ČETIRI RUŽE Vasilija Nikitovića je zanimljivo ostvarenje za studiju slučaja. Naime, reč je o filmu koji pokazuje na koji način diostributerske i prikazivačke okolnosti u jednoj kinematografiji direktno utiču na produkciju.
Naime, za vreme sankcija devedesetih, uprkos tome što je piratska VHS ponuda pratila sve relevantno što se pojavljivalo na sceni, bioskopska ponuda je bila sužena i imala je nekoliko firmi iz Holivuda koje su bile zastupljene, među njima i Miramax preko kuće First Production. U tom paketu, naša bioskopska publika je bila u toku sa dešavanjima u američkom nezavisnom filmu, naročito kad je reč o opusu Quentina Tarantina koji je ostavio dubokog traga svuda u svetu ali naročito kod nas. Katarzične okolnosti Srbije pod sankcijama, uspon kriminala kod nas itd. ostavili su naše autore iz tog vremena a naročito studente filma u jakoj vezi sa Tarantinom iz te rane RESERVOIR DOGS - PULP FICTION - TRUE ROMANCE faze.
Sledeći bitan korak je faza posle bombardovanja kada je Guy Ritchie došao kod naše publike ponovo pod katarzičnim okolnostima sa filmom LOCK STOCK AND TWO SMOKING BARRELS i nadovezao se na ono što je već bilo tarantinizovano.
Uprkos tome što ni Tarantino ni Ritchie ne snimaju takve filmove i što je u globalnim tokovima ta vrsta filma bila u modi pre dvadesetak godina, to seme je ostalo u našim autorima i oni i dalje svoje prve filmove snimaju po toj mustri. Svakako možemo tu govoriti i o fenomenu zakasnelog debija. Reditelji kod nas kasno snimaju svoje prve filmove i neki od njih naravno umesto da unesu nešto sveže u naš film donose neku bajatu ideju na kojoj dugo rade.
Ako su Dejan Zečević i Đorđe Milosavljević bili early adopteri tarantinovskog uticaja, oni su se od njega i najbrže otrgli, i ostao mu je odan samo Milorad Milinković Debeli. Otud se ČETIRI RUŽE može smatrati neodebelističkim filmom, autorskom, dosta reakcionarnom interpretacijom te poetika nastale na korenima Tarantina i Ritchije.
Reći da je to bajato formalno i idejno je pojačano činjenicom da je film ČETIRI RUŽE toliko davno počeo sa snimanjem da u njemu ljudi još uvek ne koriste smart telefone već se komunicira ne samo burnerima već i fiksnim telefonima, dakle ovo je praktično film epohe u određenom smislu.
Nije samo film epohe po tome kada je sniman, i po idejama na kojima se u osnovi bazira, već naravno i po opštem svetonazoru koji je vezan za ekipe mladih aparatčika i njihovih pustopašnih klijenata koji su sedeli po KGBu, ŠKDu i igrali se kulturne i svake druge politike u periodu Koštuničine vladavine, od Đinđevog ubistva do priznanja Kosova.
Ako želimo da se prisetimo mentalnog stanja bitnih ljudi tog perioda, ČETIRI RUŽE su to dosta dobro zarobile, mada kao i svaki dokument i ovaj će biti osporavan od svojih protagonista.
Uprkos tome što se bazira na premisama posrbljene reinterpretacije jedne pseudo-autorske forme komercijalnog filma, ČETIRI RUŽE su autorsko ostvarenje par excellence sa vidljivim autorovim naporima da se stvaralački ispolji. Tu ima i elemenata društvene kritike, i političke satire, pa čak i nesporno sentimentalne spone sa Kosovom, ima zanimljivih edgy momenata, ali sve to je pod naslagama aljkave realizacije koja na kraju nimalo ne pomaže ovom filmu u kom je svaka greška ostavila dubok ožiljak.
Pa ipak, uprkos svim tim ožiljcima, ČETIRI RUŽE jesu zabeležile jedan neslavni trenutak u žvotu ovog naroda i kulture i ostaće kao mala vremenska kapsula.
* * / * * * *
Naime, za vreme sankcija devedesetih, uprkos tome što je piratska VHS ponuda pratila sve relevantno što se pojavljivalo na sceni, bioskopska ponuda je bila sužena i imala je nekoliko firmi iz Holivuda koje su bile zastupljene, među njima i Miramax preko kuće First Production. U tom paketu, naša bioskopska publika je bila u toku sa dešavanjima u američkom nezavisnom filmu, naročito kad je reč o opusu Quentina Tarantina koji je ostavio dubokog traga svuda u svetu ali naročito kod nas. Katarzične okolnosti Srbije pod sankcijama, uspon kriminala kod nas itd. ostavili su naše autore iz tog vremena a naročito studente filma u jakoj vezi sa Tarantinom iz te rane RESERVOIR DOGS - PULP FICTION - TRUE ROMANCE faze.
Sledeći bitan korak je faza posle bombardovanja kada je Guy Ritchie došao kod naše publike ponovo pod katarzičnim okolnostima sa filmom LOCK STOCK AND TWO SMOKING BARRELS i nadovezao se na ono što je već bilo tarantinizovano.
Uprkos tome što ni Tarantino ni Ritchie ne snimaju takve filmove i što je u globalnim tokovima ta vrsta filma bila u modi pre dvadesetak godina, to seme je ostalo u našim autorima i oni i dalje svoje prve filmove snimaju po toj mustri. Svakako možemo tu govoriti i o fenomenu zakasnelog debija. Reditelji kod nas kasno snimaju svoje prve filmove i neki od njih naravno umesto da unesu nešto sveže u naš film donose neku bajatu ideju na kojoj dugo rade.
Ako su Dejan Zečević i Đorđe Milosavljević bili early adopteri tarantinovskog uticaja, oni su se od njega i najbrže otrgli, i ostao mu je odan samo Milorad Milinković Debeli. Otud se ČETIRI RUŽE može smatrati neodebelističkim filmom, autorskom, dosta reakcionarnom interpretacijom te poetika nastale na korenima Tarantina i Ritchije.
Reći da je to bajato formalno i idejno je pojačano činjenicom da je film ČETIRI RUŽE toliko davno počeo sa snimanjem da u njemu ljudi još uvek ne koriste smart telefone već se komunicira ne samo burnerima već i fiksnim telefonima, dakle ovo je praktično film epohe u određenom smislu.
Nije samo film epohe po tome kada je sniman, i po idejama na kojima se u osnovi bazira, već naravno i po opštem svetonazoru koji je vezan za ekipe mladih aparatčika i njihovih pustopašnih klijenata koji su sedeli po KGBu, ŠKDu i igrali se kulturne i svake druge politike u periodu Koštuničine vladavine, od Đinđevog ubistva do priznanja Kosova.
Ako želimo da se prisetimo mentalnog stanja bitnih ljudi tog perioda, ČETIRI RUŽE su to dosta dobro zarobile, mada kao i svaki dokument i ovaj će biti osporavan od svojih protagonista.
Uprkos tome što se bazira na premisama posrbljene reinterpretacije jedne pseudo-autorske forme komercijalnog filma, ČETIRI RUŽE su autorsko ostvarenje par excellence sa vidljivim autorovim naporima da se stvaralački ispolji. Tu ima i elemenata društvene kritike, i političke satire, pa čak i nesporno sentimentalne spone sa Kosovom, ima zanimljivih edgy momenata, ali sve to je pod naslagama aljkave realizacije koja na kraju nimalo ne pomaže ovom filmu u kom je svaka greška ostavila dubok ožiljak.
Pa ipak, uprkos svim tim ožiljcima, ČETIRI RUŽE jesu zabeležile jedan neslavni trenutak u žvotu ovog naroda i kulture i ostaće kao mala vremenska kapsula.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment