ili Beach Boys, od popa do psihodelije. No, njihove pesme u ovom filmu, nose u sebi nešto "programsko", nešto mjuzikalsko, i u tom pogledu oseća se "neautentičnost". Da je neki pravi bend igrao u ovom filmu, kao Beatlesi kod Lestera ili Monkees u svojim izdanjima, verujem da bi film bolje prošao.

Konačno, film počinje sa nekoliko duhovitih situacija na granici Albanije i Jugoslavije (gde na ganičnoj tabli piše da se u Jugoslaviji primaju sve kartice) što čini ovaj film vrlo zanimljivim za našu publiku.

Sličan zaplet imaćemo petnaestak godina kasnije u parodiji TOP SECRET! gde elvisoliki pevač ide za račun tajne sužbe u Istočnu Nemalčku koja podseća na nacističku Nemačku. Dakle, neke od ideja iz ovog filma su opstale i preuzete su. Uprkos tome što je THE PHYNX solidniji nego što mu zbore, ovo je tip filma koji bi trebalo rimejkovati.

* * * / * * * *

Tuesday, November 19, 2019

LE MANS

Lee H. Katzin je preuzeo film LE MANS od Johna Sturgessa koji je trebalo da ga režira za Stevea McQueena. Usledilo je pakleno snimanje, dosnimavanje, premontiravanje i na kraju je nastao ovaj film na čiju premijeru sam McQueen nije ni došao.

Danas, LE MANS stoji kao klasik autotrkačkog filma, po mnogima, i to ne bez zasluge, važi i za najbolji film o motosportu. Ne bih išao toliko daleko, ali zašto da ne, LE MANS jeste jedno od najvećih umetničkih dostignuća kada je reč o pokušajima igranog filma da obuhvati fenomen auto trka. Stoga ovaj film zaslužuje da iznova bude otkriven.

Steve McQueen je glumio u čitavom nizu klasika i poistovećen je sa ikoničnim likovima, ali LE MANS je u određenom smislu možda i najznačajnije delo sa njegovim pečatom. Naime, u ovom filmu je on ko-autor, kao zvezda koja je založila svoj ugled i uspela da istera koncept inspirisan jednim velikim delom francuskim Novim talasom, a to je upliv dokumentarnog u igrani film.

Nije LE MANS jedini holivudski film sedamdesetih koji je koketirao sa ovim stilom, da se razumemo, ali je vrlo radikalan ako imamo u vidu da je film o sportu, da je skup, da je star vehicle (pun intended). Naime, prvih 37 minmuta filma mi ne dobijamo ni jednu jedinu supstancijalnu repliku izgovorenu od strane junaka. McQueen je želeo da automobili budu protagonisti filma, i u tome je i uspeo. Način na koji "porše" ide na početku ulicama varošice pored trkališta mnogo više podseća na hod junaka nego na tipičnu vožnju motornog vozila.

Lee H. Katzin sa ekipom uspeva da isprati ovaj koncept. Michel Legrand je napravio jako zanimljiv skor, kombinovan sa arhivskom muzikom. Detalj sa himnama koje sviraju pred trku dok vozači zauzimaju mesta je mnogo diskretniji u realizaciji nego što zvuči kad se priča, a postepeno intenziviranje života u Le Manu kako se oko trkališta okupljaju posetioci i ekipe je fantastičan školski primer "čistog filma", gde se samo kroz sliku i ritam postignut montažom postiže utisak koji je mnogo viši od narativnog.

U određenom smislu, McQueen je uvek bio glumac koji je igrao na ćutanje, na pogled, tudio se da bude man of few words i u LE MANSu on upadljivo želi da se povuče iz protagonizma i da bude svojevrsni pokrovitelj celog ovog šoua koji se ne nameće. Njegova spontanost i uključenost u rad trkačkog tima u filmu je nedvojbena. On dolazi među njih ali se ni na koji način, ni po ekspresiji ni energetski ne izdvaja.

Kao i kod McQueenovog imenjaka koji poslednjih desetak godina snima art house javlja se uvek rizik šta se dešava kada u tako atmosferičnom filmu bez reči krene dijalog, ali nema razloga za brigu, disbalans je manji nego što bi se očekivalo.

LE MANS je film koji treba rehabilitovati jer u svoje vreme naprosto nije shvaćen, možda zato što su očekivanja od njega bila drugačija. Danas on funkcioniše na drugom nivou i gleda ga publika koja receptivnija. U tim okolnostima, reč je o klasiku kome se treba vraćati.

* * * 1/2 / * * * *

A CRY FOR HELP

A CRY FOR HELP je televizijski film u režiji Daryla Dukea po scenariju Petera S. Fischera o radio voditelju koji u svom kontakt programu ima manir nipodaštavanja i vređanja slušalaca ali jednog dana odlučuje da pomogne kada mu se javi devojka najavljujući da hoće da se ubije.

Daryl Duke nažalost ne gura ovaj format do radikalnog potencijala koji nosi a to je da se samo bavi radio voditeljem dok se ostali samo čuju. Uprkos tome što ima Roberta Culpa u glavnoj ulozi koji može da iznese takav zadatak, Duke ipak pokazuje i one sa druge strane žice koje Culp motiviše tako da ostavlja prostor za kasnije prodore u radikalniju egzekuciju ovakvih premisa.

Ipak, sve u svemu Fischer i Duke grade zanimljiv spoj socijalne drame i trilera. Mogli su da budu hrabriji ali su na kraju izabrali siguran put.

Monday, November 18, 2019

EARTHQUAKE BIRD

EARTHQUAKE BIRD Washa Westmorelanda je atmosferična ekranizacija romana Susanne Jones. Nisam čitao literarni predložak ali Wash Westmoreland je ovo napravio kao jedan zanimljiv, atmosferičan žanrovski melanž u kom se kombinuju studija karaktera, ljubavni film o ljubavnom trouglu, misterija i triler. Taj melanž funkcioniše jer Westmoreland sve vreme uspeva da drži određenu zakučastu tenziju među likovima, sa dozom sumnje, i nestabilnosti u samim likovima i njihovim postupcima.

Westmorelandov film ima Aliciu Vikander u svom centru i ona suvereno nosi ovu celinu, uklapajući u nju i Riley Keough i Jacka Hustona i naravno japanskog leading mana Naokija Kobayashija. Ipak, sve ovo je Alicijin show i ona se odlično snalazi ne samo kao leading lady i osnovni stub filma već i kao junakinja koja pored engleskog govori i japanski u vrlo dugim deonicama.

Film je smešten u 1989. godinu što doprinosi vrlo interesantnoj atmosferi. Imamo i jedan lep detalj, glavna junakinja radi kao prevodilac a jedan od zadataka joj je i prevođenja kultnog Ridleyevog filma BLACK RAIN, a on potpisuje i produkciju ovog filma. Sama priča se u suštini mogla dešavati bilo gde ali je super što se dešava u Japanu i daje filmu još jedan sloj ekskluzivnosti.

Film je snimao južnokorejski direkotr fotografije Chung-hoon Chung koji sada već radi i u Holivudu pa vizuelni koncept kombinuje južniokorejsku visoku estetizaciju i relativno uobičajene zapadne zahteve u pogledu kadriranja.

Određenu ulogu u filmu ima i muzika osamdesetih, ne samo u karakterističnim karaoke barovima već i u nastupima new wave bendova koje posećuju junaci. To mi je evociralo uspomenu na film TOKYO POP.

Scottova firma Scott Free je producirala ovaj Westmorelandov film a pušten je na Netflixu. Teško mi je da tačno definišem gde bismo ga u današnjim okolnostima gledali inače, dakle ovo je još jedan primer zašto je ova platforma zaista bitan činilac u savremenom filmu.

* * * / * * * *

THE RAIDERS

THE RAIDERS Herschella Daughertyja zvuči sjajno na nivou sinopsisa, i prilično je solidno realizovan za jedan B-vestern sniman na Universalovom lotu, pa je samim tim veća šteta što scenario Gene L. Coona nije bolje kapitalizovao zanimljivu premisu. Coona inače znamo kao prekaljenog televizijskog scenaristu i potpisnika nekih dobrih filmskih scenarija kao što je recimo Siegelov KILLERS po priči Ernesta Hemingwaya.

Nažalost, ono što Coon u ovom filmu ne uspeva da iskoristi do kraja jeste protagonizam junaka Buffalo Billa, Wild Billa i Calamity Jane koji u ovoj priči pomažu varošanima da se odbrane od grupe jayhawkera ali i da spreče krvoproliće koje mogu da izazovu oficiri pobedničke Unije koji pokušavaju da uspostave red posle rata.

Uprkos tome što film ima tako ikonične glavne juneke, praktično kao da nema prave glavne junake, i nijedan lik ne uspeva da se nametne kao dominantan. Robert Culp igra Wild Billa i uprkos tome što ima najveću snagu kao glumac i svakako preuzima protagonizam u završnici, ne možemo reći ni da je on glavni u ovoj priči.

Stoga, THE RAIDERS je jači u sinopsisu i realizaciji nego u dramaturškoj postavci što je šteta. Ovaj B-vestern je imao dobre sastojke.

* * / * * * *

Sunday, November 17, 2019

DOCTOR SLEEP

DOCTOR SLEEP Marka Flanagana je ponovna portvrda da uprkos izuzetnom napretku filmadžijskih veština, filmske tehnike, teorije i kritike, i dalje je moguće snimiti istinski užasan film u uslovima visoke holivudske produkcije.

Ova ekranizacija Stephena Kinga iznova pokazuje paradoks da se Holivud već decenijama obraća ovom piscu za nove ideje iako mu maštovitost nije jača strana. Pa ipak, očigledno je da svaka generacija mora proći ciklus ekranizacija njegovih klasika (CARRIE, PET SEMATARY) plus neke novonapisane i novoprepoznate romane, i u tom ciklusu na svaki SHAWSHANK REDEMPTION dolazi poneki DREAMCATCHER, na svaku De Palminu CARRIE jedan Kingov MAXIMUM OVERDRIVE itd.

U tom smislu, Kingovih ekranizacija ima toliko da je maltene sada šteta stati sa njima, treba ići do kraja i snimiti sve što je sročio bar po nekoliko puta. U sklopu ekranizacija do sada nesnimljenih Kingovih romana, imamo i DOCTOR SLEEP koji se doduše produkciono nadovezuje na uspeh diptiha IT koji je doneo veliku dobit studiju Warner Bros.

DOCTOR SLEEP je snimljen u dvoipočasnovnom formatu kao i IT i ima sličnu estetiku. Tu je mlada junakinja, tinejdžerka, tu je doticanje horor motiva ali prevashodno jedan YA ključ i avanturistički duh. Sve to je šuplje, banalno, nemaštovito i pri trajanju od dva i po sata užasno dosadno. Ali, opet, čemu tako žestoka reakcija?

Pa reakcija proističe iz toga što je DOCTOR SLEEP produžetak romana i filma SHINING koji je onomad snimio Stanley Kubrick po Kingovoj knjizi.

Da, da. U vreme kada su po Kingu nastajali filmovi kao što je De Palmin CARRIE, nastao je i Kubrickov SHINING, film koji se umnogome razlikovao od literarnog predloška, temeljno delo ne samo za horor žanr već i sedmu umetnost uopšte. SHINING je porodična srebrnina studija Warner Bros, jedan od filmova sa kojima su najdublje izmenili popularnu kulturu. Dan-danas SHINING opseda i inspiriše, bilo kao tema dokumentarca ROOM 237 ili kao osnov za bravura sekvencu u filmu READY PLAYER ONE. Naravno, ne treba ni govoriti o tome koliko je novca i prestiža taj film doneo studiju Warner. Ipak je to Kubrick, a svaki Kubrickov film je posebna stvar, poseban artefakt.

I isti taj studio je uzeo da prostituiše SHINING u jednom filmu za koji je od prvog kadra, a verovatno i od čitanja Kingovog romana-nastavka, jasno da će biti nešto potpuno bezvredno.

Mark Flanagan kao jedan krajnje limitiran reditelj ne uspeva čak ni da napravi neku tehničko zanatsku igrariju u scenama kada se u filmu evocira SHINING već snima njegovu repliku DTV nivoa. Ruku na srce, izuzev blasfemične završnice koja se svodi na neki nemaštoviti čisto tehnički rasplet, a koji je inače po svemu suprotan stravi Kubrickovog filma, DOCTOR SLEEP barem pokazuje da je King priznao da je Kubrick bio u pravu. Nažalost, i pored sede kose, King nije u stanju da prepozna oko čega je tačno Kubrick bio u pravu, sem da jeste.

I tako gledamo film koji pokušava da se osloni na klasik, i da nam ponudi jednu bednu DTV demistifikaciju, i u tom pogledu podseća na Ridleyeve senilne PROMETHEUSa i COVENANTa. E sad, Ridleyeve baljezgarije su prošle malo lakše jer je njegov klasik već bio ofucan kroz slabe nastavke.

Nažalost, King je napisao roman-nastavak, decenijama posle originala, ali nije imao ni toliko obraza da se nadoveže na mini-seriju koja je dala njegovo viđenje kako ta ekranizacija treba da izgleda već se dohvatio Kubricka i onoga sa čime se inicijalno nije slagao.

Srećom, publika je prepoznala o čemu se ovde radi i nije se odazvala ovom filmu. Pa ipak, mrlja ostaje. DOCTOR SLEEP nije smeo doći do bioskopa. HBO Max ili Netflix su mogli biti častan izlaz.

Saturday, November 16, 2019

HOUSTON, WE'VE GOT A PROBLEM

Universal je pre snimanja izuzetnog filma APOLLO 13 ovu priča obradio u jednom televizijskom filmu iz 1974. godine pod naslovom HOUSTON WE’VE GOT A PROBLEM. U ovom televizijskom filmu, autori se fokusiraju na zemaljsku posadu koja je rukovodila procesom re-entryja. Fokus je na njih, na stres koji su preživeli, na njihove surpuge i porodice koje su bile uz njih ali i trpele pritisak istorijskog događaja u kom su se zatekli.

Robert Culp igra glavnu ulogu i nema sumnje, film je sa njim u sigurnim rukama. On možda nikada nije postao filmska zvezda, ali nikada nije bilo sumnje da zna sve ono što i njegove kolege sa velikog ekrana znaju.

Nažalost, uprkos tome što je NASA dala ekipi pristup svojim postrojenjima, oni su napravili žestoko iskonstruisanu melodramu ekipe na zemlji koja je skoro pa neukusna po svojo banalnosti i senzacionalizmu. Zato ne treba da čudi što je sam Jim Lovell smatrao da film ne može tako da izgleda i da je trebalo izmisliti i misiju a ne eksploatisati postojeću.

Fotografija na autentičnim lokacijama je prilično solidna i atmosferična tako da je šteta što se scenarista Dick Nelson opredelio za ovakav pristup. Reditelj Lawrence Doheny je uradio korektan posao, ali to na kraju ipak nije pomoglo projektu koji je koncepcijski pogrešno postavljen.

REALNA PRIČA

REALNA PRIČA Gordana Kičića je ona vrsta građanske dramedije koja se neprestano traži u razgovorima potencijalne publike ali se ne dešava na srpskim ekranima. Decenijama posle uspešnog serijala Milana Jelića i Predraga Perišića NA ODREĐENO VREME, i to preko tri decenije zapravo, Kičić uspeva da tu formulu i problematiku vrlo samouvereno uvede u novi milenijum.

Kičić je igrao različite likove u karijeri ali je najviše uspeha imao kao komičar, i ovde gradi ceo film oko zanimljive persone, glumca koji vodi apsurdan život umetnika i zabavljača u Srbiji, uporedo se naravno baveći svim onim životnim uogama koje dele supružnici i inače. Kroz prizmu simpatičnog pomalo goofy junaka koji sebe shvata ozbiljnije nego što treba, Kičić gaji uspešan karakter man childa koji shvata da mora da odraste kada je već prekasno i kada mu brak pred razvodom a dete ne govori mesecima zbog tenzije u kući. 

U tom pogledu, Kičić kao osvedočeni filmofil uspeva da inkorporira elemete stvari koje danas rade Ben Stiller ili Judd Apatow ali da to sve zadrži kao konstruktivan uticaj, jasno to sve obilkujući kroz stvari koje su njemu jača strana. Kičiću realno treba leading rola u grownup filmu i sada ju je dobio ali se nije odrekao ni onoga zbog čega je bio tako dobar u MALOJ NOĆNOJ MUZICI. Ta komika koja proističe iz glavnog lika nalazi se u jezgru komedije u ovom filmu, pa u principu količina smeha umnogome zavisi od gledaočevog prihvatanja tog pristupa humoru. Lično ne vidim razlog zašto on ne bi funkcionisao. Kičić je postigao pravi nivo komedije i u svojoj igri ali i u režiji.

Film je realizovan precizno i konzistentno. Vizuelni koncept je jednostavan ali efektan i nema nikakvih iskoraka iz toga što je disciplina zaista vredna poštovanja i vrlo je retka u našem filmu. 

Kad je reč o onome što je dramski temelj filma a to je priča o razvodu i odnosu sa detetom, REALNA PRIČA takođe dobro stoji. Uprkos tome što srpski film poslednjih goina ne beži od ozbiljnih tema, moramo priznati da kad junaci povedu neku ozbiljnu priću uslede ozbiljni krindževi. U ovom filmu toga nema, ne samo zbog zdrave doze humora već i zbog zdrave doze nepretencioznosti koja prati i tekst i način igre.

REALNA PRIČA se umnogome oslanja na one stvari koje smo navikli da bez problema vidimo u stranom filmu ali koje nimalo nisu rutinske kod nas. I zaslužuje veliko poštovanje što ih je tako vešto plasirala i realizovala.

REALNA PRIČA je film koji je nepretenciozan ali je istovremeno i problemski, film je zabavan a,i jeste studija karaktera u ozbiljnoj nevolji.

Scena policajčevog monologa koji nas uvodi u završnicu filma je briljantan dramaturški rad jer u sebi nosi zapravo razrešenje filma. Takva briljanta rešenja ponekad nisu vidljiva prima facie ali ovde je to zavidan formalni ukras sa izuzetnom suštinskom konsekvencom.

Dramaturški gledano film je sigurno postavljen, likovi su jasni, priča se glatko razvija, ide od tačke do tačke i tačno sprovodi character arc glavnog junaka. Ovakva scenaristička pedantnost se takođe zaista retko sreće kod nas a ne ceni se previše.

REALNA PRIČA je film koji uspeva da postigne ono što smatramo standardom za strani film kakav svakodnevno gledamo. Uz rizik da zvučim kao neko ko je iz industrije i raduje se nečemu što nije previše bitno običnom gledaocu, mislim da je sve ovo što je Kičić ovde postigao zbiljna nesvakidašnje za naše standarde i da može biti pravo osveženje za publiku. 

Stoga, REALNA PRIČA jeste ono što je našem repertoraru bilo potrebno i što se već decenijama traži. Ako se publika ne odazove, gubi pravo da se žali što ovakvih filmova nema.

* * * / * * * *

Thursday, November 14, 2019

GREAT CATHERINE

Dugo sam tražio GREAT CATHERINE Gordona Flemynga, verovatno zato što sam jedan od malobrojnih fanova ovog reditelja. Reč je o adaptaciji Bernarda Shawa i čini se da je Peter O’Toole bio bitan činilac u umetničkim odlukama donetim u ovom filmu.

Na humor Bernarda Shawa prepun verbalnih bravura dodata je ogromna doza slapsticka u kome prednjači Zero Mostel, mada se ni Peter O’Toole kao britanski oficir ni Jeanne Moreau kao Czarina ne ustežu. Međutim, veliki deo slapsticka osim tehnički solidne realizacije naprosto nije smešan, jednim velikim delom jer je agresivan i u tom preterivanju ne sadrži onaj neophodni apsurd kroz koji slapstick komunicira sa životnom istinom.

Ovo je film snimljen dok je studio sistem bio na umoru a Novi Holivud se još nije ustoličio, pa imamo dosta muzičkih numera i pokušaja da se ovo napravi kao zabavno komično iskustvo šireg spektra.

Film ima jednu genijalnu scenu, to je bitka koju reenactuju oficir i Katarina Velika. Ostale scene su solidno realizovane ali verbalni humor bolje pogađa od fizičkog.

Gordon Flemyng je vešt reditelj, pa se to vidi i u ovoj produkciji koju uspeva da iskontroliše. Ali on definitivno nije reditelj komedije pa u tom pogledu kao jedna od retkih prilika da snimi major film, ovo možemo smatrati njegovom propuštenom prilikom. 

* * / * * * * 

FORD V FERRARI

FORD V FERRARI Jamesa Mangolda je dokaz da u savremenom Holivudu gde veliki broj izuzetnih reditelja traći vreme na besmislene franšize, jedan prosečan tip, sa relativno skromnim startom može da ispliva i nametne se kao relevatan stvaralac.

Na stranu to što volim filmove o motosportu, uostalom ovaj film ima veliki hendikep za mene jer u glavnoj ulozi ima Christiana Balea kog teško varim, Mangold je snimio odličan film, baš ono što bi Holivud trebalo da snima u osnovi - a to su ozbiljne, zanimljive priče, urađene na najvišem nivou.

Ron Howard je sa filmom RUSH povukao nogu i započeo ovo “zlatno doba” holivudskog automobilitičkog filma ali je FORD V FERRARI uspeo na svoj način da razbije maler produkcija o Enzu Ferrariju koje su godinama u raznim varijantama pripremane a nisu se desile i da napravi ukupno uzev još ambiciozniju priču iz moto sporta i auto industrije nego što je bio RUSH.

Meni RUSH ostaje ipak draži film jer mi je podela mnogo simpatičnija i cela postavka sa evropskim lokacijama je još egzotičnija, ali moje antipatije prema Baleu na stranu, FORD V FERRARi je sajam onoga što Holivud može da ponudi, podjednako relevantan i za Akademiju i za multiplekse.

Među producentima potpisan je Michael Mann i čini mi se da je to njegov simbolički gest bacanja poslovičnih rukavica u ring. Od njegovog filma o Ferrariju sa Hugh Jackmanom ipak nema ništa. Istorijat pokušaja da se snimi film o njemu obuhvata i Manna i Cronenberga i De Nira, i ta priča je sama po sebi postala jedan od mitskih projekata da se na kraju film ENZO pojavljuje u seriji ENTOURAGE kao vehicle (pun intended) Vincea Chasea.

Za razliku od filmova o motosportu sedamdesetih koji su bili notorni po svojim komplikovanim produkcijama, pogibijama na snimanju i sl. savremeni uspevaju da nastanu na vreme i uglavnom bez tegoba (izuzmemo li development hell oko Enza) ali nemaju taj efekat vremenske kapsule. isto tako nema tog ludila, tipa da se Steve McQueen sa Jackie Stewartom zaista prijavio na Le Mans, da je Paul Newman zaista bio auto trkač i sl. U tim starim produkcijama pojavljivali su se pravi vozači, od Frankenheimerovog GRAND PRIXa pa nadalje. Danas toga nema.

Međutim, imamo dinamične uzbudljive filmove i imamo naknadnu pamet u rekonstrukciji ukupnog konteksta u kom su se događaji zbivali. Tako je i FORD V FERRARI priča o neravnopravnoj borbi automobilskog Golijata protiv Davida koji je na stil utrošio dovoljno da masovnost i bogatstvo Fordove proizvodnje ne mogu da ih zasene. Međutim, ako je zaleđe koje su Shelby i Miles imali u obliku kapitala Forda pretvoreno je u hendikep njihovim raznim korporativnim odlukama koje su ih saplitale.

U toj priči o dvojici osobenjaka koji se u motosportu kao spoju takmičenja i mašinstva u pojedinim situacija dotiču transcedencije, saželi su se mnogi filmski mačo profesionalci od Hawksovih do Mannovih. 

Matt Damon kao Carrol Shelby i Christian Bale kao Ken Miles, prepoznali su to i maksimalno iskoristili. Matt Damon kanališe svog unutrašnjeg Tommy Lee Jonesa a Balea kako rekoh ne bih komentarisao, ali nema tu šta, odlični su. Josh Lucas i Joe Bernthal u sporednim ulogama Fordovog brassa rade tačno ono što treba, i to sve u spoju sa rekonstrukcijom epohe daje 152 minuta kaloričnog bioskopskog iskustva.

FORD V FERRARI je old school film, srećom od one vrste koja ne izlazi iz mode.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, November 13, 2019

KNIVES AND SKIN

KNIVES AND SKIN Jennifer Reeder je nezavisna senzacija sa brojnih specijalizovanih festivala kako za indie tako i za žanrovski film. Nazivaju ga linčovskim film, ali čak i ja kao neko ko nije ljubitelj Davida Lyncha ne bih starog majstora upetljavao u ovo.

BRICK Riana Johnsona mi pada na pamet kao referenca ali i taj film ima neku pynchonovsku zakučastost. KNIVES AND SKIN je infantilni bućkuriš svega i svačega koji ne uspeva da održi bilo kakvu konzistentnu ideju na nivou priče ili stila, i ide iz jedne umereno zanimljive i uglavnom mlake senzacije u drugu.

KNIVES AND SKIN je freakshow koji je za potrebe sumiranja sinopsisa predstavljen kao priča o nestaloj srednjoškolki i tome kako njena okolina reaguje na to. Ali ovo je jedna parada quirky budalaština i nažalost ne mnogo više od toga.

Doduše, mnoge kritike govore upravo suprotno od toga. Verujem da će uskoro i šira javnost moći da formira svoj sud o ovom filmu. 

* 1/2 / * * * *

MIDWAY

MIDWAY Rolanda Emmericha podseća na evropsku košarku. Kao što je u stara vremena snaga bogatih klubova umela da se ogleda u dovođenju Amerikanaca tako su danas oni osnovni način da skromnije ekipe budu kompetitivne dok se velikani bore za potpise evropskih zvezda, koliko god mogu. MIDWAY je film koji pokazuje da VFX nije više glavno oružje skupih filmova već da upravo oni jeftiniji kroz specijalne efekte mogu pokušati da se izbore za mesto u bioskopima, pre svega, a onda i za neki skor.

MIDWAY je film od 100 miliona. Daleko je od jeftinog, da se odmah razumemo, ali ovaj nezavisno finansirani projekat definitivno jeste jeftin u odnosu na ono koliko danas koštaju spektakli ovog tipa, pa i u odnosu na PEARL HARBOR kad su ti filmovi umeli da budu skupi. Stoga, MIDWAY je skup film ali je po svemu ovo B-film. U njemu igraju Ed Skrein, Mandy Moore, Dennis Quaid, Woody Harrelson, Luke Evans, Patrick Wilson… To su ili manje važni glumci iz važnih filmova ili važni glumci iz važnih filmova koji odavno više nisu bioskopske zvezde. I ova vrsta filma to može da podnese, ali daleko je to od ekipe koju je onomad mogao da skupi Michael Bay, recimo.

Sam film ima snažan vonj CGIa, deluje kao da je minimalno sniman na lokacijama a gotovo da nije ni okrznuo autentične lokacije. Sve što je nacrtano, nacrtano je solidno, ali nedovoljno dobro da bi nas skroz uverilo u trajanju od dva sata da je to stvarnost. Kao što podeli nedostaje jak headliner, tako i u svakom kadru verba “neka praznina”, da li je to manjak patine, manjak statista, boja neba.

Scenario koji je napisao Wes Tooke ne obraća previše pažnje ni na šta ali uspeva da spakuje veliki broj događaja u nešto malo preko dva sata filma. U tom smislu Tooke je dao Emmerichu predložak sa kojim on može da ide iz situacije u situaciju, iz bitke u bitku.

Međutim, ovde nema onoga što je činilo njegove najuspešnije filmove hitovima, ne samo da nema superstarova ranga Willa Smitha ili Mela Gibsona, nego nema ni takvih karaktera niti takvih gestova.

MIDWAY je uspeo da se otvori na prvom mestu za Veterans Day. Očigledno su mejdžor studiji ponovo potcenili vojna domaćinstva. Doduše, vikend je bio spor i MIDWAY nije ni približno na putu da bude blokbaster u Americi, no ipak kad se otvoriš kao prvi na listi, niko nema pravo na primedbe. Svi box office trakinzi nisu sugerisali da će MIDWAY biti najgledaniji, forsiran je DOCTOR SLEEP, i u tom pogledu ovo ne samo da je pobeda Red Belt Amerike i vojnih domaćinstava već i pobeda teme nad žanrom, odnosno originala nad (ovog puta dekadentnim sequelom).

Otud, MIDWAY je film koji ne može da ne pobere simpatije. Roland Emmerich je izguran iz mejdžor okvira i to je dobro podneo, uspeo je da sa nezavisno finansiranim filmom bude broj jedan na američkim blagajnama, to jeste nešto.

Ljubitelji filmova o Drugom svetskom ratu i vojne tehnike imaju šta da vide iako scene borbe nisu ni približno ubedljive ili realistične na način na koji su bile one u SAVING PRIVATE RYAN, FURY ili HACKSAW RIDGE. Ovo je eskapizam za koji se Emmerich specijalizovao, samo sada bez mejdžor studija, malo napabirčen. 

Uprkos tome što sam oduvek neuporedivo više cenio Wolfganga Petersena, ipak osećam neku nostalgiju prema vremenima kada je Roland emmerich bio bitan jer sam naprosto tada i ja bio mlađi. Stoga, iako sam uvek bio vrlo rezervisan i uglavnom negativan prema Emmerichovim filmovima, sada mi je drago da i dalje uspeva da funkcioniše.

P. S.. Detalj sa Johnom Fordom koji snima dokumentarni film je mogao biti detaljnije razrađen, ali dobro, i ovo što smo dobili je dovoljno simpatično.

* * / * * * *