6 UNDERGROUND

THE IRISHMAN se ove godine istakao kao film koji služi da dokaže kako je Netflix sposoban da omogući autorima da se vrate sebi i oslobode od peirisaka i limita koje im nameću holivudski studiji. Kada se podvuče crta smatram da je 6 UNDERGROUND Michaela Baya mnogo veći dokaz za tu tezu od samog IRISHMANa kome je ono što su stvari koje ne dopušta studio najveći nedostatak.

6 UNDERGROUND je film koji je za Netflix snimio Michael Bay i to već kao činjenica pobuđuje veliku radoznalost jer je ovaj čovek baš specijalista za veliko platno i njemu primereni spektakl. Moram priznati da sam posle drugog filma u serijalu TRANSFORMERS u principu porpilično zapostavio praćenje njegovog rada jer mi je delovalo kao da je u ovoj franšizi sebe životno zarobio. I ono što je radio mimo TRANSFORMERSa mi je bio znatan pad u odnosu na filmove za početka karijere, tu pre svega mislim na film o opsadi u Bengaziju gde je pokazao kako je Pete Berg klasu iznad njega u tom formatu, u tom trenutku.

I onda se desio 6 UNDERGROUND kao film u kome je Bay prešao u striming i na tom putu paradoksalno otkrio sebe i to iz one najbolje faze, kada se potpuno razobručio u filmu BAD BOYS 2. Ovde je Bay ponovo dobio priliku da snimi hard-R film i rekao bih da je desetak miliona dolara njegovog budžeta otišlo isključivo na realizaciju hard-R detalja. Bay je poznat po brutalnoj i crnohumornoj akciji, a ovde je pustio mašti na volju, stvorivši nekoliko set-pieceova koji su u određenom smislu vrhunska demencija koje se Don Simpson ne bi postideo.

Ryan Reynolds igra glavnu ulogu i drži film na okupu ali je vrlo zanimljivo da, iako ostatak naslovne ekipe čine glumci, on nema poptuni protagonizam u akciji. Štaviše, Reynolds je glavni i noseći junak ovog filma ali definitivno nije glavni akcioni heroj. Ne znam šta je razlog toga, tim pre što sam pomenuo da su ostali u ekipi takođe glumci a ne neki specijalizovani martial arts eksperti i sl.

6 UNDERGROUND je film o kom sada možemo da opisujemo na nivou referenci, i tu bih neke naslove tražio pre svega u rasponu od NOW YOU SEE ME do HITMAN’S BODYGUARD. Znači s jedne strane imamo vragolasti tim maštovitih avanturista u akciji na luksuznim lokaciajama a sa druge imamo tvrdu hard-R akciju, naravno sve realizovano u Bayovom stilu.

Bayov stil je u nekim aspektima već postao malo anahron. Oni njegovi kranovi kojima otvara scene a onda im se vraća u sred situacije, definitivno pokazuju da su kao rešenje stari 25 godina. Isto tako užareni kolorit u slici više nije toliko moderan, mada se vraća, međutim produkcioni dizajn ovog filma je besprekoran a Bay uzima priču i zaista je tretira kao jednu montažu atrakcija pravljenu da ostavi gledaoca bez daha više nego inače.

Premisa je najslabiji deo filma. Ekipa junaka sa raznim sposobnostima koja se okuplja da bi kažnjavala “zle ljude” je generic i stripovska je u onom lošem smislu. Međutim, scenario koji potpisuju Rhett Reese i Paul Wernick, pisci DEADPOOL filmova je zapravo na nivou scena dosta solidan, ima finih preokreta i duhovitih detalja u njima. Najslabiji deo filma su zapravo sama premisa i tzv. plumming kojim se ta premisa eksplicira gledaocima. Međutim, toga nema mnogo jer izgleda da su svi svesni da je ovo priglupo.

Bay međutim koncipira film kao rollercoaster koji ostavlja bez daha. U BAD BOYS 2 je agresivnu akciju smenjivao slojevima prljavog humora u kom se film relaksirao. Ovde toga nema, ali na svu sreću Bay time ne “guši” film. Međutim, i mirne scene su nemirne, nabijene visokom estetizacijom, seksualnošću ili agresivnim produkcionim dizajnom.

Bojan Bazelli je sjajan saradnik na ovom filmu i odgovorio je na Bayeve zahteve u kojima stvari povremeno postaju apstrakne kroz visok tempo rezova i obilje kretanja jarko obojenih objekata u kadru.

To nas sve dovodi do akcije koja je kod Baya uvek bila vrhunsko obeležje a ovde je gura korak dalje. Naime, u BAD BOYSima je on manje-više digao buddy cop film na još viši oktanski nivo ali to je manje-više bio neki poznat okvir koji je izgradio Tony Scott u BEVERLY HILLS COP 2. U TRANSFORMERSima je pak išao na ekranizaciju mecha akcije koja nikada nije snimana za tako velike pare.

Sada on radi maltene kao Luc Besson u LUCY i osmišljava nadrealne set-pieceove koji po svojoj čistoj ekstravagantnosti dobacuju do Bond-filmova. Samo što tamo nikada ne bi bili urađeni sa ovoliko krvi i crnog humora.

Ono što je Netflix otvorio Bayu kao polje delovanja u odnosu na ono što nude studiji iskorišćeno je u najvećoj meri i koristi filmu. Možemo polemisati da li je Bay reditelj kog treba spasavati iz bilo čega, ali izlazak iz “zlatnog kaveza” u aranžmanu Netflixa mu je prijao, isto onoliko McGu koji je tek na ovoj striing mreži snimio svoja dva ponajbolja filma.

Slično važi i za Baya, posle skoro petnaest godina, on je uspeo da snimi nešto zanimljivo. Hvala Netflixu za to. 

* * * / * * * *