TERMINATOR: DARK FATE

TERMINATOR: DARK FATE Tima Millera je možda i najstamnija epizoda u istoriji ovog serijala. Promovisan je kao film koji će učiniti da se ostave po strani treći, četvrti i peti deo, ali barem u odnosu na treći i četvrti deluje kao krajnje inferioran rad za koji se eventualno može reći da zaista izgleda kao da nema veze sa onim što su ti filmovi postigli.

Ako je RISE OF THE MACHINES slično drugom delu napravio spektakularni rehash drugog dela, naravno arhaiziran i sa snažnim osećajem da je reč o reprizi ali i sa onom mišićavošću realizacije koja je svojstvena ovom serijalu, onda je SALVATION bio zaista nova priča - ratni film smešten u vreme posle Skynetove pobede, u svet koji je samo teasovan u prva dva filma i u pogledu akcije, produkcionog dizajna i opšteg ugođaja po monogo čemu “pravi produžetak serijala”.

SALVATION je nažalost na kraju bio čak i oklevetaniji od RISE OF THE MACHINES i stvoren je utisak kako su ova dva filma abominacikja u odnosu na prva dva besprekorna i revolucionarna filma.

Sam Jim Cameron je prema ovim filmovima bio uzdržan, u odnosu na četvrti nije bio bez izvesne topline ali je provejavao osećaj kako njemu to nije to, i posle skarednog GENISYSa koji je srećom ubrzo prepoznat kao istinska abominacija od svih, prava se vraćaju Cameronu i on kreće da pravi svoj film, kao autor priče i producent.

Na mesto reditelja, Cameron je doveo Tima Millera, svog druga kome je umnogome pomogao da se dokopa režije na DEADPOOLu kojim je stekao svetsku slavu i priliku da radi skupe filmove. Lično se angažovao kao autor priče sa svojim saradnicima iz dana DARK ANGELa i TRUE LIESa.

Počnimo prvo od priče. Dakle, tehnologija koja čini našu svakodnevicu je jako napredovala u odnosu na vreme prvog, drugog, pa čak i trećeg i četvrtog filma.

Stoga, ponovno plasiranje androida od tečnog metala koji je bio big deal 1991. godine i u pogledu tehničke realizacije i u pogledu nepobedivosti i strave koju nosi njegova moć transformacije deluje deplasirano danas. Zanimljiva je ideja da Skynet želi da napravi apokalipsu u vreme pre Wirelessa, i da je Skynet sam zapravo na neki način odumro pre nego što će svet postati ovakav, ali ovaj film uvodi novog protivnika. NIje se desio Skynet ali se desio Legion, i apokalipsa se desila 2020.

Kako je onda moguće da Legion šalje jednog tako nezanimljivog robota od tečnog metala u prošlost da ubije ženu koja im smeta?

Beats me. Ali, Chucky je u rimejku bolje promišljen kroz vizuru savremene tehnike od terminatora a to je nešto gde bih očekivao da baš Cameron kao ljubitelj hard SFa i tehnoman briljira.

Umesto nekog robota koji funkcioniše kao virus koji se kreće bežično i svaki online uređaj pretvara u komponentu za ubijanje ili čak i u potpunosti formiranog androida, mi imamo robota od tečnog metala sa par beznačajnih i besmislenih tehničkih modifikacija koje ne doprinose bitno njegovim osobinama.

Dakle, sam terminator je repriza onog kog smo gledali pre 28 godina i to je baš razočaravajuće.

Situacija koju imamo među likovima je slična. Linda Hamilton se vraća kao ostarela Sarah Connor koja je u suštini u sličnoj situaciji kao u T-2. Umesto Michaela Biehna imamo Mackenzie Davis koja je “unapređeni” čovek, odnosno živi vojnik iz budućnosti koji posle razornih povreda dobija unapređenja i ima snagu uporedivu sa terminatorovom. I tu je naravno stari T-800 koji je poslat iz budućnosti na mislji Skyneta i kad je obavio zadatak ostao je da živi ovde, tkivo mu je ostarilo i (I shit you not) razvio je savest.

Oni se ujedinjuju da spasu mladu ženu iz Meksiko Sitija koja će imati neku ulogu u budućnosti kada ljudi budu ustali protiv Legiona iliti Skyneta umesto Skyneta.

Dakle, sve ovo je kombinovani rehash prva dva dela. Ponovo je junakinja mlada žena koja vodi naizzgled banalan život blue collar radnice. Ponovo ona ima neku ulogu u budućnosti, ponovo imamo robota koji je promenio predznak kao u T-2. Sve je ovo jedna repriza na nivou celine ali je repriza i na nivou scena.

Imamo opet borbe u fabrikama, imamo opet jurnjave na autoputevima, imamo opet junakinju u policijskom pritvoru i robota koji dolazi i pravi masakr i niko joj ne veruje.

Sve to je realizovano na jedan, pa teško je opisati koliko, loš način.

MIllerova režija je tehnički na minimumu koji iziskuje film ovolike ambicije i budžeta. Dakle, ovo je repriza koja je inferiornija od originala, ne samo idejno, ne samo po svežini i snazi, već i po pukoj tehničkoj egzekuciji.

Specijalni efekti su tanki, da ne kažem slabi, a jedan od velikih razloga za to je činjenica da Miller ne koristi CGI da bi snimio nešto što je “nemoguće” već nešto što je besmisleno. Završni akcioni set-piece sa onim transportnim avionima koji se sudaraju je na nivou apsurdnijeg i slabije napravljenog crtanog set-piecea iz FAST AND THE FURIOUS. Umesto da imamo povratak onoj visceralnosti koju nosi serijal Terminator gde imamo ljudska tela nasuprot terminatorovog tela, gde imamo naš svet kroz koji mašina-ubica prolazi kao kroz sir, ovde imamo niz nekih stupidnih i bajatih slo-mo zahvata, tanak CGI, a i u mirnim scenama svedočimo neinspirisanoj, ako ne povremeno i studentskoj inscenaciji ili montaži.

Setovi na kojima se film dešava su na nivou sitkoma kako bi pogodovali nemaštovitim mizanscenima u kojima junaci izgovaraju besmislice iz žanra, “Ako sada odustaneš, njegova žrtva će niti uzaludna” itd.

Dakle, sve to je strašno i kad je akcija i kad je mir, a Arnie se nažalost nalazi u superbesmislenoj roli robo-tate koji je u međuvremenu sotario (jer mu valjda spoljno tkivo stari) i to je prilično nelagodno.

Linda Hamilton je hammy, sa pojednako besmisleno napisanim likom.

Mackenzie Davis pokazuje znake života i njen enhanced soldier koncept predstavlja i jedinu smislenu stvar u ovom filmu i jedinu bitno novu stavr.

Nažalost, novi tečni terminator nije ni blizu Roberta Patricka ili Kristine Lokken, a to je nedopustivo.

Jim Cameron je navek bio Woke. Ali ovaj film je i naglašeno Woke. I to bi bilo OK. Ideja da stvar kreće iz Meksiko Sitija meni je zanimljiva. Cameron je glavni proponent blue collar junaka u visokobudžetnog akcionom SFu i kako nas njegov najbolji učenik Neill Blomkamp uči, nema jače blue collar lokacije od Meksiko Sitija, ali nažalost, ovde to sve samo tone u neku mlaku, neupečatljiv političku korektnost. Ne kažem da je DARK FATE na bilo kom nivou žrtva toga što je Woke, ali definitivno i na tom polju nudi male razloge za nerviranje.

Kao što je poznato, bio sam rezervisan prema prvom DEADPOOLu i drugi mi je mnogo bolji. Međutim, tek na osnovu DARK FATE se može videti koliko je Ryan Reynolds bio u pravu da se reši Millera i koliko je to sve bio njegov šou.

Naravno, sada možemo naći i neke paralele u tim slo-mo elementima akcije i u DEADPOOLu i DARK FATE, ali izgleda da je tamo takva akcija mogla proći jer je bila praćena Deadpoolovim blelbetanjem. Sada je jasno da je Reynolds sa scenaristima bio pretežni autor onoga što se tamo zbiva.

Kako je pored Camerona prošao ovakav trainwreck, pripovedački i tehnički ostaje da se pitamo.

* 1/2 / * * * *