Wednesday, September 28, 2011

EXECUTIVE ACTION

Pogledao sam EXECUTIVE ACTION Davida Millera iz 1973. godine, jedan od najspecifičnijih filmova o zaveri da se ubije JFK, nastao deset godina posle ubistva, sa prilično značajnim mestom među filmovima o teoriji zavere uopšte. Dok je u Evropi, naročito Britaniji, ovaj film doživljen kao intrigantan, upečatljiv, značajan, u Americi se smatra potpunom nulom od filma i kritika ga je generalno, gotovo unisono osporila.

Da li je politička dimenzija ovog filma ono što je dovelo do toga da ga američka javnost odbaci, a britanska prihvati? To bi se naizgled moglo konstatovati. Ekipa koja je radila ovaj film ima predistoriju sličnih aktivnosti, producent Edward Lewis će kasnije producirati MISSING Costa Gavrasa, njegov holivudski debi, i dosta je logično da je već tada bio inspirisan Gavrasovim radovima a scenarista koji je uobličio priču o ubistvu JFKa na osnovu teorija zavere Marka Lanea je Dalton Trumbo jedan od najčuvenijih blacklistovanih holivudskih scenarista.

Sam Lane je kasnije izneo određene rezerve u vezi sa svojom teorijom zavere i zbilja mora se priznati da je njegova teorija zavere kad je reč o samoj tehnici realizovanja atentata, a naročito u domenu okrivljivanja Lee Harvey Oswalda dosta radikalna. S druge strane, kad je reč o "političkim inspiratorima" ubistva, Lane se drži opštih mesta i strepnji američkih desničara, industrijalaca i vojno-industrijskog kompleksa u sprezi sa odmetnutim obaveštajcima i ti likovi su prikazani kroz nekoliko tipskih pojava.

Film je u Americi eksploatisao Warner Bros i zapamćen je kao veliki promašaj, ali film nije nešto previše ni koštao.

Disbalans u kritičkoj recepciji filma u Britaniji i Americi ipak, po mom mišljenju, najpre proističe iz toga što je ovo film bez klasične priče i dramske strukture. Ako ostavimo po strani da je film baziran na dosta grubom spoju dokumentarnog i igranog materijala, činjenica i fikcije, ono što ga odlikuje je nedostatak dramskog sukoba. Ovo je film o tome kako se odvijala zavera i svodi se na to da nam prikaže kako je osmišljena i realizovana bez ikakvog pokušaja da se u svemu tome pronađe ili konstruiše dramski sukob. Iako takvih efekata ima i kod Gavrasa on ipak, kao i čuveni pisci političkog pozorišta obično ima rudimentarni dramski osnov.

Ovo odsustvo drame međutim jeste postupak svojstven i prihvatljiviji u evropskom filmu, te je u američkim okolnostima limitirao domet EXECUTIVE ACTIONa samo na krug najzagriženijih konspirologa koji su nalazili snage da se time bave u niksonovoj eri.

Otud čini mi se da je pre svega estetika mnogo pre nego politika bila neprihvatljiva u američkim okolnostima. No, ruku na srce, ovaj film se i u našim okolnostima može preporučiti samo onima koje zanima teorija zavere na filmu, kao tema iz istorije filma, odnosno onima koje intrigira slučaj JFKa.

* * / * * * *

MILIJUNE NA OTOKU

Pogledao sam MILIJUNE NA OTOKU Branka Bauera. Danas se u Motovunu najbolji regionalni filmovi nagrađuju nagradom koja nosi njegovo ime. Kada se pogleda čak i ovaj rani Bauerov film, pre svega imam utisak kako je Bauer pre 56 godina bio moderniji od mnogih reditelja koji danas kod nas snimaju filmove.

MILIJUNI NA OTOKU jedino nisu uspeli da održe svoju tenziju na nivou saspensa jer reč je suštinski o kriminalističkoj priči sa decom u glavnim ulogama. Ipak, sva ostala stilska svojstva filma su očuvana i MILIJUNI NA OTOKU stoji kao jedan od svetlijih momenata rane faze naše filmske istorije.

MILIJUNI govore o grupi zagrebačkih dečaka koji osvajaju ogroman novac na sportskoj prognozi i odlaze na ostrvo na Jadranskom moru kako bi kupili brod i postali gusari. U njihovoj dečjoj igri veliku prepreku predstavlja par odraslih protuva koje polaze za njima sa namerom da ih opljačkaju.

Bauer vrlo vešto spaja stileme dečjeg i kriminalističkog filma, sve čini dovoljno pitkim i humanim a opet ne beži ni od sporadične surovosti ili tenzije. Međutim, ne samo da u pripovedačkom i stilskom smislu vlada stvarima već je jako solidan i na planu psihologije likova.

Ovo je film koji naravno mora imati poruku vezanu za odnos dece prema novcu, i naravno da ta poruka mora da bude kako postoje važnije stvari od novca, međutim Bauer uspeva da je plasira tako da ne dezavuiše dečji odnos prema novcu u potpunosti, i da ne ode u neko neubedljivo moralisanje.

U moralnom smislu mnogo je zanimljivije to što 1955. dakle tokom druge petoljetke, Bauer prikazuje Zagreb u kome ne samo da postoje protuve već se igra sportska prognoza i ona potencijalno može doneti veliki novac koji privlači pažnju kriminalaca. Pored toga, jedan od dečaka je klasičan mali hustler, živi na ulici, izvan sistema, i nema nikoga ko u tom "humanom" društvu brine o njemu.

Iako naravno sistem koji savršeno funkcioniše ubija mogućnost pričanja priče, ovoga svega ne bi bilo da deca ne mogu da se klade i da socijalne službe rade svoj posao, ali neke premise na kojima je baziran ovaj film su prilično hrabre.

MILIJUNI NA OTOKU su nastali po scenariju Arsena Diklića a sličan vajb je mnogo godina kasnije imao odlični MILLIONS Danny Boylea snimljen po Boyceovom romanu. Ovo je naslov vredan pažnje, pa i rimejka, samo sada u izmenjenim društvenim okolnostima.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, September 26, 2011

ESSENTIAL KILLING

Pogledao sam ESSENTIAL KILLING Jerzy Skolimowskog, njegov drugi povratnički film posle desetogodišnje pauze tokom koje se bavio slikarstvom. ESSENTIAL KILLING je neobičan film potere, rekao bih iste vrste kao SPARTAN Davida Mameta, ali sa tom razlikom što je SPARTAN bio arty triler sa dosta verbalnog a ovo je arty film potere bezmalo bez reči ili bar sa rečima koje zapravo nemaju značajnu ulogu za objašnjavanje zapleta.

Skolimowski je dakle formalno dosta konzervativan na nivou žanra ali je vrlo raspložen da zaoštri stvari na nivou same egzekucije. Njegov film o Džihadisti nejasnih motiva koji završava otet i zatočen u tajnom NATO zatvoru u Poljskoj iz kog beži posle saobraćajne nesreće u transportu, počinje kao jedna dosta jasna a opet zbilja suptilna kritika taktika War on Terrora a potom se pretvara u priču o preživljavanju u kojoj junak gubi svoj politički predznak.

U tom smislu, ogoljenost priče o junaku remete elegični flešbekovi kojima Skolimowski pokušava da nam podcrta junakovu ličnost, da nam pokaže da junak ima ili nema čemu da vrati, iako je dosta logično pretpostaviti da svaki duševno zdrav čovek ima neki motiv da preživi.

Film je sniman u Izraelu, Poljskoj i Norveškoj, i Skolimowski odlično koristi lokacije, a kad je reč o kadriranju, ESSENTIAL KILLING deluje vitalnije od mnogih stvari koje je Skolimowski snimao kad je bio mlađi.

U produkcionom smislu ESSENTIAL KILLING je klasična evropska koprodukcija raznih zemalja, sa raznim ustupcima koji su činjeni ovima i onima ali rezultat je vrlo efektan, precizan i uspeva da prevaziđe sve nametnute klopke koje je donosio Eurimages novac. Dakle, u slučaju talentovanih ljudi, fondovski film ne mora uopšte biti problem.

U filmu inače ima jedna scena iz bezmalo miiikeovskog domena ludila koja me je moram priznati zatekla, ne toliko svojim sadržajem koliko time što tako nešto nisam očekivao od čoveka u Jerzyjevim godinama. Šteta ješ što naši veterani nisu u ovakvoj formi.

* * * / * * * *

Saturday, September 24, 2011

BLACKTHORN

Pogledao sam BLACKTHORN, novi rediteljski rad Amenabarovog scenariste Mateo Gila. Gil je od početka meni delovao kao vrlo zanimljiva pojava i ako izuzmemo zaista neverovatan uticaj ABRE LOS OJOS, mislim da Gilov NADIE CONOSCE A NADIE i danas stoji kao jedan od najzanimljivijih reprezenata španske žanrovske scene u tom istorijskom trenutku. Gil je u međuvremenu počeo i da režira i BLACKTHORN je jedan pikantan vestern, šmekerski urađen sa Sam Shepardom, ilinojskim Žikom Kišobrancem, u glavnoj ulozi.

Shepard igra Butch Cassidyja, pod pretpostavkom da Butch i Sundance nisu ubijeni od strane bolivijske vojske već da su preživeli masakr. Sada, već star i zaboravljen, on odlučuje da se vrati u Ameriku i poseti Sundanceovog sina, proisteklog iz svojevrsnog ljubavnog trougla u kome se Butch i Sundance živeli.

Na tom putu, Butch sreće novog odmetnika i pljačkaša koji u sve uvodi svojevrsni politički, naizgled robinhudovski motiv, i sa njim razvija prijateljstvo, proučavajući zašto bi mogli ali i zašto nikada ne bi mogli da se zbliže.

Pored "sina", na tom putu Butch susreće i svog progonitelja, koji je u međuvremenu propao jureći ga a sada više ni ne zna šta da radi kada ga ulovi jer Butch na slobodi ostaje jedini smisao njegovog života.

Gil sve ovo obogaćuje jednom vrlo suptilnom ali čitljivom thirdworldističkom dimenzijom - njegovi junaci su sada deo jednog specifičnog bolivijskog ambijenta u kome se susreću američki odmetnici, anglosaksonski kapitalisti, španski osvajači, i domaći narod koji je eskploatisan koliko i njegova zemlja ali je raspoložen da neke od tih stvari menja. Stoga, BLACKTHORN se završava prilično optimistički i mislim da je to vrlo namerna posveta otporu imperijalizmu koji Bolivija upravo sada pruža.

Sa multitalentovanim Shepardom u ulozi mladog razbojnika sparinguje Eduardo Noriega, vrhunski glumac koji je ovde dobio ulogu koja mu odgovara. Gilov rediteljski postupak je sveden, nekada su se tako radili vesterni (doduše sa više akcije) a danas to dobija gotovo arty dimenziju. Pa ipak, BLACKTHORN se vrlo dobro uklapa i zauzima zapaženo mesto među "ozbiljnim" vesternima koji su snimani poslednjih godina i pokušavali da prepletu istoriju i žanrovski ugođaj.

Gilovi junaci istovremeno jesu i apatridi i filmski revolveraši, ali kada filmski revolveraši više nisu legitiman repertoarski koncept, on nalazi pravi balans sa istorijom kako političkom tako i ličnom. Uprkos potencijalu za crossover u art house, BLACKTHORN ipak nije podjednako zanimljiv publici koja nije barem u grubim crtama zainteresovana za milje, koja ne razume da ispod reke Rio Grande odmetnike čeka spas.

* * * / * * * *

Friday, September 23, 2011

PRIČA O FABRICI

Pogledao sam PRIČU O FABRICI Vladimira Pogačića. Reč je o vrlo zanimljivom, potencijalno čak i dosta ekscentričnom filmu ako imamo u vidu način na koji je dotakao temu subverzivnog rada ustaške emigracije koja se krije u katoličkim samostanima i aktivira se kroz razne vidove diverzija i propagandnih aktivnosti.
PRIČA O FABRICI spada u red jugoslovenskih filmova koji su se bavili temom izgradnje i industrijalizacije a koncipiran je u formi suđenja koje onda okida flešbekove što je samo po sebi jedna karakteristična socrealistička polemička forma u kojoj se dijalektika gotovo bukvalno sprovodi u delo.
U tom dosta pretencioznom manipulisanju strukturom, Pogačić pokazuje prilične slabosti u vođenju priče i na kraju ovaj film ostavlja utisak prilično konfuznog dela sa dosta praznog hoda i dosta nezaokruženih likova.
Ipak, u kontekstu tadašnje jugoslovenske produkcije, jasno je da ovaj film nagoveštava Pogačićeve potencijale koji će kasnije biti mnogo bolje iskorišćeni u poznim radovima.

* * / * * * *

Monday, September 19, 2011

MONEY MOVERS

Pogledao sam MONEY MOVERS Bruce Beresforda, baziran na knjizi Devon Minchina. Reč je o heist filmu sa velikom dozom suptilne komedije i vrlo veštom upotrebom suspensea i nasilja koji govori o korupciji unutar velike kompanije ze prevoz novca u oklopljenim kamionima. Ogroman broj likova koji imaju krajnje opskurne namere čini da ovaj film u pojedinim trenucima postane konfuzan i da se do kraja gledalac ne veže za likove, međutim, bez ikakve sumnje od početka do kraja stoji kao intrigantno delo.

Iako mi je od reditelja koji su postigli značajan uspeh u Holivudu Beresford uvek nekako ostao najmanje zanimljiv, ovaj njegov australijski rad iz 1978. godine pokazuje da je reč o vrlo ozbiljnom talentu holivudskog kalibra a na ovom filmu su kao DP i švenker radili kasnije eminentni holivudski DPjevi Don McAlpine i John Seale. Međutim, i u ovom filmu upravo kroz nedostatke, kroz nejasno razgraničenje da li je reč o društvenoj kritici ili čistom heist filmu koji se reflektuju na probleme sa pripovedačkim fokusom, Beresford anticipira ambivalentnost koja će biti prisutna i u njegovim kasnijim holivudskim filmovima koji su u većini "najboljih slučajeva" više bili uspešni nego istinski značajni filmovi. Međutim, isto tako, on je imao i najkraći period rada u holivudskom mejnstrimu i najmanju autonomiju u izboru projekata pa ostaje otvoreno pitanje da li je uopšte mogao da postigne nešto više.

* * * / * * * *

BAD TEACHER

Poslednjih dana sam u zaostatku u živopisanju filmova.

Uz HORRIBLE BOSSES na repertoaru se pojavila još jedna izuzetno potentna komedija - BAD TEACHER Jake Kasdana. U maniru BAD SANTAe, mada bez tako izrazitog indie vajba (iako Jake Kasdan nesumnjivo ima indie kredibilitet) pisci serije THE OFFICE prave uspešan transfer na veliki ekran a Kasdan uspeva da izvuče maksimum iz Cameron Diaz, Jasona Segela, Justina Timberlakea i Lucy Punch koji nude izuzetno efektne uloge i spremni su da se lepo zabave, ne stide se grossouta ili transformacije svojih prepoznatljivih persona.

To naročito važi za Cameron Diaz koja je posle ridikuloznog KNIGHT AND DAY u kome prosto više nije mogla da prođe kao seks simbol sada počela da se poigrava sa tim, igrajući ostarelu fuksu nastavnicu, i u određenom smislu BAD TEACHER se može posmatrati kao njen ERIN BROKOVICH. Kao što je Julia tu imala junakinju čiji izgled su načele godine a izgled joj je bitan adut tako je i Cameron Diaz okrenula brigu na veselje i to u žanru u kome ona suvereno vlada.

Kasdanova režija je sigurna, i pored obilja gegova i smeha, on uspeva da ispriča i priču, ostavljajući možda samo jednu krupniju pripovedačku rupu vezanu za prirodu nastavnicine mahinacije sa testovima.

Humor je dosta dobar i sporadično edgy ali bez besmislenog nadmetanja u ekstremnosti ili jalovih improvizacija u koje recentne američke komedije često umeju da skliznu, naročito posle velikog uspeha Judd Apatowa. U tom smislu, posle sumraka favorita sa BRIDESMAIDS i tek solidnim dometom drugog HANGOVERa, naslovi poput HALL PASS, HORRIBLE BOSSES i BAD TEACHER vraćaju poverenje u old school komediju.

* * * / * * * *

Friday, September 16, 2011

ASSASSINATION GAMES

Pogledao sam ASSASSINATION GAMES novog Van Dammeovog kućnog reditelja Ernie Barbarasha. Barbarash je u ovom filmu u osnovi dosta dobro prišao problemu produkcionih ograničenja DTV filma - on smešta film u Rumuniju, čak ne preza ni od toga da se poigra prikazima sirotinje na ulici, ali potom sve to manje-više rezultira ne samo krajnje generic pričom već i filmom kome nedostaje akcija.

I onda kada ima akcije, Barbarash dosta slabo koristi Scott Adkinsa i umesto da ga stavi u tuču, daje mu da pretežno puca i traći njegovo prisustvo.

Marija Karan ima jedinu krupniju žensku ulogu ali ovo je film u kome žene nemaju značajnije mesto tako da je ona pre svega tu da dođe o nastrada tako što skonča isečena na komade.

ASSASSINATION GAMES je idejno korak u dobrom pravcu ali je slabiji od mnogih koji su išli u pogrešnom.

* 1/2 / * * * *

Sunday, September 11, 2011

LA PROIE

Pogledao sam LA PROIE Eric Valettea. Valette je otišao u Holivud posle filma MALEFIQUE u kome je pokazao određeni potencijal ali me nije do kraja ubedio da je materijal za tamošnju produkciju. Posle rimejka Miikeovog ONE MISSED CALL koji je bio druga liga za holivudske standarde vratio se u Francusku sa povremenim izletima u holivudsku DTV produkciju. U Francuskoj međutim Valette radi projekte koji spadaju u prvu komercijalnu ligu u LA PROIE je upravo takav. Inače, zanimljivo je da ima naslov kao i dosta bolji film o lovu na mutiranu divlju svinju.

Za razliku od filma o divljoj svinji, Valetteov film nije uopšte snalažljiv i inventivan. On se u prepoznatljivom francuskom stilu drži pokušaja da se simulira Holivud u čemu tek sporadično tehnički uspeva, i s druge strane - a to je svojevrsno osveženje - pokušava da zaliči na korejske chase and revenge trilere donoseći njihov profil bizarnih everyman negativaca i osvetnika koji u procesu odmazde otkrivaju u sebi superherojske sposobnosti. U tom smislu, PROIE me je recimo dosta podsetio na I SAW THE DEVIL ili MAN OF VENDETTA. Naravno, ovo poređenje treba uzeti krajnje uslovno, korejski radovi su samo daleki odjek kod Valettea.

U krajnjoj liniji, ono gde Valette pada nije pitanje holivudske tehnike ili poređenje sa korejskom surovošću već su to zapravo male ali elementarne stvari vezane za rediteljski postupak. Ovo je star-driven akcioni triler sa pouzdanim Albert Dupontelom u glavnoj ulozi. Međutim, ostatak podele je potpuno ridikulozan, trećerazredni i u potpunom disbalansu u odnosu na kvalitet i uverljivost koje donosi Dupontel. Zatim, ključ stilizacije, da se gejmerski izrazim "fizika filma" je takođe u disbalansu. Nije problem u tome što je ovo film u kome junaci sporadično imaju moći superheroja, problem je u tome što okolnosti nisu takve da se te moći često koriste niti su one u pojedinim situacijama uopšte potrebne. U Koreji mi imamo slične slučajeve u pojedinim filmovima, ali tamo je to ipak snažnije psihološki motivisano ili spada u čist rediteljski barok.

Valette pak snima film koji je suviše aljkav da bi bio mejnstrim a nema ni svedenost radova Fred Cavayea da bi prikrio svoje nedostatke.

* * / * * * *

Thursday, September 8, 2011

PAGE EIGHT

Pogledao sam PAGE EIGHT David Harea, koji je ovih dana koliko vidim dobio nagradu Pen Centra. Hare je snimio iznenađujuće ozbiljan televizijski film u rediteljskom smislu i sve do samog finiša, PAGE EIGHT stoji kao odlično zagrevanje za TINKER TAILOR SOLDIER SPY. Čak je u izvesnom smislu Nighyjev junak parafraza Smileya kao što je uostalom Gambonov parafraza le Carreovog Controla. Nažalost, na kraju, film biva zaključen krajem koji u priličnoj meri pokaže da je pored le Carrrea očigledan uticaj na Hareov film imao i Curtisov GIRL IN THE CAFE u kome je Nighy dosta histeričnije igrao državnog službenika koji je usavršio preteran stiffupperlippery.

Po le Carreovom modelu, ovde su junaci obaveštajci anti-bondovskog tipa, vezani za kancelarije sa neraščišćenim i ciničnim međusobnim odnosima, suprugama koje su u nekom trenutku života podelili, idealima koji se više krune nego što se obnavljaju i sumnjama u sve što ih okružuje.

Otud i ne čudi da kada mu umre šef i ostavi iza sebe dosije koji bi vrlo lako mogao srušiti Vladu, Nighy počinje da sumnja kako je GIRL IN THE CAFE scenario zapravo nemoguć i kako je idealna žena koja živi u stanu preko puta njegovog zapravo savršeno oblikovani obaveštajac sa lažnim identitom a ne osoba koja bi mogla da probudi njegova osećanja.

Hare, kako rekoh sve do prilično sentimentalnog i neubedljivog finala, odlično vodi priču sa britkim dijalozima, vrlo vibrantnom vizuelnošću kojom se bavio direktor fotografije Martin Ruhe i All-Star glumačkom ekipom u kojoj su pored Bill Nighyja i Michael Gambona još i Rachael Weisz, Ralph Fiennes i Marthe Keller.

Uprkos tom neubedljivom kraju, PAGE EIGHT je vrhunska televizija i pravo zadovoljstvo za gledanje na kakvo nas je navikao BBC u svojim najboljim fazama.

Wednesday, September 7, 2011

CINEMA VERITE

Pogledao sam HBO film CINEMA VERITE koji su snimili Shari Springer Berman i Robert Pulcini. Reč je o izvanrednoj priči o prvoj američkoj reality emisiji i prvoj porodici koja je podvrgnuta ovakvom programu.

U vreme kada je televizija još uvek imala nivo, prva reality emisija proistekla je iz radikalne ideje dokumentariste Gilberta Craiga da snimi životne navike i rituale jedne uzorne američke porodice i da to bude dokumentarni film i obrazovna serija za kanal PBS. Ekipu su činili mladi filmmejkeri koji će kasnije osvojiti oskare koje je zanimalo da snimaju "cinema verite". Dakle, prvi reality program je nastao iz motiva koji su potpuno drugačiji od onih koji se danas susreću.

Međutim, tokom rada se ispostavilo da Gilbert neće prezati ni od pokušaja da svojim spletkama gurne porodicu preko ivice ne bi li proizveo dramu koja je potrebna da bi se obezbedilo finansiranje za samu emisiju, a ruku na srce porodica je imala svoj can of worms koji je čekao da bude otvoren i do toga je i došlo upravo u toku snimanja ovog dokumentarca.

Glumačku ekipu predvode Diane Lane, koja je odavno sazrela u pravog MILFa i verujem da ima Mehov sertifikat, Tim Robbins, James Gandolfini i Patrick Fugit koji nije uspeo da isprati meteorski uspeh ALMOST FAMOUS ali je postao sasvim upotrebljiv glumac. Oni uspevaju da celoj priči donesu vrlo efektan izraz i da odbrane svoje likove čak i kada su neki njihovi postupci prilično neodbranjivi.

Berman i Pulcini vrlo lepo rekonstruišu epohu i imaju nekoliko izvanrednih rešeja kada postavljaju odnos između dokumentarnog i igranog materijala, između snimaka pravih ličnosti i glumaca koji su ih pretvorili u dramske likove, a rekonstrukciji epohe doprinosi i vrlo vešta fotografija brazilskog DPa Alfonso Beatoa.

CINEMA VERITE je stoga zaista jedan od bitnijih televizijskih događaja 2011. godine i mislim da je to film koji će upravo baš zaživeti kao bitan topical deo repertoara svake ozbilnije televizije.

Tuesday, September 6, 2011

ATTACK THE BLOCK

Malo sam o zaostatku. Filmovi se gledaju ali koliko vidim neće sami sebe da živopišu...

Pogledao sam ATTACK THE BLOCK Joe Cornisha. Ova produkcija Edgar Wrighta je za klasu slabija od njegovog SHAUN OF THE DEAD ali je i za klasu bolja od skorašnjih britanskih žanropvskih produkcija pravljenih za lokalno tržište i često smeštenih u ambijent londonskog social housinga, među omladinske bande i sl.

Međutim, ovaj film nosi u sebi ponešto od oba sveta, nije klasa kao Wrightove produkcije snimane za Working Title, ali nije ni šund kakav inače distribuira Optimum Releasing, inače i pokrovitelj ovog filma.

ATTACK THE BLOCK se bavi zamešateljstvom koje nastaje kada se grupa tinejdžera delinkvenata iz geta sukobi sa grupom dosta opasnih i agresivnih vanzeamaljaca čiji si su motivi nejasni do samog finala filma.

Cornish u mnogim detaljima pokušava da pšrati Edgar Wrighta i to pre svega kroz suptilno omažiranje raznih klasika, dimanično montirane scene i suštinski odnos prema priči baziranoj na kombinovanju filmski već uspostavljenih konvencija. Kao što je Wright u SHAUNu kombinovao Britcom sa zombijima, tako ovde Cornish kombinuje geto film sa vanzemaljcima. Međutim, njegov osnov nije komičan, a rezulčtat pretenduje da bude tako da samim tim ATTACK THE BLOCK u svom tonu nije konzistentan. Drugi problem je dupliranje istih likova unutar bande. Iako se Cornishu ne može osporiti da je uspeo da postavi likove koji se međusobno ipak razlikuju činjenica je da ih možda ima previše i da u scenama kada su svi živi sa nekim od njihne zna šta da radi.

Ove primedbe same po sebi, samo pokazuju određene fundamentalne slabosti koje odvajaju ATTACK THE BLOCK od istinski dobrog filma kakav je recimo bio SHAUN. Međutim, u kontekstu žanrovske ponude, a naročito ako imamo u vidu da je ovo debitantski, mladalački, niskobudžetni film, ATTACK THE BLOCK je izvanredan primerak vredan pažnje.

* * * / * * * *

Thursday, September 1, 2011

R U THERE

Pogledao sam R U THERE David Verbeeka, jedan dosta solidan primer sada već jako popularnog hipnotičkog art house filma o mladim ljudima i njihovom lutanju po egzotičnim lokacijama. U konkretnom slučaju Verbeekovog filma, glavni junak je holandski gejmer koji odlazi na Tajland da učestvuje na gejmerskom turniru i tu doživljava traumu usled koje prestaje da igra i zaljubljuje se u lokalnu devojku.

Kako je ova vrsta filma bazirana na suptilnosti, i sama ljubavna priča je vrlo diskretna i nekonzumirana za razliku od tajlandske tradicionalne gostoprimljivosti prema turistima na koju smo navikli.

Iako Verbeek u nekoliko navrata pravi pogrešne odluke i opterećuje priču nekim suvišnim postupcima junaka koji je povremeno povlače ispod te diskretne linije koju je sam uspostavio, R U THERE uspeva ipak da bude prilično konzistentan, naročito uzmemo li u obzir slične naslove.

Azijski setting čini da Verbeekov film znatno podseti na Assayasov rad u najboljem smislu mada mora se reći da je Assayas ipak oslonjeniji na klasičnu dramaturgiju.

Iako je ovo tendencija koju ne cenim naročito, R U THERE je low profile varijacija na LOST IN TRANSLATION u savremenom evropskom vajbu i kao takva je dosta efektna.

* * * / * * * *