Reprizirao sam HUNGER Stevea McQueena i na novo gledanje mi je ostavio podjednako snažan utisak kao i na prvo. McQueen je došao u film iz video arta i doneo je jednu dozu istorijske avangarde koju je transponovao u lični rediteljski pečat.
Kombinujući naizgled nespojive stvari, visoku estetizaciju, razmatranje odnosa tela i prostora, studiju samog dela, deonice bez reči sa jakim polemičkim dijaloškim scenama, u HUNGERu nudi prototip svojih zahvata koji će i kasnije obeležiti njegove radove, iako će biti odsutni u njegovom najuspešnijem ali po meni i najslabijem filmu TEN YEARS A SLAVE.
HUNGER je prototip po tome što je to film maltene bez značajnog dijaloga kao narativno funkcionalnog elementa sve do jedne scene kojom se završava "drugi čin" i kreće treći, kada nam McQueen nudi izuzetno dug visokoestetizovan dvoplan u kom dva izvanredna šprehera Michael Fassbender i Liam Cunningham vrše jedinu i ključnu dijalošku intervenciju u ovom filmu.
Ta scena je u snažnoj opoziciji u odnosu na ostatak filma koji je dotle a i potom koncipiran bez pripovedački značajnih dijaloga, a to znači da ljudi govore u scenama koje su uverljivije ako u njima ljudi govore ali to što izgovaraju nije bitno sem kao dete zvučne slike i atmosfere.
Film kreće krizom u severnoirskom zatvoru gde su utamničeni pripadnici IRAe koji žele da ostvare politički status ratnih zarobljenika i da ne budu suđeni kao kriminalci. Štrajk kreće protestom u formi nepranja i izlivanja kibli po hodnicima a završava štrajkom glađu tokom kog će Bobby Sands postatu primus inter pares među "mučenicima" koji su dali život za ideju.
Fassbender naravno ne propušta da Sandsovo fizičko rastakanje isprati izuzetno posvećenom transformacijom vlastitog tela, i McQueen ne preza od dosta jasne simbolike u samoj završnici Sandsovog života gde mu pridaje biblijske tonove.
Samo pitanje Troublesa, IRAe, lojalista i policije, u ovom filmu nije primarno. Ključ je u ljudima i beskrupuloznosti do koje su dovedene obe strane, i naravno o čoveku koji je spreman na žrtvu za svoju ideju jer mu je u zatvoru, i tim okolnosima, ona jedino preostala kao smisao života. Stoga, McQueen ne izbegava da prikaže i dosta brutalnu likvidaciju čuvara zatvora tokom posete senilnoj majci u staračkom domu (IRA je inače likvidirala više čuvara zatvora nego što je umrlo njenih pripadnika u štrajku glađu).
Izgraditi uzbudljivo audiovizuelno iskustvo sa tako malo verbalnih, a rekao bih i literarnih zahvata, pravi je podvig i McQueen u tom pogledu pravi nešto što jeste art house ali je u pogledu "projektnog zadatka" slično onome što su radili Zemeckis u CAST AWAY ili Cuaron u GRAVITY. Njegovi junaci su takođe izgubljeni, samo ne na ostrvu ili u svemiru, već u zatvoru i političkoj situaciji iz koje ne mogu da izađu radeći stvari koje ne obuhvataju krajnji ulog, a to je sam život. fassbenderov Bobby Sands u tom smislu jeste autentična ličnost, ali uspeva da postane i filmski heroj uprkos naturalističkom pristupu njegovoj životnoj priči.
HUNGER je premijeru doživeo u Kanu, i posle njega se McQueen nije osvrtao za sobom.
* * * 1/2 / * * * *
Kombinujući naizgled nespojive stvari, visoku estetizaciju, razmatranje odnosa tela i prostora, studiju samog dela, deonice bez reči sa jakim polemičkim dijaloškim scenama, u HUNGERu nudi prototip svojih zahvata koji će i kasnije obeležiti njegove radove, iako će biti odsutni u njegovom najuspešnijem ali po meni i najslabijem filmu TEN YEARS A SLAVE.
HUNGER je prototip po tome što je to film maltene bez značajnog dijaloga kao narativno funkcionalnog elementa sve do jedne scene kojom se završava "drugi čin" i kreće treći, kada nam McQueen nudi izuzetno dug visokoestetizovan dvoplan u kom dva izvanredna šprehera Michael Fassbender i Liam Cunningham vrše jedinu i ključnu dijalošku intervenciju u ovom filmu.
Ta scena je u snažnoj opoziciji u odnosu na ostatak filma koji je dotle a i potom koncipiran bez pripovedački značajnih dijaloga, a to znači da ljudi govore u scenama koje su uverljivije ako u njima ljudi govore ali to što izgovaraju nije bitno sem kao dete zvučne slike i atmosfere.
Film kreće krizom u severnoirskom zatvoru gde su utamničeni pripadnici IRAe koji žele da ostvare politički status ratnih zarobljenika i da ne budu suđeni kao kriminalci. Štrajk kreće protestom u formi nepranja i izlivanja kibli po hodnicima a završava štrajkom glađu tokom kog će Bobby Sands postatu primus inter pares među "mučenicima" koji su dali život za ideju.
Fassbender naravno ne propušta da Sandsovo fizičko rastakanje isprati izuzetno posvećenom transformacijom vlastitog tela, i McQueen ne preza od dosta jasne simbolike u samoj završnici Sandsovog života gde mu pridaje biblijske tonove.
Samo pitanje Troublesa, IRAe, lojalista i policije, u ovom filmu nije primarno. Ključ je u ljudima i beskrupuloznosti do koje su dovedene obe strane, i naravno o čoveku koji je spreman na žrtvu za svoju ideju jer mu je u zatvoru, i tim okolnosima, ona jedino preostala kao smisao života. Stoga, McQueen ne izbegava da prikaže i dosta brutalnu likvidaciju čuvara zatvora tokom posete senilnoj majci u staračkom domu (IRA je inače likvidirala više čuvara zatvora nego što je umrlo njenih pripadnika u štrajku glađu).
Izgraditi uzbudljivo audiovizuelno iskustvo sa tako malo verbalnih, a rekao bih i literarnih zahvata, pravi je podvig i McQueen u tom pogledu pravi nešto što jeste art house ali je u pogledu "projektnog zadatka" slično onome što su radili Zemeckis u CAST AWAY ili Cuaron u GRAVITY. Njegovi junaci su takođe izgubljeni, samo ne na ostrvu ili u svemiru, već u zatvoru i političkoj situaciji iz koje ne mogu da izađu radeći stvari koje ne obuhvataju krajnji ulog, a to je sam život. fassbenderov Bobby Sands u tom smislu jeste autentična ličnost, ali uspeva da postane i filmski heroj uprkos naturalističkom pristupu njegovoj životnoj priči.
HUNGER je premijeru doživeo u Kanu, i posle njega se McQueen nije osvrtao za sobom.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment