Lee H. Katzin je preuzeo film LE MANS od Johna Sturgessa koji je trebalo da ga režira za Stevea McQueena. Usledilo je pakleno snimanje, dosnimavanje, premontiravanje i na kraju je nastao ovaj film na čiju premijeru sam McQueen nije ni došao.
Danas, LE MANS stoji kao klasik autotrkačkog filma, po mnogima, i to ne bez zasluge, važi i za najbolji film o motosportu. Ne bih išao toliko daleko, ali zašto da ne, LE MANS jeste jedno od najvećih umetničkih dostignuća kada je reč o pokušajima igranog filma da obuhvati fenomen auto trka. Stoga ovaj film zaslužuje da iznova bude otkriven.
Steve McQueen je glumio u čitavom nizu klasika i poistovećen je sa ikoničnim likovima, ali LE MANS je u određenom smislu možda i najznačajnije delo sa njegovim pečatom. Naime, u ovom filmu je on ko-autor, kao zvezda koja je založila svoj ugled i uspela da istera koncept inspirisan jednim velikim delom francuskim Novim talasom, a to je upliv dokumentarnog u igrani film.
Nije LE MANS jedini holivudski film sedamdesetih koji je koketirao sa ovim stilom, da se razumemo, ali je vrlo radikalan ako imamo u vidu da je film o sportu, da je skup, da je star vehicle (pun intended). Naime, prvih 37 minmuta filma mi ne dobijamo ni jednu jedinu supstancijalnu repliku izgovorenu od strane junaka. McQueen je želeo da automobili budu protagonisti filma, i u tome je i uspeo. Način na koji "porše" ide na početku ulicama varošice pored trkališta mnogo više podseća na hod junaka nego na tipičnu vožnju motornog vozila.
Lee H. Katzin sa ekipom uspeva da isprati ovaj koncept. Michel Legrand je napravio jako zanimljiv skor, kombinovan sa arhivskom muzikom. Detalj sa himnama koje sviraju pred trku dok vozači zauzimaju mesta je mnogo diskretniji u realizaciji nego što zvuči kad se priča, a postepeno intenziviranje života u Le Manu kako se oko trkališta okupljaju posetioci i ekipe je fantastičan školski primer "čistog filma", gde se samo kroz sliku i ritam postignut montažom postiže utisak koji je mnogo viši od narativnog.
U određenom smislu, McQueen je uvek bio glumac koji je igrao na ćutanje, na pogled, tudio se da bude man of few words i u LE MANSu on upadljivo želi da se povuče iz protagonizma i da bude svojevrsni pokrovitelj celog ovog šoua koji se ne nameće. Njegova spontanost i uključenost u rad trkačkog tima u filmu je nedvojbena. On dolazi među njih ali se ni na koji način, ni po ekspresiji ni energetski ne izdvaja.
Kao i kod McQueenovog imenjaka koji poslednjih desetak godina snima art house javlja se uvek rizik šta se dešava kada u tako atmosferičnom filmu bez reči krene dijalog, ali nema razloga za brigu, disbalans je manji nego što bi se očekivalo.
LE MANS je film koji treba rehabilitovati jer u svoje vreme naprosto nije shvaćen, možda zato što su očekivanja od njega bila drugačija. Danas on funkcioniše na drugom nivou i gleda ga publika koja receptivnija. U tim okolnostima, reč je o klasiku kome se treba vraćati.
* * * 1/2 / * * * *
Danas, LE MANS stoji kao klasik autotrkačkog filma, po mnogima, i to ne bez zasluge, važi i za najbolji film o motosportu. Ne bih išao toliko daleko, ali zašto da ne, LE MANS jeste jedno od najvećih umetničkih dostignuća kada je reč o pokušajima igranog filma da obuhvati fenomen auto trka. Stoga ovaj film zaslužuje da iznova bude otkriven.
Steve McQueen je glumio u čitavom nizu klasika i poistovećen je sa ikoničnim likovima, ali LE MANS je u određenom smislu možda i najznačajnije delo sa njegovim pečatom. Naime, u ovom filmu je on ko-autor, kao zvezda koja je založila svoj ugled i uspela da istera koncept inspirisan jednim velikim delom francuskim Novim talasom, a to je upliv dokumentarnog u igrani film.
Nije LE MANS jedini holivudski film sedamdesetih koji je koketirao sa ovim stilom, da se razumemo, ali je vrlo radikalan ako imamo u vidu da je film o sportu, da je skup, da je star vehicle (pun intended). Naime, prvih 37 minmuta filma mi ne dobijamo ni jednu jedinu supstancijalnu repliku izgovorenu od strane junaka. McQueen je želeo da automobili budu protagonisti filma, i u tome je i uspeo. Način na koji "porše" ide na početku ulicama varošice pored trkališta mnogo više podseća na hod junaka nego na tipičnu vožnju motornog vozila.
Lee H. Katzin sa ekipom uspeva da isprati ovaj koncept. Michel Legrand je napravio jako zanimljiv skor, kombinovan sa arhivskom muzikom. Detalj sa himnama koje sviraju pred trku dok vozači zauzimaju mesta je mnogo diskretniji u realizaciji nego što zvuči kad se priča, a postepeno intenziviranje života u Le Manu kako se oko trkališta okupljaju posetioci i ekipe je fantastičan školski primer "čistog filma", gde se samo kroz sliku i ritam postignut montažom postiže utisak koji je mnogo viši od narativnog.
U određenom smislu, McQueen je uvek bio glumac koji je igrao na ćutanje, na pogled, tudio se da bude man of few words i u LE MANSu on upadljivo želi da se povuče iz protagonizma i da bude svojevrsni pokrovitelj celog ovog šoua koji se ne nameće. Njegova spontanost i uključenost u rad trkačkog tima u filmu je nedvojbena. On dolazi među njih ali se ni na koji način, ni po ekspresiji ni energetski ne izdvaja.
Kao i kod McQueenovog imenjaka koji poslednjih desetak godina snima art house javlja se uvek rizik šta se dešava kada u tako atmosferičnom filmu bez reči krene dijalog, ali nema razloga za brigu, disbalans je manji nego što bi se očekivalo.
LE MANS je film koji treba rehabilitovati jer u svoje vreme naprosto nije shvaćen, možda zato što su očekivanja od njega bila drugačija. Danas on funkcioniše na drugom nivou i gleda ga publika koja receptivnija. U tim okolnostima, reč je o klasiku kome se treba vraćati.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment