Friday, July 31, 2009

CRANK: HIGH VOLTAGE

Najzad se pojavio DVD rip filma CRANK: HIGH VOLTAGE. Taylor i Neveldine su snimili film posle koga čovek mora da sedne i odahne i to u najpozitivnijem smislu tog gesta.

CRANK: HIGH VOLTAGE je dosta teško nazvati filmom per se, pošto to nije u onom akademskom smislu. Naime, reference koje bi se pre mogle koristiti jeste da je to walkthrough GTA koji je snimio Takashi Miike. Ja nemam problem da to nazovem filmom ali znam dosta ljudi koji imaju.

Mislim da je taj spoj GTA i Takashi Miikea najbolja referenca za ovaj film. Prvih deset minuta filma su apsolutno čist Takashi Miike i u principu film ni kasnije nije mnogo drugačiji. Štaviše, reklo bi se da je Miike svesna refrenca u ovom filmu, naročito ako imamo u vidu dizajn trijada koji više liče na miikeovske jakuze. E sad u filmovima poput DEAD OR ALIVE i sl. Miike ima takve deonice koje traju po nekoliko minuta. Ovde ludilo traje neprestano sat i po vremena. Rečju, HIGH VOLTAGE je kao Miike bez dosadnih delova.

Što se GTA reference tiče, LA iz ovog filma je apsolutno kao Vice City. Neveldine i Taylor uživaju u groteksnim prikazima gang kulture i nesposobne policije, većina ljudi koji se pojavljuju na ulici su stripovski gang likovi kakvi bi se očekivali u GTA. Svi imaju neke gadne planove i namere, fenomenalno su dizajnirani i zaista kao da su izašli iz neke jako cool igrice.

Konačno, treći uticaj su stripovi. Određeni koncepti, recimo ideja o demigod stoletnjem kinezu Poon Dongu i još nekim stvarima koje neću spoilovati, dolaze pravo iz nečega što liči na garthennisovštinu prvog reda, s tim što je očišćeno od Ennisovih često besmislenih dijaloških tirada.

Dakle, sasvim je jasno odakle na planu uticaja dolaze Neveldine i Taylor. Oni su vanbračna deca Meha Krljića. Ironija je samo u tome što sam Meho ne bi snimio ovakav film ali bi zato svojim pogubnim uticajem naterao svakog drugog da snimi ovakav film. O produženosti Mehove nevidljive ruke svedoči i to da je muziku za film napisao Mike Patton.

Što se egzekucije tiče, Neveldine i Taylor idu korak dalje što se tiče kinetičnosti svog postupka. HIGH VOLTAGE je ozbiljan atak na čula na svakom smislu, ali nekako je u svojoj agresiji, mešavini stilova i nekoherentnosti uspeo da bude dosledan i na kraju ostavlja utisak jedne sasvim zaokružene celine. Dakle, ovaj film uspeva da iz svoje nekonzistentnosti izgradi ubedljiv koncept, ali isto tako zahteva gledaoca koji je raspoložen da ga Neveldine i Taylor siluju sat i po vremena. Meni to nije bilo problem, pošto u principu volim da igram GTA igre i nemam problem sa tom vrstom pritiska ali verujem da ima gledalaca koji to ne mogu da podnesu.

Teško je reći da li je HIGH VOLTAGE nešto novo u svetu filma, ili je samo naprosto nešto drugačije, ali nesumnjivo je da se ne može meriti tipičnim akademskim aršinima. Druga stvar koja me raduje jeste to da u svetu akcionog filma najzad imamo film koji nije za svakoga, što je odavno počelo da nam nedostaje. Naime, kada su akcijaši pistali mejnstrim i kada su praktično postali okosnica A-filma, onda su se odjednom pretvorili u vrhunac mejnstrim izraza.

I tada su akcijaši izgubili oštricu koju su imali u svojim sjajnim danima, kada su nastajali tako obsceni naslovi poput recimo Lesterovog COMMANDOa. HIGH VOLTAGE je ta vrsta filma. Teško je za njega reći da je sjajan film na način na koji je to GONE WITH THE WIND, niti da je za svakoga, ali upravo mu ta ekskluzivnost i autsajderska pozicija daje glavni ideološki atribut kao važnom vesniku autentičnog grindhouse revivala. SDve ono o čemu Rodriguez priča, Neveldine i Taylor rade.

Ove godine je američki repertoarski film počeo da ubacuje sjajne naslove iz B-produkcije, prvo je TAKEN koji smo mi gledali prošle godine dominirao na blagajnama, onda su se pojavili PUSH i HIGH VOLTAGE. Mislim da ljubitelji B-filma mogu biti zadovoljni.

Prava je šteta što HIGH VOLTAGE nije bio veći hit pošto mislim da je sa njim Statham postao jedna od retkih zvezda koja uporedo ima dve cutting edge akcione franšize, i dva sjajna lika u njima, Franka Martina i Chev Cheliosa. Nažalost, čini se da posle skora poslednjih nastavaka, te franšize neko vreme neće ići u bioskope i Stathamov trud ostaje pomalo nenagrađen.

* * * * / * * * *

Thursday, July 30, 2009

CHOPPER

Reprizirao sam CHOPPERA Andrew Dominika.

Ako me sećanje ne vara, gledao sam ga na VHSu svojevremeno, iznajmljenom iz video kluba HOMER. To je dakle bilo baš davno. U svakom slučaju, industrijska špijunaža me je naterala da ga ponovo pogledam. Iz prvog gledanja sam upamtio sjajnu ulogu Erica Bane a sada je već postalo istorija koliko je ta uloga bila ključna za njegovu kasniju afirmaciju. Ostatak filma mi nije ostavio naročit utisak, ali milim da je banina glumačka igra bila sasvim dovoljna da se pokaže kao vrlo solidan temelj filma.

Na novo gleanje, iznenadilo me je koliko je Refnov BRONSON zapravo preuzeo Dominikovih rešenja. Pre svega na nivou kompozicije kadra, poigravanja svetlima, u izvesnoj meri i kad je reč i o ritmu i o stavu. Iako je BRONSON naravno u startu evocirao uspomenu na CHOPPER, tek me je repriza CHOPPERa podsetila koliko su to zapravo slični filmovi.

CHOPPER je naravno znatno efektiniji zato što ipak ima nekakvu unutrašnju logiku koliko god da je koncipiran kao isečak iz Chopperovog života koji ima sumnjivu dramaturšku, a nesumnjivo i malu faktografsku vrednost. Ono što je CHOPPERova prednost u odnosu na BRONSON je pre svega to što je ovo nepretenciozan film, i to ne samo na nivou pretenzije filma kao celine, nego i pretenzije samog rediteljskog koncepta.

Iako i Refn i Dominik imaju upadljivih sličnosti u želji da se njihovo prisustvo iza kamere oseti u ovom filmu i da rediteljeva ruka bude itekako vidljiva, Dominik ipak ne maltretira svoju publiku. To, i Banina zaista posvećena, mudro koncipirana uloga čine CHOPPERa boljim.

Van komparacije sa BRONSONom, CHOPPER je zapravo solidan primer australijskog niskobudžetnog filma koji spaja exploitation temu i quirky pristup ali ne uspeva da crossoveruje van svog kapaciteta.

Na svu sreću, CHOPPER je bio dobar showcase za banu i Dominika i obojica su se izborili da kasnije rade stvari koje žele.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, July 28, 2009

MORTAL THOUGHTS

Reprizirao sam MORTAL THOUGHTS Alana Rudolpha, polu-indie triler sa početka devedesetih koji je bio pet project Demi Moore, i jedan od uvodnih indie filmova u kasnijem vrlo bogatom indie opusu njenog tadašnjeg supruga Bruce Willisa. Ako imamo u vidu da je Willis u tom trenutku bio u velikom usponu, tim pre njegova uloga muža siledžije oko čijeg se ubistva razvija film deluje još hrabrije.

Nominalno, MORTAL nije indie film, distribuirala ga je Columbia, čak je i zaradio solidan novac, međutim, režirao ga je Alan Rudolph, čovek sa nezavisne scene plus glumci igraju against type i to mu daje indie elemente.
Willis je i kasnije imao vrlo razvijen odnos sa Rudolphom i sam je finansirao njegov pozni film BREAKFAST OF CHAMPIONS.

MORTAL THOUGHTS je interesantan triler baziran na flešbekovima, sa preokretom koji je meni pio vodu kad sam bio klinac, premda danas mislim da ne bi, u kome okvir istrage koji okida flešbekove tek pomalo usporava radnju, reklo bi se manje nego inače, ali svakako deluje kao višak. Međutim, upravo taj okvir omogućuje ono što je osnov ove priče a to je nepouzdani narator.

Glumački stil sa dosta igranja na akcente radničke klase ima svoje korene u filmovima iz sedamdesetih, dok je Rudolphov vzuelni koncept nešto moderniji, bliži osamdesetim, pa u pojedinim scenama dolazi do nesklada između glumačke igre i njegovog vizuelnog koncepta. Ipak, nesumnjivo je da ovaj indie film ima production value major trilera svog vremena.

Štaviše, vreme izlaska ovog filma sugeriše da je ovo vrlo lako mogao biti i full major film ako imamo u vidu da su tada bili vrlo moderni trileri o odraslim ljudima i porodičnim traumama kao što su SLEEPING WITH THE ENEMY, HAND THAT ROCKS THE CRADLE, CONSENTING ADULTS... Međutim, ako pogledamo glumačku podelu, onda bi u major filmu Willis sigurno pre igrao nešto na tragu COLOR OF THE NIGHT nego kao ovde (iako je imao pre par godina sličnu rolu u filmu PERFECT STRANGERS James Foleya).

U ovom filmu je očigledno glumcima priča bila bitnija od high concepta, i otud i indie etiketa.

Kada sam uzeo da ga reprizram, očekivao sam da će mi izgledati kao vanity project koji zaslužuje da bude zaboravljen, ali nije, film je sasvim pristojan, ali ne i onoliko dobar koliko su autori mislili.

* * 1/2 / * * * *

Monday, July 27, 2009

NIGHT AND DAY

Pogledao sam NIGHT AND DAY Michaela Curtiza, Warneriov Technicolor mjuzikl o životu i radu Cole Portera iz 1946. godine.

Ovaj biografski mjuzikl snimljen je u maniru tadašnjih velikih filsmkih revija u kojima su muzičke tačke često same sebi bile svrha, i nisu bile naročito uklopljene u širi smisao filma. Naravno, čak i u to doba, u kvalitetnim mjuziklima su muzičke deonice bile dobro dramski postavljene i nisu bile showstopperi. Međutim, u NIGHT AND DAY one jesu showstopper i uprkos tome što su pesme sjajne a tačke sporadično jako dobre, modernom gledaocu, kao i onome ko voli kvalitetan mjuzikl, one stoje kao osnovni problem filma. Ipak, istini za volju, u vreme kada je NIGHT AND DAY izašao, te tačke su smatrane dovoljno atraktivnim da zabave publiku, tako da je u svoje vreme NIGHT AND DAY smatran za čudovišno komercijalan poduhvat. Ipak, film očigledno nije dobro stario, i reklo bi se da je ostao na nivou efemernog repertoarskog filma svog vremena.

Druga atipičnost filma NIGHT AND DAY je glumačka podela. Cole Portera igra Cary Grant, veliki holivudski bog koji ipak nije najpoznatiji po mjuziklima tako da on u ovom filmu deluje pasivje nego inače pošto naprosto ne učestvuje dovoljno u muzičkim tačkama.

NIGHT AND DAY je film je glumio u filmu DE-LOVELY Irwina Winklera, praktično pola veka starijem biopicu Cole Portera. I tu se svakako nalazi najzanimljivija dimenzija ovog filma. Naime, opva dva naslova treba puštati na fakultetu kao double-bill jer se čini kao da ne govore o istoj osobi, odnosno kao da da govore o različitim osobama koje se isto zovu.

NIGHT AND DAY je izuzetno fikcionalizovao Cole Porterovu biografiju. Sasvim očekivano, naravno, prikrio je njegovu homoseksualnost a isto tako je i njegovoj životnoj sudbini dao fikcionalnu dramaturšku strukturu. Međutim, sam pokušaj klozetovanja Cole Portera u filmu NIGHT AND DAY je jedna od onih laži koje govore istinu. Naime, Curtizovo objašnjenje da je Cole više voleo posao od žena i da je zato prema njima bio naizmenično nežan i uzdržan deluje vrlo naivno tako da NIGHT AND DAY ne uspeva da velikom fikcionalizacijom suštinski prikrije Porterovu krajnju uzdržanost prema ženama i njegove čudne navike u komunikaciji sa njima.

Inače, jedna od najzanimljivijih scena u filmu DE-LOVELY je upravo ona kada Kevin Kline koji stu igra Portera gleda Cary Granta u NIGHT AND DAY.

NIGHT AND DAY se ne može smatrati značajnim mjuziklom ali svakako jeste delo koje je za ljubitelje muzike i one koji proučavaju istoriju filma steklo poseban značaj.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, July 26, 2009

PRETTY MAIDS ALL IN A ROW

Pogledao sam PRETTY MAIDS ALL IN A ROW Roger Vadima, jedan od svakako najekscentričnijih MGMovaih filmova.

Kada se smesti u istorijski kontekst, ovaj film iz 1971. godine vrlo jasno može da se smesti u nekoliko tradicija. S jedne strane reč je o filmu koji se u ono vreme nazivao "sex comedy" čemu u prilog govori i kastovanje Rock Hudsona u glavnoj ulozi, pošto je on u to vreme već imao vrlo uspešnu seriju sex comedyja, mahom sa Doris Day. Štaviše, recimo, ebert u svojoj kritici tretira ovaj film kao Hudsonov sex comedy. Međutim, izuzev eventualno u polazu, u glavi šefova studija MGM, ovaj film je mogao biti tertiran kao sex comedy sa Rock Hudsonom. Naime, iako u filmu ima i sexa i komedije, Vadim je snimio jedan bezobrazan spoj seksa i politike, kakav dugo nije bio niti će biti viđen u Holivudu, sve do recimo Verhoevena. Naravno, Vadimovi filmovi ne liče ne Verhoevenove, ali pripadaju istoj liniji bezobrazluka unutar studio sistema.

PRETTY MAIDS ALL IN A ROW je baziran na romanu Francis Pollinija, a scenario je napisao Gene Roddenberry, što je već samo po sebi vrhunski kuriozitet.

I ono što je najvažnije, film najmanje liči na sex comedy, kakav bi recimo sa Hudosnom i Doris Day snimio Frank Tashlin a mnogo više na tadašnje indie novoholivudske filmove poput Lesterove PETULIE, Hillerovog THE HOSPITAL, Arkinovog LITTLE MURDERS i konačno Vadimovog erotomanskog prosedea.

Sama priča o razvratnom srednješkolskom psihologu i njegovom pokušaju da mladom učeniku pomogne u sazrevanju je u osnovi crna komedija, apsolutno lišena bilo kakvog moralnog kompasa, što je za holivudski film vrlo neobično. Ono što je još interesantnije jeste apsolutni cinizam u odnosu na temu sazrevanja i stupanja u seksualne kontakte koji su, iako bi se od Vadima očekivalo da im prilazi krajnje entuzijastično, zapravo tretirani kao neka vrsta devijacije.

U tom smislu, poseban značaj upravo ima kastovanje Rocka Hudsona. Danas e o Hudsonovom seksualnom životu zna maltene sve, međutim, moramo imati na umu da je on, bio vrlo klozetovan homoseksualac, i da je njegov filmski imidž bio vrlo muževan i elegantan. U ovom filmu, Hudson igra junaka koji je zapušten, više liči na Dean Martina on a bad day, nego nekog tipičnog Hudsonovog junaka. Naravno, ni samog Hudsona život nije mazio pošto je i sam bio ljubitelj pušenja cigareta i alkohola, međutim, vrlo je interesantno videti hiperklozetovanog Hudsona u ulozi neurednog perverta, koji zavodi masu maloletnica ali u suštini najveću vezanost i poverenje pruža jednom mladom muškarcu koga priprema za svog naslednika. U tom smislu dakle, kao što bi se za Novi Holivud moglo reći da je američki film učinio ponovo relevantnim time što ga je približio gledaocima i njihovoj stvarnosti, za Vadimov film bi se moglo reći da je Hudsonovu filmsku personu približio samom Hudsonu i dao mu novoholivudski tretman.

Vadim je reditelj sa vrlo jasnim prilazom inscenaciji i njegov holivudsi film je na nivou postupka dosta sličan njegovim evropskim ostvarenjima, sa dosta arty momenata, ali i nekih erotskih toucheva koji su bliži komedijama Salvatore Samperija. Za razliku od Verhoevena, nažalost, Vadim nije imao zanatsku veštinu sa kojom bi mogao parirati holivudskim velikanima. Ipak, as fas as such films go, Vadim nije mnogo slabiji od Hillera i Arkina.

U svakom slučaju, PRETTY MAIDS ALL IN A ROW je izuzetno interesantan studio-film, pravi primer kako izgleda kada evropski reditelj ode da uči Amere pameti.

* * * / * * * *

Friday, July 24, 2009

DOLLAR$

Reprizirao sam klasični heist film DOLLAR$ Richarda Brooksa. Gledao sam ga pre petnaestak godina, kada sam bio na oporavku u Banji, na nekom malom crno-belom televizoru, i sada sam ga po prvi put pogledao u koloru.

U ovom filmu Brooks do maksimuma koristi nekoliko aduta koje ima u rukama. Prvo, naravno, to su Warren Beatty i Goldie Hawn u glavnim ulogama, zatim hamburška lokacija i generalni severnoevropski setting, i konačno sama priča koja ni ne pokušava da bude išta više od žanrovske egzibicije u kojoj će Brooks pokazati svoje rediteljske moći.

Od svih ovih aduta, jedini koji je možda manje korišćen nego što bi trebalo je Beatty koji je vrlo dobar ali ne i onoliko harizmatičan koliko bi trebalo da bude. U svakom slučaju, Beatty sigurno nije prvi leading man iz sedamdesetih kog je zasenila Goldie Hawn, sjajna u ovom filmu. Zatim, hamburške lokacije su izuzetne i Brooks insistira na sumornom hamburškom miljeu u kome se sreću razni marginalci, prostitutke, putnici, mornari i kriminalci. Po pesimizmu miljea u širem smislu DOLLAR$ malo podseća na Siegelove filmove, naročito CHARLEY VARRICK.

Konačno, Brooksova egzekucija je iskusna i bezobrazna, sa završnom poterom koja traje preko 20 minuta, dovodi temu potere do paroksizma, i kao većina najboljih 70s potera ima taj sjajan adut koji današnje potere nemaju, a to je da se vidi da su to radili živi ljudi. I pre toga, Brooks ima nekoliko ekscesivnih scena. Pored potere, scena pljačke banke je vrlo uspešan eksces u domenu suspense sekvenci i retki su reditelji poput Brooksa kojima ovaj vid iživljavanja zapravo može da prođe.

Mizanscen je sjajno postavlje, Brooks, iako je debitovao 1950. (u potpuno drugoj epohi), postavlja scene sa dosta pokreta kamere i vrlo modernih rešenja za ono vreme, kako na planu kadriranja tako i u domenu koreografisanja glumaca u kadru.

Iako film ima nekoliko hitchcockovski, dakle, kanonski postavljenih suspense sekvenci, Brooks u suštini ne dovodi svoje junake u preveliku opasnost već se više trudi da gledaoci uživaju u lukavosti njihovog plana što čini gledanje ovog filma još prijatnijim. Naravno, ja sam veliki fan filmova u kojima glavni junaci upadaju u nevolje, ali ponekad su takve situacije suvišne i klišetizirane i Brooks je to prepoznao.

Pored spremnosti velikog studija kao što je Columbia da pruži Brooksu priliku da se na ovaj način iskaže, ono što budi nostalgiju je činjenica da je reč o jednom relativno high concept, nepretencioznom filmu, sa velikim i harizmatičnim zvezdama, kakvih danas ima sve manje. U današnje vreme bi film sa ovakvom premisom morao da bude dopunjen i pokvaren nizom bombastičnih detalja, i zato ovakvih filmova ima sve manje.

Jedina veća zamerka koju imam je nekonzistentan skor Quincy Jonesa koji je u svojim funkier deonicama sjajan, ali naprosto Jones previše eksperimentiše sa različitim eksperimentima i na kraju score deluje kao da je uzet iz više filmova.

U svakom slučaju, DOLLAR$ je sjajan i uzbudljiv film koji stoji kao jedan od spomenika američkog repertoarskog filma sedamdesetih.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, July 22, 2009

QUAI DES ORFEVRES

Pogledao sam QUAI DES ORFEVRES Henri-Georges Cluzota, jedan od filmova ovog velikog reditelja koji se smatra klasikom. Ipak, ono što je dominantni utisak kada sam ga pogledao jeste da nije reč o naslovu koji se naročito izdvaja. Nesumnjivo, Cluzot je dobar reditelj čiji su filmovi jasni i razumljivi, a oni najbolji su napeti i upečatljivi, ipak čini se da je na realizaciji ovog filma bio angažovan samo onaj pismeni deo Cluzotove autorske ličnosti.

QUAI nije ništa više od pristojnog spoja bračne melodrame i whodunit murder mysteryje, sa junacima koji taje štošta jedni od drugih i grotesknog detektiva-njuškala koji im ne da mira. Međutim, čak ni ubistvo i tajne ispletene oko tog čina nisu dovoljne da bi ovaj film učinile izrazito zanimljivim, sve smo to već videli u noir filmovima tog vremena, i to prikazano na znatno bolji način.

Jedino što bi moglo izdvojiti ovaj Cluzotov naslov jeste utisak da je u vreme izlaska 1947. godine bio relativno moderan i efektan, ali s druge strane, sve ovo čime se on bavi u ovom filmu, do tada je manje više bilo apsolvirano, i QUAI nije pružio apsolutno ništa novo u internacionalnim okvirima te se njegov eventualni značajan može vezati za lokalne, francuske okvire.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, July 21, 2009

ADVENTURELAND

Pogledao sam ADVENTURELAND Grega Mottole koji je posle ogromnog uspeha filma SUPERBAD snimio svoj lični, praktično autopbiografski film o odrastanju 1987. godine i letnjem poslu u luna parku tokom koga se druži, zbližava i razdvaja grupa mladih.

Mottola je počeo kao indie reditelj da bi zatim postigao veliki uspeh sa sitkomima na televiziji i filmom SUPERBAD, a ADVENTURELAND spaja te dve tendencije, dakle komediju na liniji Judd Apatowa i indie senzibilitet. Međutim, indie senzibilitet prevladava tako da je ADVENTURELAND više na liniji JUNO ili NICK AND NORAH'S nego SUPERBADa. Jedino što mu nedostaje da bi se sasvim nadovezao na JUNO i N+N je upravo Michael Cera, zvezda filma SUPERBAD, koji je u ovom filmu zamenjen svojim dvojnikom Jesse Eisenbergom. Ipak, Mottolin vrlo neperetnciozni senzibilitet i vešto storytelling čine da ADVENTURELAND ostavlja bolju utisak od JUNO i N+N.

Dakle, ADVENTURELAND je u stvari indie film o sazrevanju sa Michael Cerom, koji je režirao Cerin redovni reditelj, ali u njemu samog Cere nema. Ali, kako rekoh, Jesse je dvojnik, dakle, kao da ga ima.

Što se samog filma tiče, sve smo to već videli, sam film nije loš u tome što pokušava da bude, ima konzistentan ton, nije dosadan, međutim, suštinski ne nudi ništa po čemu bi se izdvojio. Svi klišei te vrste filma su tu, s tim što nas Mottolina vešto izgrađena atmosfera ubeđuje kako je reč o nečemu vrednijem nego što suštinski jeste. Ukoliko je ADVENTURELAND zaista toliko autobiografski koliko Mottola pokušava da kaže, onda američka omladina zaista živi onako kako nam je masa filmova prethodno prikazala.

Mottolin entuzijazam da nam na najbolji mogući način prikaže svoje odrastanje ilustrovan je i vrlo skupim soundtrackom na kome je zaista masa ogromnih muzičkih hitova iz tog vremena, ali to nekako više nije dovoljno, jer realno filmovi na sličnu temu, iz tog vremena su imali još autentičnije soundtracke. naprosto tada se ta muzika dešavala i najveća je draž čuti neki potpuno zaboravljen bend koji je tada bio velika nada ili čak veliki hit.

Ipak, ako imamo o vidu da je ovo film o ljudima Mehovog uzrasta, nemoguće je da im ne zaigra srce kada čuju BREAKING THE LAW od Judasa ili Husker Du. Pitanje je samo da li je to izazvala pesma ili starost.

Mottola je od najtalentovanijeg sledbenika Judda Apatowa, želeo da pođe putem Cameron Crowea i sa ovim filmom je to delimično uspeo. ADVENTURELAND je svakako naslov koji može jako lepo da privuče pažnju ljubitelja žanra ali crossover potencijala tu nema. Ipak, suva kompetencija sa kojom mottola radi i činjenica da mu je ovo treći celovečernji film a da se svaki do sada razlikovao, plus vest da upravo snima Working Title komediju sa Simon Peggom i Nick Frostom, čini da se on definitivno nametne kao jedno apartno ime savremenog američkog filma.

* * * / * * * *

IDIOCRACY

Pogledao sam IDIOCRACY Mike Judgea sa velikim zakašnjenjem. Reč je o simpatičnoj satiričnioj komediji o glupacima koji su zavladali Amerikom zato što su bili virilniji od pametnih i 2500. godine su konačno prevladali.

Glavni junak film je vojnik prosečnih intelektualnih mogućnosti koga zamrznu radi eksperimenta i zaborave. On se budi 2505. godine i ispostavlja se da je najpametniji čovek na svetu.

IDIOCRACY po konceptu liči na Woody Allenov SLEEPER, međutim, naravno, pristupi humoru su različiti, iako je u oba slučaja reč o satairičnom prilazu budućnosti.

Ono što je u samoj strukturi humora interesantno jeste to da Judge satirički prilazi vladavini glupaka koristeći njihove gluposti kao osnovni izvor humora ali ono što se dešava u većini slučajeva uglavnom može biti smešno upravo ljubiteljima glupljeg i grubljeg humora. Tako, recimo, Judge ima scenu u kojoj glupšak gleda neku komediju za glupake i naravno ona je groteskna, smešna zato što uopšte nije smešna, međutim, u samoj suštini nije mnogo daleko od Judgeovog humora.

Isto tako, kako film odmiče, prezir prema glupacima se gubi i na kraju iz njih izbija humanost koja čini da antiutopijski svet na koji Judge upozorava, uprkos svojoj ekstremnosti nekako postane prihvatljiv. Slična kao i sa Beavisom i Buttheadom čija je humoristička funkcija jasna, na kraju se ispostavilo da je ova serija više poslužila za senzibilizaciju javnosti prema stvarnim Beavisima i Buttheadima, nego što je išta promenila.

U tom smislu, ciljna grupa filma IDIOCRACY svakako su oni koje sam Judge matra glupljim delomm publike, a sam film nema dovoljan pedagoški impact da na njih utiče.

To ne proističe samo iz Judgeovoe okrenutosti gross out humoru nego i iz ironije koja postoji ne samo u priči već i u njegovom odnosu prema junacima i idejnosti filma.

Kad je reč o samom prikazu budućnosti, interesantno je da su crnci i druge manjine vrlo zastupljeni, i da štaviše, Judge insistira na tome kako će neki etnički stereotipi u svetu glupih postati dominantan kulturni model. To bi se moglo smatrati, uslovno rečeno, rasističkim. Koliko god je u filmu CITY OF EMBER bilo upadljivo odsustvo ne-belaca u podzemnom gradu koji čuva narod od apokalipse, toliko je ovde glupost poistovećena jednim delom i sa manjinama.

U suštini, naravno, film kao što je IDIOCRACY ne bi ni podsticao na ovu vrstu analize da ga Judge nije postavio tako pretenciozno i da filmm u međuvremenu nije stekao neku vrstu kultnog statusa i oreol žrtve ozloglašenog Foxa.

Gledan samo kao reperetoarski film, IDICRACY je dinamičan, sporadično vrlo duhovit, sa lepim dizajnom antiutopijske budućnosti i rediteljskim rešenjima koja ga čine koherentnim.

Nažalost, Judgeova ironija u pristupu priči i likovima čini da film ne dobije neki naročit magnetizam i da ne vetzuje gledaoca. Naprosto, Luke Wilson i njegov karakter su suviše neupečatljivi da bi držali pažnju. Maya Rudolph je s druge strane znatno življa kao leading lady i šteta je što joj Luke uglavnom ne parira.

Rekao bih da je apatičnost glavnog junaka znak Judgeove pretencioznosti i koketiranja sa indie filmom.

Iako mislim da je ovaj film mogao imati pristojan uspeh upravo među onima koje kritikuje, Fox ga nije ambicioznije distribuirao. Jasno je da je Fox na neki način prepoznao Judgeovu pretenziju, čak bih rekao da to što nije pušten ljubiteljima glupe komedije predstavlja potesku pravdu za ovaj interesantan ali nezaokružen film.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, July 18, 2009

QUIZ SHOW

Reprizirao sam QUIZ SHOW Roberta Redforda, jedan od autentičnih predstavnika old school kvalitetnog i ozbiljnog filmmakinga u poslednjih 20 godina. QUIZ SHOW je vrhunsko ostvarenje u svakom smislu. Pored vrhunske egzekucije i uzbudljive priče ima i vrlo interesantan ideološki plan koji ne zastareva.

Priča o mladom ambicioznom političaru koji istražuje slučaj nameštanja kvizova, na površini deluje kao priča o korupciji televizijske industrije čiji je tok uzbudljiv a ishod je hepiend. Međutim, iza te priče u kojoj se sistem potvrdio kao tek (polu)efikasan, odnosno, priče u kojoj je država kaznila neposredne izvođače radova ali ne i naručioce iz velikih korporacija i TV mreža, krije se jedna suštinska mračna slika tadašnje Amerike, a to je društvo u kome postoje snažne kako rasne tako i klasne podele, postoje ljudi kojima se bezrezervno veruje i oni čija se istina dovodi u pitanje.

Duh nespremnosti svih ljudi u ovom filmu da optuže Charlesa Van Dorena, uključujući i glavnog junaka koji ga je zapravo razotkrio je ključ za razumevanje ove priče. Drugi ključ je svakako nepravda koju praktično podstiču gledaoci, i to nepravda bazirana na izvesnim oblicima rasizma i klasne netrpeljivosti. A na kraju cele priče, ironično, gledaoci bivaju tretirani kao oni koji su prevareni i oštećeni kvizom, i iz svega izlaze nepromenjeni. Otud ne čudi da film počinje i završava songovima Bertolda Brechta i Kurta Weilla iz "Opere za groš".

Druga sjajna dimenzija ovog filma je potpuna ambivalentnost koja vlada u toj situaciji. Svi su na neki način upleteni i svi vide svoje interese u ovoj aferi. Ovo je film o tortalnoj hipokriziji u kome zapravo nema žrtve, svi su manje ili više krivi, čak i glavni istražitelj koji ne želi da optuži Van Dorena. Ipak, Redford uspeva da iznijansira likove tako da sasvim jasno glavni istražitelj Goodwin ipak uslovno stoji kao pozitivni junak.

Glumačka postava koju predvode John Torturro, Ralph Fiennes, Rob Morrow i David Paymer je sjajna. Svaki od njih donosi svoj stil glume koji se uklapa u celinu a opet čini ove pojedinačne karaktere upečatljivim i vezuje ih za različit socijalni i moralni milje. Redfordova egzekucija je odlična, ne samo zbog sjajnih produkcionih vrednosti već i zbog saradnje sa Scorseseovim čuvenim DPjem Michael Ballhausom koji je svoju saradnju sa Scorseseom počeo kao Fassbinderov DP od kog se očekivalo da mu pomogne u low budget fazi a na kraju je izrastao u jednog od najraskošnijih DPjeva u Holivudu.

Iz današnje vizure, interesantno je videti Rob Morrowa koga je ovaj film lansirao kako je u međuvremenu nestao jer nije kasnije imao uloge ovog kalibra. Međutim, on je u ovom filmu sasvim u redu kao neko ko je došao iz Torturrovog miljea ali je po obrazovanju bliži Fiennesu.

QUIZ SHOW se pojavio u periodu kada je već kenulo raslojavanje između filmova sa većom umetničkom i društvenom ambicijom i onoga što bi se moglo nazvati entertainmentom. Ovaj naslov je upravo spojio te dve tendencije unutar jednog naslova. Ipak, na kraju čini se da je Akademija bila blagonaklonija nego publika i film nije postigao naročit uspeh na blagajnama, a nagrađen je sa dosta nominacija.

* * * 1/2 / * * * *

PUBLIC ENEMIES

Moj utisak o filmu PUBLIC ENEMIES je uprkos najboljoj volji vrlo pristrasan. Kao die hard fan Michaela Manna, pogledao sam ovaj film sa velikim zakašnjenjem proisteklim iz strepnje za to što ću zateći u bioskopu, a onda kada sam otišao & zatekao, sa maksimalno sniženim očekivanjima, nisam mogao da odolim a da ne uživam u pojedinim mahom kratkim deonicama filma, i da nekako nalazim opravdanje svom omiljnom reditelju.

Međutim, generalno, da je iko drugi sem Manna radio ovaj film, rekao bih da je taj čovek potpuna budala. Mann na svojoj strani naprosto ima taj adut pošto je nesporno da on ume da režira i da sada pokušava da pravi nekakav eksperiment. To je sasvim jasno. Stoga on ima onaj neki kredibilitet čoveka koji ume da radi po pravilima i odlučuje da ih krši. Problem je u tome što kršenje tih pravila ne vodi nikuda.

PUBLIC ENEMIES u samoj svojoj suštini ima niz problema koji samo naizgled proizilaze iz Mannovog pristupa a zapravo proizilaze iz nekonzistntnosti pristupa. Pre svega u dramaturškom smislu, Mann još od MIAMI VICE voli da ima tu nekakvu pinterovsku postavku scena bez formalne ekspozicije u kojoj bi s razumelo ko je ko, nego ulazimo u sred situacije i onda se kroz nju probijamo sami, sami razabiramo ko je glavni junak, ko su ostali i koje su njihove osobine. Takav pristup nas dovodi do toga da mi o mnogim likovima koji okružuju Dillingera praktično ne saznamo ništa do samog kraja filma a i o njemu samom saznamo ono što nam on kaže.

Međutim, ja bih taj pristup prihvatio kao takav da ga Mann ne preseca ljubavnom pričom između Dillingera i Billie koja j postavljna kao najveći mogući kliše, ne deluje uopšte verovatno da su ti ljudi tako komunicirali i tako govorili jedni s drugima. Ova ljubavna priča je kao neki spoof na gangsterske filmove.

Isto tako neki jako bitni odnosi, recimo onaj između Dillingera i Ane, koji nastupa kada Billie dopadne robije zbog njega, je ostao van ekrana iako bi publici bilo vrlo zanimljivo da vidi kakav je to čovek koji prisustvuje dok mu hapse veliku ljubav a onda ode da se druži sa kurvama i do kakvog je to preloma došlo u njemu.

Što s podele tiče, ona je grozna. Christian Bale u ulozi Melvina Purvisa je na svu sreću u underplayu, Mann ga je obuzdao, ali s upravo u underplayu vidi koliko je Bale prazan. Johnny Depp je neubedljiv kao Dillinger. Uopšte ne deluje opasno, i mislim da je Mann kao veliki mačo reditelj, trebalo za potrebe ovog filma da uzme i nekog muževnog glumca. Depp naprosto deluje suviše slabićki za takvu ulogu. U Miliusovom filmu Warren Oates svakako nije bio fizički najsuperiorniji ali je bio vrlo muževan što j potrebno za ovaj lik. Depp naprosto nije man enough for the job. Branka Katić glumi svom snagom, kao u srpskom filmu, i to je msigurno najslabija uloga u filmu. Nisam do kraja razumeo kastovanje Francuskinje u lik Amerikanke francuskog porekla i siguran sam da bi neka američka glumica to bolje odigrala ali Cotillard je OK.

Što se zloglasnog HDa tiče, intresantno je gledati film smešten u epohu, a da je snimljen kao ultramodran film. Međutim, Mannov stil varira od nekih hiperdizaniranih varijanti do hiperrealizma kakav pruža HD tako da je u vizuelnom smislu, PUBLIC ENEMIES prilično nekonzistentno iskustvo. Meni je kao fanu takav pristup bio zanimljiv ali razumem i ako je nekome nedopustiv. U svakom slučaju, PUBLIC ENEMIES u vizuelnom smislu nije konzistentno i zaokruženo delo.

Ono gde je Mann superioran svakako je njegova pažnja prema praksi policajaca i kriminalaca. PUBLIC ENEMIES u tom smislu uspeva da objasni rezone koji su stajali iza rada i jednih i drugih. Isto tako, film ima nekoliko efektnih scena, kako vizuelno, tako i dramski, u kojima se vidi da ih je radio majstor. Međutim, na nivou celine, PUBLIC ENEMIES prosto ne stoji.

Miliusov DILLINGER, iako je faktografski verovatno manje verodostojan ipak stoji kao daleko superiorniji FILM o ovoj temi.

Nažalost, kako rekoh pristrasan sam te sam sklon tome da mislim da PUBLIC ENEMIES jedino može biti gori u stvarnost od ovoga kako ga opisujem.

* * 1/2 / * * * *

Friday, July 17, 2009

ŠTIĆENIK

Pogledao sam ŠTIĆENIKA Vladana Brace Slijepčevića, isto snimljnog 1966. kao i KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA. Oba filma pripadaju vrlo sličnoj liniji kinematografije koja kanališe nezadovoljstvo društvenim okolnostima, s tim što je Živanovićev film pristupačniji sa definisanijim likovima dok je Slijepčevićev na nivou scenarija postavljen sa dosta podrazumevanja i nejasnoća.

ŠTIĆENIK i KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA dele opsesivno razobličavanje novonastalih klasa i elita u jugoslovenskom društvu i sukob generacija stasalih u posleratnoj SFRJ sa generacijom kojoj je ključna stavka u CVu bio NOB. To je sigurno bila traumatična tema već 1966. godine i sasvim je sigurnom društvo bilo u velikoj dilemi kako da se postavi prma tom problemu. I Živanović i Slijepčević su u tom smislu, naravno, na strani generacija stasalih posle rata, ali obojica prikazuju NOB veterane kao ljude sa magnetizmom i životnim iskustvom.

Ono što je razlika je to da je glavni junak ŠTIĆENIKA - Ivan Stanojević koga igra Ljubiša Samardžić, besramni karijerista spreman na sve. Za razliku od ROMEA I JULIJE, glavni junak ovog filma je toksičan, i on se u truloj hijerarhiji savršeno snalazi upravo zato što je spreman da bude hladnokrviniji i otrovniji od drugih. Dakle, ŠTIĆENIK je film o prljavim ljudima koji su na vrhu i još prljavijim ljudima koji se bore kako bi dospeli na taj vrh.

Po svojoj strukturi i razvoju karaktera, ŠTIĆENIK jako podseća na gangsterske filmove o usponu i padu, o dolasku mladog momka u veliki grad, njegovo otkrivanje sveta gangsterizma i potom stradanj u tom istom svetu.

U konkretnom slučaju ŠTIĆENIKA, glavni junak strada zato što je u međuvremenu zaboravio zbog čega je uopšte krenuo da se uspinje hijerarhijom, i zato što je to zaboravio na kraju strada u grčvitom pokušaju da s vrati sbi.

Jovan Ćirilov je pisao ovaj scenario i nesumnjivo j reč o jednom od najzanimljivijih scenarija svoje epohe koji brojnim ulogama i funkcijama Jovana Ćirilova dodaje i mesto značajnog scenariste. Ne trba zaboraviti ni Bogdana Jovanovića kao saradnika na scenariju koji je u to vrme često bio script doktor.

Vladan Slijepčević je jedan od najznačajnijih reditelja u istoriji naše kinematografije, ne samo po opusu, nego pre svga kao pedagog. On je učio film u Britaniji i njegov program ržij je i danas kičma kursa na FDU.

U nekoliko navrata, ŠTIĆENIK upada u klopku toga što nam nije do kraja jasno da li je Ivan kvalittan čovk ili nije, ta dosta bitna karakteristika sigurno bi doprinela utisku zapleta o njegovom kvarenju.

U svakom slučaju, ŠTIĆENIK je vrlo provokativan film čije su se teme nepotizma i negativne selekcije produžile do današnjeg dana, t ne čudi da u poslednje vme Ljubiša Samardžić priprma rimjek tog filma.

* * * / * * * *

Thursday, July 16, 2009

KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA

Reprizirao sam jedan od velikih klasika jugoslovenske kinematografije, KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA Jovana Živanovića. Ovaj film iz 1966. godine mi je bio sjajan kada sam ga gledao prvi put na VHSu i na svu sreću rip je prilično solidan što je za ovaj film izuzetno važno pošto su Jovan Živanović i direktor fotografije Branko Ivatović napravili vrhunski posao.

Viozeulni aspekt ovog filma na sve to, zaista nije ključni element ovog ostvarenja. Ovaj film nije ČARLSTON ZA OGNJENKU pa da se vizuelni aspekt smatra selling pointom. Štaviše, ključ ovog filma je više u mešavini DAME S KAMELIJAMA i NOZ W WODZIE Romana Polanskog.

Jednostavna ljubavna priča beogradskog mangupa koga tokom odsluženja vojnog roka velika ljubav ostavi zbog perspektivnog diplomate koji je može izvući iz užasa prigradskih dvorišta, suštinski omogućuje da s secira tkivo tadašđnjeg jugoslovenskog društva.

Slično Kokanu Rakonjcu, Živanović zajedno sa scenaristima Žikom Lazićem i saradnikom Mihizom, savršeno dotiče velike društvene probleme kroz malu priču.

Ono što filmu daje posbnu snagu i intelektualnu dimenziju jeste labilnost glavnog junaka čije se ljubavno razočaranje pretvara u gnev i drskost. Iako je postavka imala u sebi sve predispozicije da sklizne u patetiku, Živanović i Lazić su to sprečili.

Kad je reč o već pomenutom vizuelnom aspektu, ne samo da je film izuzetan na planu korišćenja beogradskih i primorskih lokacija već je briljantno kadriran i vidi se da su kompozicije i pokreti kamere postavljeni tako da s u montaži postigne naročita energičnost.

U tom spoju izuzetne vizulne kulture i višeslojne ljubavne priče, KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA spada u sam vrh jugoslovenskog urbanog filma i ostaje večito aktuelan.

Pre nekih 20 godina, reditelj Nedeljko Despotović želeo je da snimi uslovni nastavak ovog filma KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA: 20 GODINA KASNIJE. Ideja je bila da se počne na sahrani Stoleta Stanojlovića a da se prvi film koristi kao ready made i flešbek. Iako su kontakti sa glumcima bili odmaklu, od tog projekta na kraju nije bilo ništa.

KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA spada među najveće klasike jugoslovenskog filma i stoji kao primer danas nedostižne kultivisanosti filmskog izraza.

* * * 1/2 / * * * *

BRUNO

Pogledao sam BRUNO Larry Charlesa i moram priznati da sam se silno razočarao. Ne samo da Cohen i Charles ovog puta nisu uspeli da priđu intrigantnosti BORATa, nego scene deluju krajnje neubedljivo i samim tim su i znatno manje smešne. Naravno, sasvim je jasno šta su oni planirali da bude smešno, ali to je na kraju ispalo mahom samo besprizorno i nekako bezveze. Neubedljivost je svakako subjektivna kategorija, i na nju puno utiče i sam medijski prostor koji je u međuvremenu zauzeo Cohen. Međutim, BRUNO je morao biti film koji računa na to, i nudi rešenje kako da to prevaziđe. Sasvim je moguće da je ovaj film zanimljiviji nekome ko ne zna apsolutnio ništa o Cohenu. Ali, taj koji ne zna ništa o Cohenu, ne zna ništa ni o temama kojih se ovaj film dotiče te ga opet ne može razumeti.

Dakle, mislim da je BRUNO u lose-lose situaciji.

Ne mogu da kažem da se za vreme filma nisam smejao. Ali, to je bilo više reda radi, da ispoštujem Cohena, trud i ostatak gledalaca nego što mi je sad zaista bilo naročito smešno.

Ono što mi deluje kao jedna od zamki ovog filma to je utisak da se ovog puta sama ekipa dobro provodila na snimanju. Ima scena koje deluju da je na samom snimanju bilo ultrazabavno ali ta zabava se nije baš prenela i na publiku koja tone gleda uživo.

Kad je reč o homofobiji, svakako da ima osnova za takve otpužbe. Film tretira homoseksualnost kao nešto smešno i groteskno, ali na sve to - teško da će usrećiti i homofobe, pošto je taj humor toliko moronski da u suštini film ni nema neku ideološku agendu. Preoštro je reći da je film namerno homofoban, to je samo utisak, ali takav efekat proističe iz neosmišljenosti a ne iz neke namere.

Cohenov humor je uvek imao neku posebnu dimenziju, pre svega u političkom smislu. Toga ovde gotvo da nema. Ima sjajnih detalja, recimo kada Mel Gibsona zove Fuhrer ili uzme Meksikance da luže kao stolice i naziva ih Mexican chair people, ali u suštini, Cohenova prepoznatljiva pamet je izostala.

Ono što u filmu postoji to je gross out, snimljen pseudodokumentaristički, i to je manje više to, a od Charlesa i Cohena se očekivalo više.

* * / * * * *

Tuesday, July 14, 2009

DIE 1000 AUGEN DER DR. MABUSE

Pogledao sam poslednji film Fritz Langa DIE 1000 AUGEN DER DR. MABUSE.

U ovom završnom filmu, istoričari filma Langov come back posle nekoliko razočaravajućih posleratnih naslova u kojima se bavio temama i ambijentima gde njegov talenat nije mogao doći do izražaja.

Poslednji MABUSE je Langov povratak na tematski i stilski krug koji ga je učinio poznatim, to je tema manipulacije, psihičke nestabilnosti, paranoje, neobičnih ambijenata, višeslojnih zapleta... Štaviše, iako sam Mabuse nije junak ovog filma, Lang se nadovezuje na svoje početne uspehe sa Mabuseom koga su kasnije mnogi tumačili jednim iracionalnim predviđanjem demona nacizma u Nemačkoj.

u ovom filmu je glavni negativac neko ko kopira Mabuseov sistem rada kako bi zastrašio svet, neko ko je naslednik, reklo bi se neomabuzeovac, što bi se u pšrincipu moglo čitati i kao neonacista. Infrastruktura koja omogućuje neo-Mabuseu da čini zlodela jeste hotel čiju su gradnju počeli nacisti.

Sama tema nadzora i kamera vezana je sa temom nacizma jer je hotel počet 1944. i kako se u filmu kaže, nacisti su ga gradili tako da bi mogli da nadziru stanare. Boravak u toj represivnoj strukturi, reklo bi se Represivnom Hotelu, čini to zdanje likom za sebe.

Na nivou simbola, Langova priča je jasna, strukture nasleđene od nacista omogućuju pojavu neo-nacvizma ili drugog oblika poretka tog tipa koji bi se njima služio. Neonacizam je u to gvreme, ovaj film je iz 1960. dakle neposredno posle rata, još uvek bio vrlo prisutna tema u repertoarskom filmu. U tom smislu, čini se da tema nacizma funkcioniše ne samo kao langova opsesija nego i kao legitimna repertoarska atrakcija. Uostalom, THE QUILLER MEMORANDUM nekoliko godina kasnije nudi još paranoidniju, reklo bi se podjednako ekspresionističku sliku razgranataog neonacizma u Zapadnoj Nemačkoj.

Ono što se od Langa kao jednog tradicionalnog inovatora nije očekivalo, to je da će njegov film delovati tako staromodno u stilskom smislu. Nažaliost, čini se da sam Lang pred kraj karijere nije bio sposoban da adekvatno i moderno primeni VLASTITE inovacije, i dok su žanrovski reditelji u tom trenutku već radili zanimljive stvari pod njegovim uticajem, on je delovao izuzetno staromodno.

Po svojoj statičnosti, u većem delu trajanja, ovaj film izgleda kao neki marginalniji krimić iz četrdesetih i razlikuje se po tome što za razoliku od noir naslova tog tipa ima veći budžet i ambcioznije setove. Međutim, u suštini, rediteljski postupak je vrlo arhaičan, štop se prenosi i na scenario koji je konfuzan i epizodičan. Naravno, ubrzo će pre svega kod Italijana a potom i kod nekih američkih reditelja poput De Palme (pa i kod samog Hitchcocka) izvesna iracionalnost u scenariju igrati ulogu, međutim u poslednjem Langovom filmu, iracionalnost je bliža nedorađenosti nego ekspresionizmu.

Ovaj film je sasvim pristojan i interesantan za gledanje, ali nije na nivou koji bi trebalo da ima Langov testament. Niz refrenci na vlastiti opus pokazuje da ga je i Lang koncipirao kao rekapitulaciju vlastite karijere.

Ljubiteljima jugoslovenskog filma je interesantno da glavni glumac iz ovog filma Peter Van Eyck, Nemac iz brojnih holivudskih filmova, ali i evropskih naslova, samo tri godine posle rada sa Langom u Jugoslaviji snima film OSTRVA Jovana Živanovića, sa Elke Sommer.

* * / * * * *

Monday, July 13, 2009

LISICE

Pogledao sam LISICE Krste Papića. Za razliku od IZBAVITELJA, ovd već imamo posla sa izrazito relevantnim filmom.

Scenario su napisali Mirko Kovač i Krsto Papić i u ovom filmu je Kovač u formi bliskoj MALIM VOJNICIMA. Ruku na srce, MALI VOJNICI su jači high cocnept od LISICA, i imaju veći internacionalni appeal, ali LISICE su takođe odlično postavljen scenario sa sjajnim konceptom i mračnim ishodom koji proističe iz samog miljea i karaktera.

Zaista, svi naši aktuelni scenaristi i reditelji koji pretenduju da donesu neku sliku mraka i zla koje vlada na našim prostorima, za početak treba da prouče ovaj Kovačev diptih i pokušaju da ga dostignu.

Iako se na nivou strukture i postavke određenih scena, LISICE svakako mogu osporavati pošto u nekoliko navrata postoje izvesne teatralne postavke u izlaganju likova, scenario je impozantno moderan, i što se tiče poznavanja stukture naši scenaristi u međuvremenu, nažalost, nisu daleko odmakli od ovoga. Kao FESTEN pre FESTENa, LISICE se dešavaju u rasponu od nekoliko sati tokom svadbe jednog hercegovskog Hrvata 1948. godine.

Tokom svadbe počinje da se odvija jedna perverzna igra dominacije između lokalnog partijskog funkcionera koji je uvaženi gost, lokalnog naroda i utvara u liko nekoliko oznaša koji su tu došli da privedu nekoga ali niko ne zna koga.

U toku svadbe će se u nekoliko navrata preokretati odnosi među likovima i to vrlo uverljivo a sve će kulminirati vrhunski fatalističkom završnicom.

Da se poređenje sa FESTENom samo ne nameće, LISICE bi se mogle smatrati jugoslovenskom pretečeom IRREVERSIBLEa.

Naime, pored mračnih tajni i odnosa, LISICE donose jednu suspreghnutu ali opipljuvu sekusalnost koja se oslobađa u dve upečatljive, antologijske, scene - jedna je devojačka proto-lezbejska igra a druga je produžena scena silovanja. U kinematografiji poznatoj po scenama silovanja LISICE su dale vrlo značajan doprinos sa jednom od dostojanstvenijih i umetnički oblikovanijih scena tog tipa.

Papićev rediteljski koncept je minimalistički u skladu sa samim miljeom koji je krševit i opor, te je takav i film. Ipak, vrlo se vodi računa o mizanscenu i Papić ističe filmične elemente kako same lokacije tako i svadbe kao rituala.

Fabijan Šovagović u ulozi dobrohotnog mladoženje koji sluti tragediju je kao i uvek klasa za sebe. Jagoda Kaloper kao Višnja je vrlo hrabro i svedeno odigrala svoju ulogu koja ju je uz MISTERIJE ORGANIZMA potvrdila kao jednog od seks simbola jugoslovenskog art filma.

U političkom smislu, Kovač i Papić su napravili zreo film koji ilustruje fatalni spoj ideologije čijem je sprovođenju inherentan teror i našeg mentaliteta. Film je smešten u vreme IBa, tada još uvek ne sasvim prepoznatog kao devijantnog, naročito ne u Hrvatskoj, te u tom smislu, može se smtarti vrlo provokativnim iako nominalno ne udara na sistem već na njegovu zaostavštinu. LISICE su jedan od retkih hrvatskih filmova koji se smatraju delom Crnog Talasa.

Uz MALE VOJNIKE, LISICE se mogu gledati i kao doble-bill sa BALADOM O SVIREPOM... pošto je tema dosta slična ali BALADA ima više lirski i apolitičniji pristup. Osramoćenu ženu u oba filma inače igra Jagoda Kaloper, ali i mimo toga, među sasmim glavnim junacima tih filmova postoje izvesne sličnosti.

U svakom slučaju, LISICE su must-see za svakog ljubitelja jugoslovenskog filma koji bi želeo da ga malo bolje upozna.

* * * / * * * *

Sunday, July 12, 2009

THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD

Nema boljeg načina da se proslavi attachovanjea Tomasa Alfredsona za TINKER TAILOR SOLDIER SPY od gledanja filma THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD Martina Ritta, prve i verovatno najkvalitetnije ekranizacije le Carrea.

Sam ovaj roman je nesumnjivo najznačajniji le Carreov roman iz rane faze, jedna od onih knjiga sa kojima je on zapravo uneo nešto novo u špijunsku literaturu. Slično se može reći i za Rittov film. Naime, uvreženo je mišljenje da je le Carre počeo da razbija hegemoniju James Bonda na ekranu što nije istina. I pre le Carrea su postojale istinite priče o tajnim službama, pored naravno (super)herojskih filmova o superšpijunima, među kojima je Bond zapravo tek produžetak jedne ranije tradicije. uostalom, ne zaboravimo da je Graham Greene bio jedan vrlo ozbiljan pisac koji je sa visokim umetničkim integritetom pisao o tajnim službama još pre le Carrea.

Međutim, le Carre je celu tu stvar apdejtovao stvrajući svet potpune moralne ambivalencije, svet antiheroja u kome je Zapad pozitivniji od Impreije Zla utoliko što mu je to jedino preostalo. Njegov odnos prema zapadnom bloku je ciničan, ne prikazuje da tu ima išta vredno spasavanja a ljudi koji to rade su često kukavice i pokvarenjaci. To naravno ne znači da le Carreovi romani nemaju izvesni emotivni potencijal, a THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD je najbolji primer toga, međutim, ta emocija izrasta ispod naslaga cinizma i hladnoće i dolazi od junaka koji je izvan tog špijunskog kruga. Štaviše, najemotivniji momenti u le Carreovim romanima dolaze od izmanipulianizh ljudi koji su pioni njegovih glavnih junaka.

U Rittovom filmu se po prvi put pojavljuje i George Smiley, anti-Bond if there ever was one, i biće vrlo zanimljivo ko će kod Alfredsona igrati ovu ulogu koju je u principu najviše popularizovao Alec Guiness u BBC seriji.

Rittova interpretacija priče je triler sa snažnim elementima melodrame. On vrlo mudro insistira na intelektualnom aspektu samog sukoba, i izuzev same suspense završnice, ovo nije film u kome se priča prelama u fizičkom smislu. Napetosti svakako ima, u par navrata vrlo hitchcockovski koncipirane, međutim, ključne situacije se rešavaju među samim likovima, u trenutku.

Priču čine brojni preokreti, i svi oni su ma koliko veliki plasirani vrlo ubedljivo i logično proističu iz postavljene priče.

Ako imamo u vidu krštenicu filma, Rittov vizuelni pristup je jednostavan i efektan, bez ikakve karikaturalnosti u prikazu špijunskog sveta, ili razlika između Zapada i Istoka. U tom smislu, Ritt je blizak Hitchcocku, s tim pšto njegov svet ipak nije toliko hiperstilizovan kao Hitchov.

Glumci su, kako se i očekuje od ovakve glumačke podele, vrhunski, i svi rade u funkciji priče.

Ono što THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD jedino čini arhaičnim jeste to što smo u današnjem filmu navikli na nešto širi prikaz veta u kome se priča dešava i više ne postoje filmovi sa tako ekskluzivnim fokusom na karaktere kao što je ovo Rittovo ostvarenje. Po svom bavljenju likovima, mahom u enterijerima, Ritt podseća na američki noir. Međutim, ako imamo u vidu da su do pre neku godinu špijunske romane mahom realizovali reditelji akcionih filmova, kao spektakl, a da u suštini takve romane treba da snimaju reditelji drama, Rittov polaz je ispravan. I tim pre je radosna vest da će Alfredson ekranizovati TINKER TAILOR...

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, July 11, 2009

IZBAVITELJ

Pogledao sam IZBAVITELJA Krste Papića, posle dobrih desetak godina. Kao i ranije, i sada me raduje što je takav film snimljen u SFRJ pošto se definitivno izdvaja, međutim i dalje mi nije jasna tačna svrha tog filma.

IZBAVITELJ je adaptacija proze ruskog pisca Aleksandra Grina koju su uradili Krsto Papić, Ivo Brešan i Zoran Tadić. Film je smešten u nedefinisanu prošlost, jedno društvo pred raspadom, slično Vajmarskoj republici, u kome mladi pisac otkriva za zaveru bodysnatching pacova koji se pretvaraju u ljude. Nisam čitao prozu na kojoj je film baziran ali Papić sledi liniju kafkijansko-ekspresionističkog tona priče. Kao i sam nemački ekspresionizam na filmu, i ovaj film bi trebalo da ima neku vrstu prenesenog značenja ili u kontekstu istraživanja ljudske psihe ili politike. Pošto, u IZBAVITELJU, akcenat nije na duševnom stanju junaka, uostalom sama zavera je tretirana stilizovano tek onoliko koliko diktira sama izmeštenost priče, smatram da se eventualna idejnost ovog filma traži u domenu politik.

Politika filmova iz BODY SNATCHERS tradicije, imala je snažnu rezonantnost jer su ti filmovi bili smešteni u konkretne savremene društvene okolnosti. Međutim, sa izmeštanjem priče u doba neke odumiruće buržoaske države, Papić gubi mogućnost da govori o SFRJ. U tom smislu, ja i jesam u dilemi da li on govori o SFRJ ili ne, odnosno da li je uopšte želeo da govori o njoj. Ako jeste, onda je oštrica subverzivnosti ovog filma sasvim otupela.

Ako nije, odnosno ako govori zaista o neimenovanom buržoaskom društvu koje truli, onda je to direktna aluzija na nacizam ili komunizam. Naime, obe ove ideologije su u polazu računale na krizu buržoaske društvene formacije kao đubrivo za svoj rast - u filmu se u mističnoj nemačkoj knjizi čak i kaže da ljudi-pacovi čekaju doba krize da krenu u svoj pohod. Ono što je interesantno je da ljude-pacove u taj pohod vodi Izbavitelj, glavni pacov koji dolazi sa strane što više liči na komuniste (čije su vođe poput Lenjina, Tita ili Castra bile u egzilu i došle sa strane) nego na naciste.

Dakle, Papićeva metafora je najbliža implicitnoj osudi komunizma, međutim suštinski, IZBAVITELJ ne nudi neku istinski artikulisanu ideološku agendu.

A film sam po sebi ne može da opstane bez neke teze pošto je stilizovana i izmeštena priča sasvim lišena uverljivosti i bilo kakvog hooka izuzev politike.

IZBAVITELJ se na neki način može smatrati dedom KROJAČEVE TAJNE. Vrlo me zanima da vidim i taj nezvanični nastavak koji je Papić snimio pre neku godinu. Dobio je izuzetno negativne kritike a kako i ne bi ako imamo u vidu iz čega je izrastao.

U kontekstu žanrovske tradcije ne ex-jugoslovenskim prostorima, IZBAVITELJ je često naglašavan kao bitan naslov i on na neki način i jeste paradigmatičan jer spaja politiku i žanr (u izvesnom smislu) što je karakteristika naših najuspešnijih žanrovskih filmova, poput VARIOLE VERE i VEĆ VIĐENO, kao i nove generacije sa BANDOM i SRPSKIM FILMOM. Međutim, ova četiri naslova su politički hrabriji od IZBAVITELJA koji ostaje nesumnjivi curio za istoriju jugoslovenskog filma ali i ništa više od toga.

* * / * * * *

Friday, July 10, 2009

ČOVJEK KOJI JE VOLIO SPROVODE

Reprizirao sam ČOVJEK KOJI JE VOLIO SPROVODE Zorana Tadića. Ovaj naslov spada u red Tadićevih metafizičkih krimića. Dakle, ovaj film je na liniji započetoj RITMOM ZLOČINA, u spoju sa oštrijom socijalnom kritikom koja jebila karakteristična za Tadićeve naslove poput SNA O RUŽI.

Nažalost, ni u ČOVJEKU, Tadić nije uspeo da ponovi uspeh RITMA ZLOČINA pre svega u domenu glume i atmosfere. Koliko god RITAM ZLOČINA stajao kao vanvremenski klasik, ako mu se u analizi oduzme ta aura koja krasi velike klasike (a to je da odaju utisak večite relevantnosti čak i u tehničkom smislu) - ipak nesumnjivo je reč o filmu koji je po svom vizuelnom konceptu a naročito glumi bio ne samo u skladu sa svojim vremenom već i ispred njega. Dok je u vizuelnom smislu taj film krasio dosledan minimalizam, gluma u njemu je bila neobično spontana sa tečno izgovorenim tekstom koji je pritom bio pinterovski sofisticiran.

Taj minimalizam se u kasnijim Tadićevim filmovima pretvarao u arhaičnost. Njegovi kadrovi su postali grubo sklopljeni i često jedva komptenetnti, bez naročitog osećaja za tempo, kako unutar kadra tako i u montaži.

Dok je u RITMU ZLOČINA, koncept dugih kadrova činio atmosferu, ovde nema koncepta, sve je zapravo vrlo konvencionalno snimljeno nego su kadrovi predugi ui odnosu na rezove pa zato deluje kao da je ovo film dugih kadrova. Sa tom tromošću u kadriranju i montaži, problem postoji i sa scenografijom koja je u većem delu filma bazirana na nekim starim ambijentima što silom temporalno izmešđta film bez ikakve svrhe,.

Ukoliko analizi toga temporalnog izmeštanja jedne hrvatske varošice dodamo i poludisidentski stav o progonu političkih neistzomišljenika posle rata, moguće je da da je Tadić želeo da stvori atmosferu nekakvog hrvatskog samoizgiona, unutrašnje emigracije, nekakve Stare Hrvatske koja nestaje.

Glavni junak filma je bibliotekar. Žanr kirimića je sam po sebi jako vezan za književnost. Literatura je ne samo osnov krimića već je vrlo često i ambijent u kome se krimići dešavaju vezan za književnike, knjige i sl. Međutim, junakova profesija bibliotekara zapravo nikada ne zaigra i knjige suštinski nemaju nikakvu ulogu što je dramaturški propust. Naravno, gledano iz vizure ruševina jugoslovnske kinematografije, lik zaposlen u biblioteci deluje čak i kao kreativno rešenje.

Ni sam RITAM ZLOČINA nije bio strukturiran kao suspense triler ali krimi zapet u njemu je stvarao neku vrstu nelagodne atmosfere i napetosti, možda čak bliže hororu nego krimiću. Ni ČOVJEK nije strukturiran kao suspense film ali u njemu krimi zaplet gotovo da nema apsolutno nikakvu svrhu pošto se čini da nimalo ne utiče na junake, i njegov uticaj se svodi na twist ending u kome se zapravo ispriča svrha tog podzapleta i zaključenje je dosta razočaravajuće.

Ivica Vidović, kao alumnus iz RITMA ZLOČINA nije ni blizu tog dometa. Spor je u igri, zajedno sa ostatkom ekipe.

Ta arhaičnost postupka na svim nivoima čini ovaj film ne samo deplasiranim u svoje vreme već bi se reklo i pretencioznim.

U tom smislu, jedini nevažan ali ubedljiv adut ovog filma jeste apartnost Tadićeve poetike u jugoslovenskim okvirima koja njegove vizije redovno činila simpatičnim i vrednim podrške.

* * / * * * *

THE HUMAN CONTRACT

Pogledao sam THE HUMAN CONTRACT debitantsku režiju Jade Pinkett-Smith. Ako imamo u vidu da je reč o vanity projektu supruge trenutno najsiplativijeg glumca na svetu i da se na osnovu Jadinog ranijeg rada nihe moglo naslutiti šta je zanima, THE HUMAN CONTRACT je prijatno iznenađenje na nivou koncepta.

THE HUMAN CONTRACT je erotska melodrama smeštena u svet japija bez nekog prvoloptaškog high concepta. Film je vrlo glossy realizovan i oslanja se na potvrđene ali manje glamurozne i slavne glumce. Na osnovu svega ovoga čini se da je produkcioni koncept ovog filma (producent je sam Will Smith) da se priča ispriča na najbolji mogući način. Međutim, na kraju ipak nije sasvim jasno šta je cilj ovog filma. Naime, suviše je konvencionalan na nivou izraza da bi bio indie a suviše je lišen glumačkih i pripovedačkih hookova da bi bio major. Otud ne čudi što je završio pravo na DVDu iako sam koncept nije DTV.

Relativna produkciona neopredeljenost filma omogućavala bi u teoriji da se nađe u nekakvoj "zlatnoj sredini" ali u kreativnom smislu nema nićega zlatnog filma, čak ni tuševa pošto seks kojim se film bavi nije iz tog fazona.

Jada Pinkett-Smith je nesumnjivo znala šta da traži od svojih saradnika i u prikazu Los Anđelesa, kao i ambijenata u kojima junaci žive ima nešto od atmosfere karakteristične za fazu Michaela Manna pre nego što je izgubio razum.

Čak i sama priča nije neinteresantna, međutim, glumci su antipatični, a bez star-powera Jada nema dovoljno rediteljske veštine da ovoj priči ulije uverljivost. Iako je na planu dramske uverljivosti THE HUMAN CONTRACT čak i pitomiji od sličnih naslova poput 9 1/2 WEEKS ili DISCLOSURE, Jada nije reditelj Lyneovog ili Levinsonovog kalibra da bi dotle dobacilai to ne samo na pukom tehničkom nivou koji je, kako rekoh, vrlo dobar, već na organizovanju same suštine filma.

Iako THE HUMAN CONTRACT nije kvalitetan film, on ipak pokazuje da je Jada perspektivan reditelj i sa pažnjom treba sačekati njen eventualni sledeći film. Isto tako, vrlo je zanimljivo da je Jadin film priča gledana isključivo iz muške vizure sa ženskim likovima koji suštinski nisu u fokusus a uklopljeni su u tipove majke, sestre i bludnice. U širem smislu, međutim, zanimljivo je da filmova kao što je THE HUMAN CONTRACT nema previše. Ljubavni filmovi su danas mahom ili epoha ili romantična komedija ili erotski triler, a eventualne savremene melodrame i ljubavni filmovi su svedeni na herc-naslove sa Richard Gereom. U tom smislu, u THE HUMAN CONTRACT jedini ženski impuls koji Jada pokazuje je konstatacija da na tržištu nema serioznih filmova o partnerskim odnosima među savremenim ljudima, u najboljim godinama.

Šteta je dakle što je najveći deo lepote ovog filma unutrašnji i što Jadine evidentno lucidne namere nisu oblikovale kvalitetniju celinu.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, July 8, 2009

ALONE WITH HER

Pogledao sam ALONE WITH HER Eric Nicholasa. Reč je o interesantnom indie trileru koji uzima jedan već korišćen koncept a to je pripovedanje iz vizure raznih surveillance kamera i realizuje ga do te mere pitko da se izvesna nekonzistentnost ni ne oseti kao problem.

Ono što se takođe ne oseća kao problem je i to da je film surovi low budget kome upravo rediteljski koncept omogućuje da se izdvoji i nametne kao naslov vredan pažnje.

Međutim, ono što je ključni uspeh Eric Nicholasa, kao reditelja i scenariste, jeste jedan izuzetno redak utisak koji proizvodi ovaj film. Naime, uprkos tome što film i bukvalno gledamo iz vizure stalkera, on ni u jednom trenutku nema naše simpatije. Ako imamo u vidu da je reč o stalkeru čiji je cilj da se zbliži sa devojkom kojom je opsednut, da nema dakle nikakav izrazito gnusan plan, vrlo je zanimljivo da ne privlači gledaočeve simpatije, barem kao čudak koji pokušava da svoju relativno prihvatljivu nameru ispuni neprihvatljivim sredstvima. Uostalom, u većini filmova se ubicama i stalkerima u nosećoj ulozi, publika se na ovom ili onom nivou identifikuje. U filmovima veće umetničke vrednosti kao što je recimo Hitchcockov PSYCHO, tu su fascinacija Normanovom pedantnošću i tragički aspekt njegove duševne bolesti. u manje sofisticiranim filmovima kao što su brojni slešeri, autori namerno pobuđuju sadističke porive kod gledalaca, delimično legitimisane puritanskim impulsom da se kažnjavavaju ekscesivna uživanja.

U ALONE WITH HER, međutim, iako stalkerovi postupci deluju sporadično vrlo osmišljeno, oni su uglavnom jalovi, a ni onda, kada se on nađe u prilici da se emotivno poveže sa svojim predmetom čežnje, umesto emocije joj nudi opsesiju, i to sve ga čini vrlo antipatičnim likom čak i za najzagriženije fanove filmskih negativaca. Moglo bi se reći da ovog junaka gledalac prezire jer je neuspešan, što ima veze sa generalnim američkim doživljajem inteligencije kao sposobnosti da čovek reši svoje probleme. Bez te vrste inteligencije, lik ostaje sa svojom ogoljenom patologijom.

Eric Nicholas je maksimalno iskoristio potencijal glumačke podele. Ana Claudia Talancon je imala težak zadatak da bude prisutna u ogromnom procentu filma i da dobro odmeri ravnotežu između hiperrealizma i movie efikasnosti u glumi. Colin Hanks je solidan kao nesigurni slabić/stalker iz čijih kako uspešnih tako i neuspešnih gestova isijava patologija što je od najvećeg značaja za pravilnu percepciju takvog lika. Ako imamo u vidu filmove koji su skloni da od serijskih ubica prave ikone, opredeljenje Nicholasa i Hanksa da naprave lik koji je na samoj granici socijalne prihvatljivosti je interesantan polaz. Iako je Hanksov lik stalno prisutan kao posmatrač, on se ne pojavljuje previše na ekranu ali Nicholas kroz rediteljski koncept čini njegovo prisustvo opipljivim.

Nicholas ne čini stalking glamuroznim, čak ni peviše filmičnim. On kroz tehnike stalkinga priča jednu pre svega kamernu priču. Međutim, tamo gde ne uspeva kao bitan stalking film, uspeva kao solidna melodrama o ženi o kojoj istinski brine njen voajer i nemogućnosti veze između njih jer je on ipak bolestan.

Ako se tome doda da vešto varajući u sprovođenju koncepta posmatranja kroz surveillance kamere, i birajući trajanje od vrlo ekonomičnih 80 minuta, stvara jedan neobično dinamičan film, reklo bi se da ALONE WITH HER ima adute u potpuno neočekivanim aspektima.

* * * / * * * *

Tuesday, July 7, 2009

THE HANDMAID'S TALE

Pogledao sam THE HANDMAID'S TALE Volkera Schlondorffa, ekranizaciju romana Margaret Atwood po scenariju Harolda Pintera, koja se može smatrati pretečom Cuaronovog CHILDREN OF MEN, baziranog na romanu PD Jamesa. Roman Margared Atwood je izašao pre Jamesovog tako da je ovo u svakom smislu preteča.

Ova dva filma dele mnogo više od premise o antiutopijskom svetu u kome su ljudi postali neplodni. Naime, ova dva filma postavljaju sličnu temu u opuse dva slična reditelja-u sličnoj poziciji. Naime, i Cuaron i Schlondorff su doseljenici u Holivud i obojica su snimili ove filmove u fazi kada su bili smatrani svežim vizionarima i kada su im producenti dopuštali da radeći na ničijoj zemlji između indie filma i major filma pokušaju transformaciju žanra. Dakle, obe ove priče sa sličnom pemisom potpisali su autori u fazi pokušaja da uče Amerikance filmu.

U tom pokušaju, Cuaron je uspešniji pošto je njegov film pored neočekivane serioznosti i angažovanosti premise bio i tehnički inovativan pa je odjeknuo više dok je Schlondorff potpuno zanemario pokušaj ikakvog vizuelnog ili tehničkog pomeranja i sklopio film koji je u vizuelnom ili tehničkom smislu čak pitomiji od nekih njegovih nemačkih naslova.

Pa ipak i Schlondorffov film su radili vrhunski profiji te epohe - scenario je napisao Harold Pinter, muziku Ryuichi Sakamoto a od zvezda igraju Robert Duvall, Faye Dunaway i Aidan Qinn. Ipak, uprkos tim mejnstrim imenima, Schlondorff je snimio par exellence politički film, feminističku fantastiku a pročišćenost političkog filma podvlači vrlo flah stilizacija "bliske budućnosti" u Americi, posle blage apokalipse.

Štaviše, ako imamo u vidu da je ovo film iz 1990. dakle produžetak osamdeseteih, apokalipsa i tiranija oličeni u crnim službenim kolima i uniformma više liče na nekog Carpentera nego na 1984. Ipak, na svu sreću, ovo nije ona vrsta apokalipse u kojoj se ljudi odmah obuku u kožu i ošišaju na čiroki frizuru.

Natasha Richardson igra ženu kadru da začne koju su uhvatile represivne vlasti pseudofašističke ržave Gilead nastale na tlu SAD, kada je pokušavala da pobegne preko granice. Pošto su zbog rata i zagađenja žene masovno postale sterilne, ona biva odvedena u internat u kome se podučavaju žene zadužene da rađaju decu privilegovanim članovima društva čije su supruge sterilne. Čitav sistem ovih surogat-majki je zasnovan na pseudo-religijskom konceptu i po dolasku u kuću, ona je suočena sa nizom specifičnih pravila, pohotnim domaćinom i njegovom sterilnom ženom.

Atwood je u ovu antiutopijsku žanrovsku priču integrisala niz feminističkih teza i jasnu kritiku određenih društvenih formacija koje u određenim društvenim okolnostima bivaju dovedene do ekscesa. Međutim, upravo korz eksces ona jasno pokušava da kritikuje mirnodopsku formu tih konvencija. Isto tako, u toj priči, kako ju j Pinter adaptirao, svakako se nalazi uzbudljiv film, uprkos njegovim vrlo teatralnim zahvatima, pre svega na nivou melodije dijaloga.

Priča smeštena u budućnost u kojoj su vođe inspirisane Hitlerovom maksimom da je najmoćnij oružje Trećeg Rajha materica nemačke žene, povlači određene paralele sa Cameronovim TERMINATORom u kome je sama suština zapleta vezana za pol glavne junakinje. Naravno, za razliku od istorijske uloge materice Sarahe Connor, Atwood insistira na borbi za aistoričnu i apolitičnu poziciju ženine sposobnosti da rađa.

Međutim, sam Schlondorff kao da ne želi da iz te priče stvori punokrvan film sa emotivnim efektom i interesantnom vizuelnošću već ga namerno ostavlja praznim i nezaokruženim. To bi možda moglo da prođe u evropskom filmu, ali TALE je ipak američki film, igran na vrlo konvencionalan način i reklo bi se da ta konvencionalna metod gluma još više otvara taj problem polovičnosti. Ako imamo u vidu da je Sclondorff u filmu PALMETTO pokazao da uime da snimi visokooktanski noir sa snažnim emotivnim efektom, pre bih rekao da mu je taj hladnokrvni postupak bio namera ili barem ustupak nedovoljnom budžetu.

Uprkos tome, čini mi se da maštovitom i strpljivom gledaocu ovaj film može biti vrlo interesantan. Uostalom, kada fašisti, slični negativcima iz V FOR VENDETTA, dođu na vlast, za sebe ipak sačuvaju klub koji podseća na vreme razvrata i u njemu se slušaju Fine Young Cannibals.

* * 1/2 / * * * *

Monday, July 6, 2009

DEMENTIA 13

Irski setting filma DEMENTIA 13 Francis Ford Coppole čini da ovaj naslov podseti na Hammer produkcije mnogo pre nego na Cormanove filmove, što u suštini jeste. Ono po čemu se ovaj naslov razlikuje od Hammer filmova jeste to što je priča potpuno nerazgovetna i film najbolje funkcioniše kao neka vrsta video instalacije. Drugu ekipu je režirao Jack Hill što je vrlo interesantno pošto je teško odrediti šta je radio koji unit. Ipak, u svakom slučaju film ima dosta energičnu inscenaciju što ga čini podnošljivim uprkos apsolutno nejasnom zapletu. Što se samog Coppole tiče, ovaj film teško da najavljuje pojavu velikog autora ali sigurno pokazuje da ga nisu radili ljudi koji su zalutali na set.

* 1/2 / * * * *

Friday, July 3, 2009

IVANSXTC

Dugo sam tražio prvi film iz antiholivudskog diptiha Bernard Rosea, IVANSXTC. iz 2002. godine. Kada sam ga krajem prošle godine konačno locirao, zagubio sam disk na kome je bio tek nedavno sam uspeo da ga lociram.

IVANSXTC. je film sa kojim je Bernard Rose započeo svoju introspektivnu antiholivudsku fazu, velikim delom motivisan uznemirujućim iskustvom koje je imao sa studijima, naročito Warnerom za koji je snimao novu ekranizaciju Ane Karenjine. Posle tog filma, praktično, Rose odlučuje da se osamostali, verovatno ubeđen da dalja kohabitacija sa studijima nema naročitog smisla. Iako je Rose imao dosta solidan holivudski opus, očigledno da spada među engleske hip reditelje sa kraćim fitiljem, ne toliko kratkim kao Tony Kaye ali ne ni mnogo dužim od Stephen Norringtona.

Roseovim otcepljenjem, Holivud svakako jeste izgubio vrlo lucidnog reditelja izuzetne vizuelne pismenosti, ali čini mi se da ni kroz IVANSXTC. ni kroz SNUFF MOVIE nije dobio istinski opasnog protivnika.

Rose se naime odmetnuo u reditelje koji su početkom dvehiljaditih utočište našli u snimanju digitalnom tehnikom. i to ne u high-tech smislu kao Michael Mann već upravo u prljavom cinema verite stilu. Štaviše, baš su holivudski migranti Barbert Schroeder i Bernard Rose snimili svoje potentne, autonomne filmove na digitalnoj tehnici ali su tom prilikom morali da žrtvuju i širu publiku.

U tom smislu, Bernard Rose je snimio film velike snage i snažne kritičraske recepcije ali je isto tako reč o naslovu koji je uprkos vrhunskoj reputaciji danas bezmalo nedostupan. O tome govori ne samo to da su ga jedva locirali moji jataci nego je i DVD koji sam hteo da naručim preko Amazona bio rasprodat. Dakle, IVANSXTC. je film koji maltene ne postoji.

To je šteta jer Rose je snimio vrlo interesantnu studiju holivudskog sistema. Film je istovremeno i ekranizacija Tolstoja i priča inspirisana autodestrukcijom holivudskog agenta Jay Moloneya. Ono po čemu se ovaj film razlikuje od drugih "filmova o Holivudu" jeste to što zapravo pokazuje koliko film kao takav u stvari uopšte ne zanima ljude tamo.

U tipičnim filmovima o Holivudu ili imamo humoristički pristup industriji u kome se ona ismeva ili se govori o sukobu umetnika i sistema. Ipak, oba ova pristupa imaju neku vrstu suštinskog optimizma u sebi. u IVANSXTC. junak sve zajedno, u suštini baš briga za film, oni se ponašaju kao antički bogovi, imaju nadljudski položaj u svom svetu i sve ljudske osobine i poroke. Jedina stvar koju nemaju je besmrtnost. U tom smislu, IVANSXTC. je film o agentu koji misli da je svemoćan sve dok se nije suočio sa tim da je smrtno bolestan. Film pokazuje njegovu nemoć da se suoči sa time.

Slično filmu PERMANENT MIDNIGHT Davida Veloza i IVANSXTC. prikazuje čoveka koji u doba najvećeg poslovnog uspeha prolazi kroz najsnažniju traumu a da to okolina ne primećuje.

Za razliku od Jan Kouneneovog 99 FRANCS, IVANSXTC je sniman prljavo, sa dosta dokumentarističkog pristuipa iako Rose ne može da pobegne od svoje kultivisane vizuelnosti barem na nivou kadriranja. U film je prisutna tehnička nesavršenost digitalnog snimka ali to ne smeta rediteljskom konceptu.

Kičma filma je svakako Danny Huston, ubedljiv epizodista koji je sve bolji i bolji kako vreme odmiče i raduje me što dobija sve više kvalitetnih uloga u ozbiljnim filmovima. Ovde on igra glavnu ulogu. Jasno je zašto nije leading man u major filmovima, ali je zato idealan lead za indie film što je i Roseu jasno te je uradio još jedan indie film sa njim posle IVANSXTC. Taj film ponovo nikako ne uspevam da nađem. Ono što Huston ima je pre svega larger-han-life persona i dovoljan glumački dar da liku automatski pruži slojevitost. upravo z glavnom liku Ivana, u ovom filmu, on uspeva da stvori interesantan, ubedljiv lik a da njegov slom, uprkos svim simpatijama koje izgradi, ne bude patetičan.

Scenario je prilagođen produkcionim uslovima, sve scne su koncipirane kao cinema verite ali film definitivno ima jasno vođenu priču.

U tom smislu, IVANSXTC. je zapravo film straog kova koji mora da bude indie jer Holivud ne nudi više toliko prostora ozbiljnim pričama. Sva njegova alternativniost je u suštini u uslovima rada i vezana je za tehniku. Sigurno je da ovakav tehnički odmak automatski diskvalifikuje film iz nekih ravni eksploatacije ali IVANSXTC. upravo pokazuje kako se tehnička sirovost kadra nadoknađuje njegovim sadržajem. Nažalost, za razliku od ovog filma, tehničko raspuštanje često nije praćeno adekvatnim pojačavanjem sadržaja i idejnosti.

Rose upravo sada radi MR. NICE, priču o čuvenom 70s narkodileru Howardu Marksukoga će igrati Rhys Ifans. Time se pridružuje talasu koji su počeli MUNICHovi sinovi DER BAADER MEINHOF KOMPLEX, MESRINE i BEOGRADSKI FANTOM. Sudeći po nekim fotkama, taj film će biti Roseov povratak u onu raskošnu vizuelnost na koju smo navikli.

* * * / * * * *

Wednesday, July 1, 2009

THE STEAM EXPERIMENT

Pogledao sam THE STEAM EXPERIMENT Phillippe Martineza. Iako Martinez spada u ligu DTV producenata koji su uvek na granici da snime theatrical film, njegov rediteljski rad nikada nije uspeo da bude išta više od glossy DTVa. Za razliku od, recimo, WAKE OF DEATH gde je taj gloss učinio da se film izdvoji u moru Van Dammeovih DTVa, STEAM EXPERIMENT je besmislen SAW rip-off kome ni potentan B-cast sa Val Kilmerom, Armand Assanteom i Eric Robertsom ne može da pomogne.

TRENER

Podsetio sam se filma TRENER Puriše Đorđevića. To je jedan od najbizarnijih filmskih incidenata u istoriji SFRJ kinematografije. Naime, na pulskom festivalu, sam Puriša se odrekao tog filma i sam priznao da je loš. Posle njega snimio je još jedan film a potom je napravio pauzu od skoro dvadeset godina do filma TANGO JE TUŽNA MISAO KOJA SE PLEŠE.

Bez namere da zvučim cinično prema Puriši, meni TRENER svakako ne spada među njegove slabije filmove. Doduše, sasvim je moguće da ja ne razumem njegovu poetiku na pravi način. Istoričari filma generalno smatraju da su najbolji Purišini radovi vezani za Drugi svetski rat i da je njegov kanonski opus vezan za neobični lirski prikaz rata.

TRENER je u suštini sportski film, fudbalska priča propuštena kroz vizuru Purišinog apsurdnog i često infantilnog pristupa u svim ravnima, od scenarija do kadriranja i montaže. Kao i većina Purišinih filmova, TRENER naizmenično igleda kao legitiman arty film i smejanje publici u lice. No, ukoliko se to toleriše Godardu zašto ne bi i Puriši.

Ono što je interesantno u celoj priči jeste Purišin vrlo pesimističan i ciničan prilaz fudbalu. Naime, Puriša je poznat kao veliki ljubitelj fudbala i otud ne čudi da je izabrao ovu temu. Međutim, njegov prikaz fudbala je mračan, što ga čini aktuelnim i danas. Fudbalom dakle vladaju sumnjivi političari i privrednici, igračima se trguje kao da su stoka, utakmice se nameštaju, unutar sistema je potpuna hipokrizija, primat nad igrom na svim nivoima preuzima novac. Iako se u filmskom smislu, TRENER ne može smatrati naročito relevantnim u intrenacionalnim okvirima, domenu naslova koji nude kritički pogled na sport, u čisto ideološkom smislu,. svakako da zauzima svoje mesto i u svetskim okvirima. Pored lokalnog motiva socijalističkih rukovodilaca i njihove umešanosti u stvari koje ne poznaju, na planu ideologije sporta, interesantan movtiv je uticaj kulta sportske prognoze na igru. Danas, kad su kladionice ne samo sponzori klubova već često i vlasnici, ova tema deluje vizionarski.

Nažalost, interesantna ideološka postavka i neka kvalitetna rešenja oličena ne samo kroz efektnu, retku glavnu ulogu Tanasija Uzunovića nego i kroz sporadično vrlo kultivisano snimanje monumentalnih fudbalskih stadiona čija arhitektura deluje izuzetno filmično. Međutim, film je, kao i uvek kod Puriše opterećen nizom besmislenih rešenja i scena. Te besmislice čine da se ovaj film teško kome može preporučiti osim najzagriženijim ljubiteljima fudbala.

To je prava šteta pošto se retko sreće film u kome glavni junak, srpski trener, oseća grižu savesti što odlazi da radi u Nemačkoj, pošto mu je otac ubijen kao zarobljenik u Dahauu. Da, it's that kinky. Očigledno da Purišina sećanja na rat nisu izbledela čak ni u ovoj savremenoj temi.

Na špici se mogu naći neka vrlo zanimljiva imena. Među asistentima režije su David Albahari i "oskarovac" Čedomir Kolar. Među konsultantima su naš čuveni fudbaler Petar "Radi" Radenković i trener Gojko Zec.

Gojko Zec je inače čovek sa filmskom biografijom. Ne njegovu preporuku je Radovan Karadžić posećivao fudbalere Crvene Zvezde kada su bili u krizi formei savetovao ih o dughovnoj ravnoteži i ishrani. Za Zeca je postojao i trač da je homosekuslaca što su navijači Partizana ovekovečili i u pesmi "Zvezda ima dva pedera-direktora i trenera" da bi na kraju život skončao kao žrtva misterioznog ubistva u Africi, za koje neki kažu da je ritualno.

Fudbalske scene su solidno realizvane, snimljena je igra i glumci koji učestvuju u njoj, dok su pune tribine snimane tokom pravih utakmica. Ako imamo u vidu wire fu preterivanja iz serijala GOAL, ovaj old school pristup deluje okrepljujuće.

Najsmešnije od svega je to što je TRENER po svojoj strukturi zapravo vrlo racionalno i tradicionalno postavljen sportski film i što bi u rukama iole pribranijeg reditelja, to zapravo bila odlična sportska melodrama. TRENER je recimo film koji bi sjajo bilo rimejkovati, u nekom racionalnom maniru, pošto bi podsećao na ANY GIVEN SUNDAY. Čak ne bi okolnosti morale previše da se apdejtuju jer kako rekoh savremeni srpski fudbal dugo vuče korene svojih sistemskih bolesti. O konvencionalnosti scenarističke postavke, u najboljem smislu, govori činjenica da se film zaključuje velikom dramatičnom utkamicom kroz koju se razrešavaju sudbine likova.

Kada se sve ovo uzme u obzir, TRENER je daleko od Purišinog najgoreg filma. Što se mene tiče, to je njegov najinteresantniji film, najmanje prevaziđen gledano iz današnje vizure. Ipak, sasvim je razumljivo da imajući u vidu tendfencije jugoslovenskog filma te 1978. godine, kada je praška škola već u punom zamahu, Purišin spoj konvencionalne strukture i ideje sa prevaziđenim avangardnim rešenjima nije imao previše smisla.

* * 1/2 / * * * *