Slično
sportu i televizijska sezona kreće na jesen i zaključuje se na
proleće, ali gledano kalendarski, RTS je iza sebe ostavio jednu od
najupečatljivijih godina u protekle tri decenije.
Ako
samo pobrojimo inovativne televizijske serije koje su donele nešto u
našu kulturu – od serije Pet i njene
ekscentričke dramaturgije, tvinpiksovskog Duga moru
u kom je snimljena možda i najupečatljivija sekvenca ikada
snimljena za našu televiziju (sekvenca Unazad u
osmoj epizodi), pa završno sa Grupom u kojoj su
se pojavili mladi autori i ponudili svoje viđenje kriminalističkog
žanra i beogradskih pločnika, nema ni potrebe naglašavati
gledanost i dugovečnost ostalih programa.
Pa
ipak, završnica ovako upečatljive sezone desila se na Drugom
programu RTS-a 30. decembra
godine na izmaku.
Tada
je, naime, prikazana televizijska drama u kojoj su studenti Fakulteta
dramskih umetnosti ekranizovali komad Dušana Kovačevića
„Proleće
u januaru" iz
kog su kasnije izrasli i njegov roman Bila
jednom jedna zemlja
i film Podzemlje
Emira Kusturice.
Ovaj
komad je u tom nizu nastao prvi i po mnogim elementima se razlikuje
od filma, ali ključna premisa je ista.
Čovek
drži svog prijatelja i grupu ilegalaca u podrumu i eksploatiše ih
dugo pošto je Drugi svetski rat završen i nema više potrebe za
skrivanjem.
Kada
njegov prijatelj više ne može da izdrži boravak u podrumu izlazi
na površinu i naleće na snimanje filma o svom životu što mu samo
pojačava utisak da rat i dalje traje.
Kusturičin
film i serija su ovu temu barokno razradili čitavim nizom detalja u
ponudili su jednu raskošnu metaforu života u SFRJ.
Ratnici
podzemlja
Komad
je svedeniji, i uprkos tome što onaj koji drži zatočenike u
podrumu nije visoki funkcioner kao u filmu, slična su značenja
Kovačevićeve zamisli.
mamo
ljude u izolaciji kojima osobe koje ih eksploatišu stvaraju utisak
da su u stalnom ratu i opasnosti.
Imamo
naravno i razdvajanje onih koji su na površini i znaju kako svet
zaista izgleda i onih koji su u podrumu i žive u iluzijama. I
naravno rade za one gore.
Danas
bi se možda ta tema mogla proširiti i na temu rijaliti programa
kojom se Kovačeić inače i bavio u komadu Život u tesnim
cipelama gde takođe imamo ljude koji su izolovani, s tim
što je odnos inverziran – ranije je ključ bio izolacija, a sada
je potpuna ekstrovertnost.
Oslobađanje
No,
vratimo se starom komadu.
Kovačevićeva
drama je aktuelnija nego ikad.
Filmovi
Parazit Bong Jun-hoa i Mi Džordana
Pila govore na maltene sličan način i savremenim okolnostima.
U
filmu Mi, ljudi zarobljeni u napuštenom tunelu, a
začeti u ezoteričnom eksperimentu američke vlade, izlaze na
površinu i dovode do masovnog nasilja.
Kod
Bonga, ljudi iz nižih klasa i simbolički, pa i fizički izlaze iz
podzemlja sa željom da preuzmu moć svojih gazda.
Kod
Kovačevića imamo ljude koji su se sakrili od rata, a onda su
nadalje lagani da se sukob nije završio.
Apokalipsa,
sada
Sve
tri priče završavaju apokaliptičnim događajima.
U
Kusturičinom filmu se deo zemlje sa tim ljudima otcepi i odlazi
nekuda od glavnine teritorije i glavnog toka istorije.
Kod
Pila, to je krvava pobuna gde svaki čovek na površini ima svoju
kopiju pod zemljom koja želi da preuzme njegovo mesto.
Kod
Bonga se katastrofalno preokreću životi svih protagonista.
Novom
ekranizacijom Proleća u januaru, RTS je omogućio da
naša kultura zauzme svoje zasluženo mesto u ovom dijalogu o
podelama i odnosima dominacije i nepremostivih jazova koji se
najbolje mogu prikazati pričama o onima gore i onima ispod.
Četvrt
veka posle Kusturičinog Podzemlja, Kovačevićava
zamisao je i dalje validna i očituje se u nekim od najboljih
svetskih filmova.
Ova
televizijska drama je stoga došla u pravom trenutku da nas podseti
na dela nastala kod nas koja su zapravo ispred svog vremena, i
naravno na veličinu Dušana Kovačevića kao pisca.