Thursday, April 30, 2015

MY FAVORITE WIFE

Pogledao sam MY FAVORITE WIFE Garsona Kanina, film koji je 23 godine kasnije rimejkovan kao MOVE OVER, DARLING. Nažalost, rekao bih da je MOVE OVER umnogome unapredio ovaj inicijalni raz iz 1940. godine u kome mi je možda i najzanimljiviji deo bila činjenica da Cary Grant i Randolph Scott igraju rivale za naklonost Irene Dunne. Mimo toga, MOVE OVER je ne samo superiorna kopija, pošto praktično prepisuje sve najbolje momente ovog filma ali ih znatno obogaćuje razvojem odnosa među likovima, i u pogledu humora i u pogledu melodrame. U tom smislu, možemo reći da je MOVE OVER, DARLING vidno razvijeniji film i sa širom ambicijom ne samo u kreativnom pogledu već i u domenu utiska koji želi da ostavi na gledaoca.

Ako izuzmemo Randolpha Scotta koji je u ovom filmu poslastica posebne vrste, jedini istinski inspirisan igrač na ekranu je Cary Grant. Irene Dunne mu ne parira. A o poređenju sa Doris Day da i ne govorimo.

Ako svemu dodamo postmoderno poigravanje da su u MOVE OVER, DARLING junaci svesni postojanja filma MY FAVORITE WIFE praktično nemam dilemu da je rimejk daleko superiorniji. 

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, April 29, 2015

RUN ALL NIGHT

Pogledao sam RUN ALL NIGHT Jaume Collet-Serre, i ako je ovo zaista poslednji Neesonov akcijaš posle tri TAKENa i tri saradnje sa Serrom, onda je svakako odlučio da se povuče u velikom stilu. Scenario Brad Inglesbyja u sebi nosi dosta duše krimića sedamdsetih, a Serra taj senzibilitet uspeva da isprati sa odličnom glumačkom ekipom koju pored Neesona čine Ed Harris, Vincent D’Onofrio i Nick Nolte.

Međutim, ključni scene-stealer u ovom filmu je Joel Kinnaman koji igra Neesonovog sina. Posle RUN ALL NIGHT nimalo me ne čudi da je Kinnaman postao Warnerov golden boy i što je još važnije, mislim da je Kinnaman ne samo adekvatna zamena za Hardyja u SUICIDE SQUADu već i unapređenje. Kinnaman ima pomalo goofy izgled, ali isto tako ima efikasnu glumačku igru, underplay kojim opet vrlo ubedljivo prenosi emociju, ali što je najvažnije i vrlo je ubedljiv - kako u dramskim tako i u akcionim scenama. Kinnaman je neko ko je svakako najviše uspeo da profitira iz RUN ALL NIGHT.

Ed Harris i Nick Nolte donose neophodni gravitas celoj toj atmosferi krimića sedamdesetih, a Collet-Serra u pravoj meri dopunjuje taj senzibilitet dodavanjem mišićavosti našeg doba. Common se pojavljuje u zanimljivoj parafrazi 70s hitmena dopunjenoj onim što je doneo Brother Mouzon u seriji WIRE kao nezaustavljivi plaćeni ubica koji predstavlja izazov za već zapuštenu nekadašnju mašinu za ubijanje irske mafije koju igra Liam Neeson.

RUN ALL NIGHT donosi nekoliko izuzetnih set-pieceova, uporedo uspevajući da održi tonus odnosa i priče i da sve klišee koji se javljaju na tom putu plasira sa punim ubeđenjem. Collet-Serra posle neubedljivog NON-STOP u kome je imao dobru podelu ali iznurenu premisu, ovde uspeva da postigne možda čak više nego u UNKNOWN. Naime, za razliku od TAKENa i UNKNOWNa, Neeson ovde operiše na američkim lokacijama koje su već toliko trošene da polako postaju negledljive uprkos svojoj nespornoj filmičnosti. Collet-Serra uspeva da im udahne život u saradnji sa nemačkim DPjem Martinom Ruheom (u deonici smeštenoj u crnački geto, Ruhe evocira uspomenu na svoj rad u filmu HARRY BROWN) i RUN ALL NIGHT prevazilazi potrošenost raznih mitema gangsterskog filma kojim se koristi. Tu su neka od Collet-Serrinih obeležja, kao što je majstorski tretman goonova svakako pomogla da film dobijr taj classy touch.

Radivoje Bukvić je odličan u maloj ulozi šiptarskog kriminalca, i uspeva da u potpunosti uđe u lik, do tačke da ga ni publika koja ga zna i nada mu se, ne prepozna. Naš čovek Borjan Jovanović bio je među asistentima režije, a tu je i u krajnjoj liniji i Joel Kinnaman koji nije Srbin ali je igrao u SNABBA CASHu i blizak je našoj dijaspori. U svakom slučaju određena doza Srpstva sigurno je pomogla ovom filmu da bude nezaobilazan za sve gledaoce koji sebe smatraju muškarcima.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, April 28, 2015

LUCKY JIM

Pogledao sam LUCKY JIM Johna Boultinga, katastrofalnu adaptaciju klasičnog romana Kingsleya Amisa koji je ušao u lektiru, i sasvim sigurno nije zaslužio da bude pretvoren u besmislenu slapstick salatu, u kojoj nije očuvano ništa ni od satire, ni od karaktera, ni od humora. Čak je i bazična romantična priča koja je okosnica junakovih pustolvina maltene izostala. Otud ne čudi da je posle ovog promašaja iz 1957. godine, Kingsley Amis dobio još jednu, doduše televizijsku ekranizaciju ovog romana 2003. godine. 

Jedini koi pokušava da uradi nešto u ovom filmu od glumaca koji se čak ni ne kerebeče jeste Ian Carmichael u naslovnoj ulozi, ali ni on ne može da napravi ozbiljniji doprinos u filmu u kome nema ni likova ni priče.

LUCKY JIM je kako rekoh salata slapstick prizora koja se vrlo kratko pretvarala da je satira univeriztetskog života a u stvari je potpuna budalaština. 

* 1/2 / * * * *

Monday, April 27, 2015

ONCE UPON A HONEYMOON

Pogledao sam ONCE UPON A HONEYMOON Lea McCareya, žanrovski hibrid iz 1942. koji je u vreme izlaska bio smatran neukusnom žanrovskom mešavinom, poglavito zbog scene u kojoj glavne junake pomešaju sa Jevrejima i zatvore u koncentracionom logoru. Međutim, u međuvremenu je stekao kultni status, naročito zbog lakog morala glavne junakinje koju igra Ginger Rogers.

Cary Grant i Ginger Rogers igraju američkog novinara i američku starletu u Evropi. On se bavi izveštavanjem sa kontinenta koji osvajaju nacisti, ona planira da se uda za austrijskog barona koji je zapravo tajni nacistički operativac. On pokušava da je iskoristi kao izvor ali se među njima rađa ljubav.

Nažalost, ONCE UPON A HONEYMOON je zanimljiv, sa nekim ne toliko uspešnim koliko atipično razbarušenim humorističkim scenama, a Leo McCarey je inače važio za Grantovog miljenika zato jer ga je puštao da improvizuje, međutim na nivou celine ovaj film prosto ne funkcioniše. Jako je epizodičan i ne uspeva da nametne jasan narativni zamajac, što uz trajanje od 114 minuta čini da film bude pomalo haotično i svakako nekoherentno gledalčko iskustvo.

Uprkos tome, film je nesumnjivo vrlo zanimljiv, i treba ga videti. No, za ovu vrstu žanrovskog derivata uvek pre treba pogledati izvanredni Leisenov ARISE, MY LOVE koji između ostalog meša žanrove, epizodične je strukture ali ima vrlo jasnu ideji o čemu se radi.

ONCE UPON A HONEYMOON za razliku od ARISE ne preskače rampu, i danas najpre ima značaj za ljubitelje filmova o Drugom svetskom ratu i fanove Cary Granta. 

* * 1/2 / * * * *

Sunday, April 26, 2015

HAEMOO

Pogledao sam HAEMOO Sung-bo Shima, jedan od onih filmova zbog kojih godišnje liste ne treba praviti krajem decembra ili početkom januara. Baš zato što je pred zapadnu publiku stigao u septembru a na pirate izašao još kasnije, ovaj izuzetan film ostaće negde izgubljen u limbu filmova koji nisu uspeli da se pogledaju u pravom kalendarskom prostoru.

Međutim, činjenica da sam ga pogledao sada, opet pa ima jedan drugi efekat. Naime, sada je HAEMOO aktuelniji nego ikada kada se zagrejala ova priča sa emigrantima koji neuslovno morem prelaze u Evropu. Bong Joon-ho je u saradnji sa svojim ko-scenaristom na filmu MEMORIES OF MURDER skrojio jedan izuzetan minimalistički i vrlo cinični triler koji jako vešto balansira između krajnje neprikrivene algeorije o smrti kapitalističkog društva, utemeljene društvene kritike sistemske i ljudske slabosti i punokrvnog trilera koji može u potpunosti ispuniti sve one koje to zapravo ne zanima. Scenario je baziran na drami Kim Min-junga i ubraja se u južnokorejski podžanr "MMF noira" koji bi se lako mogao uspostaviti i kod nas.

Bong i Sung-bo stvaraju jedan bolno ciničan svet u ovom filmu, ovo je svet korodiralih odnosa, pa i korordiralog hardvera u kome se trguje ljudima kao poslednjom instancom kada je konvencionalna ekonomija doživela kolaps. Kao i u MEMORIES OF MURDER, Bong i Sung-bo se vraćaju u konkretno vreme, u južnokorejsku ekonomsku krizu i aranžman sa MMFom iz 1998.

Sung-bo Shimova režija je izuzetna, sa finim smislom za humor u odnosima među likovima, elegantno koreografisanima scenama napetosti koje uprkos nekim vrlo složenim fizičkim zahvatima nikada ne gube fokus na likove. Gluma u filmu je izuzetna, naročito ako imamo u vidu da je jako teško ostati dostojanstven u scenama kada neki od junaka beznadežno emigriraju ili kada neko izgubi razum vođen pohlepom ili požudom a u ovom filmu ima svega.

Sung-bo i Bong konačno čak i kada stvore emocionalno jezgro filma imaju snage da ga na pravi način relativizuju, i HAEMOO se u nekoliko prelomnih tačaka kada je mogao da sklizne, vraća lako na pravi put.

HAEMOO je tehnički složen film iz jedne visokorazvijene kinematogafije, ipak on nije morao biti takav, i to ga čini odličnim putokazom za istovremeno angažovan i žanrovski pitak film koji je svojevrsna filmska zagonetka za čijim rešenjem svake godina tragaju desetine autora, kod nas i u svetu. 

* * * * / * * * *

Friday, April 24, 2015

SKIN TRADE

Pogledao sam SKIN TRADE Ekachai Uekrnogthama, i nažalost film u kome se susreću akcioni kapaciteti Dolpha Lundgrena, Michael Jai Whitea i Tony Jaa, plus sposobnost veterana Rona Perlmana i Petera Wellera da došmiraju u fazi izlaganja zapleta, dao je jako skromne rezultate. Priča je rudimentarna i uključuje ovu trojku u borbu sa srpskim trgovcima ljudima koji operišu u tradicionalno Serb-friendly ambijentu Dalekog Istoka. Doduše, ne možemo da se žalimo, Ron Perman igra glavnog srpskog kriminalca, dakle dodeljena nam je zaista opasna njuška, međutim ubrzo u svemu ovome mlaka režija, mlaka borba, mlaka tenzija i sve mlako razblažuje potencijalno visokooktansku mešavinu.

Dobili smo tuču Dolpha Lundgrena i Tony Jaa ali ono što smo videli je jako loše sklopljeno, niti je Jaa uspeo da se izbori za prostor i da pokaže šta zna, niti je Lundgren više u snazi da se sa nekim iole uverljivo pobije. Ono što je bio osnovni Lundgrenov adut to je silina njegovog simuliranog udarca, i toga ima još pomalo ali naprosto ovom starcu se više ne veruje.

Zatim, imamo tuču u kojoj se Tony Jaa odmerava sa Michael Jai Whiteom. Tu su stvari nešto bolje. Naime, Michael Jai White je talentovan za borilačke veštine i u ovoj sceni uspeva da parira Tonyju, ali sama zamisao nije nešto naročito efektna, tako da dueli ove trojice heroja ostaju krajnje osrednji.

Ekachai ne uspeva da nadoknadi slab nastup svojih zvezda nekim zahvatima drugih likova, i ovaj film je upečatljiv po prilično slabo sklopljenim akcionim sekvencama.

Nažalost, umesto akcione esktravagance koju su obećavala imena kao što je Tony Jaa pa donekle i Michael Jai White koji ima sve mane akcionog filma u pogledu klišetiziranih likova i istog takvog zapleta i nijedan adut ovog žanra.

Wellera i Perlmana u filmu ima malo pa ni njihov hammy acting nije došao do naročitog izražaja.

Čini mi se da tajlandska produkcija nikako ne uspeva da crossoveruje. Pinkaew se vratio podvijenog repa, i Tony Jaa uprkos tome što ove godine ima FURIOUS 7 ne može baš da bude zadovoljan svojim plasmanom na Zapadu. Zahvaljujući imenima, SKIN TRADE je dobio priliku na internacionalnom tržištu i nije pružio apsolutno ništa novo, osim možda nešto ambicioznije produkcije od onoga u čemu inače glume Dolph Lundgren i Michael Jai White. Međutim, dok njih dvojica još koliko-toliko i mogu da se podnesu u filmu koji nije senzacionalan u akcionom pogledu, Tony Jaa sigurno ne može. On deluje deplasirano i smešno ukoliko akcija nije vrhunska. 

* 1/2 / * * * *

Thursday, April 23, 2015

MOVE OVER, DARLING

Pogledao sam MOVE OVER, DARLING Michaela Gordona, film poznat po tome što je inicijalno pripreman kao vehicle za Marilyn Monroe i Deana Martina ali kao takav nije završen. Legenda o nesnimljenom filmu je dugo bacala senku na snimljeni film koji to u princip nije zasluživao. MOVE OVER, DARLING nije klasik žanra i svakako je bolji od THRILL OF IT ALL - druge saradnje Jamesa Garnera i Doris Day, ali je sasvim sigurno reč o zabavnom i solidnom romcomu u kome je Garner pružio maksimum uprkos relativno ograničenoj minutaži a Doris Day se dobro iznela sa zadatkom.

Priča je u emocionalnom pogledu kompleksnija od tipičnih romcoma utoliko što je MOVE OVER, DARLING baziran na složenoj premisi - desila se avionska nesreća, žena je nestala a muž je preživeo sa dvoje male dece i pet godina kasnije proglašava je formalno mrtvom i ženi se opet. Na dan odlaska na medeni mesec, žena se pojavljuje, spasila ju je podmornica. Sada muž treba da kaže novoj supruzi da mu se vratila stara, koju voli više a žena mora da objasni deci da im je majka. Sve se komplikuje kada se ispostavi da ni supruga nije bila sama na pustom ostrvu.

Priča je vrlo zanimljiva, u raznim varijacijama je već i korišćena na šta se duhovito referiše unutar samog filma kada prepričavaju film MY FAVORITE WIFE koji se ovde rimejkuje, i jedino što sprečava film da jače crossoveruje sa današnjim vremenom jeste to što je malo jači akcenat na melodramu a malo manji na humor koji je inače u principu dosta uspešan. 

Michael Gordon nije značajan reditelj ovog žanra ali sa Doris Day i James Garnerom napravio je neka bitna ostvarenja.

* * * / * * * *

Wednesday, April 22, 2015

LOST RIVER

Pogledao sam LOST RIVER, rediteljski prvenac Ryana Goslinga i mislim da je Warner Bros pokazao koliko ozbiljno računa na njega kao glumca kada mu je dozvolio da snimi ovo iživljavanje, barem utoliko što ga je otkupio za disribuciju koja se nikada nije desila. 

Goslinga je lako optužiti za pogrešno razumevanje poslednjih nekoliko decenija art house filma, ali ga treba i pohvaliti što se opredelio za fetišizaciju narativno i vizuelno ekspresivnih reditelja.

LOST RIVER u pogledu priče, ideje, i opšte bilo koje supstance nema šta da ponudi osim Goslingovih neuspešnih pokušaja da malo bude Lynch a malo Refn. Međutim, unutar opšteg besmisla i pretenzije bez pokrića kojima odiše ovo ostvarenje, krije se i jedna vrlo krupna vrlina. Naime, Goslingov film je svakakav ali mu se jedno ne može osporiti - mišićavo je realizovan, sa jako energičnom inscenacijom i maksimalno iskorišćenim talentima Noeovog DPa Benoit Debiea. 

U tom pogledu, Gosling na nivou pojedinačnih scena pokazuje da zna šta da traži od ekipe, i koliko god sve ovo podsećalo na Lyncha, ono što mu se ne može osporiti jeste to da režira ubedljivo, silovito na mikroplanu i da zna šta da traži od sardnika. Stoga, ovaj film je vrlo lako otpisati kao nešto negledljivo, ali u njemu se krije neko ko zapravo zna da režira. Voleo bih da vidim Goslinga kako opet režira, u ovom trenutku čak možda i pre nego kako glumi. Ali isto tako voleo bih da ga vidim kako radi u znatno kontrolisanijim uslovima. Nažalost, LOST RIVER nije ona vrsta debija koji obećava kakav je bio GONE BABY GONE, ali u njemu svakako ima nešto što možda nije za gledaoce ali jeste zanimljivo za profesionalce.

 * 1/2 / * * * *

Tuesday, April 21, 2015

COALITION

Pogledao sam COALITION Alexa Holmesa, rekonstrukciju koalicionih pregovora koji su doveli do vlade Konzervativaca i Liberalnih demokrata. James Graham je napisao vrlo efektan scenario, baziran na istraživanju, izjavama učesnika ali sa jako veštim dramaturškim intervencijama koje su svemu ovome dale vrlo opipljivu dramatiku. Političare Nicka Clegga, Davida Camerona, Gordona Browna i Paddyja Ashdowna (našeg starog znanca) uspeo je da prilkaže kao ljude i da njihovu istorijsku ulogu prožme sa karakterom i transformacijom lika. Tako je i COALITION priča o transformaciji britanske politike ali i transformaciji ljudi koji su je vodili, gde se svako odrekao ponečega i podneo gubitak. Holmes i glumci su napravili izvanredan posao u ovoj produkciji Channel Foura i u tom pogledu, ovo je stvarno školsni primer. Međutim, isto tako ovo je uzoran rad i na nivou scenarija. Graham je izvanredno prikazao razne nijanse koalicionih pregovora a da pritom nikada nije izgubio pažnju gledalaca koji se ne razumeju u politiku već je našao efektne načine kako da im predstavi istorijske protagoniste.

Monday, April 20, 2015

BEYOND THE REACH

Pogledao sam BEYOND THE REACH Jean-Baptiste Leonettija. Reč je o ekranizaciji romana Robba Whitea u kojoj se na neki način razrađuje lik kakav je Michael Douglas već razgazio u filmovima WALL STREET i GHOST AND THE DARKNESS. U Hopkinsovom filmu igrao je vrhunskog lovca dovedenog da ubije divlju zver koja remeti izgradnju u kolonijalnoj Africi. Ovde igra savremenog lovca, kapitalistu koji traga za ozbiljnim trofejima, svojevrsnog lovačkog Gordona Gekkoa koji pokušava da kupi svoju zabavu u vreme lovostaja. Kada u lovu slučajno ubije čoveka, shvata da mora da ukloni i neprijatnog svedoka, mladog vodiča koji ga je poveo u pustinju. 

Film krene relativno podnošljivo i onda kada lovac kog igra Douglas krene da na krajnje bizaran način iznuruje svog vodiča ne bi li ga ubio, postaje nelogičan i neuverljiv i otkriva sve slabosti scenarija koji potpisuje Stephen Susco. Naprosto oni nemaju snage da iznesu ovaj two-hander kao likovi, a Leonettijeva kompetenetna ali ne naročito senzacionalna režija im ne pomaže.

Leonettija sam kao reditelja upoznao kroz film CARRE BLANC koji je bio hermetičan i pretenciozan i u ovom filmu pokazuje ponešto mejnstrim senzibiliteta, i shvatanje kako bi ovakav film trebalo da se radi, stoga ne bih rekao da je Leonetti krivlji za brodolom ovog filma od autora scenarija.

Ukupan rezultat je indie triler koji ima high concept ali nažalost nema dovoljno kvaliteta da ga iznese i do kvalitetne priče ili gledalačkog iskustva. Douglas je vitalan u ulozi odvratnog biznismena ali se čini da mu Leonetti nije ostavio dovoljno prostora da svog negativca učini upečatljivijim. Jeremy Irvine s druge strane, igra one-note pozitivca i takvom rolom ne pomaže ovom filmu.

 * 1/2 / * * * * 

Sunday, April 19, 2015

ОДИНОЧКА

Pogledao sam ruski televizijski film ОДИНОЧКА Sergeja Šćerbina. Reč je o akcionom trileru o bivšem agentu FSB koji odlazi u zatvor kako bi dobio adekvatnu “legendu” i ubacio se u opasnu kriminalnu grupu, međutim u toku robije biva “zaboravljen” od starešina i sa robije izlazi kada je zadatak već obavljen. Po izlasku iz zatvora, agent pokupava da utvrdi šta se desilo a policajac čija je žena stradala u zločinu koji je poslužio kao razloga da ovaj ode u zatvor pokušava da ga nađe i da se osveti.

Šćerbin ga je snimio na ljutoj elektronici i ovaj TV film iz 2010. godine dosta podseća na Matičevićev 1 NA 1, ne samo po fakturi slike već i po žanrovskoj svedenosti priče. Danila Kozlovski je naravno idealan za rolu FSBovca koj je zaboravljen i ostavljen da trune u zatvoru, a sada izlazi i hladnokrvno pokušava da shvati šta mu se desilo.

Šćerbin je prilično tanak u “mirnijim” scenama ali TV film itekako oživi u akcionim situacijama koje deluju kao da su ono što je zapravo zanimalo ovog reditelja.

ОДИНОЧКА је televizijski film ali njen smisao je da bude odgovor rutinskom američkom DTVu i u tom pogledu apsolutno funkcioniše.

Saturday, April 18, 2015

VAMPIRE ACADEMY

Daniel Waters je jedan od mojih najdražih scenarista. Tim pre mi je žao što je njegov pokušaj kambeka u mejnstrim, adaptacija young adult bestselera VAMPIRE ACADEMY Richelle Mead, u režiji njegovog brata Marka Watersa. Nije scenario jedini problem ovog zbrzanog i u narativnom pogledu apsolutn nepreglednog filma. Mark Waters je ključni problem. U pokušaju da ubrza naraciju kako bi zabašurio brojna opšta mesta, i da iskomunicira sa gledalištem koje nema puno strpljenja, napravio je film čiji je ritam potpuno nepodnošljiv i u kome se klišei čak ni ne razvijaju, oni se naprosto gomilaju bez ikakvog efekta.

Jedina lepa stvar koja se može reži o ovom filmu jeste da je barem za razliku od tipičnih young adult filmova koji su obično urađeni kao decentne akademske slikovnice bazirane na knjizi ovaj barem ima nekakav rediteljski postupak, koliko god da je poguban, a ima i pokušaj nekakve screwball stilizacije.

U glumačkoj podeli ima nekoliko sjajnih ali slabo iskorišćenih rešenja kao što je recimo Cameron Monaghan ali sve u svemu ovo je film koji je toliko loš da nije napravio biznis čak ni na bazi popularne knjige po kojoj je snimljen. 

* 1/2 / * * * *

Thursday, April 16, 2015

ДУХLESS 2

Pogledao sam ДУХLESS 2 Romana Prignuova. U ovom slučaju su neumitna neka poređenja sa prvim filmom i zato je najbolje odmah skinuti to sa dnevnog reda. Prvi film je bolji, u pogledu tempa, vođenja priče, pa i svežine rediteljskog koncepta. Na mikro-nivou, na planu pojedinačnih scena, prvi film je bio intenzivniji i kreativniji, a uprkos svom dosta razbarušenom narativu bio je fokusiraniji od drugog koji ima određenih digresija za koje ne možemo reći da ne vode nikuda, ali svakako nisu najmaštovitije.

Ipak, iako kao film ne doseže prvi deo, ДУХLESS 2 je zanimljiviji u pogledu osnovnog zapleta. Naime, prvi deo je govorio o moralnoj i ljudskoj krizi bankarskog službenika, čoveku koji trune zbog nihilizma i hedonizma proisteklog iz onoga što bi se triedesetih nazivalo “lošim kapitalizmom” a danas se naprosto naziva finansijskim sektorom. To je tema koju su nam predstavili i Bret Easton Ellis i Frederic Beigbeder a svaki je i ekranizovan.

U drugom delu, junak ulazi u javni sektor što je već u startu zanimljivo a posao kojim se bavi ima veze sa IT bubbleom, sa pronalascima i proizvodnjom i možemo ga gledati kao “dobar kapitalizam” iz tridesetih. Ucenjen događajima iz prvog dela, Maks mora da se infiltrira u javno preduzeće koje se bavi novim tehnologijama kako bi kao “krtica” našao dokaze o korupciji i službenim zloupotrebama.

Ruski javni sektor je fetišizovan do krajnjih granica. Kao i u prvom delu voze se BMWi, krešu se supermodeli, žudi se za pravom ljubavlju, pravi se keš, ali sve to se radi sa stavom moralne superiornosti jer, na kraju krajeva, junak se bori protiv korupcije.

Ako imamo u vidu da se u prvom delu Putin pojavljuje kao superheroj iz halucinacije, a i u ovom ima enigmatično on-screen pojavljivanje, rekao bih da je ДУХLESS 2 svakako otupio svoju antiputinističku oštricu. Uprkos atmosferi sveprožimajuće korupcije po kojoj je Rusija oduvek bila poznata, Moskva je prikazana kao idealno mesto za život i rad, čak i u državnoj službi koja pak više deluje kao Google za muškarce nego kao neka dosadna birokratizovana celina.

Prigunov i dalje ima dar za ritam, i uprkos tome što je manje kreativan nego u prvom delui, režira “nabadački”. U određenom smislu, strukturalno drugi ДУХLESS 2 podseća na BOURNE SUPREMACY, kreće sa junakom koji se odmara na egzotičnom mestu a onda ga vraća u akciju i dovodi do tačke u kojoj više ne želi da beži već smatra da treba da nešo zaista promeni.

Danila Kozlovski se vraća harizmatično, ali Miloš Biković je ovde ostvario odličnu ulogu. Nahsinhronizovan je na ruski ali ima pojavu kojom može da parira Kozlovskom, i dobio je veliku priliku. Uloga u ovom filmu je po mnogo čemu značajnija od one koju je dobio kod Mihalkova, ovde je radio sa rediteljem u naponu snage i dokazao se na tržištu. Ne bi me ćudilo da ako se franšiza nastavi, on zaigra značajnu ulogu i u trećem delu, naročito jer je na kraju filma ima upečatljivu “odjavu”. Po veličini, Bikovićeva uloga je odmah iza Kozlovskog a po značaju je ključna.

ДУХLESS 2 je značajan film u okvirima podžanra filmova o biznisu jer na jedan potpuno nov način prikazuje savremeni javni sektor u moćnim svetskim silama koje ga gaje. U određenom smislu, ovo je WALL STREET javnog sektora. Ako se ljudi zapošljavaju u policiji zbog policijskih serija, onda će se zbog ovog filma zapošljavati u EPSu i Srbijagasu.

 * * * / * * * *

ДУБРОВСКИЙ

Pogledao sam parafrazu Puškinovog nedovršenog romana ДУБРОВСКИ Kirila Mikanovskog i Aleksandra Varlanova smeštenu u današnje vreme, realizovanu i u formi mini-serije i filma. Ja sam gledao film i nažalost, upekos priličnoj ambiciji, ovo prenošenje Puškina u savremeno doba ne nudi puno prostora za istinsko osavremenjivanje. Mnoge tačke Puškinove priče su pomalo usiljeno transponovano i u filmu nedostaje dramskog naboja. Slutim da je mini-serija u pogledu drame mnogo sadržajnija.

Priča o mladom plemiću čijeg oca ponizi i pokrade drugi plemić i ovaj pokreće seljačku bunu sama po sebi ne izlazi iz mode, naročito ne u Rusiji, ali u filmu nema puno suptilnih intervencija u tom transponovanju izuze toga što je umesto žandara tu OMON i što su savremene aristokrate penzionisani oficiri.

 * * / * * * *

Wednesday, April 15, 2015

ПЯТЬ НЕВЕСТ

Pogledao sam ПЯТЬ НЕВЕСТ Karena Oganesjana. Reč je o odličnoj wilderovskoj komediji iz Rusije koja je sa par suptilnijih zahvata mogla imati jači internacionalni crossover potencijal. To ne znači da se u ovom filmu ne može uživati ali sasvim sigurno se oseća kako je pravljen ipak više za lokalno nego za internacionalno tržište. Bila bi velika šteta da ovaj film ne doživi rimejk.

Danila Kozlovski igra pilota sovjetske vojske koji je dočekao pobedu nad nacizmom u Nemačkoj. Sa svojim kolegama iz eskadrile strahuje da će zbog boravka u Nemačkoj zakasniti da se vrate sa fronta u SSSR i da če najbolje neveste biti razgrabljene. Kada dobije zadatak da otputuje u Smolensk, kolege ga zadužuju da im dovede neveste. Ipak, to nije tako jednostavno jer sa svakom od njih mora i da se oženi.

Kozlovski u ovoj ulozi kanališe šarm Gary Coopera ili Cary Granta, lepotana zatočenog u nimalo elegantnoj situaciji a Jelisaveta Bojarskaja mu odgovara u stilu Katherine Hepburn. Ostatak glumačke podele je pre svega odlično izabran ali i vrlo solidan u nastupu i uprkos mnogim živopisnim likovima koji se javljaju svako zna svoje mesto u odnosu na dvoje glavnih junaka.

Glumački ansambl u spoju sa duhovitim situacjama i vrlo dinamičnim zapletom pruža odlične rezultate rezultate u spoju sa živopisnim seoskim lokacijama.

Ogansjan meša komediju zabune sa mentalitetskom i političkom, ipak treba imati na umu da se ova priča dešava u vreme ratne psihoze i Staljina. Ono gde je mogao btti rafiniraniji jeste jači akcenat na screwball a malo manji na slapstick i muzika koja umnogome smanjuje efekat niza prilično dobrih scena u filmu.

ПЯТЬ НЕВЕСТ je odlična romantična komedija koja uspeva da prevaziđe lokalno ograničenje, ali nažalost nije do kraja zapakovana za internacionalni plasman. Ipak, mislim da ovaj film svakako treba da pogledaju oni koje bilo koja od ključnih reči iz ovog opisa zanima.

 * * * / * * * *

Tuesday, April 14, 2015

Мишень

Pogledao samМишень Aleksandra Zeljdoviča, rusku SF satiru koja u svojih dosta napornih 160 minuta trajanja ni u jednom trenutku ne postaje dosadna ali ni u jednom ne postaje ni naročito zanimljiva. Vladimir Sorokin, poznati ruski književnik je jedan od scenarista i ovaj film sasvim sigurno zarobljava dosta onoga što mi ne prija u njegovoj prozi. Kreće sa premisama iz domena fantastike i meša ih sa krajnje predvidivom farsom i parodijom, satiričnim pristupom temama koje su odavno već obrađene u satiri, kao što su mediji ili kultura lepote & zdravlja i na kraju završava nemotivisanim i usiljenim “zaključivanjem” sudbina junaka.

Film je smešten u 2020. koja je 2011. bila dalja nego što je sada ali nažalost nije nimalo maštovita ili uzbudljivija i nema nekog “novuma” koji bi opravdao to izmeštanje. Svet je vrlo sličan kao onda a tehničke invencije po kojima se razlikuje su mininalne, i vrlo lako bi se mogle plasirati kao neka eksperimentalna tehnika savremenog doba.

O 2020. govortim kao primeru autorske pretenzije da se stvori svet iako bi oni koji su napravili ovaj film štošta mogli da nauče i o razumevanju ovog postojećeg jer ni njegove mogućnosti ne koriste adekvatno.

 * 1/2 / * * * *

Monday, April 13, 2015

GARPASTUM

Pogledao sam GARPASTUM Alekseja Germana Mlađeg. Reč je o neobičnom art house filmu koji nudi vrlo zanimljiv spoj filma o odrastanju, serije tabloa o Petrogradu između 1914. i 1918. godine i sportskog sadržaja jer su glavni junaci braća koja pasionirano igraju fudbal i žele da sagrade vlastiti stadion. Otud German sebi postavlja zanimljive rediteljske zadatke. Duge kadar-sekvence u maniru Miklosa Jancsa smenjuju se scenama fudbala u kojima ima smene planova ali sa dosta dekomponovanih kadrova i sve to funkcioniše kao zanimljiva, iščašena celina. GARPASTUM svakako stavlja veći akcenat na junake nego na fudbal ali ne bi bilo preterano reći da je ovo ruska art house verzija MONTEVIDEA (koji je takođe pretendovao da uhvati duh epohe) sa tom razlikom što je Germanova pretenzija očigledna u postupku i što on na kraju dosta dosledno uspeva da izgura ruski art, kroz potonuće u nasilje, užas i ludilo.

Ceo film je kolorisan u sepiji što mu daje posebnu teskobnu atmosferu ali ga uprkos jakoj stilizaciji ne gura u galerijski izraz, verovatno velikim delom zbog uključivanja fudbala koji je tada podjednako zanimao i petrogradsku gospodu i petrogradske propalice.

Samo fanatični ljubitelji sportskog filma koje zanima istorijat ovog podžanra ili zanimljiv filmski prikaz igre mogu naći nešto za sebe u ovom naslovu. Iako fudbal igra značajnu ulogu u priči, pa i na ekranu, ovo nije inspirativna sportska melodrama uz koju može navijati cela porodica. Pa ipak, upravo je taj element sporstke melodrame učinio da se GARPASTUM ipak izdvoji od okoline. 

Inače, zanimljivo je da ovaj film, nastao na devedesetu godišnjicu sarajevskog atentata ima sublplot sa glumicom srpskog porekla koja je imala nekakve veze sa Gavrilom Principom. Uvek je interesantno gledati dosledan arty postupak primenjen na srpske likove i dijaloge a ovaj film se baš otvara takvom scenom. 

 * * * / * * * *

Sunday, April 12, 2015

Mы из будущего

Reprizirao sam Mы из будущего Andreja Maljukova, u pokušaju da ga dovedem u relaciju sa filmom/serijom TYMAH koji praktično ima istu premisu. U oba slučaja mladi iz 21. veka, tamo vojnici, ovde ilegalni arheolozi odlaze u prošlost, na Istočni front u vreme Otadžbinskog rata i shvataju koliko je bilo teško odbraniti zemlju od Nemaca. Taj koncept je vrlo zanimljiv, pre svega zbog potrebe za izmeštanjem mladih ljudi sa sdavremenim pogledom na svet u period velikog stradanja, žrtvovanja i herojstva. U tom pogledu Mы из будущего ima vrlo aktivnu pedagošku ulogu jer je jedan od junaka skinhed koji se naravno vrlo brzo adaptira iz nacionalboljševika u rodoljuba i na kraju kamenom skida tetovirani nacistički simbol sa ramena.

Slično filmu TYMAH ni Mы из будущего se ne bavi tehnologijom putovanja kroz vreme, ali zahvaljujući činjenici da su mu glavni junaci ilegalni arheolozi i da imaju uvida u konkretna dešavanja na terenu odnosno posledice bitke u koju se vraćaju, ima tu dodatnu dimenziju pokušaja junaka da "izmene prošlost" dočim u TYMAHu, u jednom trenutku junaci strahuju da će dovesti do poremećaja ako "kalašnjikov" padne u nemačke ruke. No, činjenica da se film krajnje usputno bavi pitanjima hronomocije pokazuje da je osnovna namera autora jukstapozicioniranje bezbrižnog života savremene omladine nasuprot njihovih predaka.

Maljukov se bolje snalazi u scenama rata nego u scenama mira, verovatno kao i ruski narod. Film dobija na intenzitetu ne samo zato što rat nosi borbene scene već i u odnosima junaka koji u tim deonicama dobijaju mnogo ubedljivije obrise nego u scenama koje uspostavljaju odnose među junacima koje su, paradoksalno, plakatskije nego one kada krene rat.

U tom smislu, koda filma u kojoj se junak pošto je jedva izvukao živu glavu "iz prošlosti" odlučuje da se vrati nazad jer je zgađen sadašnjošču, kao da komentariše i efekat samog filma.

Mы из будущего je postigao ogroman uspeh na ruskim blagajnama 2008. i 2010. je ispraćen nastavkom koji govori o rekonstrukciji čuvene bitke iz Otadžbinskog rata u dome junaci upadaju u nevolje sa ukrajinskim nacionalistima (sic!). Šteta što ovaj serijal nije zaživeo jer bi bilo zanimljivo back-to-back filmove u kojima događaj u istoriji kritično menja sadašnjost kako je to urađeno u BACK TO THE FUTURE.

Ako imamo u vidu dve epohe u koje se vraća BACK TO THE FUTURE a to su pedesete, period kada je ojačao američki soft power i počeo da postaje globalan, odnosno u epohu vesterna koji je sam po sebi "imaginaran" i kvintesencija soft powera, zanimljivo je da se Mы из будущего vraća u vreme Otadžbinskog rata kao temeljni period za postojanje savremene Rusije, u kome je nastalo sve sem soft power, ali se sada pokušava transformacija upravo te vojne tekovine u soft power.

* * * / * * * *

Friday, April 10, 2015

GOOD KILL

Pogledao sam GOOD KILL Andrewa Niccola. Nažalost, GOOD KILL uprkos svom eksponiranju na uglednim festivalima nije film sa kojim Niccol može da napravi kambek a nekmoli da se vrati na stazu koju je obećavao posle filma GATTACA. Tu je doduše Ethan Hawke, kopča sa tim filmom ali je GOOD KILL film sa dobrim namerama koji je u svakom pogledu prazan i providan.

Niccol je našao zanimljiv milje, svet pilota bespilotnih letelica koji svakodnevno ubijaju koga treba za račun SAD i njihovih tajnih službi. Glavni junak je pilot drona koji to više ne može da izdrži, tone u alkoholizam, depresiju itd. i ovaj film bi spadao u red onih recentnih filmova o američkim ratovima koji prikazuju junake koji su išli da ubijaju po svetu pa su sad zbog toga tužni, da Niccol generalno ne dovodi u pitanje, ni ciklus nasilja koji su započele SAD ni etičnost napada.

Niccol u tom pogledu zaista otvara sve aspekte priče ali se to dešava u polemičkoj formi, ne unutar junaka, čak ne ni unutar priče. Otud GOOD KILL s jedne strane ostaje tanka priča o čoveku kome habitus ne dozvoljava da bude hladnokrvni ubica a ideološka i intelektualna pitanja se postavljaju sa strane i ostavljaju utisak kako se o ovoj temi tek mora snimiti dobar film.

Uprkos talentovanoj podeli u kojoj su Ethan Hawke, January Jones, Bruce Greenood i Zoe Kravitz, Niccol ne uspeva da napravi uzbudljive i vredne junake i sve ostaje na nivou tipova. 

* * / * * * *

Thursday, April 9, 2015

ЛЕГЕНДА No 17

Pogledao sam biografski film ЛЕГЕНДА No 17 Nikolaja Lebedjeva, priču o čuvenom ruskom hokejašu Valeriju Harlamovu po kome se danas dodeljuje nagrada za najboljeg ruskog igrača u NHL. Reč je o velikom hokejašu koji je uprkos svojoj građi i nešto nižoj figuri uspeo da se nametne kao vođa sovjetske reprezentacije i plasira svoj nekonvencionalni stil unutar strogog Tarasovljevog sistema.

Lebedjev je ruski reditelj bioskopskog spektakla, ljubiteljima fantasyja poznat po ekranizaciji ВУКОДАВА i ЛЕГЕНДА No 17 u pogledu realizacije ne manjka u domenu spektakla. Lebedjev uspeva da izvuče maksimum visceralnosti iz svake situacije kako na terenu tako i van njega a u Danili Kozlovskom ima izuzetnog saradnika. Kozlovski je ne samo ubedljiv kao sportista već odlično uspeva da izgradi i psihološki profil lika. Harlamov prolazi kroz uspone i padove i Kozlovski to fino plasira kroz harizmatičnu igru i underplay.

Ono gde je pored Lebedjevljeve vešte realizacije i izuzetne pojave i igre Kozlovskog, ovaj film značajan jeste ideološki i uopšte filmski tretman moćnog imaginarijuma sovjetskog sporta. ЛЕГЕНДА No 17 suptilno fetišizuje i kritikuje taj tvrdi socijalistički sistem sporta, sa intervencijama na najvišem političkom nivou, trenerima despotima, vojnim klubovima koji okupljaju najbolje igrače i profesionalnim iskušenjima koja za amatere stižu za Zapada.

Iako se ne može reći da su Kanađani prikazani kao negativci, sasvim sigurno je da Lebedjev više insistira na njihovim goonovima, na njihovoj fizičkoj superiornosti pa i nepristojnim NHL ponudama. No, film u tom pogledu ostaje negde u srednjem dometu sportske ksenofobije.

Lebedjevljev film je po svojoj formi klasičan biopic koji hagiografski prilazi svom junaku, prati njegov životni put uz određene intervencije kojima tom životnom putu daje dramsku celovitost. U tom smislu, naročito u pogledu Harlamovljevog privatnog života ЛЕГЕНДА No 17 uzima sebi dosta sloboda, doduše manje nego recimo MONTEVIDEO. 

Ipak, ono gde film odlazi u neuverljivost nije toliko često i nije toliko značajno za njegovu opštu ubedljivost. Iako je teško uzeti ga kao istorijski dokument, sasvim sigurno funkcioniše kao priča o junacima i njihovim željama i preprekama na tom putu. Iako je sportski film otišao nekoliko koraka dalje u pogledu odnosa prema junacima i njihovim rezultatima kao recimo u ANY GIVEN SUNDAY ili FRIDAY NIGHT LIGHTS ali ЛЕГЕНДА No 17 je punokrvni sportski film starog kova koji uspeva da estetizuje sport, proizvede emociju kod gledalaca i kroz sportsku priredbu ispriča priču o junacima.

Reč je ambicioznom porjektu, koštao je deset miliona eura, kao oba MONTEVIDEA ilustracije radi, a samo u Rusiji je zaradio preko 30 miliona dolara i isplatio se. Ako imamo u vidu da je ove godine kod nas izašao BIĆEMO PRVACI SVETA, totalni fijasko u filmskom pogledu, vrlo je poučno pogledati film ЛЕГЕНДА No 17 kao primer na koji način se može prikazati sportski trijumf iz vremena koje se danas smatra kontroverznim.

* * * / * * * *

Wednesday, April 8, 2015

ШПИОН

Pogledao sam ШПИОН Alekseja Andrijanova, ekranizaciju romana Borisa Akunjina u produkciji Nikite Mihalkova. Kao celina, ШПИОН ima dosta problema, pre svega na nivou dramaturgije, možda zato što je uporedo sa filmom nastajala i televizijska serija. Od dramaturških problema najviše se ističe antiklimaktično finale u kome se bez velike tenzije prepliću Akunjinovo paraistorijsko tkanje i istorijske činjenice.

Ono što je međutim sveže i dobro u ovom filmu dovoljno je jako da se nametne kao prilično atipičan WW2 film. Aleksandrovljeva režija je vrlo korektna, daleko od spektakularne ali dovoljno mišićava i efikasna, i uglavnom uspešno priktiva televizijske korene ovog projekta. Zatim, Danila Kozlovski je izvanredan u glavnoj ulozi boksera-tajnog agenta Dorina a Fjodor Bondarčuk je prilično solidan kao njegov starešina i sidekick.

Ipak, naročitu pažnju u okviru žanra zalsužuje maštoviti detalj da se u filmu pojavljuju aparati bondovskog tipa kakvi u vreme dešavanja nisu postojali, ali jesu mogli postojati, neke instalacije poput televizije zatvorenog kola i neke kenadamovske instalacije. Nažalost, ta dimenzija se u filmu ne razvija ali je to detalj koji se nije javljao često kroz tradiciju filmova o Drugom svetskom ratu, a naročito je redak u savremenim filmovima. Da je ШПИОН prerastao u bondovsku franšizu, verovatno bi se taj element više razrađivao.

Pored poigravanja tehnikom kroz koje se ШПИОН približava savremenoj publici, svakako je zanimljivo i ideološko poigravanje. Naime, u mihalkovljevskom stilu mešaju se belogardejska i staljinistička tradicija, a Staljnove čistke date su diskretno, kao jedno sporedno obeležje vremena. Štaviše, jedna čistka koja kaći glavne junake proizilazi iz dezinformacije koju Staljinu plasiraju strani agenti.

To istorijsko pomirenje dato je u stilizovanoj, žanrovskoj celini i šteta je što ШПИОН nije imao kapacitet za internacionalni crossover. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, April 7, 2015

ОДИНОЧЕСТВО КРОВИ

Pogledao sam ОДИНОЧЕСТВО КРОВИ Romana Prigunova, zanimljiv ruski giallo  iz 2002. godine. Moram priznati da sam prema ovom filmu naročito blag jer jako podseća na viziju žanrovskog hibrida kakva se gajila na FDU kada sam ja bio student pa sam sklon da mu oprostim određene neravnine. 

De Palmina veteranka Ingeborga Dapkunaite igra farmaceutkinju koja radi na eksperimentalnom leku za žensku neplodnost, u snegom pokrivenoj Moskvi kojom divlja serijski ubica žena, i suočava se sa nestankom svog supruga u vrtlogu nekih ličnih psihoza koje vrlo lako mogu objediniti sve te događaje.

Prigunov izbegava da gurne film u pravcu američkog repertoarskog trilera, i uprkos tome što se oslanja na zapadne tradicije, na francuski triler, italijanski giallo, sa uplivima avangadnog filma sedamdesetih itd. mešavina zbog deholivudizovanosti deluje prilagođeno Rusiji. U tom pogledu, giallo element, odnosno element slashera ovaj film više približava nekom starom De Palmi nego SCREAMu.

Ingeborga Dapkunaite donosi visoku klasu u vrlo zahtevnu glavnu ulogu. Ona funkcioniše i u vizuelnom pogledu, i prikazuje slom svoje junakinje a svojim ponašanjem u kadru dobro diktira atmosferu. Ingeborga Dapkunaite definitivno jeste ovaj film i ona ne samo da je filmična sama po sebi već služi kao osnovni dinamo na svim poljima.

Film je snimao američki direktor fotografije, mada ponajviše švenker, James Gucciardo i bez sumnje donosi know how koji odmiče film od istočnoevropske rutine a opet ga ne gura u holivudski gloss i kadriranje (iako će isti ovaj reditelj deset godina kasnije napraviti istinski “Holivud van Holivuda” u filmu ДУХLESS) već ga održava na ničijoj zemlji između arta i žanra.

Prigunov je izabrao moćan imaginarijum - Ingeborgu u centru, farmaceutske eksperimente i slešera u koži, u snegom pokrivenoj Moskvi i vesternizovanim ambijentima. Rezultati nisu izmakli iako oni sa manjom nostalgijom za ovu vrstu poetike u svemu ovome mogu i znatno manje uživati.


 * * * / * * * *

Monday, April 6, 2015

FURIOUS 7

Pogledao sam FURIOUS 7 Jamesa Wana, vrlo isplativi nastavak ove franšize koja posle dva klimava nastavka na početku neprekidno raste, konstantno menjajući ono što je bilo na početku. Ako se setimo da je prvi deo pisao David Ayer i da je to bio niskobudžetni film, a da je sedmi deo koštao 190 miliona dolara, onda je to jedna od najatipičnijih franšiza u istoriji Holivuda. U određenom smislu, FURIOUS 7 počinje da se barem u poslovnom smislu pretvara u novog Bonda. 

Nažalost, sve te reinvencije koje se dešavaju rešavaju površinska ali ne i suštinska pitanja koja sprečavaju ove filmove da budu zaista dobri i eventualno konvertuju svoju želju da zabave u gledaoce u kvalitet. Recimo, u sedmom delu filmu se pridružuje Tony Jaa, jedna od najvećih vanholivudskih akcionih zvezda. Nažalost, iako Jaa dobija priliku da se potuče dva puta, James Wan to režira ipak bitno drugačije nego Prachya Pinkaew tako da Jaa naprosto ne može da pokaže ono po čemu je impresivan i dobija rolu čak ne ni sekundarnog nego tercijarnog villaina. u određenom smislu istaknutog henchmana. 

Ako bismo uporedili Jaaov debi u Holivudu, daleko je ispod od onoga što je Jet Li dobio u LETHAL WEAPONu, ali sa druge strane, mislim da Jaa ni ne pretenduje na karijeru kakvu je Li na kraju napravio u Americi.

Jaa je paradigmatičan zbog toga što je on dodat u podelu a da zapravo nije bilo prostora za njega. Više je bilo mesta za ime nego sa glumca i borca. A mesta nema jer je film već prepun likova koji se dupliraju. Otud film opet gubi jako puno vremena na likove i njihove glupe komunikacije, i ponovo se više priča nego što se radi.

Ipak, film donosi jedan izuzetan set-piece, to je kavkaska otmica na planinskom putu i već samo zbog nje vredi videti film.

FURIOUS 7 je imao taj peh da je Paul Walker poginuo za vreme snimanja. Wan je uz pomoć snimljenog materijala ali i specijalnih efekata uspeo da ga očuva u glavnoj ulozi i pažljivijem gledaocu jeste jasno da je u pojedinim scenama Walker manje zastupljen u krupnim planovima nego drugi glumci, ali manje pažljiv gledalac bi sasvim mogao da prihvati ovakvu režiju kao nešto najkonvencionalnije i ne bi primetio ništa čudno. Znak ozbiljnog problema za bilo koji film jeste činjenica da mrtav čovek u njemu glumi a da publka ne primećuje razliku.

Način na koji su se autori filma oprostili od Paula Walkera je vrlo lep i nije sentientalan na pogrešan način.

Najživlji u ovoj glumačkoj podeli je Jason Statham i u odnosu na ostatak podele, i živih i mrtvih deluje kao Laurence Olivier po glumačkom kvalitetu, harizmi i agnažmanu. Jaa se nije obrukao ali nije dobio ni pravu priliku. Dočim se Kurt Russell ipak i obrukao, niti je dobio priliku niti je uspeo da isparira ostalima jer su ga godine žestoko sustigle.

Universal planira još tri nova FURIOUSa. U tom smislu Paul Walker nije neophodan element jer je bilo i do sada filmova u kojima se nije pojavljivao. Ovo je već treće izdanje nove inkarnacije sa Rockom, videćemo da li će biti pokušaja da se zameni Walker. Iskreno, bilo bi bolje da ne bude jer u ovom filmu karakrtera ima vrlo malo ali likova ima previše.

* * 1/2 / * * * *

Friday, April 3, 2015

ДУХLESS

Reprizirao sam ДУХLESS Romana Prigunova, ekranizaciju romana Sergeja Minajeva iz 2012. godine, u sklopu pripreme za izlazak nastavka u kome jednu od značajnih uloga igra Miloš Biković. ДУХLESS se u dve reči može sumirati kao ruska verzija Kounenovog 99 FRANCS snimljenog po romanu Frederica Beigbedera, što je prilično zanimljivo ako imamo u vidu da se nastavak romana o Octaveu Parangou dešava u Rusiji.

Vrlo je zanimljivo da se i u Rusiji i kod nas dosta primio taj begbedeovski pogled na autodestruktivni glamur bogataša i džet-seta, sa tom razlikom što kod nas romani poput PLASTICa Ivana Jovanovića ili A TAKO JE DOBRO POČELO Branka Rosića nisu dobili ekranizaciju. S druge strane, Rusija je Beigbederova velika inspiracija, a opet on je vrlo poznat kod nas, a i rado je viđen gost. U svakom slučaju rekao bih da je Beigbeder dosta pomogao u kanalisanju te vrste nezadovoljstva kroz likove samoživih japija, sa tom razlikom što je Beigbeder tu i inicijator i posrednik jer sve to vuče korene iz rukopisa Bret Easton Ellisa. No, Beigbeder je transformisao Ellisa približivši ga tradicijama Evrope i socijalne države.

ДУХLESS se bavi bankarskim službenikom koji ima sve i tone u dekadenciju, i iz sveta ekstremnih užitaka i hedonizma pomešanog sa nihilizmom pokušava da ispliva istinski prihvatajući “ono što je važno u životu”. Jasno je da takvu lekciju može dobiti samo posle serije nasilnih, vrlo često gross out događaja, od kojih je verovatno najbizarniji onaj kada mu se u halucinaciji javi Vladimir Putin u obličju petrogradskog superheroja.

Ono što je međutim glavni adut ДУХLESSa jeste ipak rediteljska egzekucija Romana Prigunova. Film ima snažan rediteljski rukopis, moderan izraz koji može parirati najestetizovanijim holivudskim ili južnokorejskim filmovima, sa tom razlikom što oni nikada ne bi ovakvu tehnićku “moć” koristili u programskoj drami.

Junaci su dovoljno harizmatični da odnesu primat nad uzbudljivim prikazima raznih provoda i da ih bizarnost i senzacionalizam pojedinih situacija ne proguta. Prigunov se opredeljuje za holivudsku podelu sa izuzetno harizmatičnim Danilom Kozlovskim koji je izuzetan i nimalo ne deluje kao imitacija holivudskih lepotana.

U tom smislu, ДУХLESS je režiran kao dinamičan akcioni film, iako to po svojoj supstanci nije, sa jasnim uplivom estetike reklame i video klipa, ali u krajnjem efektu ipak konzistentno filmski oblikovan, tako da se može smatrati jednim od najbolje estetizovanih “ruskih blokbastera” i jednom od najsupešnijih aproprijacija zapadnog stila u ruskom filmu 21. veka.

Kounen nije dobacio do nastavka 99 FRANCS smeštenog u Rusiju. Iako se po zapletima Beigbederov roman i ДУХLESS razlikuju, ovo je prenošenje te estetike u Moskvu. Međutim, gde je Beibeder stao Minajev nije i ove godine je izašao ДУХLESS 2, nama naročito zanimljiv zato što u njemu glumi Miloš Biković. 

Trejler u bioskopima od Universalovog znaka, preko vizuelne kulture i zvuka deluje moćno, pa slutim da Prigunov nije odustao od “gaženja” iz prvog filma.

 * * * 1/2 / * * * *

Wednesday, April 1, 2015

RESIDUE

Kada gledamo visokoestetizovane serije, često se upitamo šta li bi ti reditelji uradili kada bi snimali celovečernje filmove. Alex Garcia Lopez je režirao serije MISFITS i UTOPIA koje baš karakteriše briljantna inscenacija i dizajn. Nažalost, njegov film RESIDUE je težak promašaj, pretenciozna SF misterija koju je gotovo nemoguće pratiti i to ne zblog složenosti zapleta već zbog monotonosti, ritma koji je slab u svakom pogledu, jednoličnih likova i uopšte nedostatka elementarnih atributa koji bi privukli ivezali pažnju publike.

Glumačka podela koju predvode Natalia Tena i Iwan Rheon ne uspeva da zadrži pažnju jer im likovi nimalo ne funkcionišu. Njih dvoje se do sada doduše nisu naročito dokazali na velikom ekranu ali RESIDUE je film koji ne bi spasili ni prekaljeni bioskopski glumci.

U svakom slučaju, Alex Garcia Lopez je jedan u dugom nizu televizijskih doajena koji su jako podbacili u svom celovečernjem bioskopskom pokušaju, i to nažalost u svakom domenu izraza.