Moj utisak o filmu PUBLIC ENEMIES je uprkos najboljoj volji vrlo pristrasan. Kao die hard fan Michaela Manna, pogledao sam ovaj film sa velikim zakašnjenjem proisteklim iz strepnje za to što ću zateći u bioskopu, a onda kada sam otišao & zatekao, sa maksimalno sniženim očekivanjima, nisam mogao da odolim a da ne uživam u pojedinim mahom kratkim deonicama filma, i da nekako nalazim opravdanje svom omiljnom reditelju.
Međutim, generalno, da je iko drugi sem Manna radio ovaj film, rekao bih da je taj čovek potpuna budala. Mann na svojoj strani naprosto ima taj adut pošto je nesporno da on ume da režira i da sada pokušava da pravi nekakav eksperiment. To je sasvim jasno. Stoga on ima onaj neki kredibilitet čoveka koji ume da radi po pravilima i odlučuje da ih krši. Problem je u tome što kršenje tih pravila ne vodi nikuda.
PUBLIC ENEMIES u samoj svojoj suštini ima niz problema koji samo naizgled proizilaze iz Mannovog pristupa a zapravo proizilaze iz nekonzistntnosti pristupa. Pre svega u dramaturškom smislu, Mann još od MIAMI VICE voli da ima tu nekakvu pinterovsku postavku scena bez formalne ekspozicije u kojoj bi s razumelo ko je ko, nego ulazimo u sred situacije i onda se kroz nju probijamo sami, sami razabiramo ko je glavni junak, ko su ostali i koje su njihove osobine. Takav pristup nas dovodi do toga da mi o mnogim likovima koji okružuju Dillingera praktično ne saznamo ništa do samog kraja filma a i o njemu samom saznamo ono što nam on kaže.
Međutim, ja bih taj pristup prihvatio kao takav da ga Mann ne preseca ljubavnom pričom između Dillingera i Billie koja j postavljna kao najveći mogući kliše, ne deluje uopšte verovatno da su ti ljudi tako komunicirali i tako govorili jedni s drugima. Ova ljubavna priča je kao neki spoof na gangsterske filmove.
Isto tako neki jako bitni odnosi, recimo onaj između Dillingera i Ane, koji nastupa kada Billie dopadne robije zbog njega, je ostao van ekrana iako bi publici bilo vrlo zanimljivo da vidi kakav je to čovek koji prisustvuje dok mu hapse veliku ljubav a onda ode da se druži sa kurvama i do kakvog je to preloma došlo u njemu.
Što s podele tiče, ona je grozna. Christian Bale u ulozi Melvina Purvisa je na svu sreću u underplayu, Mann ga je obuzdao, ali s upravo u underplayu vidi koliko je Bale prazan. Johnny Depp je neubedljiv kao Dillinger. Uopšte ne deluje opasno, i mislim da je Mann kao veliki mačo reditelj, trebalo za potrebe ovog filma da uzme i nekog muževnog glumca. Depp naprosto deluje suviše slabićki za takvu ulogu. U Miliusovom filmu Warren Oates svakako nije bio fizički najsuperiorniji ali je bio vrlo muževan što j potrebno za ovaj lik. Depp naprosto nije man enough for the job. Branka Katić glumi svom snagom, kao u srpskom filmu, i to je msigurno najslabija uloga u filmu. Nisam do kraja razumeo kastovanje Francuskinje u lik Amerikanke francuskog porekla i siguran sam da bi neka američka glumica to bolje odigrala ali Cotillard je OK.
Što se zloglasnog HDa tiče, intresantno je gledati film smešten u epohu, a da je snimljen kao ultramodran film. Međutim, Mannov stil varira od nekih hiperdizaniranih varijanti do hiperrealizma kakav pruža HD tako da je u vizuelnom smislu, PUBLIC ENEMIES prilično nekonzistentno iskustvo. Meni je kao fanu takav pristup bio zanimljiv ali razumem i ako je nekome nedopustiv. U svakom slučaju, PUBLIC ENEMIES u vizuelnom smislu nije konzistentno i zaokruženo delo.
Ono gde je Mann superioran svakako je njegova pažnja prema praksi policajaca i kriminalaca. PUBLIC ENEMIES u tom smislu uspeva da objasni rezone koji su stajali iza rada i jednih i drugih. Isto tako, film ima nekoliko efektnih scena, kako vizuelno, tako i dramski, u kojima se vidi da ih je radio majstor. Međutim, na nivou celine, PUBLIC ENEMIES prosto ne stoji.
Miliusov DILLINGER, iako je faktografski verovatno manje verodostojan ipak stoji kao daleko superiorniji FILM o ovoj temi.
Nažalost, kako rekoh pristrasan sam te sam sklon tome da mislim da PUBLIC ENEMIES jedino može biti gori u stvarnost od ovoga kako ga opisujem.
* * 1/2 / * * * *
Međutim, generalno, da je iko drugi sem Manna radio ovaj film, rekao bih da je taj čovek potpuna budala. Mann na svojoj strani naprosto ima taj adut pošto je nesporno da on ume da režira i da sada pokušava da pravi nekakav eksperiment. To je sasvim jasno. Stoga on ima onaj neki kredibilitet čoveka koji ume da radi po pravilima i odlučuje da ih krši. Problem je u tome što kršenje tih pravila ne vodi nikuda.
PUBLIC ENEMIES u samoj svojoj suštini ima niz problema koji samo naizgled proizilaze iz Mannovog pristupa a zapravo proizilaze iz nekonzistntnosti pristupa. Pre svega u dramaturškom smislu, Mann još od MIAMI VICE voli da ima tu nekakvu pinterovsku postavku scena bez formalne ekspozicije u kojoj bi s razumelo ko je ko, nego ulazimo u sred situacije i onda se kroz nju probijamo sami, sami razabiramo ko je glavni junak, ko su ostali i koje su njihove osobine. Takav pristup nas dovodi do toga da mi o mnogim likovima koji okružuju Dillingera praktično ne saznamo ništa do samog kraja filma a i o njemu samom saznamo ono što nam on kaže.
Međutim, ja bih taj pristup prihvatio kao takav da ga Mann ne preseca ljubavnom pričom između Dillingera i Billie koja j postavljna kao najveći mogući kliše, ne deluje uopšte verovatno da su ti ljudi tako komunicirali i tako govorili jedni s drugima. Ova ljubavna priča je kao neki spoof na gangsterske filmove.
Isto tako neki jako bitni odnosi, recimo onaj između Dillingera i Ane, koji nastupa kada Billie dopadne robije zbog njega, je ostao van ekrana iako bi publici bilo vrlo zanimljivo da vidi kakav je to čovek koji prisustvuje dok mu hapse veliku ljubav a onda ode da se druži sa kurvama i do kakvog je to preloma došlo u njemu.
Što s podele tiče, ona je grozna. Christian Bale u ulozi Melvina Purvisa je na svu sreću u underplayu, Mann ga je obuzdao, ali s upravo u underplayu vidi koliko je Bale prazan. Johnny Depp je neubedljiv kao Dillinger. Uopšte ne deluje opasno, i mislim da je Mann kao veliki mačo reditelj, trebalo za potrebe ovog filma da uzme i nekog muževnog glumca. Depp naprosto deluje suviše slabićki za takvu ulogu. U Miliusovom filmu Warren Oates svakako nije bio fizički najsuperiorniji ali je bio vrlo muževan što j potrebno za ovaj lik. Depp naprosto nije man enough for the job. Branka Katić glumi svom snagom, kao u srpskom filmu, i to je msigurno najslabija uloga u filmu. Nisam do kraja razumeo kastovanje Francuskinje u lik Amerikanke francuskog porekla i siguran sam da bi neka američka glumica to bolje odigrala ali Cotillard je OK.
Što se zloglasnog HDa tiče, intresantno je gledati film smešten u epohu, a da je snimljen kao ultramodran film. Međutim, Mannov stil varira od nekih hiperdizaniranih varijanti do hiperrealizma kakav pruža HD tako da je u vizuelnom smislu, PUBLIC ENEMIES prilično nekonzistentno iskustvo. Meni je kao fanu takav pristup bio zanimljiv ali razumem i ako je nekome nedopustiv. U svakom slučaju, PUBLIC ENEMIES u vizuelnom smislu nije konzistentno i zaokruženo delo.
Ono gde je Mann superioran svakako je njegova pažnja prema praksi policajaca i kriminalaca. PUBLIC ENEMIES u tom smislu uspeva da objasni rezone koji su stajali iza rada i jednih i drugih. Isto tako, film ima nekoliko efektnih scena, kako vizuelno, tako i dramski, u kojima se vidi da ih je radio majstor. Međutim, na nivou celine, PUBLIC ENEMIES prosto ne stoji.
Miliusov DILLINGER, iako je faktografski verovatno manje verodostojan ipak stoji kao daleko superiorniji FILM o ovoj temi.
Nažalost, kako rekoh pristrasan sam te sam sklon tome da mislim da PUBLIC ENEMIES jedino može biti gori u stvarnost od ovoga kako ga opisujem.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment