Pogledao sam EXECUTIVE ACTION Davida Millera iz 1973. godine, jedan od najspecifičnijih filmova o zaveri da se ubije JFK, nastao deset godina posle ubistva, sa prilično značajnim mestom među filmovima o teoriji zavere uopšte. Dok je u Evropi, naročito Britaniji, ovaj film doživljen kao intrigantan, upečatljiv, značajan, u Americi se smatra potpunom nulom od filma i kritika ga je generalno, gotovo unisono osporila.
Da li je politička dimenzija ovog filma ono što je dovelo do toga da ga američka javnost odbaci, a britanska prihvati? To bi se naizgled moglo konstatovati. Ekipa koja je radila ovaj film ima predistoriju sličnih aktivnosti, producent Edward Lewis će kasnije producirati MISSING Costa Gavrasa, njegov holivudski debi, i dosta je logično da je već tada bio inspirisan Gavrasovim radovima a scenarista koji je uobličio priču o ubistvu JFKa na osnovu teorija zavere Marka Lanea je Dalton Trumbo jedan od najčuvenijih blacklistovanih holivudskih scenarista.
Sam Lane je kasnije izneo određene rezerve u vezi sa svojom teorijom zavere i zbilja mora se priznati da je njegova teorija zavere kad je reč o samoj tehnici realizovanja atentata, a naročito u domenu okrivljivanja Lee Harvey Oswalda dosta radikalna. S druge strane, kad je reč o "političkim inspiratorima" ubistva, Lane se drži opštih mesta i strepnji američkih desničara, industrijalaca i vojno-industrijskog kompleksa u sprezi sa odmetnutim obaveštajcima i ti likovi su prikazani kroz nekoliko tipskih pojava.
Film je u Americi eksploatisao Warner Bros i zapamćen je kao veliki promašaj, ali film nije nešto previše ni koštao.
Disbalans u kritičkoj recepciji filma u Britaniji i Americi ipak, po mom mišljenju, najpre proističe iz toga što je ovo film bez klasične priče i dramske strukture. Ako ostavimo po strani da je film baziran na dosta grubom spoju dokumentarnog i igranog materijala, činjenica i fikcije, ono što ga odlikuje je nedostatak dramskog sukoba. Ovo je film o tome kako se odvijala zavera i svodi se na to da nam prikaže kako je osmišljena i realizovana bez ikakvog pokušaja da se u svemu tome pronađe ili konstruiše dramski sukob. Iako takvih efekata ima i kod Gavrasa on ipak, kao i čuveni pisci političkog pozorišta obično ima rudimentarni dramski osnov.
Ovo odsustvo drame međutim jeste postupak svojstven i prihvatljiviji u evropskom filmu, te je u američkim okolnostima limitirao domet EXECUTIVE ACTIONa samo na krug najzagriženijih konspirologa koji su nalazili snage da se time bave u niksonovoj eri.
Otud čini mi se da je pre svega estetika mnogo pre nego politika bila neprihvatljiva u američkim okolnostima. No, ruku na srce, ovaj film se i u našim okolnostima može preporučiti samo onima koje zanima teorija zavere na filmu, kao tema iz istorije filma, odnosno onima koje intrigira slučaj JFKa.
* * / * * * *
Da li je politička dimenzija ovog filma ono što je dovelo do toga da ga američka javnost odbaci, a britanska prihvati? To bi se naizgled moglo konstatovati. Ekipa koja je radila ovaj film ima predistoriju sličnih aktivnosti, producent Edward Lewis će kasnije producirati MISSING Costa Gavrasa, njegov holivudski debi, i dosta je logično da je već tada bio inspirisan Gavrasovim radovima a scenarista koji je uobličio priču o ubistvu JFKa na osnovu teorija zavere Marka Lanea je Dalton Trumbo jedan od najčuvenijih blacklistovanih holivudskih scenarista.
Sam Lane je kasnije izneo određene rezerve u vezi sa svojom teorijom zavere i zbilja mora se priznati da je njegova teorija zavere kad je reč o samoj tehnici realizovanja atentata, a naročito u domenu okrivljivanja Lee Harvey Oswalda dosta radikalna. S druge strane, kad je reč o "političkim inspiratorima" ubistva, Lane se drži opštih mesta i strepnji američkih desničara, industrijalaca i vojno-industrijskog kompleksa u sprezi sa odmetnutim obaveštajcima i ti likovi su prikazani kroz nekoliko tipskih pojava.
Film je u Americi eksploatisao Warner Bros i zapamćen je kao veliki promašaj, ali film nije nešto previše ni koštao.
Disbalans u kritičkoj recepciji filma u Britaniji i Americi ipak, po mom mišljenju, najpre proističe iz toga što je ovo film bez klasične priče i dramske strukture. Ako ostavimo po strani da je film baziran na dosta grubom spoju dokumentarnog i igranog materijala, činjenica i fikcije, ono što ga odlikuje je nedostatak dramskog sukoba. Ovo je film o tome kako se odvijala zavera i svodi se na to da nam prikaže kako je osmišljena i realizovana bez ikakvog pokušaja da se u svemu tome pronađe ili konstruiše dramski sukob. Iako takvih efekata ima i kod Gavrasa on ipak, kao i čuveni pisci političkog pozorišta obično ima rudimentarni dramski osnov.
Ovo odsustvo drame međutim jeste postupak svojstven i prihvatljiviji u evropskom filmu, te je u američkim okolnostima limitirao domet EXECUTIVE ACTIONa samo na krug najzagriženijih konspirologa koji su nalazili snage da se time bave u niksonovoj eri.
Otud čini mi se da je pre svega estetika mnogo pre nego politika bila neprihvatljiva u američkim okolnostima. No, ruku na srce, ovaj film se i u našim okolnostima može preporučiti samo onima koje zanima teorija zavere na filmu, kao tema iz istorije filma, odnosno onima koje intrigira slučaj JFKa.
* * / * * * *