SHANGHAI FORTRESS

SHANGHAI FORTRESS Hua Tao-Tenga je kineski SF akcijaš o jedinici boraca protiv vanzemaljske invazije. Film je konfuzan, preopterećen efektima koji bi možda bili i podnošljivi da su upotrebljeni u nečemu smislenijem a ovde kako su sami sebi svrha nisu dovoljno dobri. Koliko sam uspeo da razaznam u ovoj salati od kadrova, vanzemaljci su napali Zemlju, a nad Šangajem je nekakav štit koji oni prete da će probiti.

U Kini je izašao na 17 miliona dolara zarade što nigde u svetu nije mala cifra ali imajući u vidu kineski box office to ipak nije ništa naročito.

Ovo je ona vrsta old school SF akcijaša kakva se u tako ortodoksnoj formi više ne radi ni u Holivudu. Ipak, Kinezi vide ovu vrstu filma kao nešto što mogu da “iznesu”, a u najboljim slučajevima da izvezu. Pa ipak, ovo nije jedan od tih najboljih slučajeva. 

* 1/2 / * * * *

THE DEAD DON'T DIE

Omiljeni reditelj ljudi koji ne vole filmove Jim Jarmusch snimio je film THE DEAD DON’T DIE, svoju zombi komediju koja je doživela premijeru na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Ovo je jedan od filmva o kojima se nema šta reći dobro, niti se u njemu može prepoznati išta što je Jarmuscha nekada činilo relevantnim rediteljem.

Jarmusch je od ranih dana karijere bio sklon tome da koketira sa žanrom a ideja iza toga bila je da svoj offbeat stil unese u formu koja je prepoznatljiva baš po svojoj narativnoj efikasnosti. Jarmusch kao majstor bavljenja događajima u elipsi imao je šta da kaže u svojim komentarima žanra, povremeno.

Nažalost, THE DEAD DON’T DIE je tupav, zastareo film u odnosu na koji je horor žanr daleko odmakao u svakom pogledu, uključujući i vlastitu dekonstrukciju. Jarmusch okuplja All-Star ekipu glumaca koja u suštini baš i nije toliko All-Star a što je još gore, Bill Murray koji igra glavnu ulogu, barem u zombi podžanru uopšte nije nov, i to baš kad je o dekonstrukciji reč. Mislim da baš primer Murraya najbolje ilustruje koliko su Jimovi najjači aduti u ovom filmu potpuno passe.

Siguran sam da će njegovi fanovi i dalje umeti da pronađu poneki detalj koji će fetišizovati u ovom filmu, tipa kada Iggy Pop igra zombija i jede ljude ali to je sve premalo za film koji je u bilo kom svojstvu išao u Kanu. 

* 1/2 / * * * *

TRANSIT

TRANSIT Christiana Petzolda je egzistencijalistička melodrama oslonjena na koncept alternativne istorije. Film se dešava u sadašnjosti doduše upadljivo lišenoj digitalnosti, i bez objašnjenja zašto je to tako. Ali Evropom već neko vreme besni fašizam i jedan od ljudi iz francuskog otpora prenoseći osetljiv rukopis dospeva u Marselj, među izbeglice koje se spremaju da uteknu iz Evrope jer nacisti polako preuzimaju Francusku i približavaju se Marselju.

Petzold ne razrađuje previše tu alternativnoistorijsku dimenziju - kada je istorija pošla putem koji je nama nepoznat. Šta je priroda tog fašizma i u kakvoj je relaciji prema Drugom svetskom ratu.

TRANSIT stoga podseća na scenario koji kao da je pisan za epohu Drugog svetskog rata a onda snimljen da se dešava danas. Time bi se moglo objasniti i to što nema digitalnih uređaja i elektronske pošte koja bi svakako pojednostavila kurirske akcije i razne druge stvari.

Petzold je specijalista za nešto što slobodno možemo definisati kao triler ali više u tom nekom evropskom art house ključu nego repertoarskom. Začuđujuće u ovom filmu takvih zahvata nema, niti ima velikih melodramskih obrta po kojima su neki Petzoldovi filmovi poznati. Stvar je dosta ravna pa i kad se desi preokret nije snaćan a naročito nije neočekivan.

TRANSIT je verovatno reakcija na modernu Evropu u kojoj ponovo imamo izbeglice, ali isto tako imamo i uspon desnice. Međutim, na kraju Petzold priča jednu “univerzalnu” priču koja se može nadovezati na egzistencijalističku tradiciju. 

Nisam siguran koliko je taj koncept starinskog filma o bekstvu pred Holokaustom površno transponovan danas umetnički efektan, kada Petzold izbegava da se suoči sa “antidramskim” okolnostima tehnološkog razvoja koji je oblikovao naš život. On želi da se bavi junacima skrivenim iza lažnih imena koji na crnoj berzi nabavljaju “ausvajse”, ali na kraju nisam siguran koji svet se gradi takvom anahronističnosšću.

* * / * * * *

ANGEL HAS FALLEN

ANGEL HAS FALLEN Rica Romana Waugha je još jedan korak napred u serijalu FALLEN. Od skromno i jedva napabirčenog OLYMPUSa koji je lansirao franšizu, usput se ispostavljajući kao blatantni čuvenog speca Jamie Vanderbilta WHITE HOUSE DOWN koji je izašao kasnije i flopovao, velikim delom jer se pojavo OLYMPUS, stigao je LONDON HAS FALLEN u kome je Babak Najafi napravio dosta jako dobre akcije na Avi Lernerovim novoizgrađenim setovima Londona, ali je Gerard Butler bio odbojna pojava u glumačkom pogledu do tačke da je smetao odličnoj akciji.

Ric Roman Waugh je u ovoj skupini reditelj sa najjasnijim autorskim pečatom u on ga donosi u ovaj film, i u dobru i u zlu.

U dobru, Ric Roman Waugh donosi svoju visceralnu akciju sa dosta pokreta kamere, zanimljivih naturalističkih intervencija na telu, ponašanjem junaka koje barem izigrava taktičku uverljivost, dizajnom junaka koji evocira utisak autentičnosti, i opšti je utisak da je Waugh pohađao dosta tečajeva kod Michaela Manna, mada ne sve. Međutim, Ric Roman Waugh - koji je potpisan i na scenariju - deluje kao da je učinio sve ne bi li ovaj projekat što više adaptirao sebi. Čini se da Butler u Waughu pronalazi “srodnu dušu” i da želi da kontinuirano radi sa njim, i omogućuje mu da na FALLENu udari svoj autorski pečat.

Za razliku od Waughovih najboljih zatvorskih mačo filmova, ANGEL HAS FALLEN u principu ima jedan od onih rutinskih zapleta o agentu koji je nabeđen da je pokušao atentat na Predsednika SAD i mora da mu uporedo spase život i očisti svoj obraz. Waugh je dobio slobodu da u to unese nešto svoje. Fundamentalna trapavost cele priče i njena prevaziđenost se ne mogu izlečiti njegovim detaljima ali Waugh ipak uspeva da unese nešto svojih karakterističnih, snažnih,mjuško-muših odnosa iz kojih gradi nekoliko zanimljivih situacija, naročito između Butlera i Danny Hustona. Tu ima tonalnih neravnina, u tom Waughovom segmentu jer on je skloniji teškoj muškoj melodrami o časti, ratništvu, muškosti i sl. a reko bi se da bi Avi hteo više buddy šmeka, tako da tu u pojedinim detaljima ima svega, ali Waugh se trudi i to se isplaćuje barem kroz čitljive pokušaje unapređivanja fundamentalno “tankog” materijala.

Akcija je visceralna, s dosta pokreta kamere, širokougaonom optikom u pojedinim situacijama i integracijom nekih manjih kamera koje omogućuju taj extreme sports look sa tipičnim holivudskim kalibrima. To je Mannova lekcija koju je Waugh dobro savladao i akcija je odlična. Nažalost, na nekoliko mesta CGI nije na onom nivou na kom smo navikli a postoje barem dva bitne CGI deonice u akcionim sekvencama. Kao reditelj druge ekipe potpisan je legendarni Vic Armstrong a kao stunt coordinator takođe legendarni Greg Powell, tako da oni u saradnji sa Avijevim Bugarima prave još jedan praznik za ljubitelje akcije. Neke od scena Waugh uspeva da obogati svojim osećajem za zlokobno, dajući im autentičnu snagu - primer je prepad na kolonu kojom voze Butlerovog lika.

Ono gde ANGEL HAS FALLEN pada je zapravo jedan segment zapleta koji se mogao i izostaviti a to je “javna priča” o atentatu na predsednika koja je ekstremno naivna, kao i zaplet sa potpredsednikom kog igra Tim Blake Nelson. To su stvari koje zapravo služe kao teren za ono što je glavni adut filma i nisu previše važne ali mogle su biti bolje urađene.

Ovako, zaista treba oprostiti mnogo ovom filmu. Ipak, čini mi se da ono što Waugh na kraju pruža itekako opravdava svo razumevanje za inherentne nedostatke serijala i aljkavosti koje donosi sa sobom. 

Butler je relativno nedavno bio u bioskopima sa filmom HUNTER KILLER koji se bavi sličnom premisom pokušaja da se SAD i Rusija uvuku u rat, samo sa strane ruskih ekstremista. S druge strane u finalu filma imamo jako sličan rasplet na krovu sa helikopterom kojim negativac treba da pobegne kao u THE HITMAN’S BODYGUARDu. Reklo bi se da Avijeve bioskopske produkcije počinju da imaju sličan rukopis, ili barem da imaju neke lokacije za koje je šteta da se ne koriste.

Waughu ovaj film svakako stoji kao određeni zastoj u karijeri u pogledu kvaliteta priče i njene autentičnosti ali isto tako ovo mu je do sada najskuplji film koji pokazuje da ima veštinu da istera ozbiljan akcioni film. I na svu sreću, u ovim sporim danima na američkim blagajnama, publika je ispoštovala FALLEN franšizu.

* * * / * * * *

THE RED SEA DIVING RESORT

THE RED SEA DIVING RESORT Gideona Raffa je priča o akciji Mossada u kojoj je izvučeno nekoliko hiljada etiopskih Jevreja izbeglica preko Sudana. Kako bi zaobišli sudanske islamističke vlasti krajem sedamdesetih, Mossadovci su preuzeli napušteni hotel na sudanskoj obali, a onda su shvatili da je bolje da imaju i goste pa je na kraju hotel i proradio, te su turisti boravili i služili kao krinka za izvlačenje ljudi.

Nažalost, Gideon Raff je okupio sjajne i poznate glumce i onda je ovu priču postavio na krajnje ravan način, i postavio je kao rutinski guys on a mission, što je OK, ali bi bilo mnogo bolje da je ubacio i malo left-field vizure tih gostiju koji ni ne slute šta se dešava oko njih.

Gideon Raff je što se mene tiče uvek i bio krajnje limitiran autor pa me ne čudi ovakva ograničenost njegovog sagledavanja vlastite teme.

Rezultat je nažalost dosta garden variety ostvarenje koje ne kapitalizuje u dovoljnoj meri svoju neobičnu lokaciju. Film je završio na Netflixu i maloekranska sudbina mu je prava mera, obrni okreni.

Kada se tome doda trajanje od 130 minuta koje je Raff sebi dopustio misleći da pravi istorijsku fresku a ne prilično banalan i ne do kraja ubedljiv true story, reč je o nečemu što bi se teško podnelo u bioskopu. 

* * / * * * *

THE KITCHEN

Pre Drugog svetskog rata snimani su “kvota-filmovi” kojima su holivudski studiji na jefitin način pokušavali da izvrdaju lokalne zakone koji su odmeravali koliko domicilnih filmova mora da se prikaže u odnosu na broj američkih. Studiji bi onda finansirali jeftine lokalne produkcije i na osnovu njih plasirali svoje adute.

THE KITCHEN Andree Berloff deluje kao kvota-film, s tim što je ovde kvota vezana za zastupljenost žena. Ovaj krimić smešten u irsko njujorško podzemlje 1978. godine baziran je na Vertigovom stripu, mada nema nekog naročitog razloga za to. Strip nisam čitao ali ovakav film je mogao da se bazira i na nekim drugim stvarima, recimo na WIDOWSu Lynde La Plante. Štaviše, WIDOWS je izašao prošle jeseni u Veneciji a potom je bio u bioskopima i McQueen je snimio jedno raskošno ostvarenje koje otvara više tema nego što žanrovski film treba da obradi ali to ga ne čini manje intrigantnim ostvarenjem.

WIDOWS je ostavio previše dubok trag da bi THE KITCHEN bio išta više od produkcije-nerotkinje. Priča prati tri supruge irskih kriminalaca koje posle njihovog hapšenja nemaju od čega da žive i počinju da im preuzimaju posao.

Da je THE KITCHEN bio iole pristojan film, ostao bi senci u WIDOWSa. Samo remek-delo se moglo izboriti za opstanak.

A THE KITCHEN je film koji se posle prvog čina postepeno narativno raspada i pretvara u mešavinu manje bitnih karakternih razvoja i opšte priče koja se svodi na montažnu sekvencu. Može biti da je ovde došlo do nekog nasilja u montaži, ali ni ono što vidimo na ekranu, počev od krajnje antipatične podele, ne deluje kao nešto za čim ostajemo uskraćeni jer nije u originalnoj formi.

Andrea Berloff sve režira akademski, bez nekih naročitih rešenja, ali opet ne i na način koji bi nužno otkrio da je scenarista i debitantkinja. Iskusna snimateljka Maryse Alberti joj verovatno pomaže u tome.

Sve u svemu THE KITCHEN deluje kao pokušaj da se jedna “muška” priča silom da ženama, da se onda pored pozicije žena silom obremeni i temom rase, i da se na taj način otvori prostor za neki studio film koji je business as usual. Međutim, WIDOWS je sve to mnogo bolje i spontanije uradio, dodavši te teme na sofisticiraniji način, usput na približno istom budžetu nudeći visoku estetiku.

THE KITCHEN je nelagodno iskustvo kakvo se ne dobija često od major filma.

BERSAGLIO MOBILE

U bogatstvu Eurospy produkcije teško je izabrati šta sledeće pogledati. Srećom ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD se pojavio i dao par smernica. Jedan od glumaca po kojima je građen lik Ricka Daltona je i Ty Hardin, dobar znanac i u našoj kinematografiji, koji je 1967. snimio Eurospy film Sergia Corbuccija BERSAGLIO MOBILE, na engleskom poznat i po naslovima DEATH ON THE RUN i MOVING TARGET.

Kod Tarantina se pojavljuje automobilska potera iz ovog filma u Daltonovom Italo-špijuncu OPERATION DYN-O-MiTE, i ono preletanje kola na visećem mostu gde je strelicom označen Cliff je iz ovog filma.

Ty Hardin igra veštog američkog lopova koji u Atini upada u igru mačke i miša i dobija u ruke McGuffin za kojim tragaju tajne službe, podzemlje i lokalna policija.

Corbuccijev film je izgrađen oko akcionih set-pieceova i potera koji su solidni mada vrlo retko zaista spektakularni, a Atina je fino iskorišćena kao lokacija premda sve što nisu antičke iskopine i “stari grad” u principu deluje dosta derutno i arhitektonski degutantno. No, to sve daje neki trećesvetski vajb Atini.

Iste godine je Atinu zadesio puč ali će ona i potom slično Francovoj Španiji ostati lokacija za snimanje raznih exploitation filmova. Želja da se filmovi za bioskopsko tržište, da ne kažem Ameriku, snimaju u takvim režimima očigledno je bila opšta. 

* * 1/2 / * * * *

JOJAKDOEN DOSI

FABRICATED CITY Kwang-Hyun Parka je fabrikovani akcioni triler u kom se spajaju razni elementi pre svega po tome da li iz njih može proizaći zanimljiva akciona sekvenca ili vizuelni spektakl. Kako je akcija solidna ali ne i dovoljno spektakularna da bi opravdala ovakav pripovedački princip u kome je ona sama sebi svrha, FABRICATED CITY ostaje film koji je od određenog značaja ljubiteljima akcije i to je manje-više sve.

Glavni junak je nekadašnji sportista a sadašnji gejmer koji nedužan biva optužen za silovanje i ubistvo. Kada uspe da pobegne iz zatvora ravnog paklu, okuplja svoju staru gejmersku ekipu i svako od njih mu na neki način pomaže i doprinosi da spere ljagu sa imena i osveti se.

Zašto je on bio sportista? Zašto je sada gejmer? Kakve to veze ima sa bilo čim suštinski u svemu ovome? To nekako baš i nije važno. Ali u filmu koji traje preko dva sata i ima dosta dramskih i dijaloških scena, dakle nije wall to wall akcija, ne može baš biti ni nevažno. 

* * / * * * *

70 BINLADENS

70 BINLADENS Koldo Serre, žanrovskog specijaliste koji čini deo rediteljske ekipe serije LA CASA DE PAPEL je ponovo talačka priča o pljački banke, sa twistom u kome se kao ličnost koja preuzima inicijativu nameće žena, očajnica, koja je došla da uzme kredit za lečenje deteta. Njoj je potrebnije nego ostalima da ne bude tragedija i da banka funkcioniše i ispostavlja se da njena “racionalnost” može biti od koristi samim pljačkašima.

Koncept je zanimljiv, Koldo Serra je prekaljeni profi koji to ume da snimi ali ukupan utisak nažalost ostaje na nivou nekog televizijskog produkta, pa mi se čini da bi ovaj film mogao imati jako dobru subinu na Netflixu i na televiziji.

Pritom, ne želim da Kolda Serru sada silom poistovećujem sa LA CASA DE PAPEL koja ima talačke situacije u svom osnovu, niti da mu na osnovu toga predviđam televizijsku sudbinu. Ovaj film je dosta različitiji od LA CASA DE PAPEL koji se oslanja na visoku estetizaciju dočim ovde više imamo “povišeni realizam”.

Vizuelno, Koldo Serra bez problema postiže film look, i recimo vrlo vešto koristi pulsirajući 70s skor kada se pređe na ispunjenje plana, ali nevolja je u tome što se ni na jednog junaka na fokusira i ostaje utisak da je ovo u stvari film o velikom broju likova a praktično ni o kome, a to u bioskopskom ostvaenju teže prolazi nego u televizijskom.

No, na malom ekranu - gde sam ga uostalom i ja gledao - ovaj film jako dobro ispunjava svoju funkciju, prijatnog, sporadično inventivnog heist filma, na španskim lokacijama koje ipak nisu toliko ofucane kao angloameričke u ovom žanru. 

* * 1/2 / * * * *

SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK

CARY STORIES TO TELL IN THE DARK Andrea Oevredala, a u produkciji Guillerma Del Tora je mediokritetski film koji nema šta da ponudi na maltene nijednom nivou.

Naime, tu vrstu vašarskog horora sa mladim likovima i prilagođenog mladoj publici uspeo je da pruži Warnerov IT, čiji pak nastavak izlazi neposredno iza SCARY STORIES. Prvi deo je bio takav da drugi gotovo sigurno neću gledati u bioskopu jer me nimalo nije privukla muzejska egzekucija muzejski zamišljene strave Stephena Kinga. SCARY STORIES je po imaginarijumu to isto i bazirano je takođe na starom propertyju što čini ovaj film svojevrsnom povezanom zbirkom priča iz anala te franšize.

Koliko sam shavtio Ovredal je uspeo da dobrano rekonstruiše izgled ilustracija iz tog štiva, međutim, to su do te mere opšta mesta da imamo slučaj izvornika kog su epigoni potpuno obesmislili.

SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK je stoga jedan od onih horora namenjenih mladima koji zapravo jedino imaju smisla ako potencijalni gledalac apsolutno ništa nije gledao, ali čak i takav gledalac danas može naći bolji sadržaj od ovoga.

Oevredal je posle izvanrednog norveškog filma TROLLEJEGEREN u Americi, gde se inače školovao, uspeo da napravi nekoliko pogrešnih koraka. JANE DOE je bio film prema kom je kritika bila milostiva iz razloga koje mi je teško da spoznam, a SCARY STORIES ima barem nekoliko stvari koje će ići ovom reditelju u prilog. Imao je tehničke uslove da snimi nešto ozbiljno i to je, u načelu i uradio, i film je postigao pristojan bioskopski uspeh. Dakle, ovo utapanje u mlaku srednju struju je na kraju bilo možda i ponajbolji ishod za Oevredala jer je sebi obezbedio novu priliku da možda dostigne domet koji je obećavao.

Slično Refnu, Oevredal ima nekolko obeležja evropskog reditelja kroz fetišizaciju “amerikane” i preko granice STRANGER THINGSa, a isto tako tu je i kastovanje televizijskih glumaca Deana Norrisa i Gila Bellowsa u sporednim ulogama. Iako Oevredal ima staž u školovanju na američkim fakultetima, ima nekih evropskih manira kojih se nije rešio.

Klinci u podeli su osrednji, nisu dovoljno harizmatični da bi na svojim plećima prevazišli scenarističku ali i rediteljsku ispraznost filma. Oevredal na mnogo mesta imitira poznate klasike jer kako rekoh, ovo je “muzejski” pristup, ali efekat svega toga je skroman. Kad god treba da se orkestrira ozbiljan, složeniji set-piece kao što su recimo scene u ukletoj kući kada se stvarnost raspadne na dve dimenzije, Oevredal se ne snalazi vrhunski i pravi razvučenu paralelnu radnju koja se ne uklapa snažno jedna u drugu.

Umesto da kao producent pomera granice i radi nešto što mu je sada nedostupno kao “oskarovcu”, Del Toro ovim filmom zapravo produbljuje tu mediokritetsku školu muzejskog, slikovničkog horora i samo usporava procese u kojima bitne korake prave autori poput Jordana Peelea čiji spojevi klasičnih horor mitema i savremenog senzibiliteta zapravo imaju smisla. 

* * / * * * *

DRIVEN

DRIVEN Nicka Hamma je već jako zakasneli učesnik u talasu igranih filmova baziranih na istinitim pričama o pohlepi i odlasku na robiju zbog toga tokom osamdesetih. WOLF OF WALL STREET je na samom početku tog talasa, manje-više definisao domete takve vrste filma, i oni nisu ni približno dosegnuti a DRIVEN nažalost dobacuje mahom do donjeg doma te vrste filma.

Poprilično je neverovatno da je DRIVEN zatvorio filmski festival u Veneciji prošle godine. U glavnim uogama pojavljuju se Jason Sudeikis i Lee Pace, ali film je vrlo skromno budžetiran i maltene se dešava na tri i po lokacije, pa je po produkcionom zahvatu bliži nesrećnom SPEED KILLS nego WOLFu.

Sa SPEED KILLS deli i neke tematske elemente. Naime, i ovde imamo vizionara kog zanimaju brza vozila i trgovinu kokainom s početka osamdesetih. Ovde je doduše čovek opsednut brzinom čuveni američki automobilski mogul John DeLorean koji je u jednom trenutku zatražio pomoć komšije koji ima veze sa narko biznisom kako bi finansirao svoju DMC fabriku kad je upala u nevolje.

Lee Pace je već igrao deloreanovsku figuru u seriji HALT AND CATCH FIRE pa on ovde nema ni potrebe da dosegne išta što mu nije već jako dobro poznato. Sudeikis pak nema šta mnogo da pruži u ulozi simpatičnog pilota i sitnog muljatora sem svog osmeha. I to bi bilo dovoljno da se u filmu dešava još nešto. Nažalost, DRIVEN se kreće krajje predvidivim etapama priče o padu, ovog puta čak i bez uspona.

Jason Sudeikis i Lee Pace su dovoljno šarmantni glumci da gledaoci požele da njihovim junacima uspe ono što su zamislili. Nažalost, sam film od prvog trenutka pokazuje da se to "istorijsko iskliznuće" neće desiti.

* * / * * * *

GOOD BOYS

GOOD BOYS Genea Stupnitskog je R-rated komedija o tri dvanaestogodišnja klinca koji upadaju u seriju nevolja, kada jedan od njih zbog devojčice u koju se zaljubio pošto-poto mora da stigne na žurku te večeri. Usput oni kreću da idu iz jedne loše procenjene situacije u sledeću, iz nevolje u nevolju i provode jedan nezaboravni dan koji će im umnogome promeniti živote i pomoći da shvate neke stvari o životu.

Trojica dečaka u glavnim ulogama su izuzetni i oni su osnov ovog filma i njegov ključni kvalitet koji čini da se prevaziđu razni limiti scenarija koji potpisuju Stupnitsky i Lee Eisenberg a koji ima tendenciju da bude one-note affair kao i režija Stupnitskog koja dobro beleži gegove i pokušava da ostvari konzistentan film look ali ukupno uzev nema onaj šlif koji donose najbolji reditelji u komedije.

Međutim, ono što je bitno, to su tri klinca i oni su izvanredni, i to je negde punktum kroz koji treba sagledavati ovaj film. Njih trojica dobro glume i uspevaju da se profilišu kao karakteri tako da time pokrivaju neke blede sporedne glumce sa kojima Stupnitsky morao postupiti drugačije. 

Naslovni junaci nose film, i veći deo prateće ekstravagance je dobro postavljen, no oni su njegov najveći kvalitet pa je samim tim jako bitno da su Stupnitsky i Eisenberg ove junake uspeli da dobro i temeljno sprovedu na papiru kroz character arc koji su im namenili. Sama komedija je bazirana na gegu, i na dijalozima i sve to je dobro prožeto da proizilazi iz dijaloga. Pored laugh out laugh momenata, ovde postoji i jedna opšta atmosfera humora koja drži publiku u adekvatnom raspoloženju, i čini mi se da na kraju, uprkos nekim sporednim likovima koji mi na nivou podele nisu bili savršeni, ovaj film sve što je bitno radi dobro.

* * * / * * * *

ALIEN INVASION

ASMODEXIA je bila podnošljiv horor o posednutosti i egzorcizmu od pre nekoliko godina. Marc Carrete ima novi film, ALIEN INVASION, po svemu katastrofalno ostvarenje koje combinuje creature feature, backwoods/inbred horror i torture porn. Međutim svi ti elementi su dati jako slabo i ALIEN INVASION je baš ona starinska vrsta žanrovskog taloga sa kakvom se više ne srećem, ne zato što ih nema, nego zato što danas imamo više informacija i uvek ima neko da dojavi šta nas čeka. Ovde je ime reditelja bilo dovoljno da upadnem u klopku, i ispunjavam svoju dužnost da obavestim sledeće gledaoce koji se mogu namamiti...

ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD

ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD Quentina Tarantina je ili veliki kambek zabludelog genija, ili se naprosto bavio temom koja me zanima, za razliku od prethodnih par naslova. U svakom slučaju, ko voli istoriju filma, ko voli dešavanja na ekranu koja imaju veliki kalibar, velike zvezde, velikog snimatelja iza kamere, rekonstrukciju epohe, ovde definitivno ima šta da vidi.

Film govori o apokrifnom glumcu Ricku Daltonu koji je prekinuo uspešnu TV karijeru da bi se oprobao na filmu i sada je na nizbrdici i mahom igra negativce u gostujućim rolama popularnih televizijskih serija, te mu se već smeši odlazak u Italiju u snimanje špageti vesterna. U kući do njegove žive Roman Polanski i Sharon Tate, bračni par u usponu ka vrhu Holivuda. A po kraju nedaleko luta Mansonova banda hipika.

Tarantino je snimio film iz četiri čina. Prva tri su smeštena u par februarskih dana a četvrti u jednom letnjem koji će prerasti u noć Mansonovog masakra.

Iako Tarantino ne može pobeći od zapleta, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je film stanja. On nam omogućuje da posmatramo likove koje je izabrao. I na svu sreću njih igraju najveće filmske zvezde danas - Leonardo DiCaprio, Brad Pitt i Margot Robbie. Tarantinov pristup je obzervacioni ali je odnos prema ritmu ipak pripovedački, dok je krajnje vizuelno oblikovanje visokoestetizovano.

U filmu kao dramski osnov više postoje karakteri nego priča, i Tarantinova zamisao je da nas sa svima njima upozna i na neki način ih na kraju ukrsti u noći koja je pre pedeset godina na izvestan način promenila svet i uvela Holivud u novu epohu.

Tarantinov film je naravno i bajka koja spaja fakte i fikciju, stvarne ličnosti i izmišljene likove, a teza je sledeća - ako su tu fikcionalni likovi onda se istorija ne mora odigrati onako kako je išla.

Odmah posle gledanja sam izneo teoriju o tome gde Tarantinov film ima prožimanja sa Jugoslavijom, zemljom koja je 1969. itekako postojala baš u Holivudu - http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/701/merila-vremena/3626473/bilo-jednom-u-jugoslaviji-tarantinove-jugonostalgicne-poruke-u-novom-filmu.html

Ako su se Tarantinovi filmovi ranije hranili drugim filmovima, onda se ovog puta hrane i filmovima i filmadžijama, on zalazi u period koji ga inspiriše, imaginarijum kome je kao vrlo malo dete pomalo i svedočio. U određenom smislu, Tarantivo ovde po prvi put ostavlja tvrde žanrovske matrice po strani. Iako se u filmu pojavljuju Manson i njegova ekipa, ovo nije klasičan triler/ horor, iako provejava malo te atmosfere, i najpre rekao bih da je ovo istorijska freska, žanrovski gledano dramedija.

Bob Richardson je posle KILL BILLa konačno u ONCE UPON A TIME dobio priliku da zaista snimi izuzetnu fotografiju, u rangu onih koje je pravio za Scorsesea u CASINOu ili Stonea. Sam Tarantino sad već ima osobine ostarelog reditelja u smislu da snima ono što ga zanima i ne troši se mnogo pravljenjem struktura koje će biti pitkije za publiku. U tom pogledu, ONCE UPON takođe deluje kao film koji nema mnogo obzira prema publici, pa u tom smislu onima koje baš ova tema ne zanima, ili ne vole ovde glumce, može proizvesti odbojnost.

Ipak, što se mene tiče, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je definitivno visokokalorična kinematografija, film kome ću se vraćati, i u kome mi Tarantinova raspričanost i svojevrsno neobaziranje na okolinu nije smetalo. Čak naprotiv, to ovde stoji kao jedan autorski pečat u filmu koji na neki način predstavlja zaokret u Tarantinovom poslu. Kao da su na neki način Holivud i data epoha učinili da Tarantino "zanemi" i počne da uživa u rekonstrukciji onoga što najviše voli.

* * * 1/2 / * * * *

NIGHT HUNTER

NIGHT HUNTER Davida Raymonda je jedan od filmova koje je u nezavisnoj produkciji snimio Henry Cavill u pauzi svojih franchise obaveza. Nažalost, za razliku od THE MAN FROM U.N.C.L.E. koji je doduše bio Warnerov film, ovaj nezavisno finansirani serial killer film ostaje u domenu televizijske i VOD distribucije.

Razlog za to nije production value. Film je vrlo dobro snimio pouzdani Michael Barrett koji zna da za male pare napravi glossy look, a ovde ima i dobre lokacije i fotogenične glumce jer pored Cavilla su tu i Alessandra Daddarioh, Mpho Koaho, Stanley Tucci i Ben Kingsley, pa čak i Nathan Fillion ima neku ili jako sporednu ili isečenu rolu.

Elem, NIGHT HUNTER počne pristojno. Upoznajemo policajca opsednutog opasnostima od seksualnih predatora ali i penzionisanog sudiju koji u duetu sa mladom devojkom takve ljude lovi i štroji. Njihovi putevi se ukrštaju kada naiđu na jednog opasnog i visokoorganizovanog prekršioca. 

Otprilike tada film počinje da rapidno gubi na smislu i logici priče, i uprkos dinamičnim i interesantnim dešavanjima, David Raymond nije ni De Palma ni Argento da nas odvede u neku drugu iracionalnu ravan i time opravda ovakav pripovedački haos.

Glumci su nažalost mahom bolji vizuelno nego glumački. Cavill ostaje u britanskom akcentu, Daddario ima neke promene lika koje se mogu opravdati kao žrtva podneta exploitationu i nikako drugačije, a Stanley Tucci je tu za novac i ne pravi se da je drugačije.

Po Cavillu bi se reklo da je očekivao da će ovo biti dobar throwback na 90s serial killer filmove ali to se nije desilo. Međutim, ovo će živeti na malim ekranima i puniće mu džep u dovoljnoj meri da prenebregne umetnički neuspeh.

* * / * * * *

THE OPERATIVE

THE OPERATIVE Yuvala Adlera je zanimljiv špijunski triler koji na nivou celine ne nudi puno toga novog u odnosu na neki tipičan materijal osrednjih lecarreovih ekranizacija, ali u detaljima donosi dosta svežine koja će biti zanimljiva ljubiteljima žanra i onima koje zanima milje. Otud, možemo reći da je THE OPERATIVE zapravo svež špijunac pod krinkom rutinskog.

Diane Kruger igra operatvku Mossada koju ubacuju u Teheran i ona tamo uspeva da se dosta dobro snađe ali usput počinje da razvija i nešto dublje, potpuno nepredviđene privatne odnose koji mogu i da unaprede i da potpuno upropaste njenu misiju. 

Iran je izuzetno verodostojno prikazan, kao moderna država sa dosta suptilnim vidovima represije oko bezbednosnih i kulturalnih pitanja. I sam ambijent Teherana izgleda jako ubedljivo i film se ne razlikuje po ambijentima od savremenih iranskih filmova.

Isto važi i za delovanje Mossada u Iranu, obukhvaćeni su skoro svi zanimljivi, a javnosti dostupni detalji o tome.

Yuval Adler očigledno u ovom filmu ima dosta zanimljivih elemenata koje preuzima iz obaveštajne prakse a onda ne uspeva da smisli dovoljno zanimljivu priču za to. Međutim, sa dobrom glumačkom podelom koju čine Diane Kruger, Martin Freeman i Cas Anvar on uspeva da stvori solidan film koji svoje klišee i bajatosti podgreva u dovoljnoj meri da se iznova pokusaju.

* * * / * * * *

HAMMER HORROR: THE WARNER BROS YEARS

HAMMER HORROR: THE WARNER BROS YEARS Michaela Hearna je pedantan dokumentarni film koji prikazuje najslavnije dane čuvenog britanskog horor studija koji je sredinom pedesetih bio izzetno inovativan uzbudljiv proizvođač horora sa globalnim bioskopskim dometom da bi početkom sedamdesetih lako potonuo u anahronost, izgubio podršku Warnera i ušao u hibernaciju koja se povremeno prekidala sve do danas.

Ipak, Hammer Films i danas povremeno radi i to kao producent horora. U ranije doba, Hammer je bio mnogo više od toga, proizvodili su komercijalne filmove raznih žanrova a horor je sticajem okolnosti uspeo da sa nametne kao izvozni produkt oko kog ih je odlikovala i sama Kraljica.

Nekoliko protagonista tog vremena, danas mahom zaboravljenih glumaca i reditelja i nekoliko istoričara filma, uz zaista izuzetno bogat arhivski materijal, uspevaju da rekonstruišu taj period u radu Hammera na sugestivan i verodostojan način. Za nas je najzanimljivija ličnost tu Nišlijka opdnosno Kraljevčanka Nađa Regin koja je malo poznat jugoslovenski činilac u istoriji svetskog horora. Naime, ona je posle kratkotrajne i ne preterano značajne glumačke karijere u kojoj je ipak uspela da dva puta bude Bond-devojka i to u dva različita lika, u Hammeru počela da radi kao čitač i dramaturg. Napisala je siže za jedan scenario koji nikada nije došao do realizacije, a imala je konkretnu ulogu u čitavom nizu Hammer produkcija o čemu delimično govori i u ovom filmu.

Tako da ovaj film sasvim slučajno daje određenu sliku i naše horor dijaspore koja od Marjana Vajde do danas ima određene rezultate.

Hearnov rediteljski postupak je staromodan ali sasvim u skladu sa temom kojom se bavi a koja nosi dozu tradicionalizma. On se rado laća talking headsa a meni to ne smeta. Arhivu odlično koristi, slaže stvar pregledno i razumno. Ovaj dokumentarac je svakako obavezna stvar za ljubitelje istorije filma a naročito strave. Međutim, za ostale nema crossover potencijal.

* * * / * * * *

THE MYSTERY OF THE KING OF KINEMA

THE MYSTERY OF THE KING OF KINEMA Elia Quiroge je zanimljiv dokumentarni film o Maxu Linderu, dat kroz priču o jegovoj kćeri Maud Linder koja je značajna za recepciju njegovog rada jer je ona sakupila oko 120 njegovih filmova koji su mahom bili izgubljeni i rasuti.

Nažalost, film zbog Maud i njene lične priče o preživljavanju bez oca Maxa koji se ubio kad je ona imala manje od godinu i po dana poprilično gubi fokus. Međutim, na kraju ipak uspeva da donese zanimljiv pogleda na Lindera a pre svega na njegov značaj kao pionira filmske komedije od kogu su učili Charlie Chaplin i cela ta generacija nemih komičara koji su gradili karaktere i pokušavali da prodube geg-karakter tadašnje filmske komedije.

Uz Andrea Deeda, Max Linder je bio među pionirima kreiranja komičnog lika koji ima svoju karakterizaciju unutar gega i humora koji je često bio fizički i akrobatski slepstik, sa dozom vodvilja pa i commedie dell arte.

Nažalost, kao i mnoge zvezde te ere, Linder je tragično završio. Iza smeha za publiku krio se čovek krhkog zdravlja pa i psihe što je dovelo do suicida 1925. godine, daleko pre od momenta kada su neme zvezde otišle u zaborav.

Linder je danas u potpunosti prepoznat kao značajan pionir ali svakako nije household name kao Chaplin. No, ovakvi filmovi sa solidnim izborom sagovornika dobar su put da se Linder reafirmiše. Nažalost, Quiroga ipak dolazi iz jednog drugog miljea i unosi čitav niz banalnih rediteljskih postupaka, koji odvlače film od fakture bioskopskog ka telvizijskom dokumentarcu. Međutim, ono što je Quiroga izabrao kao sadržaj, utegnuto je i menadriranje u pogledu tema barem nije konfuzno. 

Koga zanima istorija filma svakako treba da potraži ovaj rad. 

* * 1/2 / * * * *

PLUS ONE

PLUS ONE je izvanredna romantična komedija Jeffa Chana i Andrewa Rhymera, indie i televizijskih poslenika u kojoj su upatili njihovu reodvnu saradnicu Mayu Erskine sa Jackom Quaidom, potomcom romcom aristokratije odnosno sinom Meg Ryan (i Dennisa Quaida).

PLUS ONE je izuzetno duhovit film u kome postoji zanimljiva, opipljiva romantična hemija pa i doza melanholije ali sve to ne sprečava Chana i Rhymera da budu duhoviti, plasiraju brojne verbalne i neverbalne gegove u kojima se i Erskine i Quaid snalaze, naravno ona kao inicijator vragolija a on kao straight man. 

Film ima izuzetan crossover potencijal iako na nivou strukture koketira sa indie uzusima, sa venčanjima na koja junaci idu postavljenim kao poglavlja koja odlikuje best man speech.

Vrlo je zanimljivo da se PLUS ONE bazira na high conceptu - govori o dvoje prijatelja koji da bi olakšali sezonu venčanja odlučuju da ih zajedno pohode i usput se naravno zaljube. Na svu sreću, ovde high concept ne remeti romantičnu hemiju među junacima, a glumci zaista pružaju svoj maksimum.

Chan i Rhymer drže stvari u svedenom indie ključu. Film je precizno realizovan. bez puno pozicija kamere ali sa vibrantnom fotografijom koja uspeva da stvori dobru atmosferu u čitavmo nizu generičkih ambijenata koji kroz detalje dobijaju osobenost. Naprosto milje hotela i prostora sa organizovanje venčanja ima tendenciju da se kroz artificijelnost samog dizajna događaja pretvori u odbojan ambijent ali Chan i Rhymer u saradnji sa ljudima zaduženim za produkcioni dizajn uspevaju da svakom mestu daju identitet a da opet taj postupak ne postane sam sebi svrha.

PLUS ONE je jednostavan film ali to ne znači da ga je bilo lako napraviti i mislim da će imati dug život na kućnim formatima jer izgleda da u bioskopu nije dobio adekvatnu priliku.

* * * / * * * *

L'INTERVENTION

L’INTERVENTION Freda Grivoisa je francuski film koji ekranizuje talačku krizu na ničijoj zemlju između Džibutija i Somalije. U tom trenutku, Džibuti je poslednja francuska kolonija, deca su mahom od roditelja iz baze Legije stranaca, a GIGN jo nije formiran.

Iz Pariza stiže zametak antiterorističke jedinice koje su u tom periodu bile veliki trend, i vrlo često išle iz Evrope da intervenišu po Africi, setimo se GSG-9 u Mogadišu itd.

Film je nažalost na ničijoj zemlji između televizijskog i bioskopskog ostvarenja i uprkos tome što je na mikronivou realizovan pedantno, na nivou celine ipak ima opak manjak sadržaja i jedva ispunjava svojih sat i po trajanja.

Nažalost, čak ni za entuzijaste koje zanimaju prvi koraci GIGNa, ovaj film ne daje dovoljno informacija jer su ti likovi primarno prikazani kao romantične lutalice, urbani panduri sa vojnim bekgraundom koji imaju među sobom neki klišetizirani banter.

Lik požrtvovane učiteljice koji igra Olga Kyrilenko je potpuno suvišan i samo stvara disbalans u jalovom pokušaju da proceduralu doda neku “humanu” dimenziju.

Čini mi se da L’INTERVENTION može naći svoje mesto na televizijskom programu i ne mnogo dalje od njega. 

* * / * * * *

HOBBS & SHAW

HOBBS & SHAW Davida Leitcha je spin-off serijala FAST & FURIOUS u kome na jedan čudan način sama franšiza odlučuje da se potpuno odvoji od onoga što je dovelo do njene reafirmacije. Naime, FAST & FURIOUS je uspela da doživi revival tako što je plasirala evidentno old school koncept akcione extravaganze, sa automobilima i drugim motornim vozilima na tržište koje bilo zasićeno SF derivatima akcije i superherojskim filmom.

Međutim, HOBBS & SHAW iako je imao predispozicije da bude razvijanje "zdravog tkiva" franšize, dva najzanimljivija glumca sa najautentičnijim akcionim vajbom, i reditelja kome je akcija osnovna vokacija, pretvorio se bukvalno u superherojski film.

Uz redovnog scenaristu serijala Chrisa Morgana, kao pisac se pojavljuje i Drew Pearce koji je doneo EXTREMIS storyline u Shaneovog IRON MANa, i ovde se praktično ponovo bavi EXTREMISom u formi eliksira koji čini negativca kog igra Idris Elba. Naime, Idris igra negativca koji je polumehanizovani polu bio-unapređeni super-čovek sa evidentnim nadljudskim moćima i pripadajućim kostimom.

Dakle, FAST & FURIOUS koji je bio relaksacija od zamora superherojima sada donosi film koji je zapravo superherojska varijacija na temu sa dva najpotentnija lika iz serijala. Kao što su oskarovke Charlize Theron i Helen Mirren dosta negližozno tretirane u serijalu ranije, ovde Ryan Reynolds dobija prošireni cameo kao Rockov budući saborac u filmu RED NOTICE a Kevin Hart jedan manji, kao njegov prošli iz buddy filma CENTRAL INTELLIGENCE kao i reboota JUMANJIja.

Sama akcija je sporadično zaista vrhunska. Finale je usiljeno, i cartoonish na loš način, ali kad je akcija potentna i kad se Leitch bavi onim što zna, a to su pre svega tuče i surov stuntwork u automobilskim sceanama onda HOBBS & SHAW dobacuje do onih dementnih vrhunaca serijala.

Međutim, banter je jednoličan i stupidan, a finale nas podseća na sve ono od čega smo umorni u savremenom Holivudu. Nažalost, čini mi se da je ideja Hobbs & Shaw spin-offa bila pogrešno shvaćena, pa samim tim face poput Ryan Reynoldsa i Eize Gonzales deluju protraćeno.

Ni otvaranje filma nije stratosfersko ali je dovoljno jako da franšiza nastavi da gazi.

* * / * * * *